Ко је Нови Патријарх Московске Патријаршије? (2009)

КО ЈЕ КИРИЛ ГУНЂАЈЕВ?

Његова личност спаја комунизам и екуменизам у најбезбожнији савез “екукомунизма”

"Избор митрополита смоленског Кирила (Гунђајева) за новог, 16. по реду, руског патријарха, никако не може да се назове сензацијом. Мало ко је очекивао другачији расплет после смрти патријарха Алексеја Другог" – написао је коментатор московског листа "Независимаја газета". У уторак 27. јануара 2009. на Сабору РПЦ одржани су избори за новог патријарха на којима је победа митрополита Кирила била убедљива: добио је 508 гласова, наспрам 169 колико је добио његов противкандидат, митрополит Климент.

Ко је у ствари нови руски патријарх?

Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду као Владимир Михаилович Гунђајев. Још на Лењинградској духовној академији истакао се као веома активан и ангажован студент, па је после одбране дипломског рада 1969. године и дисертације 1970. године постао предавач догматског богословља и лични секретар митрополита лењинградског Никодима (Ротова), који му је постао и духовни отац. Од митрополита Никодима је примио монашки постриг, а затим и био рукоположен за јерођакона и потом јеромонаха.

На овом месту треба рећи неколико речи о личности самог митрополита Никодима (Ротова). Он је још као архимандрит постављен за првог човека Одељења спољних послова Московске патријаршије, где је био главни учитељ и расадник екуменистичке јереси. Након отварања совјетских архива постало је познато да је Никодим (Ротов) био агент КГБ-а са шифрованим именом “Адамант” (“Неумољиви”) и тајни католички епископ коме је папа поверио да предводи све католике у СССР-у! 

За име архимандрита и потоњег митрополита лењинградског Никодима (Ротова) везује се и промена позиције Московске патријаршије у односу на екуменистички покрет. Као што је добро познато, Московска патријаршија се све до 1960. године држала прилично уздржано по питању екуменизма. А онда је патријарх Алексије објавио да она намерава да постепено појачава своје везе са Светским Саветом цркава и да шаље посматраче на његове најважније конференције, али неће постати члан те организације. Ипак, годину и по касније ова позиција је промењена. Патријарх је прихватио препоруку Савета на чијем је челу био Никодим (Ротов), у вези са уласком Руске Православне цркве у чланство Светског Савета цркава и оценио је то као најважнију акцију Руске Православне цркве у њеном деловању у иностранству. "Са којим је циљем Савет за послове Руске Православне цркве препоручио да Руска Црква треба да уђе у Светски Савет цркава? Изгледа зато, да би сакрио антицрквену политику совјетске владе. Сатеравши цркву у ћорсокак, Савет је хтео да у иностранству створи слику слободне и активне Руске цркве…" Дакле, водећи идеолог Московске патријаршије и глава Одељења спољних послова од почетка 60-их година био је управо генерал КГБ-а, митрополит лењинградски Никодим (Ротов). Од времена када је писао своју магистарску тезу о папи Јовану XXIII, човеку који је извео Католичку цркву на екуменистичку сцену, митрополит Никодим је покушавао да исто учини са Московском патријаршијом.

Од КГБ-а изнуђени улазак Московске патријаршије у Светски Савет цркава имао је брзе и разорне последице на положај православних у ССЦ. Јер совјети не само да су чинили бројчано највећу појединачну цркву у ССЦ, него су такође преко КГБ-а контролисали све остале делегате који су долазили с оне стране гвоздене завесе. Тако су се комунизам и екуменизам срели у безбожном савезу “екукомунизма”.

Како пише ђакон Андреј Курајев, “сергијанизам и екуменизам су се испреплитали. Наша јерархија је своју екуменистичку делатност водила управо према инструкцијама власти, и управо током рада у иностранству проверавана је лојалност свештенства заврбованог од стране КГБ-а”. У Светски Савет цркава Московска патријаршија је ушла на Четвртој Генералној скупштини у Њу Делхију, у децембру 1960.

Митрополит Никодим се истакао и у прогону дисидената. Међу мирјанима најистакнутији дисидент био је философ Борис Талантов, који је био утамничен због тога што је предводио групу верних у Кирову, јавно разобличујући срамно деловање локалног епископа Јована у вези са затварањем цркава и прогоном верних. Он није добио никакву подршку патријаршије, него је на BBC-у јавно оклеветан од стране Митрополита лењинградског Никодима, да би на крају био заточен у кировски затвор где је и умро 1971. године.

А када је 1978. године митрополит Никодим умро – у наручју папе Јована Павла I , баш како и доликује – њега је на месту главног идеолога МП и Митрополита лењинградског заменио други његов ученик, поред митрополита Кирила, будући “патријарх” Алексије II (Ридригер). Алексије, агент КГБ-а од 1958. године, био је активни екумениста готово исто толико дуго као и његов ментор.

Духовни ученици озлоглашеног митрополита Никодима (Ротова): Алексије и Кирило - КГБ "патријарси"

Био је делегат на Трећој Генералној Асамблеји ССЦ у Њу Делхију 1961. (са митрополитима Никодимом Ротовим и Антонијем Блумом), члан Централног комитета ССЦ од 1961. до 1968, председник Светске конференције “Црква и друштво” у Женеви 1966, и члан Комисије “Вера и поредак” ССЦ-а од 1961. до 1968.

Данашњи новоизабрани московски патријарх, Кирил (Гунђајев), наставио је стопама свога духовног оца и претходника на месту Одељења за спољне послове Московске патријарашије, Никодима (Ротова). Био је представник Московске патријаршије при Светском Савету цркава у Женеви и учесник великог броја екуменистичких скупова. Ту је цењен због широког образовања и отвореног приступа дијалогу цркве и друштва. Између осталог, активно је учествовао у уједињавању Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве и у успостављању односа са Католичком црквом. Још од 1989. године предводи Одељење за спољне послове московске патријаршије, што је практично функција шефа дипломатије. Све до смрти патријарха Алексеја Другог важио је за "другог човека" РПЦ.

Године 1989. отворено је одбио да подржи иницијативу Јерусалимског патријарха - који је напустио екуменистички покрет те године - а уздржао се (као и сви други јерарси “светског православља”) од критиковања патријарха Партенија Александријског, који је Мухамеда признао за апостола Божијег!

Затим, на Седмој Генералној Асамблеји ССЦ у Канбери 1991, на којој су пагани Абориџини позвали учеснике да прођу кроз “очишћујући облак дима” сједињујући тако абориџинску и хришћанску духовност (!), митрополит смоленски Кирил (Гунђајев) је изјавио да је Светски Савет цркава представља “наш заједнички дом, и ми желимо да он буде колевка једне цркве”!

Такође, свештеник Г. Зиаблицев (службеник Одељења за спољне црквене односе МП) постављен је од стране свог претпостављеног, митрополита Кирила (Гунђајева), у комисију Католичке Цркве (!) за канонизацију једног од њихових светитеља. "Оваква саблажњива чињеница – писало је педесетак клирика – тј. учествовање у хетеродоксним иницијативама канонског карактера, није позната од када су Латини отпали од Цркве Христове 1054... Стиче се утисак да Ватикан покушава да створи слој клира лојалног католичкој доктрини, који служе ствари уније".

Нови патријарх Кирило познат је као ватрени поборник зближавања са Ватиканом. У другом плану фотографије је и новокалендарски митрополит Јован Пергамски (Зизјулас)

Миторполит Кирил је поред тога једном приликом изјавио је следеће: "У пракси ми забрањујемо нашим свештеницима да преобраћају људе. Наравно да се дешава да људи дођу и кажу: 'Знате, ја бих волео, једноставно из сопствених убеђења, да постанем православан'. 'У реду, изволите'. Али не постоји стратегија преобраћања људи". На тај начин МП се одрекла сваког права да преобраћа јеретике из различитих јурисдикција са Запада у Православље.

Московска патријаршија показала је потпуну лојалност и новом постсовјетском режиму у Русији, уопште га не критикујући и подржавајаући га како у његовом неосовјетизму, тако и у криминалној економији, у којој је и сама са ентузијазмом узела удела. Тако је име Кирила (Гунђајева) везивано за аферу око увоза цигарета и алкохола без царина, па је понео надимак «тобако митрополит».

"Политика" од 1. фебруара 2009. пише: "Пред новим руским патријархом стоји неколико непосредних задатака: да одлучније дефинише однос Цркве према држави, да се избори са присуством Румунске цркве у Молдавији, Константинопољске патријаршије у Естонији, да онемогући деловање главног конкурента – Константинопоља – на простору бившег СССР-а... На крају, можда и најважније, он треба да учврсти став према Католичкој цркви". Коментатор "Политике" закључује чланак речима: "Иако познат као мајстор за компромисе, Кирил је уочи избора за патријарх био изричит: По питању вере компромиса не може бити" Може ли бити веће ироније?

На овом линку можете погледати богату фото - биографију новог Руског патријарха:

ПЯТЫЙ СЕРГИАНСКИЙ ПАТРИАРХ

текст објавио: сипц

Св. Теофан Затворник: Отпадништво у последње дане света

 Св. Теофан Затворник

Отпадништво у последње дане света

Самопрокламованим верама неће бити краја. Почетак њихов потиче од папе, наставили су његово дело Лутер и Калвин; њихово лично схватање вере само на основу Писма, схватање које је постало темељ њиховог учења, дало је снажан подстрек за измишљање нових вера.

Биће део оних који се држе истините вере како су је предали свети Апостоли и како је чува Црква Православна. Али и од ових велики део ће бити само по имену православан, а у срцу неће имати такав темељ какав захтева вера, јер ће заволети садашњи век. Ето каква се широка област отпадништва очекује!

Премда ће се хришћанско име чути свуда , и свуда ће се видети храмови и црквени чинови: све је то само привид, унутра пак је потуно отпадништво. Из истог тог тла ће се родити антихрист и порашће, васпитаће се у истом том духу привида , појава без суштине.

Када Јеванђеље прође по свим народима који насељавају земљу, и изабере међу њима све оне који су у стању да га приме, и услед тога да се освештају и препороде благодаћу Светога Духа, тада неће имати разлога да постоји садашњи поредак ствари; наступиће крај света или последњи дани у које је одредио Господ да дође да учини Суд над свима живима на земљи – једне да уведе у Царство Своје Славе, а друге да преда горкој судбини коју су изабрали.

На тај начин, након тога или истовремено са тим, када људски род изда све Божије људе, и када више ништа не буду очекивали, а Божији људи, збацивши са себе маску, иступе сви јавно, тада ће жетва бити готова; послаће Господ жетеоце, а затим ће бити крај свему.

Св. Теофан Затворник

“Отпадништво у последње дане света”

Свети Василије предао Црну Гору светом Амфилохију

ИГУМАН ДАНИЛО РОМАНОВ:

А БИО САМ СВЈЕДОК!

На празник св. Василија Острошког ове године због мјера НКТ-а било је мало народа у Острогу. Сјећам се да је дошла једна дјевојка из Никшића. Била је врло потресена и уплашена. Пришла је и целивала мошти св. Василија, и обратила ми се.

“Оче, да Вам испричам један сан.”

Ја сам скептичан по том питању, и лаковерно сам јој рекао да исприча сан али свецу, не мени.

“Сањала сам да долазим да се поклоним св. Василију и целивам мошти. У једном тренутку св. Василије је устао из кивота и рекао: “Ја овај народ не могу више да трпим, ја одлазим.” Затим је узео одежде са себе, скинуо их и дао Митрополиту Амфилохију. Митрополит је у сну изгледао као Патријарх Павле. Стар, оронуо и сијед. Митрополит је узео и обукао одежде. Потом је св. Василије отишао на небо, а Митрополит легао на мјесто св. Василија Острошког. Након буђења осјећала сам и физичку бол због одласка св. Василија, и више нијесам могла заспати док не дођем овдје.”

Увијек се нашалим кад неко прича снове, па сам је питао да ли сања доларе и евре. Она је рекла: “Не оче, мене све што занима у животу је ово.” (показујући рукама на мошти св. Василија).

У том тренутку сам се постидео и схватио да стварно има људи којима Бог нешто открива у сновима. Након тога је отишла. Нешто касније дошао је редар који је рекао да се дјевојка још више шокирала зато јер је у сну био исти свештеник поред моштију као ја.

Овај сан тумачим да после св. Василија Острошког љубав према народу, цркви и Богу нико није имао као Митрополит Амфилохије. Како је у сну св. Василије отишао јер му је народ “досадио” слушајући толико година јаде и дао одежду Митрополиту, то значи да ће слушање народа преузети и наш свети Митрополит Амфилохије. Јер нико није дошао код Митрополита а да није од њега отишао олакшан, благословен и ослобођен неке муке, сусрети са Митрополитом су били духовна радост.

Осврт на гореизложено сновиђење и расуђивање игумана Данила Романова

Људи, браћо, ово је тешка болест и прелест сатанина. Више се ни не чудим и није ми нејасно како ђаво олако манипулише неоправослављеним људима.

Авај! Свети Василије рекао:,,Ја овај народ не могу више да трпим, ја одлазим!''. И то у ова последња и најтежа времена. Он, вековна ризница лекова и необориви бедем Црне Горе.

Ово је тако демонска реченица да нико осим црног ђавола није могао овако да похули.

Па у сну ове младе и несрећне Никшићанке, он Василије, небеско и земаљско светило скида свету одежду своју и предаје је коме? Архијеретику Амфилохију који је симптоматично у сну изгледао исто као патријарх србски Павле - за живота осведочени језуита и слуга сатанин. Две највеће србске преваре 21. века.

И устаде достојни Василије из светог ћивота свог да у њему легне недостојни Амфилохије.

Авај, авај, авај!!...шта учини сатана са Србима! Хоће да отера истинског свеца и да како из мржње према Василију и роду људском, преваром одговори народ да му усрдно иде на поклоњење, не би ли их одвео да се клањају и моле Амфилохију, посвећеном од светине неразумне а не од Бога Небескога.

Доказ духовног мртвила и слепила овог игумана је и тај што нема расуђивања и није био кадар да препозна јасно сновиђење ђаволом испланирано. А и како би кад је и сам јадан под потпуном влашћу ђавола. Знао је ђаво да ће истога дана када доведе прелашћену девојку и игумана довести пред ћивот свеца Острошког и тако гнусну превару ову у право време успешно раширити међу народ.

Ово са сном и јесте Божије допуштење. Да се покаже духовно стање Срба. Василија и његову веру ђаво протерује из земље светих Немањића а наместо ње доводе веру Павлову и Амфилохијеву, веру православних језуита - веру луциферову.

Јерес је болест ума. (Свети Игњатије Брјанчанинов) - те не чуди помрачено и демонско духовно стање данашњег свештеноначалства СПЦ. Апостасија свеобухватна.

Баш као што је Господ за последње дане пророковао у Јеванђељу: "Али Син Човечиј, кад дође дакле, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 17, 8). Како разумети ово што Господ прориче: "кад дођем други пут, хоћу ли наћи веру на земљи?" Разуме се - хоће ли наћи праву веру, а не лажну веру јеретика.

Нема сумње, да ће гробно место Амфилохија Радовића постати ходочашће за заблуделу браћу која му се већ молитвено обраћа за посредовање пред Богом. Колика је то прелест и нимало безазлена ствар појашњавају свети Оци

 

Свети Никодим Светогорац
(Тумачи 9. и 34. Канон Лаодикијског Сабора)

Канон 9): ,,... Сви који припадају Цркви, тј. православни верници, не треба да иду на гробља јеретика, где су сахрањени поједини познати јеретици, или на места где су сахрањени њихови мученици; (...) Не треба да иду к њима, православни Хришћани, нити да се моле, нити да траже исцелење, тј. да им одају пошту или да ишту исцелење својих болести. А који би то учинили, одређује овај Канон да се одлуче привремено, док се не покају и исповеде да су сагрешили. Погледај и 45. Канон Светих Апостола (тај Канон наређује одлучење клирика који се заједно моле са јеретицима)''.

(Канон 34): ,,...9. Канон (претходно наведен) само одлучује оне који одлазе на гробове лажних мученика јеретика (јеретика уопште - нап. ,,уредник блога''), ... док овај (34-ти) анатемише оне који тамо иду, јер су пренебрегли истинске Мученике Христове, оделивши се тако од Бога, и отишли су лажним мученицима, са свим својим срцем и расположењем душе...''

(Свети Никодим Светогорац, Пидалион (Крмчија) умног Брода, Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве Православних, Солун 2033, стр. 424, 424 и 433)

Не могу да се не осврнем и на идолопоклонство опевано у песми о ,,светом ђеду''. Исто као и филм ,,Достојан'', ни та песма није случајно настала и екранизована видео спотом (у Вучићевом маниру самопромоције). Она је пројекат истог црногорског пи-ар тима који данас посвећује мртвог Амфилохија. Наставили су са њим оно што су и за живота од њега правили.  

 

Један од циљева тог пројекта је био зарад плана о аутономији митрополије (овде:). Направити живог идола у народу од недостојног архијеретика, временом прогласити аутономију и лако угушити бес појединаца јер је аминовао живи ђедо којег народ обожава. Недопусти Бог. Видећемо шта ће по том питању опасни Гојко Перовић и остали њему слични играчи да ураде.

Ко је био Амфилохије Радовић и каква је била његова вера можете прочитати (овде:) (овде:) (овде:) и (овде:)

Нека би се Господ смиловао свим Србима који су заведени обманом лажиправославних у мантијама како би препознали вукове сатанине и побегли од њих. Амин. Боже дај.

 

Уредник блога