24. ЈУНИ
СИНАКСАР
НА РОЂЕЊЕ СВЕТОГА ЈОВАНА Претече и Крститеља Господња
(Архимандрит
Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)
Када је Незалазно Сунце
Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и
сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од
нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа
као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде
за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши
време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у
старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што
Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши
надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало
бити од безбрачне Девице,
и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању
је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи
чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за
примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу
Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете,
припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у
другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог,
коме се као Творцу повињава свака природа.
Када Јелисавета роди
Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом
што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора
бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела
Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена
твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк.
1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном
жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна
оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе
се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином
добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију.
У осми дан по рођењу Претече
дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати
име оца његова – Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући
супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена
пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име
Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма
дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је
видео Ангела који му је објавио благовест о
зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена,
света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније
пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43).
Тада свештеници и сродници
стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он
заискавши дашчицу, написа: „Јован му је
име“. И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила,
и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици
која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена
своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком
изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога.
Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се
по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин.
Овај град са околином још у
дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима
удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се
„Горски град“ због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала
се „горски крај“, као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете
Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета
Галилејског) брзо у планински крај (είζ τήν όρεινήν = въ ѓорняя = у брдски,
горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави
се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају,
збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви
који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66).
И рука Господња беше са
новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од
мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. И он се много чуђаше, говорећи у себи:
„Шта ће бити из овога детета?“ А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш
Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару
Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети
се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се
у себи: „Да није он будући цар Јудејски?“ И одлучивши да убије и њега, он
нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше
светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и
кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и
сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и
побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у
Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак
Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са
дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка
стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом!
И тог часа се отвори стена и
прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их
тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к
ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да
му каже: Дај ми сина твог! – Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу
Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.
Силно разјарен, Ирод поново
посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда
убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење
безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога
сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не
предаш сина свог. – Свети Захарија им одговори на то: „Ви ћете убити тело моје,
а Господ ће примити душу моју“. – Тада убице, извршујући Иродово наређење,
јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А
проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство
Иродова злочина и на вечну осуду његову.
Међутим, света Јелисавета са
Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу
Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте
палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се
дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет
усправљало.
Четрдесет дана по убиству
Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети
Јован беше храњен Ангелом Господњим до свога пунолетства, и
чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и
заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња
и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се
слави Христос Бог – Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА НА
РОЂЕЊЕ СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ
Благовремен је дан празника
и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана
свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном
Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и
мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави Ангео Господњи, стојећи с десне стране
олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше,
предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! – Исправљајући то, Ангео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. – Изгони страх
и уводи молитву, јер рекавши: „не бој се“, не ућута него спомену и силу
молитве, која дар Божји стече. Услишена
је, рече, молитва твоја: ето, жена
твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13).
О, преславне тајне и
страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори Ангелу. Он искаше једно, а доби друго; он
се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби
обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе
сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се
Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у
свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека,
чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји
с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има
неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако
нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не
знам. Ко је овај, – да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног
посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а
овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи
опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и
показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се,
дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био Ангео, послан од Бога, ти би ми помогао у
мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди
одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш;
јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити
народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја
оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари;
прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје
мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести?
Тако размишљаше и говораше у
себи Захарија. А Ангео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј
себе помислима, јер сам Ангео светлости а не таме. Ја сам Гаврил,
један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој
власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих
овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој
суштини Ангелској: јер телесни не може гледати
бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан
сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се
позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по
својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа
где говори: Ја сам који стварам човека и
саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би
саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Авраам чувши, поверова и не изгуби наду, а
ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости
приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти
не би знао за пример Авраамов,
онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш
божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео
штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће
свима народима бити на спасење.
Захарија, чувши то и мало
окренувши лице, стаде противречити Ангелу зборећи: Шта ти говориш, Ангеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о
томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју
чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје
неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу.
Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко.
Шта ти говориш, о Ангеле!
жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме
они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него
за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја
никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам
молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни
речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да
почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне
везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима,
а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се
ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван
њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на
телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка
земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело
класје пожње. Ако истину говориш, о Ангеле, онда ми дај неко знамење као залог,
да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није
процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би
схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце
није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не
насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Авраам, онда и ја да поступим према теби Аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити
ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу
се убедити у то што ми ти јављаш, о Ангеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш
врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих
поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја
обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне,
то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба
овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер
сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18).
Ангео тада рече Захарији: Ти не верујеш
Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не
стидиш се да испитујеш Онога
који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, – говориш ти, о Захарије!
Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи,
да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не
верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се
држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и
снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе
рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно
море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа
Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? – Ти питаш: „чиме ћу се
убедити?“ Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да
свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове
природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи када чујеш да
чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало
невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим,
онда нека ти ово буде знак: ево,
онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20).
О, човекољубивог наказања,
које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Ангела, само језик који се дрзну
противречити Ангелу,
би обуздан: „и даваше руком знак људима;
и оста нем“ (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: „оста нем“; то ћутање
очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац – сина,
свештеник – пророка. А очекиваше нем, јер Ангео рече: пошто ти, не верујући иштеш
знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где
је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и
васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти
постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и
припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ
тела јача од Божјег обећања, – онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док
се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време
(Лк. 1, 20). – Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и
савршено.
Чим Захарија чу ове речи,
одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да
друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи
богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто
добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: „Нека ми се нико не
приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања“.
– О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се
везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје
мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна
Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и
Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може
одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и
зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да
чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме
посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу
пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. – О, да дивних
чудеса! О чему не знађаху Ангели на небу, то сазнаде Јован ношен у
утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се
Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Архангео к Богородици, то нам показује Јован
заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у
утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби
матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у
шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере
своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и
узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не
могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби,
јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у
којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних
ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу
очев језик.
Гледај тајанство ново и
необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а
чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није
угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли
напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека
време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре
објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја
седим везан? Дошао је Бог Слово, и
зашто ја не оглашавам, када сам глас Слова, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу
напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије
које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). – Такав је смисао Јованова
узигравања у утроби матере.
А Јелисавети се наврши време
да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк.
1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по
природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не
силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све
што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних
родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не
толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који
говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти
сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове
Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у
духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17).
Зар није чудесно рођење овог
детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при
порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде
где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер
Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него
још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по
речи Ангела:
Напуниће се Духа Светога још у утроби
матере своје; и он ће напред доћи пред Њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15.
17).
Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван
Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде Човек који преда мном постаде, јер пре
мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по
предвечном Божанству Свом.
Зашто Архангел Гаврил каже
да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај
пажљиво: Илија значи – Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа
Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи
показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у
старини рече преко пророка: Ево Ја ћу послати Ангела свога пред лицем Твојим, који ће приправити
пут твој пред Тобом
(Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка
истини. Ради тога и Ангео
рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има
много сличности са Илијом.
Заиста чудан беше Јован: он
као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути
детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који
није поверовао Ангеловим
речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада
није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком
потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер
му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк.
1, 63. 64).
О, новог и необичног чуда!
Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован,
и исправља се језик именујућег. Само праведниково име отвара нема уста и покреће
непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити
у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Слово долази, глас унапред објављује;
Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема.
Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што
нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се
свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова.
Овде би требало завршити
слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1,
68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од
немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија
беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије
смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог
сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог
Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца,
добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога
пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог
хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и
моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.
