четвртак, 28. фебруар 2019.

О задушницама

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побеђује.
Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у Цркви.
Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.
Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.
Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, монаштву или потребитима које познајете.

среда, 27. фебруар 2019.

Свети новомученик Николај Коринтски (14. фебруар)

-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-
      Τροπάριον (Ήχος δ΄)
 Ως των αθλοφόρων ομότροπος, και των εν ανάγκη υπέρμαχος,
τω Δεσπότη των όλων ικέτευε, ειρήνην τη οικουμένη δωρήσασθαι,
και ταις ψυχαίς ημών το μέγα έλεος.


    Απολυτίκιον ( Ήχος πλ. α΄)
Μαρτυρίου ανύσας καλώς το στάδιον, μαρτυρικής ευκληρίας κατηξιώθης λαμπρώς,
και παρέχεις τοις πιστοίς χάριν ουράνιον.
Όθεν και γάνυται εν σοι, η Πατρίς σου ευπρεπώς, Νικόλαε Νεομάρτυς,
ην από πάσης ανάγκης, τη ση πρεσβεία σώζε Άγιε.
-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-
Η Ιερή Κάρα του Αγίου Νικολάου του εξ Ιχθύος της Κορινθίας
η οποία φυλάσσεται στη Ι.Μονή Μεγάλου Μετεώρου
Николај, новојављени и храбри мученик Христов, беше родом из неког незнатног села које мештани називају Псари (=Риба), а налази се у области Коринтској на Пелопонезу. Родитељи му се зваху Јован и Калија и бејаху обоје богобојажљиви и верни Христу. Када је овом светом мученику било око 12 година обоје њих преселише се из овога света оставивши њега самог у кући. Дете, не подносећи самоћу без родитеља, отиде са неким другим младићима у град Силиврију, који се налажаше један дан хода далеко од Цариграда. У том граду он ступи у службу код неког од угледнијих грађана, и стараше се о његовој имовини. Будући да имаше у срцу свом Божји страх и твораше верно заповести Христове, стараше се, уз вршење своје службе, још и за свете Цркве колико могаше. Пошто поживе тако добро и благочестиво, он када одрасте узе по закону себи жену и постаде отац деце, коју и одгаји по обичају и науци Христовој, тако да се и по плоду могло распознавати дрво. Мада живљаше у свету, и продаваше разне намирнице на једном великом путу, он не заборављаше и спасење душе своје, старајући се нарочито за сиротињу и угађајући Богу својим милостињама и честим похађањем светих богослужења у xpамовима.


Пошто жељаше још већи дар од Бога, мислим на дар мучеништва, Господ га тога и удостоји. Када у тридесет трећој години свога владања султан Сулејман крену у рат на Персију, остави за собом као свог намесника у Цариграду неког Синана по имену. Овај пак, гордећи се својим сродством са султаном и чинећи насиља над својим грађанима, и поносећи се својом влашћу, a у ствари никакве вредности није имао, чињаше страшна варварства против хришћана. Јер једне од њих похвата и даде као робље на пиратске лађе, а друге застрашиваше разним претњама и мукама.

У то време и овај Христов новомученик Николај, коме неправедно завиђаху његови суседи Агарјани што је водио трговину боље од њих, би оклеветан и одведен у Цариград као да је, тобож, ружио пророка Мухамеда. Ставши на суду пред епархом он без имало страха признаде себе хришћанином и изобличи веру агарјанску као лажну. Због тога, по наређењу eпapxа би бијен грубим штаповима толико, да му је крв текла и из ноката на ногама; и он у таквом стању би бачен у тамницу. To је било 1554. године.
После 4 дана, судија га изведе из тамнице, и стаде настојавати да га ласкањима и обећањима великим наведе да се одрекне пречисте вере Христове. Но злочестивац у томе уопште не успе. Јер сведок (μαρτυς) истине Христове Николај још је чвршћи остајао у својој благочестивој вери, и призивајући име Христово још већма изобличавао злочестивце за њихово неверје, а њиховог лажног пророка назва сином ђавољим и непријатељем Божјим. Због тога му везаше гвоздене вериге око врата и место одеће ставише му огртач од рогоже, и таквог водише га џелати кроз цео град. Но пошто ни то мучење уопште не поколеба мученика у његовој благочестивој вери, него га још више утврди, би по наређењу намесника запаљена велика ватра на тржишту, где ови поборници зловерја одведоше мученика, али га не бацише одмах у ватру него му мало по мало паљаху тело, чинећи тако казну тежом и мучнијом.
Свети мученик, пошто дуго времена подношаше ово страшно мучење, па не могући више да стоји усправан наже се на десну страну, те тада џелат, затегнувши ланце које је св. мученик још увек носио на врату, отсече му мачем чесну главу. И тако храбри мученик Христов предаде душу у руке Божје. Ово би 14. фебруара 1554. године. Његово чесно тело би сагорено у огњу и претворено у прах, а чесна му глава, коју купи неки верник од џелата за 20 златника, би послана у манастир преподобног оца нашег Атанасија на Метеорима у Тесалију, где се и до данас налази, точећи миро и многа чудеса, у славу Христа истинитог Бога нашег, Којему приличи свака слава у векове векова. Амин.

субота, 16. фебруар 2019.

Нови календар - МОНАХИЊЕ ИСПОВЕДНИЦЕ КЕХРОВУНСКОГ МАНАСТИРА ПРЕПОДОБНЕ ПЕЛАГИЈЕ СА ОСТРВА ТИНОС


РЕВНИТЕЉКЕ ПРАВОСЛАВНОГ БЛАГОЧЕШЋА
МОНАХИЊЕ ИСПОВЕДНИЦЕ КЕХРОВУНСКОГ МАНАСТИРА ПРЕПОДОБНЕ ПЕЛАГИЈЕ СА ОСТРВА ТИНОС
 У првих десет година календарског раскола многи манастири нису примили папску новотарију – тзв. нови календар. Но под утицајем снажних прогона неки монаси су поклекли, док су други одлазили из официјелних манастира и градили нове, за које се данас с правом може рећи да су праве тврђаве православља.
 Тако су, један за другим, ницали манастири и исихастрије (молчанице) који данас припадају Грчкој Цркви Истинитих Православних Хришћана (старокалендараца).
 Године 1924. монахиње Кехровунског манастира су буквално дигле устанак, не уплашивши се тадашњих епископа расколничке Грчке цркве (новокалендарске). Чврсто су одбиле да макар разговарају о одлуци бр. 430/1-3-1924 ондашњег Синода, у којој се говори о измени предањског, отачког-правлславног календара у нови, папски. Ни савети, ни претње сирског митрополита-новаторца Атанасија Левендопулоса нису успеле да их поколебају.
 Посетио их је и главни виновник раскола, Архиепископ атински Хризостом Пападопулос, надајући се да ће као историчар и универзитетски професор успети да их „уразуми“. Када им се у поздравној беседи, од свег срца, као отац обратио: „Драга моја децо“, добио је строг али частан одговор: „Ми оца расколника и латинствујућег немамо нити га познајемо.“
 Од близу педесет монахиња, њих четири су као главне кривце и подстрекаче позвали на црквени суд 21.10. 1925. Као кривицу навели су: „прекидање општења са Црквом“. Судили су им и на крају, као казну, донели пресуду: забрана светог прићешћа и изгнање из манастира.
„Кажњене“ монахиње охрабрене од осталих сестара у манастиру али и од благочестивог народа, нису послушале ту одлуку. Нису хтеле да се селе из својих келија и из манастира у којем су замонашене.
Пошто су због познате чудотворне иконе Богородице Тинске манастир посећивале хиљаде поклоника, монахиње су отпочеле велико дело мисионарења. „Стојте чврсто и држите предања!“, „До смрти стојте у отачко-православном календару“ – тако су започињале своје проповеди...
Њихов допринос исповедничкој Цркви ИПХ Грчке био је огроман. Митрополит Атанасије није могао да поднесе мисионарење кехровунских монахиња па их је предао на синодски суд у Атину.

Првог априла 1926. у улици Свете Филотеје отпочело је суђење зилоткињама, монахињама-исповедницама: Меланији Минадру (73 год.), Евпраксији Филипиду (48 год.) и Касијани Конста (30 год.).
Монахиња Касијана Конста (30 год.)
Дана четвртка, пете недеље Великог Поста, уз пратњу полиције довели су их у просторије синодског суда. Трг испред митрополијске цркве био је потпуно испуњен верницима старокалендарцима, који су почели да се окупљају још од раног јутра како би подржали исповеднице. Присутне су такође биле јаке полицијске снаге и два „водена топа“, да би у случају опасности бранили храбре „свете оце“ од беспомоћних монахиња...

Ево једног карактеристичног дијалога са суђења, који је водила мати Евпраксија са својим блиским рођаком Епископом тивским и ливадијским Синесијем:
„Пази – строго је рекао – ако се не покајеш и не примиш одлуку свештеног Синода у вези са променом календара, ја сам ћу да ти скинем монашко одело.“
Монахиња Евпраксија
„Жао ми је – одговорила му је – што нашим венама тече иста крв. Само једно ћу ти рећи: више желим у рај, па макар и у световном оделу али као православна, него у монашкој раси у пакао заједно са расколницима!...“
Суђењу је присуствовало седам епископа: Хризостом Атински, Тимотеј Каливритијски, Дамаскин Коринтски, Доротеј Китријски, Пантелејмон Каристијски, Антоније Илијски и Поликарп Мегалополиски. Сви су заузели своја места и суђење је почело. Позвали су монахиње да устану и узму благослов од председавајућег Хризостома. Као игуманија Евпраксија је устала, али не ради благослова него да би у име њих три одговорила: 
„Наше мишљење је да суд почне са радом и да нам кажете вашу одлуку што је могуће брже, да завршимо с тим већ једном. Јер ми благослов од новотарских епископа узети нећемо.“
Пошто су се изређали разни лажни сведоци, председавајући их је позвао да се бране. У њихово име реч је узела мудра герондиса Евпраксија:
„Мислим да није потребно ишта рећи у нашу одбрану. Јер ви сами знате да нам данас не судите за оптужбе које користите као повод, него за наше чврсто стајање у отачком календару. Са чистом савешћу и чврстом одлучношћу чекамо вашу судску одлуку, за коју унапред кажемо да нам је потпуно свеједно.“
После тога реч је узео председавајући – архиепископ Хризостом каоји се трудио да на разне начине докаже како „исправљање календара“ ни на који начин не крши ни један канон црквених правила. Старица Меланија више није могла да издржи Пападопулосове приче, те је и поред своје старости и изнемоглости уз туђу помоћ устала и дрхтавим рукама извадила испод расе свештени Пидалион (Књигу Правила), и пошто му се поклонила, гласом уздрхталим од узбуђења рекла је:
„Зашто тражите од мене да пратим ту новотарију, када овај свештени Пидалион грми да Бог то не жели.“
Потом се суд повукао ради доношења пресуде. Није прошло много времена, „свети оци“ су са театралном озбиљношћу поново заузели своја места и председавајући је прочитао своју пресуду:
„Рашчињење монашке схиме и одлучење од Цркве!“
Монахиње су смирено, са лицима која су сијала од радости и задовољства, саслушале пресуду. Прекрстиле су се и рекле – „Благодаримо Ти слатки наш Исусе што си нас удостојио да доживимо овај велики тренутак“.
Велики број људи који је напољу са нестрпљењем ишчекивао одлуку одушевљено је дочекао монахиње-исповеднице. Многи од њих су покушавали да целивају њихове одежде прослављајући тако нове исповеднице вере православне, чије молитве и ми да имамо. Амин. 


(Преведено са грчког из књиге „Страдања ИПХ у периоду 1924. – 1929.“ Пиреј 1991.)

четвртак, 14. фебруар 2019.

Да ли расколници имају благодат Светог Духа у Светим Тајнама?


„Почетак њиховог одцепљења био је због раскола, али одступници од Цркве више нису имали на себи благодати Духа Светог јер је нестало преношење благодати чим се прекинуло прејемство… Они пак који су се одцепили и постали лаици не имадоше више власти ни да крштавају ни да рукополажу нити могаху другима давати благодат Духа Светог од које су сами отпали.”
1. правило Василија Великог

Што се тиче расколника, који долазе у Православље ми то решавамо на тај начин како нам заповеда Црква, а која нам кроз 1. правило Василија Великог говори:

• да треба да се миропомазују они који су крштени од њих;
• сагласно 8. правилу 1. Васељенског Сабора, да треба да се примају кроз писмену изјаву;
• кроз исповедање вере, а сагласно Синодику 7. Васељенског Сабора;
• кроз хиротесију, сагласно том истом 8. правилу 1. Васељенског Сабора, и то свештеника које су расколници рукоположили. Она нам наређује да то чинимо, и ми то и чинимо.

Не заповеда нам ни да прекрштавамо, нити да поново рукополажемо њихове свештенике, нити да их поново венчавамо, и уопште да понављамо тајинства, и то због тога што су они расколници, а не јеретици (у последњем случају, подразумева се да Свету Тајну треба поновити). Расколници, наравно немају благодат, но када се покају и исповеде Православље и изврши се над њима све горе поменуто, они тада поново добијају изгубљену благодат (погледај о том питању примедбу на 8. правило 1. Васељенског Сабора).

Уосталом, и сама логика нам говори да расколник није некакав нечестивац или јеретик, већ је ближе него они православном хришћанину. Он личи на грешника, који је остајао у греху, али је далеко од Бога и достојан је вечних мука, но када се покаје и добије опроштај грехова кроз разрешну молитву од свог духовног оца, тада се приближује Богу и постаје достојан вечног живота. И као што сваки нераскајани грешник постепено постаје нечестивац, тако и расколник, остајући у расколу, постаје шизматојеретик и затим потпуни јеретик, сагласно примедби 1. правила Светог Василија Великог.

уторак, 12. фебруар 2019.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МАТЕЈА МИРОТОЧИВОГ (КАРПАТАКИСА) (1.март 1861 – †14. мај 1950) ИСПОВЕДНИКА И АРХИЕПИСКОПА ЦРКВЕ ИСТИНИТИХ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ

ЖИТИЈЕ, ЧУДЕСА, ПОСЛАНИЦА И НЕКОЛИКО ДУХОВНИХ БЕСЕДА СВЕТОГ МАТЕЈА МИРОТОЧИВОГ (КАРПАТАКИСА) (1. март 1861 – †14. мај 1950) ИСПОВЕДНИКА И АРХИЕПИСКОПА ЦРКВЕ ИСТИНИТИХ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ
кликом на линк идете на житије светог оца Матеја


Припремне недеље уочи почетка Часног поста, затим недеље Часног поста и недеља Страдања Господњих

Време пред ВАСКРС (припремне недеље уочи почетка Часног поста, затим недеље Часног поста и недеља Страдања Господњих):

17. 2. (4. 2.) - Недеља О МИТРУ И ФАРИСЕЈУ - седмица која јој следи јесте тзв. Трапава седмица - не посте се среда и петак
24. 2. (11. 2.) - Недеља О БЛУДНОМ СИНУ

3. 3. (18. 2.) - Недеља МЕСОПУСНА -(тј. Месне покладе;) субота уочи ове недеље, дакле 2.3. јесте Задушна; од 3.3. не једе се месо, зато се и зове "месопусна недеља"; Православна Црква брижно припрема своја духовна чеда за период Часног поста, постепено отпуштајући из употребе намирнице како би се тело припремило, а јеванђељске приче које се читају на недељним Литургијама духовно припремају за улазак у Часни пост. У периоду после Месопусне Недеље, тј. 3-10. марта благословен је бели мрс, дакле јаја, млеко и млечни производи.

10. 3. (25. 2.) - Недеља СИРОПУСНА- (тј. Беле покладе,) дан посвећен опраштању и од белог мрса, али пре свега опраштању онима који су се о нас огрешили, како бисмо спокојно и чиста срца запловили у воде Часног поста, у сусрет Господу.

Васкршњи пост је најстрожи и најдужи у току године, будући да састрадава Господу на путу до Голготе. Риба се једе само на Благовести (7. април по грегоријанском, 25. март по јулијаском календару) и на Цвети (21. април по грегоријанском, а 8. по јулијанском календару). Уље је разрешено суботом и Недељом, као и следећим данима у црквеном календару:
22. / 9. 3. - Св. 40 муч Севастијских (Младенци)
30. / 17. 3. - Свети Алексије, Човек Божији
8. 4. / 26. 3. - Сабор Св.Архангела Гаврила (Оданије Благовести)
20. / 7. 4. - Лазарева субота (Врбица).
Осталим данима је ПОСТ НА ВОДИ
.
Алкохол је забрањен. Допуштена је једна чаша вина данима када се пости на уљу или на риби.Не заборавимо да је физички пост само припрема тела да духу омогући пост, тј. - духовно постити значи:

1) не ићи на весеља, свадбе, не ићи у кафиће, не гледати и не слушати било шта што расејава молитвену пажњу и одвлачи у грех
2) праштати свима све и по речима Господњим "трпљењем спасавати душе своје", не светити се за неправду
3) чинити дела милосрђа
4) појачати молитву
5) чешће се удубљивати у себе, кајати се за грехе, исповедати и причешћивати.

Прва четири дана Часног поста у православним храмовима се уместо вечерњег богослужења чита Покајни канон Андрије Критског, који нарочито благотворно делује на душу. Четвртак пете недеље Часног поста такође је обележен нарочитим молитвеним кајањем, под покровитељством Преподобне Марије Египатске, те се у православним храмовима служи тзв. Маријино стајање.
Трудницама, дојиљама, деци, старима и болеснима, као и онима који се бави изузетно тешким физичким радом могуће је - уз благослов свештеника - ублажити пост.
(Имајмо у виду да је овакав, наизглед строг пост већ ублажен, с обзиром да у манастирима уопште не једу и не пију воду прва три дана, што се зове 'Тримирје', а осталим данима у недељи само једном, до два пута, што је могуће мање.

ПРВА недеља Часног поста - Недеља победе Православља, или тзв. ЧИСТА НЕДЕЉА.
Прва субота Часног поста је посвећена Св.Теодору Тирону; православни хришћани тада кувају жито на води и једу га с медом у знак сећања на дан када их је томе научио Свети Теодор, како не би умрли од глади, будући да им беше забрањено да једу сву храну коју је тадашњи цар био затровао покропивши је крвљу идолских жртава, како би тиме на силу натерао хришћане да се обесчасте.

ДРУГА недеља Часног поста - ПАЧИСТА,
посвећена Св.Григорију Палами, који је одбранио учење о Исусовој молитви

ТРЕЋА недеља Часног поста - КРСТОПОКЛОНА.
У суботу, уочи ове Недеље износи се Крст на центар православног храма и верни му се клањају и целивају га, како би се окрепили да издрже до краја поста. Сећамо се речи Господњих: "Ко се не одрекне себе (тј. својих страсти и грехова) и не узме крст свој и не крене за Мном, није Мене достојан."

ЧЕТВРТА недеља Часног поста - СРЕДОПОСНА,
тј. недеља на средини поста, посвећена Светом Јовану Синајском, познатијем као Свети Јован Лествичник, који беше и остаде јаки стуб православног подвижништва и учитељ аскезе.

ПЕТА недеља Часног поста - ГЛУВНА недеља,
недеља посвећена Светој Марији Египатској, а ове године се и поклапа са празником када се иначе увек прославља ова Светитељка; "глувном" зовемо ову недељу јер тада нарочито постимо свим својим чулима, угледајући се на Св.Марију Египћанку, која је - како би се покајањем очистила . отишла у зајорданску пустињу и тамо провела пет деценија свога живота.

ШЕСТА недеља Часног поста - ЦВЕТНА.
Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим. На овај дан су људи Господа поздрављали као Месију (Спаситеља, Христа), да би му за само пет дана ти исти људи, нахушкани од стране фарисеја, викали: "Рапни га, распни!"

Часном посту од 40 дана додата је и СТРАСНА седмица ("страст" је стара реч која значи "страдање"), приликом које се пост додатно пооштрава, а молитве нарочито појачавају. Сваки дан ове седмице носи назив 'Велики': Велики Понедељак, Велики Уторак, Велика Среда, Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. На сваки од ових дана читају се посебни Синаксари у православним храмовима. На Велики Четвртак - будући да је на тај дан установљена Света Тајна Причешћа, служи се Божанствена Литургија. На Велики Петак - на најцрњи и најтужнији дан у години, дан кад је земља гора од пакла, када ни црквена звона не звоне због свеоппште жалости - хришћани састрадавају Христу и, колико ко може, нарочито се уздржавају чак и од хране на води и од саме воде, макар до заласка сунца или до почетка вечерњег богослижења, будући да је и Он целог дана бивао шибан, мучен, морен глађу, жеђу, поругама, на главу су Му набадали венац од трња и бивао је брутално распињан. Велика Субота је дан када се је одмарао телом у Гробу, а душом сишао у Ад.
Велика Субота је једина субота која се обавезно и увек ПОСТИ НА ВОДИ.

Савремени свет је изгубио духовно осећање празника и не може им се радовати, јер није себе очистио од наслага свега онога што је суштински страно души. Некада су људи постили и молили се, па су живели и лепше и дуже, није било самоубистава. Данас све имамо, а све нам нешто недостаје да будемо срећни.
Зашто?
Јер душу не можемо нахранити телесним, већ само духовним. Христос је храна за душу. Али Он долази само онима који Га искрено желе.
Искрена жеља показује се делима, као што су пост и молитва.

"ХРИСТОС ВАСКРСЕ, РАДОСТИ МОЈЕ!"

понедељак, 11. фебруар 2019.

Одговор на Посланицу Хризостома Флоринског од 01.06.1944.

Архиепископ Цркве истинитих православних хришћана Грчке Матеј Карпатакис.Велики допринос овог црквеног оца, било је очување и преношење апостолског прејемства и апостолске вере.


























петак, 1. фебруар 2019.

Окружна посланица светог Марка Ефеског

Μάρκος Ευγενικός
Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се Господу! Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6). Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима, и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог ( Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он ( Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (Символ вере Никео-цариградски). Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима – него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили. У сједињењу сваке ствари са другом, сједињује се једно посредством другог. Они (латиномислећи) оправдавају своје сједињење учењем о исхођењу Духа Светог таквим објашњењем да Он ( Дух Свети) има свој почетак од Сина. И све друго се код њих разликује, ништа заједничког нема, ни посредништва, ничега заједничког, већ они још и сада читају два различита символа, као и раније. Тако и то они свршавају двојаке литургије, како на квасној жртви, тако и на бесквасној. Такође и крштења, једни свршавају трократним погружењем, а други обливањем водом по врху темена; у једном случају помазују миром, у другом га не употребљавају. Двојаки су у свим обредима и у свему су разнообразни, у постовима и црквеном поретку и у многом другом. Какво је то сједињење које данас нема ничега јасног и разумног, и како су се они сјединили желећи да сачувају посебност, али нису сачували отачка предања? Али, ево њихове наводно мудре речи: “Никада Црква Грка није говорила да Свети Дух происходи само од Оца, већ просто, од Оца происходи, а то не искључује происхођење и од Сина; стога, као што смо раније били, и сада смо сједињени”. Каква заблуда! Какво слепило! Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођење само од Оца она исповедала? Јер, акo Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца (исходи). Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме “само (од Оца)” учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (сем од Оца). 
Због тога и Јован Дамаскин у име све Цркве и свих хришћана објављује: “Ми не говоримо да је Дух од Сина – и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: “Ми не називамо Сина узрочником”. А у следећој глави он каже: “Отац је једини узочник (свега). Шта више? Никада, говоре нам они (унијати), “ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (расколнике)”. Али, нису ли они сами (Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали њиховој потчињености, којој смо ми, по њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Дакле, узрок раскола проистекао је од њих, пошто су они отворено унели додатак који су од раније тајно исповедали. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећи ће неко; ради тога ли што су они имали правилну веру? Или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли? Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (од Цркве).
 Зашто је то тако? Зато што благочестиви закони гласе: “Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере”. Ако дакле Латини не би ни у чему одступали од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу о Духу Светом, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе. Због чега ми помазујемо миром оне између њих који се присаједињују нама? Због тога што су јеретици! Другог васељенског сабора седми канон говори: “Они који се обраћају у православље и приопштавају се делу оних који се спасавају, примамо их по правилима и обредима које употребљавамо приликом пријема јеретика: аријанаца, македонијеваца, савелијана и новацијана, затим оне који себе називају чистим, аристеријане, квартодецимане или тетрадите и аполинаријевце, при чему они предају “левелус” (писмено исповедање вере), и проклињу сваку јерес која не учи као што учи Света Божија католичанска и апостолска Црква; и ми их печатимо (знаменујемо) и најпре помазујемо светим миром чело, уста, и уши, и знаменујући их говоримо: “Печат дара Духа Светог”. Видите ли каквом обреду подвргавамо оне који се од Латина присаједињују нама? Они су дакле као и сви остали јеретици. Шта о томе пише премудри Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху? 
Питање: “Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?” 

Теодоров одговор: “Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа” (Мт 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу”. 
Чујете ли, они су се не само удаљили обредима већ и догматима, који су страни православљу. А све што је страно православнима, то је јеретичко и сходно канонима, они су дужни да буду оглашени (катихумени), и миропомазани као такви. Откуда они одједном пред нама као православни, они који су толико времена и од толиких Отаца и Учитеља осуђени као јеретици? И шта их је учинило тако равнодушним к православљу? Истину говорећи, злато и таштина, томе су узрок. Упркос свему, то их није учинило православним. Ако неко од вас постане подобан њима, тај ће се подвргнути уделу јеретика. Други пак говоре, “ако постоји средина у догматима, ми се онда можемо сјединити с њима, и добро би нам било с њима, и не бисмо били принуђени да противречимо нашим обредима и предањима”. На овај начин су они многе привукли да последују њима у амбис безбожништва. Јер, они су поверовали да постоји нешто што је између два исповедања, као између два апсурда и тако су себе добровољно бацили у погибао. Али, да ли је могуће у усаглашавању двају различитих исповедања пронаћи такву реч (израз) која би их на исти начин исказивала? Међутим, немогуће је исповедање које би се заснивало на међусобно супротним основама. Ако би пак то било могуће, онда је такође могуће усагласити правду и лаж, и потврђивање и одбацивање, али то је немогуће. Јер, све је или потврђивање или одрицање. Ако је веровање Латина истинито учење да и од Сина происходи (Дух Свети), то је онда лажно наше да је само од Оца. А управо смо их због тога ми одлучили. Кад је наше учење истинито, то је њихово учење без сумње лажно. Каква дакле може бити сагласност између ова два учења, која се могу, наводно, тако лако спарити као обућа? И шта може произаћи од тога ако свако од нас чини по својим мислима и уверењима? Да ли је могуће да се обе стране, које су међусобно супротног мишљења, називају православним? Ја дакле, сматрам да је то немогуће. 
Хоћете ли да знате шта о таквом усаглашавању пише Григорије Богослов? Он то упоређује са предметом који се окреће на све стране, са обућом која је за сваку ногу; или као ветар који развејава, или заводљива уметност која задобија на снази насупрот истини, јер по Светом писму, слична искушења увек сналазе чврсту побожност. То (Св. Григорије Богослов) пише у вези оновремених усаглашавања, а о сабору на коме се то предлагало, он овако говори: “То је Вавилонска кула која је помела језике”. О, кад би их и сада разделила, јер је то усаглашавање у злу; то је Кајафин синедрион на коме је Христос осуђен. Каквим другим именом назвати ово саборовање које је све порушило и помешало. Разорило је древно свештено учење о равночасној Тројици; порушио је тврђаву и својим умовањем потресао јединосушност; отворио је врата безбожништву посредством њихових списа. Јер су постали мудри за чињење зла, а чинити добро нису разумели. Што се тиче усаглашавања, они довољно показују да су нечасни и страни Цркви. Али шта рећи о онима који стоје на средини, Грко-Латинима, који саображавајући се, с превртљивошћу примају неке латинске обреде и учења, и хотећи да их приме не могу с њима да се сагласе, а друге опет прихватају? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, чак и горе, као од оних који продају Христа, и трговаца Христом. Јер они, по речима божанског Апостола, побожност преобраћају у добитак (1 Тим 6:5). За такве Апостол говори: “Бежите од таквих”, јер они не уче, већ хоће само да узму и улове. Која је заједница светлости и таме? или каква је сагласност Христа са Велијаром? или верног са неверним? 

Ми са Дамаскином и Светим Оцима не говоримо да је Дух од Сина, а ови са Латинима говоре да је Дух од Сина. Ми са божанским Дионисијем исповедамо да је Отац једини извор надсушстатвеног Божанства. Они са Латинима говоре да је Син извор Светог Духа, и тако га издвајају од Божанства. Ми пак, са Григоријем Богословом на основу узрочности разликујемо Оца и Сина, док ови са Латинима мешају их по узрочности. Ми са блаженим Максимом и осталим пређашњим Римљанима и њиховим западним Оцима не признајемо Сина узрочником Духа, а они (сматрају) да је, по Грцима, Син узрочник Духа, а по Латинима Син је почетак (начело). Ми са Јустином Философом и Мучеником говоримо да је Син из Оца, тако је Дух из Оца, а ови са Латинима говоре да је Син непосредно, а Дух посредно из Оца. Ми са Дамаскином и свим Светим Оцима исповедамо несазнатљивост разлике између рођења и исхођења, а ови са Томом (Аквинским) и Латинима говоре о посредном и непосредном исхођењу. Ми, по Светим Оцима, говоримо о нествореној Божанској природи, нествореној и вољи (хтењу) и дејству (енергији ) док они говоре са Томом и Латинима да је воља сливена са Божанском суштином, да Божанско дејство (енергија) има почетак, и да ли га просто назвати Божанством, божанском или нествореном светлошћу, Духом Светим или некако другачије. То опет доводи до злог признања да је Дух Свети божанско створење и створена божанска светлост и твар. Ми прихватамо да свети после смрти не одлазе у њима припремљено царство, нити да грешници одлазе у ад, већ говоримо да и једне и друге чека исти Суд који ће бити у будућем веку при васкрсењу и Суду. Они, са Латинима кажу да ће после смрти примити заслужену плату. Оне који су скончали у покајничком стању, снаћи ће огањ очишћења, а то није ништа друго до ад (пакао). Тај огањ очишћава душе после смрти да би достигле царство са праведнима. Тако учење они имају о томе. Ми одбацујемо јудејски бесквасни хлеб и следујемо наредбама Апостола, а они примају с њима (Латинима) исповедање да освећују тело Христово (на бесквасном хлебу). Ми пак говоримо да је додатак учињен у Символу неправилан и противан Оцима; а они да је то правилно и савршено учињено. Тако се, ето, они старају да усагласе своја мишљења са истином. Ми признајемо папу као једног од патријарха кад он чува православље, а они шта више сматрају га намесником Христовим, и оцем, и учитељем свих хришћана. Ако би они могли бити најдостојнији таквог оца, али с друге стране, други њему слични – пошто он није достојан, јер има анти-папу који га узнемирава; у том случају они неће да подражавају своме оцу и учитељу.

Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам Сатана првображава у анђела светлости. Није дакле за чудо, кад се и слуге његове  прерушавају  у слуге праведности, али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим. Опет и на другом месту говори о њима Апостол, да такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својој утроби, и слаткоречивошћу саблажњавају срца безазлених. Имајући дакле овај знак, тврда основа вере остаје непоколебива. Он још говори да се пазите паса, да се чувате злих делатеља и обрезања. И опет: “Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде” (Гал.1:8). Мудро се пазите да не би ко, “чак и анђео са неба”, обмануо вас папским првенством. Ако би чак љубљени ученик дошао вама и говорио ово учење, у кућу га не примајте, и не поздрављајте га, јер онај ко буде таквога поздрављао, он општи са његовим злим делима. Држите чувајући чврсто то што вам је заповеђено од Светих Апостола, било кроз предање примљено писмено или неписано, да вас не покрене са вашег темеља нечасна обмана. Свемогући Бог да их приведе к познању њихових заблуда, и да нас избави од њих као од злог кукоља, и да нас сабере у своју житницу као чисто и добро жито, у Христу Исусу Господу нашем, а Њему свака част, слава и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и свесветим, и благим, и животворним Његовим Духом, сада, и увек, и у векове векова, Амин.