Јеретици англиканци и лжепатријарх српски Иринеј

24. Децембар 2018

Англиканска заједница у Београду традиционално и ове године богослужбено је прославила Божић у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог.

У навечерје празника, 24. децембра 2018. године, богослужењу, које је предводио пречасни англикански свештеник Робин Фокс, присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз значајан број верника који су углавном запослени у дипломатској служби у појединим амбасадама. Празничном сабрању присуствовали су и протођакон Стеван Рапајић, дугогодишњи старешина Патријаршијске капеле, и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског.

.

„Богом допуштено отпадништво – како нас поучава један од великих учитеља духовнога живота наших дана, преосветљени Игњатије Брјанчанинов – не покушавај да зауставиш немоћном руком својом. Уклони се, чувај се сам од њега и то је са твоје стране довољно. Упознај дух времена, изучи га како би, колико можеш, избегао његов утицај.. Отпадништво је од пре некога времена почело да се шири брзо, слободно и отворено. Последице морају бити ужасне. Нека буде воља Божја! Може да се призна да се православна вера ближи крају.. Једино посебна милост Божја може да заустави свепогубну епидемију неморала и да је одложи на неко време, будући да треба да се испуни све што је прорекли Свето Писмо.
Судећи по духу времена и неспокоју који влада, ваља претпоставити да ће се здање Цркве, које се одавно потреса, срушити брзо и страшно. Нема никога ко би то зауставио и томе се супротставио. Подршка се прима од стихија овога света који је непријатељ Цркве и који ће само убрзати њен пад, а не да ће још и да га заустави. Нема од кога да се очекује обнова хришћанства. Сасуди Светога Духа коначно су пресушили свугде, па чак и у манастирима, тим скривницама благочешћа и благодати. Со обљутави.

(Света Ревност)

Део из житија светог Антонија Великог

Као што је по спољашњости био мио, тако је и у вери био чист и диван. Никада се није мешао са отступницама од вере, знајући њихову добровољну поквареност и пропаст. Ни са манихејцима ни са другим јеретицима није љубазно разговарао, осим кад би било изгледа да се неки може ослободити од заблуде. Говорио је, да пријатељство и разговори са њима шкоде души. Нарочито пак одбацивао је аријанце, и наређивао правовернима да им се и не приближују. Јер кад једном дођоше к њему неки аријанци, и из њиховог разговора увиде њихово зловерје, он одмах побеже од њих с горе, говорећи: Речи су им далеко отровније од змија. - А када аријанци почеше протурати лажне гласове као да свети Антоније одржава општење с њима, он се зачуди њиховој дрскости. И разјарен праведном јарошћу, отиде у Александрију, и тамо пред архиепископом и целим народом прокле аријанце, називајући их претечама антихриста, а проповедајући да је Син Божји не створење већ Творац, једносуштан са Оцем. И радоваху се правоверни, што стуб Цркве проклиње аријанску јерес као противну и непријатељску Христу. Тада ни велико ни мало, ни мушко ни женско, не остаде код својих кућа. He само хришћани, него и јеретици, па чак и идолопоклоници, слегаху се к преподобноме, говорећи: "Волимо да видимо Божјег човека". Јер Антонијево име беше чувено и прослављено. И жељаху да се макар краја од хаљине његове дотакну, верујући да ће им бити од велике помоћи. Колико се тада исцели бесомучних и других разноврсних болесника! Колико се идолских храмова испразни од идола! И колико људи, због Антонијевог доласка у град, напусти незнабожачку заблуду и придружи се стаду Христовом! Заиста се његове речи и чудеса не могу испричати[5]. Док се силан свет тискао око светитеља и притешњавао га, неки почеше одбијати народ, сматрајући да је то светитељу тешко и досадно. А он им кротка срца рече: Зар је ово стадо многобројније од демонских војски са којима стално ратујемо на гори?

Преподобни Јован Кушчник

Άγιος Ιωάννης Καλυβίτης

     У време благочестивог цара Лава Великога бејаше у Цариграду, који је назван Новим Римом, један велможа војничког звања, човек богат и угледан, по имену Евтропије, са супругом Теодором. Они имађаху три сина. Два сина Евтропије даде да служе на царском двору, и они добише велике чинове. А трећег, најмлађег сина, по имену Јована, даде на науке. У дванаестој години својој Јован се међу својим вршњацима издвајао као врло паметан, тако да су се и сами учитељи дивили бистрини ума његовог и зрелости његовог расуђивања. Био је изврстан ученик не само световне него и духовне философије, јер је под утицајем Духа Светог, који је у њему дејствовао, био кротак, незлобив и смирен. А када му је преостајало време од учења, он није одлазио да се игра, као што то обично чине деца, већ је то време проводио у читању богонадахнутих књига и у посећивању цркве, ради молитве. Јер се срце његово већ поче загревати пламеном божанске љубави, и у учењу његовом распламсаваше се огањ. Ревност да служи Богу беше га захватила.
     Једном приликом неки монах наврати у школу у којој се Јован учио. Кад га виде, Јован га упита: Одакле си, оче, и куда путујеш? - Монах одговори: Ја сам из обитељи Неусипајушчих (Неуспављивих), а путујем у Јерусалим да се поклоним светим местима. Јован се одушеви, и стаде га распитивати о монашком животу, о молитви и посту, и о неућутном појању, и о другим подвизима и трудовима. А монах, видећи да је дечко озбиљан и паметан, исприча му потанко све обичаје и правила свога манастира. Пошто пажљиво саслуша монахово казивање, Јован му рече: Хоћеш ли се, оче, опет вратити у свој манастир, или ћеш остати у Јерусалиму? - Монах одговори: Имам заповест од игумана мог да се вратим. Ако Бог да, вратићу се чим се будем поклонио светим местима. - Тада Јован ухвати монаха за десну руку и рече му: Имам једно духовно питање за тебе, оче. - И пошто се издвоји са њим, рече му: Чуј ме, оче, молим те, и смилуј се на мене, јер имам силну жељу да се повучем из многометежног света и служим Христу. Али родитељи моји мисле сасвим друкчије о мени, јер ме више воле него моју старију браћу. Они се паште око неког великог чина за мене, и хоће да ме жене. A ja сам толико пута у светој цркви слушао речи Божје, и сам сам, читајући књиге, схватио да је таштина све што је у свету, и да је корисно само једно: одрећи се света, и служити Христу у вашем монашком чину. Заклињем те дакле Богом, који хоће наше спасење, да ме при свом повратку узмеш одавде и одведеш у свој манастир. - Када ово инок чу, и осети да је то призив Божји у овом дечку, закле се да ће га при повратку узети са собом.
     Пошто инок отпутова у Јерусалим, блажени Јован, жељан еванђелског живота, замоли своје родитеље да му набаве Еванђеље, из кога би се учио Христовим речима и тако могао творити дела Христу угодна. Родитељи се веома обрадоваше таквој љубави свога сина за Свето Писмо, и одмах најмише једнога краснописца да лепо препише Еванђеље. Када то би готово, они оковаше Еванђеље златом и украсише драгим камењем, да њиховог сина привлачи марљивом читању не само сладост унутра исписаних речи Христових него и спољашња лепота књиге. И тако опремљено Еванђеље дадоше сину. Он га с љубављу прими, и ревносно га читаше, и наслађиваше срце речима Христовим. Сваким даном његова се љубав к Богу повећаваше, и он нестрпљиво очекиваше из Јерусалима оног инока, коме откри тајну срца свога.
     Пошто прође много дана, дође с пута очекивани црноризац. Јован му се веома обрадова. Инок му рече: Ето, синко, као што ти обећах, ја дођох да те, ако хоћеш, водим у манастир. - Блажени Јован одговори: Благодарим Бога што те вратио здрава, и што ме је удостојио да понова видим твоју светињу. Ево, ја сам готов за пут. Али шта ћемо радити, ако ме родитељи не пусте? Знам, мајка ми је врло осетљива, и када сазна да хоћу да идем од њих, залиће земљу сузама; и силом ће ме задржати, и тако онемогућити остварење моје жеље. Стога те молим, оче, изађимо одавде кришом да нико од мојих познаника не примети мој одлазак и открије мој пут. - Инок рече: Урадићемо, синко, како хоћеш, да Бог испуни жељу срца твога. - И тако отидоше на морску обалу на пристаниште; нађоше лађицу, и замолише лађара да их одвезе у обитељ Неусипајушчих. Лађар потражи за то много злата, и говораше: Ја обично чекам да целу лађицу напуним товаром, па онда узимам мање за превоз путника. - Јован га упита: Колико узимаш за целу лађицу када је напуниш? - Лађар одговори: Узимам сто златника. - Јован му рече: Почекај, брате, за три дана, и ја ћу узети у најам твоју лађицу. - И пошто се договорише с њим, отидоше.
Успут Јован рече иноку: Најам за лађицу је велики. Али, много је боље да одем од родитеља а да они не сазнаду за мој одлазак. Идем дакле до родитеља да их замолим да ми даду злата тобож за неку веома потребну ствар. - Инок му одговори: Иди, синко, и нека Господ добру мисао твоју води по својој вољи.
     Јован оде својој кући, и рече мајци: Госпођо мати моја, замолио бих вар за један поклон, али не смем. - Мајка му рече: Реци, чедо моје, шта желиш. - Јован јој рече: Сви моји вршњаци што са мном уче школу, не једанпут и двапут већ много пута звали су ме к себи на обед, a ja их ни једном не позвах к себи и не узвратих им како треба, због чега их се веома стидим, па већ ни у школу не могу да идем од стида. Молим вас дакле, дајте ми онолико новаца колико би ми било довољно да почастим своје другове. - Мајка му одговори: Почекај, чедо, до сутра, и ја ћу рећи твоме оцу да ти да што ти треба. - И исприча мужу све што јој Јован рече. А он, волећи сина много, даде му сто златника.
     Ово би по промислу Божјем, да би се добра намера светога дечака остварила. А кад родитељ даде злато сину, одреди му једног верног слугу да будно пази да он као дечак не потроши новац на непотребне ствари. Добивши новац и пратиоца, Јован се обрадова, и оде с пратиоцем на морску обалу, говорећи: Хајдемо да потражимо и купимо добру рибу. - А приближавајући се лађици, он посла пратиоца у школу, рекавши му: Иди и види, да ли се моји другови скупљају, па дођи овде да ме известиш. - Када пратилац оде, Јован са иноком уђе у лађу, даде уговорену суму злата, и отиснуше се од обале на море. А Јован беше понео са собом и Еванђеље што му родитељи беху подарили, и читајући га тешаше се.
Када се пратилац врати из школе на обалу тражаше Јована по обали, али га не нађе. Па помисливши Да је Јован отишао дома, дође и он дома и упита господаре своје за Јована. Но пошто не беше дома, стадоше га одмах тражити на све стране. Тражише га много дана, не само у Цариграду, него и по околним местима, али га нигде не нађоше. И би у Евтропијевом дому плач и ридање велико за љубљеним сином Јованом.
     А за време Јованове пловидбе по мору, Бог му помагаше на путу, јер учини те дуваху повољни ветрови, и лађица убрзо стиже до свете обитељи Неусипајушчих. Када уђоше у обитељ, онај инок исприча игуману Маркелу и братији све о дечаку Јовану, са каквом вером и ревношћу иште да се обуче у монашку одећу и служи Господу. Игуман пак, видећи дечка да је врло млад, рече му: Чедо, ти ниси у стању да подносиш монашке трудове и постове, јер си млад. Поред тога, у нас постоји и обичај да одмах не постригавамо дошљаке, него их прво подвргавамо дуго времена пробама, да видимо да ли су лени и развратни. Ако дакле желиш да с нама монахујеш, треба најпре доста времена да поживиш без монашког чина, и да испиташ наш живот, и да опробаш себе да ли можеш такав јарам понети или не. - А блажени Јован паде игуману пред ноге, кроз силне сузе говорећи: Молим ти се, оче, да ме данас пострижеш. He гледај на моју младост, већ на свесрдну жељу моју, јер свим срцем желим да се у анђелски лик ваш обучем. He одбијај молбу моју, него ме ради пресвете, једносушне и животворне Тројице прими и уврсти у монахе. - Видећи такву жељу његову и сузе, и провидећи благодат живећег у њему Духа Светог, игуман га одмах прими и постриже. И нареди да га искусни старци руководе, и да проходи манастирска послушања.
     Пошто доби оно што је желео, Јован са ревношћу и смирењем извршиваше све што му наређиваху. И приморавајући себе на монашке подвиге, он с дана на дан напредоваше из силе у силу. И за кратко време толико успе у врлинама да превазиђе и остале који израније монахују. И постаде свима узор непрестаног мољења Богу, кротког послушанија, трпељивог и безмерног пошћења. Јер често је живео само од причешћа пречистим и животворним Тајнама Христовим, не кушајући ништа више у току многих дана. Томе се и сам игуман дивио, и говорио му: Чедо, ти си млад, зашто си такве трудове узео на себе? Пази да од прекомерног поста не ослабиш телом и нарушиш своје здравље, и тако онеспособиш себе за даље подвиге и служење Христу. - A он клањајући се одговараше са уобичајеним смирењем: Оче свети, опрости мени непотребном слузи, и моли се за мене леног и немоћног, да ме Господ укрепи на подвиге, и да ми помогне у немоћи мојој.
     Тако се блажени Јован подвизавао у овој обитељи шест година. Тада навали на њега непријатељ добра, ђаво, желећи да га раслаби у подвизима, да га саплете, и скрене с доброга пута вршења заповести Господњих. Стога му убаци ђаво у душу мисао о родитељима, да би сажаљењем сломио срце његово. Потсећајући га на велику љубав оца и мајке коју су имали за њега, та му мисао говораше: Шта сада твоји родитељи раде без тебе? Како страшно тугују и жале и плачу за тобом, јер не знају куда си отишао. Отац плаче, мајка кука, браћа тугују, рођаци и ближњи жале за тобом, и сав је дом оца твог у великој жалости због тебе. - Још га потсећаше лукави на богатство и славу родитеља, и на углед браће, и на разне сујете овога света. Такве га мисли дан и ноћ непрестано смућиваху. И он силно ослаби телом, да је једва жив био. С једне стране од великог уздржања и монашких подвига, а с друге - од смутљивих помисли страшно усахну снага његова и тело његово постаде као трска ветром повијана. Приметивши ту његову изнемоглост, игуман му рече: He рекох ли ти, чедо, да Бог не тражи од својих слугу прекомеран труд, него жели да сваки према својим моћима служи Њему у славу светог имена Његовог. А ти ме, чедо, ниси послушао, и ето већ си изнемогао од прекомерног поста и подвига који су изнад твојих моћи. - Јован му одговори: Није ме пост сасушио, оче, нити подвизавање раслабило, него помисли, убациване од лукавога, које ме дуго време и дан и ноћ смућавају. - И откри игуману све помисли своје о родитељима и о кући. На то му игуман рече: He рекох ли ти у почетку, чедо, да су велики подвизи монашки, и трудови многи, и вражја искушења и напади неисказани? - Рекавши то, игуман се расплака, и плакаше дуго због Јована. А Бог, који све удешава на корист, на неки тајанствени начин стави до знања игуману да не спречава Јована да отиде родитељима, јер смераше да у њему прослави вољу Своју.
     И благослови игуман Јована да иде куда хоће. Притом га поучи да се добро чува од вражијих замки, да би му пут био без мане. А Јован рече: Ако и к родитељима својим отидем, ипак ћу и тамо помоћу Божјом и вашим молитвама размрскати главу врага мог и обелоданити његову немоћ. - И оде у своју келију да се спреми за пут. А његово спремање не беше друго до: молитве, сузе, уздисаји, поклони, да га Господ не препусти врагу да му се сити, него да сам Он управи пут његов по Својој благој и савршеној вољи, како зна и како жели.
     Изјутра дође Јован к игуману, паде му пред ноге молећи га да се не љути на њега што одлази из манастира, него да му за успут са очинским благословом подари и своје свете молитве. Тада игуман сазва к себи сву братију, и обавести их да Јован хоће да иде од њих, и нареди им да се моле за њега. А Јован говораше братији: Знам да ђаво хоће да ме одведе из овог светог места, да бих видео своје родитеље. Али надам се у Бога, и у свете молитве ваше, да ћу и родитеље видети и ђавола ногама својим згазити, и лукавство његово развејати. - Затим сви уђоше у цркву, и са сузама сатворише молитву за Јована. А игуман, благосиљајући га, рече: иди, чедо, у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека ти је Господ наш Исус Христос сапутник, и нека Он по Својој вољи управља пут твој! - Тако и сви остали оци, подигавши руке своје, благословише га. А он, пошто их све целива, рече: Спасења вам желим, оци и браћо! спасења ти желим, благословена дружино! спасења вам желим, добри подвижници! Ви ме с љубављу примисте у своју заједницу, које се сада лишавам, јер сам недостојан да с таквим богоугодницима живим. - И рекавши то, изађе из манастира и оде својим путем.
     Пошто одмаче од манастира за једну стадију, осврну се и, угледавши манастир, заплака горко. Затим клече, и мољаше се Богу ридајући и сузе ронећи. И пошто се дуго молио, устаде и настави пут поверавајући себе Богу и предајући се Његовом промислу и заштити. На путу срете једног убогог човека, одевеног у кошуљу, и рече му: Видим, брате, да ти је одећа веома вета и подерана. Молим те, дај ми је, а ево ти ова моја, боља је. - Убоги се обрадова томе, и одмах скину кошуљу своју и даде је Јовану, и он му даде своју лепу одећу.

А када се блажени Јован приближи Цариграду, угледа издалека дом својих родитеља, и баци се лицем на земљу молећи се и говорећи: Господе Исусе Христе, немој ме напустити! - Беше већ сумрак, и свети Јован почека на том месту док падне ноћ. A y поноћи стиже пред врата својих родитеља, па се опет баци на земљу, говорећи: Господе Исусе Христе, ево дома мога родитеља, који сам желео да видим. Али, нека због њега не отпаднем од благодати Твоје. Молим Ти се, Господе, пошљи ми одозго помоћ и силу да победим ђавола, и не допусти да ме он искуша и савлада, већ ми дај да на овом месту живот свој добро окончам.
     Тако се молећи, остаде до сванућа. А када свану, отвори се капија, и изиђе управитељ дома, који беше старешина над осталим робовима. Угледавши сиромаха, обученог у кошуљу, упита га: Ко си ти, и одакле си? И како си се усудио да дођеш овде? Сместа одлази одавде, јер господари моји имају овде пролазити. - А блажени Јован му смирено рече: Као што видиш сиромах сам човек, и немам где главе склонити. Стога те молим, гocпoдине мој, сажали се на мене, и не отерај ме одавде, већ ме остави да у овом ћошку боравим. Ја никоме никакво зло не чиним. He забраниш ли ми да овде боравим, и смилујеш ли се на мене, ти ћеш од самог Бога доживети милост. - И управитељ се сажали се на њега, и остави га ту да борави.
Мало касније појавише се родитељи његови из дома, идући у цареву палату. Угледавши их, блаженоме навреше сузе, и рече у себи. Ето, испуни ми се жеља: видим своје родитеље. Али нeћeш се обрадовати, ђаволе, јер благодаћу Господа мог ни у шта не рачунам твоје распаљене стреле против мене. - И опет уздахнувши к Богу, рече: Господе Исусе Христе, немој ме никако остављати! - И борављаше тамо у једноме ћошку крај капије, лежећи као Лазар, или као Јов на буњишту. А отац његов, видећи јаднога сиромашка где лежи крај врата, стаде му са своје трпезе слати храну, говорећи: Велико је трпљење овога сиротана, јер и зиму и врућину, и мраз и кишу подноси без покривача. Заиста је таквих царство небеско. А Бог је моћан да и нас спасе њега ради; и зато га је послао к нама, да бисмо се, указујући му милост, и сами удостојили милости од Бога. Ко зна да се у таквој беди не налази наш мили син Јован, за кога не знамо где се налази. Да чинимо дакле овоме сиромаху што бисмо желели да други чине нашем сину.
     Једног дана изиђе мајка његова из дворишта, и угледавши убогог Јована где у прљавим дроњцима лежи на ђубришту, згади се силно на њега, и нареди слугама: Вуците одавде овог одвратног човека, јер не могу да пролазим овуда, ако он ту буде лежао. - И слуге га одмах зграбише, и одвукоше на друго место. А блажени издалека гледаше на врата дома оца свога. Видевши једном где на врата изађе управитељ дома, викну га к себи, и рече: Молим те, господине мој, као што си се у почетку смиловао на мене, тако се и сада смилуј: начини ми малу колибу, да ме не би видела госпођа ваша, и да бих имао мало заклона од мраза.
Он услиша његову молбу, и убрзо му направи малу колибу, у којој борављаше свети молећи се непрестано Богу. А отац му сваки дан слаше храну коју он с благодарношћу примаше и раздаваше другим сиромасима који долажаху к њему, сам пак стално гладоваше и жеђоваше, и великим уздржањем и постом толико сасуши тело своје, да су му се могле кости избројати. У таком трпљењу преподобни Јован проведе три године, не обелодањујући својим родитељима да је син њихов. А после три године преблаги и човекољубиви Господ наш Исус Христос погледа на смирење и трпљење слуге Свога, и желећи да учини крај његовим патњама и трудовима, јави му се у вићењу, говорећи: Радуј се, Јоване, јер си се уподобио возљубљеном ученику мом Јовану девственику пошто си све оставио и у чистој девствености мени следовао. Ево, већ се заврши подвизавање твоје, и дође крај многим патњама твојим: кроз три дана ти ћеш доћи к мени и настанити се у одморишту Преподобних. Пренувши се од виђења, Јован се стаде с плачем молити Господу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што хоћеш да мене недостојног удостојиш одмора праведних. Но молим Ти се, Господе, сети се и мојих родитеља, и смилуј се на њих по великој милости Својој, и очисти грехе њихове, јер си Ти једини добар и многомилостив.
     Пошто се тако помоли Богу, позва гореспоменутог службеника родитеља својих, управитеља дома, и речу му: Од почетка па све до овога часа ти си био милостив према мени. Молим те, господине мој, буди милостив до краја. Само још једну молбу имам на тебе: Отиди и реци господарици вашој ово: Онај убожјак, кога си наредила да отерају од капије, моли те преко мене, говорећи: He презри мене убогог него, сећајући се Господа Христа, имај снисходљивости те дођи до мене, јер ти имам нешто важно казати.
Управитељ оде и извести господарицу о поруци убожјаковој. А она рече: Зар и убожјак има нешто да каже мени? Та ја не могу ни да погледам на њега, а он још хоће да разговара са мном! - И обавести о овоме мужа. А муж јој рече: Иди, жено моја, не гнушај се сиромаха, јер сиромахе изабра Бог. - Али она не послуша мужа, и не хтеде отићи.
     Преподобни Јован опет поручи, говорећи: кроз три дана ја ћу умрети, а ти ако не будеш хтела да ме видиш и да разговараш са мном, горко ћеш жалити. - Али она се опет не хтеде одазвати позиву убожјака. Но ипак се дуго бораше са мишљу о томе, говорећи у себи: Шта хоће тај убожјак да ми каже? - Затим се једва реши да отиде до њега, имајући у виду да му се приближава смрт, и желећи да чује од њега какву новост. Онда изиђе пред кућу и нареди слугама својим да убожјака донесу пред њу. Јер преподобни Јован бејаше веома болестан и не могаше ићи. Због тога га донесоше пред мајку његову. А он покри лице своје, да га мајка не би познала. И стаде јој говорити овако: Госпођо, већ је крај услугама које сте ми чинили, и награда вам је спремљена за милостињу, као што Господ рече у Еванђељу: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). A ja као убог и који ништа немам, хоћу да ти оставим један благослов. Али те најпре молим: закуни ми се да ћеш учинити оно што ти будем рекао, и онда ћеш благослов добити. - И она му са заклетвом обећа да ће учинити оно што јој буде рекао. Онда преподобни Јован рече: Молим те, госпођо, да наредиш да ме, пошто умрем, сахране на истом месту где је моја колиба. Али немој издавати никакво наређење да ме облаче у неку другу одећу; нека ме сахране у овим дроњцима у којима сам сада. Јер нисам достојан чеснијег места и боље одеће. - Рекавши то, извуче из недара Еванђеље и даде јој га говорећи: Ово нека ти буде утеха у овом животу, и добри пут ка будућем животу теби и мужу твоме, а господину моме.
     Примивши Еванђеље, она га стаде окретати и са сваке стране разгледати, говорећи: Овакво је било оно Еванђеље што га господин мој украси и даде сину нашем. - И отрча те га показа мужу свом. Он га познаде и рече: Заиста је то баш оно Еванђеле које дадох возљубљеном сину нашем. Хајде да га питамо, откуда му оно. He зна ли што о чеду нашем Јовану? - И одоше к њему обоје; и питаху га говорећи: Заклињемо те светом и животворном Тројицом, реци нам, откуда си узео ово Еванђеље? и где је наш син Јован? - А он, не могући више патње срца скривати и сузе задржати, рече: Ја сам син ваш Јован; и то је Еванђеље што ми ви дадосте. Ја сам био узрок ваше туге. Но Еванђеље, које ми дадосте, научи ме да Христа љубим и да стрпљиво носим Његов благи јарам.
     А кад они то чуше, клекоше крај главе његове, и грљаху га, и плакаху дуго и дуго. Јер их у исти мах обузе и радост и туга: радоваху се, јер се љубљени син њихов нађе; туговаху срцем, јер се у таквом убоштву и беди нађе, и јер до тада не знадоше да је то он што пред вратима њиховим лежи. И слегоше се к њима сви суседи и пријатељи и познаници. И за тили час се градом пронесе вест да је Јован нађен. И сви се дивљаху, и слављаху Бога.
     Пошто се то зби, преподобни Јован предаде душу своју у руке Господње. Јер тако би угодно Богу, да живот Јованов не буде при крају окаљан светским почастима и родитељском љубављу, него да он, који се одрекао света и није познао световно пријатељство, отпутује у надсветска насеља. Због тога га Господ и узе к себи. А мајка његова, заборавивши на своју заклетву, скиде с њега изанђале дроњке, и обуче га у скупоцене златоткане хаљине. И у том часу се изненада разболе, и би тешко болесна. А отац Јованов Евтропије рече: Треба да испунимо вољу сина нашег, јер он не жели да у тако скупоценим хаљинама буде сахрањен. - И свукавши с њега световне хаљине, опет га обукоше у оне бедне дроњке. И одмах се мајка Јованова Теодора исцели, и би здрава као и раније. А чесне и свете мошти преподобног Јована, као што је он молио, родитељи сахранише у колиби у којој је живео. Затим на гробу његовом подигоше цркву, и устројише велику странопријемницу, и све своје имање дадоше на збрињавање странаца и исхрану убогих. Потом и сами мирно скончаше, и бише сахрањени у цркви, коју подигоше, крај гроба синa свог.
     Такво беше житије светог и преподобног Јована Колибара, такви подвизи и трпљења његова, које ради Христа поднесе; такво његово војевање с ђаволом, кога победи. А сада носи венац славе на небу у небеској Цркви, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, Амин.

Поклоњење часним веригама апостола Петра

Тумачење Свети Теофилакт Орхидски

ДАп. 29. (12:1-11)

1. А у оно време подиже цар Ирод руке да мучи неке од Цркве. 2. И погуби Јакова брата Јовановог мачем. 3. И видевши да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати Петра; а бејаху дани бесквасних хлебова. 4. Њега и ухвати и баци у тамницу, и предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају, намеравајући да га после Пасхе изведе пред народ. 5. Петра, дакле, чуваху у тамници, а Црква се усрдно мољаше за њега Богу.

У оно време. У које време? У време цара Клаудија[1]. Римски цар Гај,[2] одредио је Агрипу за јудејског цара, а Ирода је заједно с Иродијадом прог-нао у Лугдон Галилејски. То је онај исти Ирод, у чије је време пострадао Јован, као што о томе приповедају Јосиф и Јевсевије. Та разлика у именима, односно, то што је уместо Агрипа речено Ирод, потиче или од грешке писца, или отуда што је он носио два имена. Значајно је, да је међу дванаесторицом ученика Господњих, најпре пострадао Јаков.
Да мучи неке од Цркве. Запази да се верни људи и заједница коју они чине називају Црквом.
И видевиш да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати и Петра. Да нико не би рекао да апостоли без страха и бојазни иду у сусрет смрти зато, што их Бог отима из њених руку, Бог је допустио да смрти буду предате и старешине: Стефан и Јаков. Бог тиме и самим убицама доказује да их не удаљује од тога и да им (убицама) ни овде не поставља препреке. Убиство, безаконито убиство, било је угодно њиховим недоличним страстима. Требало је окончати ово њихово стремљење; Ирод их, међутим, на то подстиче као џелат болесних а не као њихов исцелитељ, иако је на хиљаде примера видео у животима свог оца и деде.
А бејаху дани пресних хлебова. Њега и ухвати и баци у тамницу. Поново се испољава сувишна ситничавост Јудејаца: нису забрањивали убиство, али су га забрањивали у то време.
Предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају. То је потицало и од гнева и од страха. Уколико је брижљивија била стража, утолико је чудесније било пројављивање (силе Божије). То се догодило ради Петра, који је био веома познат.
Црква се усрдно мољаше за њега Богу. Послушајте како су они посредовали за учитеља. Нису се помутили нити су се побунили, него су се обратили истинској савезници – молитви.

6. А када хтеде Ирод да га изведе, те ноћи спаваше Петар између двојице војника, окован у двоје вериге, и стражари пред вратима чуваху тамницу. 7. И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку. 8. И анђео му рече: Опаши се и обуј обућу своју. И учини тако. И рече му: Обуци хаљину своју, па хајде за мном. 9. И изишавши иђаше за њим, и не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. 10. А када прођоше прву стражу и другу, дођоше вратима гвозденим која воде у град; она им се сама отворише, и изишавши прођоше једну улицу, и анђео одмах одступи од њега.

Спаваше Петар. Није био обузет нити пометњом нити страхом, него је спавао у самој тој ноћи, када су намеравали да га изведу из тамнице, препуштајући све вољи Господњој. Обрати пажњу на то колико је брижљива стража, јер су и стражари спавали као и он. Зашто је, међутим, засијала светлост? Да би Петар могао и да види и да чује анђела и да не би помислио да је то привиђење (уобразиља). Речено је: брзо, да он не би оклевао. Анђео га је чак куцнуо у ребра, толико је он (Петар) чврсто спавао.
Што се тиче израза: Куцну га у ребра, он не указује на пометњу анђела, него на подстицај да се не оклева с временом.
Опаши се, и обуј обућу своју. Како то да је Петар поступио противно заповести, која каже: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа (Мт. 10; 9-10)? Он је пак имао и одећу и обућу, иако је у то време требало ићи без обуће, јер је она посебно потребна зими. Међутим, и Павле пише Тимотеју: Постарај се да дођеш пре зиме… када дођеш, донеси ми огртач (фелон) што сам оставио у Троади код Карпа (в. 2. Тим. 4; 21,12). Нико не може да каже да Павле није имао другу одећу коју би носио. Они се нису противили заповести Христовој: нипошто! Напротив, они су ревносно следили заповест, будући је он дата само привремено а не за свагда.
Осим тога, и Лука каже да је Христос рекао ученицима: Кад вас послах без кесе и торбе и обуће, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. А Он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу (Лк. 22; 35-36). Дакле, Христос је у то време дао такву заповест, желећи да покаже Своје свемогућство. И реци ми, зашто би било важно да се има једна одежда? Каква? Зар би онда, кад је потребно да се она опере, требало ићи наг или седети код куће? А кад би наступила велика хладноћа, и кад би студен стегла тело, зар је требало да се греју и да не проповедају? Ни они нису имали дијамантска тела.
И не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. То је сасвим природно због необичности онога, што се догодило. Наиме, необичност знамења запрепашћује посматрача.
Петар мишљаше да гледа виђење, али се сам опасао и обуо. Шта је друго и могао да осећа?

11. И кад дође Петар себи, рече: Сад заиста знам да Господ посла анђела Својега, те ме избави из руку Иродових и од свега што је очекивао народ јудејски. 

Сада заиста знам. Сада сам, каже, дознао а не онда. Анђелу је било угодно да се Петрово срце одмах испуни радошћу и да он одмах након ослобађања разуме шта се догодило.

[1] Клаудије Друз Германик (41-54 г.), римски цар, наследио свог братанца, Гаја Калигулу. Био је изванредан познавалац грчког и етрурског језика, као и римских старина. У много чему се трудио да настави политику Октавијана Августа. У његово време, Јудеја је поново постала вазална краљевина, на чије је чело Клаудије поставио свог пријатеља, Ирода Агрипу.

[2] Вероватно мисли на римског цара Гаја Калигулу (37-41г.), Тиберијевог наследника, који је убрзо после ступања на престо за себе почео да тражи божанске почасти. По његовом наређењу, требало је да се у јерусалимски храм унесе огромна царева статуа. Овакав поступак спречило је Калигулино убиство.

Јн. 67 (21:15:25)

А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. 16. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. 17. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје. 18. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш. 19. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за мном! 20. А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: Господе, ко је тај који ће те издати? 21. Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? 22. Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном. 23. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? 24. Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито свједочанство његово. 25. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.

Кликом на сваку слику увећавате је (због читања)

О Еноху и Илији

11; 3 – 4 – И даћу двојици сведока мојих u прорицаће хиљаду и двеста и шездесет дана, обучени у вреће. Ови су две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље.
 
Многи учитељи су мислили да ће пред свршетак света ова два сведока, Енох и Илија, од Бога добити време да пророкују током три и по године, означене као хиљаду двеста шездесет дана. Тиме што су одевени у вреће показује се да ће сви који тада буду живели и који се одврате од антихристове преваре бити достојни жаљења и плача. На ове пророке указао је и пророк Захарија у виду две маслине и два свећњака (в. Зах. гл. 4.), јер се храна за светлост познања састоји од јелеја богоугодних (θεαρεστων) дела.
 
11; 5 – 6 – И ако им ко учини неправду, огањ излази из уста њихових и прождире непријатеље њихове; и ко им буде хтео учинити неправду, он мора тако погинути. Ови имају власт да затворе небо, да не падне дажд на земљу у дане њихова пророковања; и имају власт над водама да их претварају у крв, и да ударе земљу сваком муком кад год буду хтели.
 
„Ако им ко учини неправду“ – о, прекрасна божанска благости, која свакој рани дајеш подједнако снажно исцелење! Као што ће лажни христос по ђавољем дејству бити славнији од свих чаробњака и превараната, тако ће и Бог наоружати ове светитеље силом истинитих знамења и чудеса, како би светлошћу и истином одагнали мрак и лаж и вратили преварене на пут истине поучном речју или казнама – сушом, огњем, променама стихија и сличним, а самог обмањивача разобличили, не претрпевши од њега никакву штету све до краја свог пророковања.
 
11; 7 И када сврше сведочење своје, звер што излази из бездана учиниће рат с њима и победиће их, и убиће их. И телеса њихова оставиће на тргу великога града који се духовно зове Содом и Египат, где и Господ њихов би распет.
 
Након што буду проповедали о напуштању његове преваре, звер, тј. Антихрист ће изаћи из мрачних и подземних места у која је био бачен ђаво и убиће их по Божијем допуштењу, а њихова тела оставиће несахрањена у Јерусалиму, древном и разрушеном, у коме је пострадао и Господ. Антихрист ће у овом граду утврдити своје царство царски престо подражавајући Давида, чији је син по телу био Христос, наш истинити Бог, да би му и због тога поверовали да је он Христос у којем се испунила реч пророка: У то ћу време подигнутиопали шатор Давидом, и затворићу му пукотине, и поправићу што је разваљено (Амос 9;11), а коју прелашћени Јевреји повезују са његовим доласком.
 
11; 9 – 10 – И људи из народа и родова и језика и племена гледаће телеса њихова три и по дана, и неће допустити да се тела њихова положе у гроб. И становници земље радоваће се због њих и веселиће се и дарове ће слати једни другима, јер ова два пророка мучише становнике земље.
 
Преварени лажним чудима антихриста и записавши неизбрисиво (ανεξαλειπτως) његово име, мрско пред Богом, у својим срцима, Јевреји и незнабошци неће дозволити да се сахране света тела. Обрадоваће се због избављења и ослобођења од казни које су служиле њиховом уразумљењу, не помисливши да Господ кога љуби онога и прекорева, и бије свакога сина којега прима(Јевр. 12; 6) и да коњима … и мулама… уздом и жвалама ваља зауздати вилицу оних који се не приближују Теби (Пс. 31; 9) да би се макар и због нужде вратили на прави пут са кога су због преваре скренули. Ми се пак морамо овако молити Господу: Добро ми је што си ме унизио da се научим законима Твојим (Пс. 118; 71); Поврати нас, Боже спасења наших, и одврати јарост Твоју од нас(Пс. 84; 4), и не иди на суд са слугом Својим (Пс. 142; 2), јер кад нам суди Господ, прекорева нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор. 11; 32) и малом казном (δι ολιγων μαστιγων) избећи ћемо вечне муке (αιωνιον… κολασιν), јер си Ти, Христе Боже наш, богат милосрђем. Теби доликује свако благодарење, слава, част и поклоњење, са Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Чудесно јављање Архистратига Михаила на острву Лезбос

Крајем 10-ог, почетком 11 века, када је византијска империја била на врхунцу свог процвата, слава сарацинских пирата је такође била највећа. Не бојећи се ничега, пирати су пристајали на острва у Егејском мору, пљачкали насеља, палили куће и заробљавали људе, које су затим продавали као робље.

Острво Лезбос, богато и велико, постало је омиљено место напада немилосрдних пирата. У рејону Лесвадос, недалеко од насеља Мандамадос, некада се узвисавао величанствени манастир Светих Небеских Сила Бесплотних, који је основан пре много векова. О његовој историји се може сазнати из живог предања у том месту, које се сачувало до наших дана. Споља је тај манастир личио на замак и био ограђен тврђавским зидом и стражарским торњем. Пирати никако нису успевали да савладају ту тврђаву, и заветна жеља већине од њих је одавно била да виде разрушен манастир.

Једног пролећа је предводник пирата Серхан, јак, тамнокос, крупан човек са секиром и кривим мачем за појасом, позвао своје вазале и рекао: “Овога пута ћемо ући у манастир, без обзира чега нас то стајало! Све сто тамо нађете – задржите. Ја за себе хоћу само златну часу из Цркве. Из ње ћу да пијем вино."

Сам Серхан није имао намеру да учествује у нападу. То је за њега био превише ситан посао. Пирати су узели курс према острву Лесбос. До поноћи су стигли до манастирских зидина и сакрили се међу дрвећем. Монаси, живећи безбризно после зимске тишине, нису чували манастир како треба и нису чак ни слутили надолазећу опасност. У једном тренутку се чуо ударац у металну плочу, позивајући монахе на јутарњу службу. Кораци монаха који су силазили у Цркву, су се ритмично проносили дрвеним балконом. Ускоро је све постало тихо, и вођа разбојника је дао знак. Један од пирата је бацио куку са привезаним ужетом, попео се на зид и убрзо отворио манастирска врата. Са страшним крицима, пирати су упали у Цркву. Пре него сто су монаси успели да се освесте ста се дашава, сви су били убијени. Послушник Гаврил, једини кога се пиратски нож није дотакао, се налазио у олтару. Видећи неизлазност ситуације, храбри младић се у магновењу попео на кров Цркве. Крвожедне убице су почеле да га прате. Али се ођедном одозго зачуо страшан крик, и кров се на чудотворан начин претворио у побеснело море! На пенушавим таласима, појавио се огроман, љут војник, који је извадио пламени мач и кренуо на пирате. Несрећнике је спопао надљудски страх, и бацивши оружје и оно сто су украли, у паници су почели да беже из Цркве.

Гаврил, задивљен чудом које је учинио Архангел, је сишао и клекнуо пред иконостас. Дошавши себи од узбуђења, искушеник је погледао на икону. Али га је посматрао један Лик! Препун живота, он је зрацио божанственом сладошћу. Искушеник је пожелео да наслика тај лик.

- Архагеле, - помолио се – замоли Господа да упокоји душе моје браће, а мени помози да насликам твој дивни Лик!

Гаврил, надахнут Светим Архангелом, је узео сунђер, са страхопоштовањем скупио крв пострадалих монаха у чанак, помешао је с белом глином и почео да налепљује Лик небеског заступника. Од самог почетка, Гаврил је осетио присуство и помоћ небеског Архистратига. Руке искушеника, вођене невидљивом силом, брзо су насликале Лик Архангела Михаила. Било је то лице, које је Гаврил видео на крову Цркве – страшно, али благодатно.

Када се у манастиру Архистратига Михаила дешавала ова драма, живот у најближим селима се одвијао својим нормалним током. Само је један пастир, посматрајући море које се огледало у зрацима залазећег сунца, с врха планине угледао пиратске бродове привезане за обалу. Младић је скочио на коња и одјахао у манастир, журећи да упозори монахе. Од призора који је потом угледао је изгубио свест.

Дошавши себи, он је отрчао и обавестио о томе ста се десило Алексеја, вођу групе, која се налазила у области која се граничила с манастирем у селу Стенака. Он је повео са собом педесет коњаника и упутио се у манастир. Улазећи у Цркву, људи су се разбежали. Под је био прекривен мртвим телима и заливен крвљу монаха. Пред Светим Престолом је лежало тело мртвог игумана. Стиснувши зубе, Алексеј је изашао из Цркве, и позвао сусељане да се освете убицама. Скочивши на коње, Алексејеви војници су јахали пратећи трагове пирата који су бежали. Трагови су их довели у равницу. Коњаници су се брзо зауставили. Призор који су угледали их је веома потресао: пирати су сви до једног били мртви, а њихова тела разбацана наоколо. Свако тело је било расечено мачем – од темена до стомака. Нико од коњаника није упитао: “Ко је то урадио?" Сви су се сетили ко је казнио безаконике.

- Велика је Архангеле твоја Благодат и сила! – прошапутали су коњаници, осенивши се крсним знаком.

Међутим, пирати, који су на обали мора чекали своје пријатеље су се узнемирили. Не знајући ста да раде, разбојници су се упутили према манастиру. Попевши се падином планине, изашли су на зараван, где их је очекивао страшан призор. Вратили су се као обезглављени на брод и испричали свом предводнику о ономе сто су видели. Чувши то, разбојник је ударио песницом о сто, заклевши се да ће се осветити.

Следеће године, крвожедни вођа је направио план напада на село Стенака. Ноћу су пирати нечујно сишли на морску обалу и сакрили се у заседи, како би зором могли напасти сељане који су мирно спавали, ништа не предосећајући. Али се у том критичном тренутку поново умешао небески Архистратиг, јавивши се Стефану, сину кмета Алексеја. У одећи са звецкајуцим златом, Атхангел је изгледао величанствено. Светла коса му је падала на рамена, и белоснежним крилима давала златну нијансу. У десној руци Архистратиг је држао огњени мач, а лева рука му је била подигнута са испруженим увис кажипрстом. Архангел се осмехнуо младићу и слатким гласом рекао: “Устани Стефане! Буди оца, и припремите се за одбрану села. Сарацини се спремају да вас нападну. Али не бојте се ништа, ја ћу бити поред вас непрекидно и твој Свети заступник. Ми ћемо вас чувати и усмеравати. Пирати су се сместили у заливу, мало ниже од вашег села. Неколико њих ће се попети на зидине, претући ће чуваре и отворити врата. Пирати ће вас напасти кад почне да свањива. Будите пажљиви на вратима!

Догађаји су се одвијали тако како је предсказао Архангел Михаил. Када су пирати напали, браниоци су били спремни и налазили су се у пушкарници. Одред под Стефановим руководством се нечујно спустио до морске обале и запалио пиратске бродове. Угледавши црвенило од ватре, које је долазило с мора, пирати су се узнемирили. Панику која је после тога наступила међу њима је немогуће описати. Разбојнике, који су бежали према мору, су пресретали житељи и убијали у ходу. Само мали део групе пирата, међу којима је био и крвожедни вођа, је успео да се сакрије у шуми. Међутим, тамо су наишли на Стефанов одред, који их је опколио. До краја дана сви пирати до једног су били убијени.

Прошли су векови. Због непрекидних напада неверника, манастир је опустео. У 18-ом веку, на месту старе Црквице, био је изграђен нови, велики храм. Чудотворна икона Архангела Михаила, направљена од крви и глине, сачувала се до наших дана онако, како ју је направио искушеник Гаврил. Икона је сачувала првобитни облик и уопште се није оштетила ни од времена, ни од хиљаде поклоника који је сваке године целивају. Људи прилажу новац, стављајући га на чело и образе Архангела, и остављајући трагове на Његовом лицу. Али сваки пут они нестају сами по себи. Некада се Архангелове очи напуне сузама, и хришћани их брижљиво бришу. Исто тако раде и када се на лицу Архистратига појаве грашке зноја. Велика чуда твори Архангелова Благодат с онима, који прилазе икони с јаком вером.

Изградња нове Цркве је почела и завршила се усред многих непрекидних чудеса. Комисија, која је образована ради изградње Цркве, је одлучила да изгради нову Цркву иза манастира. Радници су почели да копају темељ, али су га сутрадан ујутру нашли затрпаног земљом, а свој алат – у порти старе Цркве, која се налазила у манастиру Светог Архангела. Радници су поново започели радове на месту на којем им је речено. Када се смрачило, људи су намерно оставили свој алат на светлу, а неколико њих се сакрило у жбуње, да би видели шта ће да се деси. У поноћ се десило нешто невероватно! Из старе Цркве је изашла заслепљујућа светлост, направила круг и зауставила се над ископаном рупом. Оставши мало над њом, светлост се вратила у Цркву и расејала се. Људи, који су скривени то посматрали, су били задивљени. Свуда се осећао мирис свеже ископане земље. Приближивши се темељу, радници су увидели да је опет затрпан земљом, а алат је нестао. Узнемирени и збуњени, упутили су се према старој Цркви. Почело је да свањива и чуло се манастирско звоно. Утихнувши за кратко, звоно је поново почело да удара тихо и ритмично. Како су касније сви сазнали – у звоно није ударала људска рука. Када су радници ушли у манастирско двористе, увидели су да је њихов алат, стајао поред зида, на истом месту где је остављен претходних дана. Сви су схватили, да је Архангел желео да се нова Црква изгради на месту старе.

Почело се са изградњом. Сви су учествовали у грађевинским радовима, чак и Турци-муслимани. Они су се бојали Архангела и поштовали га од давнина. Дешавало се да су неки од њих смело осквернили Цркву, на пример, улазили би у манастирско двористе јашуци на коњима, али их је сваки пут Архангел кажњавао. Када је дошло време да се у нову Цркву пренесе икона налепљена од глине и монашке крви, Архистратиг је ометао сваки покушај. Он је желео да његова икона буде на оном месту, где ју је ставио онај који ју је и направио – искушеник Гаврил.

Грађевински радови су протицали брзо. Међутим, када је изградња храма била скоро завршена, благајна је била празна. Преостали новац није чак био довољан за исплату радничке дневнице. Комисија за изградњу Цркве се скупила у благајниковој кући. Она је до касне вечери покушавала да нађе неки излаз, али су се сви разишли, не нашавши никакво решење.

Била је скоро поноћ. Потиштен и замишљен благајник је сам седео у фотељи, када су се улазна врата неочекивано отворила. У кућу је ушао неко непознат и попео се степеницама у собу, где је чуван сандук са мало предодређеног новца за изградњу. Благајник је покушао да устане, али није могао ни прст да помери. Тело није “слушало", буквално као да га је неко прикуцао за фотељу. Поклопац на сандуку је двапут шкрипнуо, и незнанац је отишао. Био је то младић тамне косе и буквално као муња, сјајног изгледа. Његов ход је био тежак и спор. Незнанац је имао сако ружичасте боје и високе црне чизме, које су му досезале до бедара. Осмехнувши се домаћину, он је рекао:"Новац за завршетак изградње Цркве се налази у сандуку".

Махнувши руком на растанку, младић је изашао и нестао у мраку. Благајник је отишао до сандука, али је он био закључан. Скинувши резу, он је занемео од узбуђења: недавно скоро празан сандук је био напуњен дукатима, сребрним монетама и лирама послаганим у три реда. Да би се уверио да то није сан, благајник је шаком заграбио новац и уз звекет их бацио у сандук. Новца, који је дао Архангел Михаил, је тачно толико било, колико је било потребно за изградњу Цркве.