Виђење оца Николаја Турка

 

 

Схимонах Николај звао се у свету Николај Абрулах. Из његовог сведочанства о завршеној духовној школи у Херсонесу види се да је он бивши мухамеданац, који се звао Јусуф Огли, некада турски поданик, родом из Мале Азије. Служио је као официр у турској гарди. Када је пожелео да се крсти и пређе у Веру Православну и почео о томе да говори својим сродницима Турцима, они су га због тога тако омрзли да му нису хтели дати као "ћаурину" храну. Затим су га бацили на муке, одсецали су комаде са тела његова... На крају, он ипак некако успе да побегне у Русију.

Крштење је примио у Одеси, у Карантиној цркви, октобра 1874.г. и добио је име Николај, кумовао му је сам одески градоначелник, тајни саветник Николај Иванович Бухарин. Затим се у Казану уписао у еснаф занатлија. 18. јула 1891. са 63 године ступио је у скит Оптине Пустиње. Господ га је удостојио својих духовних утеха: био је вазнесен у рај, где се наслађивао сагледањем неизрецивих рајских красота. Одликовао се кротошћу, смерношћу (смирењем) и братољубљем. Његова келија била је поред келије монаха Мартирија (потоњег јерођакона). Умро је 18. августа 1893., у 65-ој години живота. Ево његовог сведочанства:

 

 

Виђење огња

 

У четвртак 13.маја 1893., у три сата ујутру почео сам да читам акатист светом Николају Чудотворцу. Господ ми је током читања дао такву благодат да ми је цео молитвеник био оквашен сузама. По завршетку читања јутрења, почео сам да читам псалам 50-и "Помилуј ме, Боже...", а после њега Символ Вере, и када сам овај завршио, тек што сам изговорио "и живот будућега века. Амин", у том тренутку невидива рука узела је моје руке и сложила их крстообразно на моје груди, а моју главу са свих је страна огањ, бојама сличан дуги. Тај огањ је, не опаљујући ме, испунио све биће моје неисказаном радошћу, која ми је дотада била савршено непозната и страна моме искуству. Ту радост немогуће је упоредити са било каквом земаљском радошћу... И ту се ја не сећам и када сам угледао себе пренесеног у неки дивотно-прекрасни предео, испуњен светлошћу. Тамо нисам видео никакве земаљске предмете, видео сам само једно бесконачно и безгранично море светлости.

 

Виђење Господа и Његових Светих

 

У исто време видео сам око себе како ми са леве стране стоје два човека, од којих је један изгледом био младић, а други старац. У срцу ми је било дано да знам да је један од њих свети Андреј Христа ради Јуродиви, а други ученик његов - свети Епифаније. Обојица су стајала ћутећи. И ту сам видео пред собом као неку завесу тамне маслинасте боје. И погледавши увис, изнад завесе угледах Господа Исуса Христа, како седи на престолу, обучен у скупоцене одежде, сличне Архијерејским. На његовој глави налазила се митра, такође слична Архијерејској. Са десне стране Господу стајала је Мајка Божија, а са леве свети Јован Крститељ. Њихове одежде личиле су на оне у којима се обично сликају на иконама. Свети Јован Крститељ држао је у једној руци знамење Крста Господњег. Са стране од Господа стајала су два светлоносна младића дивотне лепоте, који су у рукама држали пламено оружје. Моје срце било је преиспуњено неисказаном радошћу. Гледао сам Спаситеља и неописиво се наслађивао сагледањем Божанственог Његовог лика. Господу је, судећи по изгледу, било 30 година. И ту се у мени јави свест да, ето, ја јесам највећи грешник, хуђи од свакога пса, и да сам, изненада, од Господа удостојен тако велике милости, да стојим пред Престолом Његове Неисказане Славе. Господ ме је кротко гледао и као да ме је ободравао. Тако кротко гледали су ме и Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Ни од Господа ни од Пречисте Његове Мајке ни од Крститеља Господњег нисам се удостојио да чујем иједну реч. У то видех пред Господом схимонаха нашега скита Николаја (Лопатина), који се преставио у подне 10. маја и још није био погребен, зато што се очекивао долазак његовог рођеног брата из Москве, Отац Николај чинио је пред Господом земни поклон: али на њему није било схиме, био је одевен као послушник, са бројаницама у рукама и непокривене главе.

 

После тога погледао сам и, гле, са десне стране видео велико мноштво људи, који су ми се приближавали, Што су се више приближавали, почео сам да чујем појање, али речи нисам могао да разумем. Међу њима сам видео и лица у архијерејским хаљинама и у иночким мантијама, у рукама су држали гране. У чину ових Светих препознао сам многе, по њиховим изображењима на светим иконама; пророка Мојсеја, који је у рукама држао плоче закона, пророка и цара Давида, који је држао у руци нешто налик китари, што је одавало најкрасније звуке. Видео сам и Ангела свога, светога Николаја. Међу тим великим Божијим угодницима видео сам и наше почивше Старце - Лава, Макарија и Амвросија, а такође и неке од отаца нашега скита који су још на земљи живи. Цело то велико сабрање посматрало ме је са љубављу...

 

Виђење ада

 

Одједном, видех пред собом, између себе и завесе, видех неизмерно велику провалију, испуњену мраком, и у томе мраку на страшној дубини, самога кнеза таме, у оном виду у коме је он изображен на свештеним сликама. На рукама сатаниним седео је Јуда, који је у рукама држао нешто налик на врећу. Поред кнеза таме стајао је лажни пророк Мухамед, у до пода дугој хаљини зелене боје, са чалмом исте такве боје. Око сатане, који је представљао центар провалије, на свим њеним безграничним пространствима видео сам такође мноштво људи сваког сталежа, пола и узраста, али међу њима нисам приметио иког познатог. Из провалије је до мене допирао вапај очајања и неизразивог ужаса, који се не може предочити никаквим речима. И на томе се виђење овога окончало.

 

На месту светлом...

 

После тога био сам изненада премештен на друго место. То место било је испуњено таквом лучезарном светлошћу, истом онаквом каква ми се показала у виђењу на оном првоме месту. Светога Андреја и Епифанија са мном више није било. Шта сам видео тамо, тешко је пренети речима. И како људским језиком земнородних представити небеске красоте неизрециве, предивне, уистину неисказане!?

 

Све је тамо бескрајно прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета, отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, птице из тропских предела, само што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепота и хармонија њиховог поја није у стању да предочи никаква земаљска музика - тако је сладостан био.

 

Овим вртом протицала је река! Прозирност њене воде превазилази свако описивање. Међу дрветима у врту видео сам дивна обиталишта, као дворце, који личе на оне које сам видео у Константинопољу, али су неупоредиво изванреднији и красотнији. Боја њихових зидова била је као малинова, бојом и сјајем личили су на рубин. И ја сам знао да је то место - рај. Распоред кућица подсећао ме је делимично на Оптински скит, у коме иночке келије стоје такође међусобно одвојене, раздвојене воћњацима. Рај је био окружен зидом који сам видео само са јужне стране. На томе зиду прочитао сам имена 12 Апостола. И видeо сам у рају некога мужа, обученог у блиставу одећу, где седи на престолу белом као снег. Судећи по изгледу томе мужу било је 65 година, али лице његово, без обзира на седине, било је као у младића. Око њега укруг стајало је мноштво ништих, којима је он нешто раздавао. И унутарњи глас говорио ми је: "То је Филарет Милостиви!"

 

После њега, нисам се удостојио да видим ниједног више од праведних обитатеља раја. Посред рајскога врта угледао сам још Животворни Крст са Распетим на Њему Господом. Невидива рука указала ми је да Му се поклоним, што сам и учинио. И када сам се ја пред Њим приклонио, у томе трену неизречена велика радост, слична пламену, напојила је моје срце и прожела све биће моје.

 

После тога видео сам велико здање, изгледом слично осталима у рају, али које је сва остала надилазило својом лепотом. Његов врх, налик на исполинску куполу цркве узносио се у бескрајну висину и такорећи се у њој губила. У том обиталишту приметио сам нешто налик на терасу и на њој богато украшени трон а на трону Царицу Небеску. Око Ње стајало је велико мноштво прекрасних младића у блиставо-белим одеждама, који су у рукама држали нешто налик на оружје, али шта нисам видео. Одежда на Мајци Божијој била је онаква каква се обично изображава на светим иконама, само разнобојнија. На глави јој је била круна налик на царску. Царица Небеска милостиво је гледала на мене, али да чујем речи од Ње нисам био удостојен. .

 

После тога као у ваздуху удостојио сам се да видим Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светога, у подобију изображаваном на светим Њеним иконама: Бога Оца у виду светловидног Старца, Бога Сина у виду Мужа (зрелог Човека), Који је у десници Својој држао Часни и животворни Крст, и Бога Духа Светога у виду Голуба.

 

И учинило ми се да сам дуго ходио кроз рај, сагледајући дивне красоте његове, које превасходе сваку представу о њима.

 

Када сам се из тог виђења пробудио, дуго нисам могао к себи доћи од те велике и неизрециве утехе и цео тај дан био сам као ван себе од радости, која ми је испуњавала срце. Ништа подобно том радовању нисам никада дотад био искусио... 

ЛЕТАК објављен 2000.

ДОКЛЕ ПРОКЛЕТСТВО НАД СРБИНОМ?

 

 

“Овако говори Господ Бог Израиљев:
Проклетство је међу вама!
Нећу више бити с вама, ако не избаците проклетство сами измећу себе.”
Исус Навин 7.13,12

“Изиђите од њих и одвојте се,
и нечистоте не дотичите се,
и Ја ћу вас примити.”
2. Коринћанима 6.17

 

Откуда проклетство Божије над Србином? Зашто су Срби изгубили Стару Србију, зашто су изгубили колевку Косово, зашто Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, Херцеговину? Зашто ће сутра изгубити и Српску Спарту и Српску Војводину? Чиме је православни Србин издао Бога, зашто се гнев Његов вије над Србијом?

И зашто то бива данас, када се толико народа “вратило” Цркви? Зашто?

Зато што су Срби, у лику својих владика, одступили од Свете Вере прађедовске, од Истине Цркве Христове. Зато што су издали Истину и Традицију Цркве Православне и нашли се под страшним анатемама њеним.

Како?

Вођени неким новим владикама који су сели на трон Светога Саве, бивајући постављани испрва УДБ-ом (нпр. Патријарх Герман) а данас само уз одобрење о “подобности” из мистичне европске централе, Срби се, а да им нико ништа није рекао нити их питао, нађоше у Светском Савету Цркава (ССЦ). Светски Савет Цркава је масонски пројекат унијатске цркве “Новог светског поретка”, осмишљен и формиран као “духовни” еквивалент Уједињених Нација, са јединим циљем уништења Православља. Тамо се СПЦ нашла скупа са католицима и протестантима и легионом секти, исповедајући с њима нову јерес екуменизма - “заједничко делање на успостављању јединства свих хришћана”, што треба да наступи “у истини, коју досад не знасмо”, у новом васељенском царству у коме “анатеме више неће бити” (Откр.22.3). Екуменизам је вера, а ССЦ црква, онога који ће доћи као “умиритељ, ујединитељ и усрећитељ” човечанства – антихриста. Тамо је СПЦ једно са онима који су за Цркву Православну одвајкада били непријатељи Божји – јеретици, они који лажу на Оца, Сина и Духа Светога, и на Цркву Његову. Рачунајући, заједно са својим налогодавцима из таме, да се Србин, разбијен комунизмом и атеизмом, неће досетити да “ко се с курвом свеже, једно тело бива с њом”, владике српске, прикривено, Мајку Србинову начинише курвом. А Србина проклетником и богоодступником.

Да то безакоње оправдају, исповедају: “Ми, православни, не можемо остати у изолацији.” И тако, делањем својих владика а по вољи архитеката “Новог светског поретка”, Срби бивају увучени у коло безбожног новог света, у његову нову “надцркву” која исповеда да не познаје Истину, Христа. У “цркву” која је приправна да сутра, или неког другог недалеког дана, прими новога господара света - месију антихриста. Па још кажу: “Ми смо тамо да сведочимо истину Православља”. Грдно лажу владике српске, јер тамо само сведоче своје безумље – бисер Православља, међу ђинђувама лажних вера, бачен у блато лажи, погажен свињама јереси. И зар је чудно што су се те свиње “уједињених цркава”, по нелажној речи Христовој (Мат. 7.6), окренуле и, у униформама Уједињених Нација, растргле Србина?

А владике српске, брже-боље помоливши се “за мир” заједно са католицима и муслиманима (на почетку рата у Босни), објавише: “Ратови на територији бивше СФРЈ нису верски ратови.” У преводу – сви Срби који су поклани и душе своје положише у овим ратовима нису умрли за Крст Часни и Слободу Златну, за Христа и Веру Православну. Тако, званичним исповедањем владика СПЦ, они нису Свети Мученици Христови него “трагичне жртве балканске драме” или нпр. колатерална штета геополитичких визија господе Милошевића и Шешеља. И ником не би чудно, и сви оћуташе. Само је камење проговорило.

Још владике српске стадоше заједно са онима што подигоше древну, десетовековну анатему са католика (Васељенском Патријаршијом, која није ништа друго него прерушена масонска ложа) и прогласише католичку цркву за “Сестру Цркву”, а папу помињу на литургијама као православног Патријарха. И тако учинише Србе унијатима. И ено их где данас марљиво чине и организују и благосиљају, мало јавно, мало криомице, безбројне заједничке молитве са “светим оцем” папом и “браћом” католицима, али и са протестантима па чак и муслиманима. Само једна таква молитва довољна је да се онај који у њој учествује нађе под анатемом Цркве Христове. Под невидљивим, страшним проклетством Божјим.

По Правилима Цркве владика може да буде и лопов, и блудник, и убица - његова Служба и даље задржава све своје освећујуће благодатно дејство, Бог услишава његову молитву и преко њега савршено предаје Благодат верним. Ако ли је владика пак јеретик, или сам јеретик није али је у молитвеном општењу, у јединству са јеретицима, Бог се одвраћа од њега, а његове молитве и службе су празни безблагодатни ритуал. Пошто је владика онај који је извор и Вере и Тајни у Цркви, сви свештеници који се налазе под таквим владиком, макар и сами не били јеретици, не могу имати ни Православну Веру ни Свете Тајне. Верни, ма колико благочестиви били, под таквим владиком, по учењу Цркве не могу имати спасење.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило Цркви Српској.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило и свим “званичним” помесним Православним Црквама у свету. У њима је анатема, у њима више нема спасења. (По православном учењу спасење, циљ живота нашег, јесте светост – освећење душе и тела у свесном, осетном примању Духа Светог. Оно је могуће само у Цркви Христовој, и ван ње, у јереси или расколу или под анатемом, нема спасења. Ван истине нема Духа Истине.)

Сатана врло добро зна догму да је Црква у епископу и да без епископа Цркве нема – оно што генерације Срба стасале на марксизму, без веронауке, не знају. Он зна да ако у Цркви не буду Христу верни епископи, него његови људи, то више неће бити Црква Христова већ његова. И једноставно је организовао смену – на место истинских пастира поставио је своје, као протомајстор прерушавања обукао их у пастирске одежде и у руке им ставио пастирска жезла. И они данас, савршено неподозревани од оваца, све стадо приводе њему, оцу лажи. Његове владике су саборно издале Цркву, предале је као Јуда непријатељима Божјим за шаку сребрњака (немачких марака, које им редовно пристижу од Светског и Европског савеза цркава), балавим пољупцем љигаве лажне љубави према лажибраћи. Тога, и коме служе, вероватно већина њих није свесна, него само “изабрани”. Али сви су једнако криви, сви безакони, као Јуда који, како црквена химна каже, “не хте да разуме”.

А по чему се Србин разликује од осталих православних, од Грка, Руса, Румуна или чак Американаца?

По томе што у свим другим православним земљама, па чак и у онима које то нису (као нпр. у Америци), постоји фронт верних који се одлучно боре против апостасије, отпадништва својих јеретичких безаконих владика. Свугде у тим земљама постоје Истините Цркве (у Русији катакомбна Црква, у Грчкој, Румунији, Бугарској такозване старокалендарске Цркве у којима су остали верни након увођења анатемисаног папског календара), православни епископи и с њима верни народ који одбија да у лажном “смирењу” и “послушању” разбојничким владикама, приступи Светском савезу јереси и тако одступи од Христа. Свугде, осим у Срба.

Свети Сава Први Архиепископ Српски, основавши самосталну Цркву нашу, заклео је Србе на чување свега што у његовом Законоправилу (Књизи црквених Правила) пише, или на нестајање. По тим Правилима, по универзалним и непроменљивим Правилима Православне Цркве, верни могу да се одвоје од својега владике само у једном једином случају – када је владика јеретик. И не само да могу, него и морају да се одвоје од таквог, лажног епископа, јер то је једини начин да остану Православни, са Христом.

Сви епископи у Српској Цркви, стојећи у екуменизму и у јединству са осталим помесним “православним” Црквама, примили су јерес, примили су јеретике. Погазивши Правила, сви до једнога нашли су се под безбројним анатемама, под проклетством Божјим, Отаца Цркве и Светога Саве Србина. И ми са њима.

Како ниједан јеретик не признаје да је јеретик, тако ни они не признају оно што је, како говораше ава Јустин Поповић, јасно и комарчијој савести, и ревносно глуме православље. И мала је нада, и сваким даном све мања, да ће икада доћи к себи или се раскајати и признати заблуду.

А шта остаје православном Србину? Како да се измакне испод високо дигнутог страшног мача анатеме?

Само су два пута.

Или да владике иступе из ССЦ, анатемишу јерес екуменизма, прекину молитве са јеретицима и објаве покајање због њих, као и да савршено прекину молитвено општење са свим псеудоправославнима из других помесних “Православних” Цркава. (Ово није вероватно – многи Срби већ годинама пишу петиције Синоду са захтевом да се иступи из ССЦ, али иступања не само да нема, него је стигао одговор да “СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава донесе одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство”. Али чак и ако би СПЦ једнострано иступила из ССЦ, остаје анатема због јединства са осталим помесним “Православним” Црквама које су мање или више, отворено или прикривено, јеретичке и у општењу са јеретицима и анатемисанима. Једино је разумна нада да ће се барем неки српски епископ одвојити од безаконог сабора, и почети да самостално исповеда и дела у духу Православља.)

Или да се Србин одвоји од својих епископа-разбојника и, ако може, приђе под омофор неког истинито православног епископа којих има у дијаспори (нпр. у Грчкој). Ако не може да до правог епископа дође, по учењу Цркве боље му је да сам остане и код куће се моли, него да иде у храмове разбојника и са њима, као са Аном и Кајафом, буде вргнут у огањ неугасиви. Тако сам, остаће невидљиво у Цркви и Милости Христовој. У “евхаристијској заједници” с разбојницима, остаће са непријатељима Христовим, у проклетству.

Они рачунају с тим да Србин то не зна. Да се неће сам досетити, и да нема ко да му каже, јер они сами држе кључеве знања и Закона Цркве перфидно се представљајући као једини тумачи истине, непогрешиви као њихов “свети отац папа”.

Не дај им се, Христа ради, Србине Православни! Не дај им Мајку Цркву да је погане, јер није њихова дедовина, него баштина твоја и Божја – они су Веру за вечеру продали!

Издали су те, Србине, учинили су те проклетником, а лажу те да си благословен!

Знај то, Србине, знај то, свети Свети Народе Божји, и тражи од владика-разбојника да ти врате оно што су ти узели, једино што имаш, једино што Србију чини Небеском – Вјеру Прађедовску, Свету Веру Православну. Ако ли неће да се сазнају у своме безумљу и да се врате у покајању, изагнај их. Изагнај их, по заповести Божјој – “избаците анатему сами између себе!”, и остани веран, макар остао сам против читавог новог света. И велика ће слава твоја бити на Небесима у Дан онај када Цар твој дође да суди у Правди!

Све потоње битке које си водио изгубио си, издан и осрамоћен и понижен. Ово је последњи, одсудни бој, једина победа коју још, разоружан и сам против антихристових хорди, можеш да извојујеш у Рату за своју Отаџбину - за Царство Небеско. Ратуј, Србине, војниче Христов, и Васкрсли Господ над Војскама биће с тобом!

                                                                                    +

Нека би Свемилостиви Бог наш Исус Христос, заступањем Своје Пречисте Мајке и наше Царице Богородице, молитвама Светога Саве и свих Светих Срба који Му угодише, просветлио умове и срца наша и на Пут Правде управио стопе наше, да Тамо, на једином месту поклоњења, у Духу и Истини, у вечној радости славимо Њега, Спаситеља нашега са Беспочетним Оцем и Утешитељем Духом! Амин.

Евсевије Петровић: Владика Николај о србском Имену

Ово слово је написано у име свих наших Светих Предака који су душе своје положили за србско Име, Веру и Слободу, а чија имена само Бог зна – и која нек се у Имену Његовом свете у веке векова, амин!

+ + +

„Боже Мученика србских, старих и нових и најновијих, који за праву Веру, за Име, и за Слободу умреше у мукама, да вечито живе, због њих помилуј и спаси нас!“

(Молитва Владике Николаја)

Вера.

Име.

Слобода.

Тројство небоземног бића србског, у којем и за које су живели и умирали наши Свети Преци, симболичког тројства у коме се зрцали Света Тројица:

Вера, као икона невидљивог Оца, извора Живота.

Име, као словесна икона ипостаси Сина, Имена изнад сваког имена, у Којем се једином можемо спасти.

И Слобода, као икона Духа Истине, Истине која нас је ослободила.

Данас, озверене сатанине хорде, постројене у пет колона – четири ван Града и пета у њему – насрћу на ово, последње неоскврњено у души Србиновој.

Срби су у многим вековима, и под латинским крижом-србосјеком, и под агарјанском сабљом, и под комунистичким пиштољем, па чак и под НАТО бомбама, сачували ово неразделно тројство у себи. Али су га, у наше дане, погубили – под ручним крстом и панагијом „преосвећених“ и „најсветијих“ првосвештеника својих.

Да, многи су Срби на дугом ратном путу кроз историју, путу преко и око Голготе, појединачно или у мањим и већим четама, губили Веру, Име или Слободу.

Веру, постајавши папокатолици, мухамеданци, протестанти, атеисти, агностици...тако кидајући своју свезу са Богом.

Име, постајавши Хрвати, Блгари, Грци, Турци („Бошњаци“), Румуни, „Црногорци“, „Македонци“...тако кидајући своју свезу са Светим Прецима, Небеском Србијом.

Слободу, поробивши се лажи (лажној вери или лажном имену), или само личном греху...тако постајући сужњи ђаволови.

Али никада ни једно, ни друго, ни треће, нису губили ни погубили у Име Оца и Сина и Светога Духа – са благословом своје цркве. Никад, до наших дана.

+

Овако говори Владика Николај:

„Црквени поглавари србски давали су отпор туђинштини и одржали у својим титулама кроз сва времена име србско, тако богато етничким садржајем и хришћанском славом. Да га србска црква није упорно држала и одржала, оно би се изгубило у грецизму, латинизму или турцизму. Али је црква била и јесте чувар имена србског, које означава индивидуалност (=личносност) једног хришћанског народа са свим карактеристикама његовим.

Ако је народ приморан да живи у држави са несрбским назвањем, црква не може променити своје име, као што ни њен народ не може. У погледу вере и имена црква не зна за компромисе. Ово је став, ово и опомена србске цркве не само од Светог Саве, него и још од пренемањићких жупана“.

Ако су истините речи највећег Србина после Светог Саве, а који верник ће посумњати у њих и остати верник, то онда може да значи само једно: они који на било који начин учествоваху и учествују у издаји и примопредаји имена србског и цркве у Старој Србији, и Црној Гори, било делањем, било правдањем („трезвеним“ плотским разумом), било прихватањем („реалности“) „у смирењу и послушању у љубави“ – нису Црква Христова. Јер народ Цркве не може променити своје име, и у погледу вере и имена Црква не зна за компромисе.

То јест, Црква – Црква Христова и Светосавска – то не може учинити.

То може учинити само синагога сатанина.

++

Име, без којег нема спасења, и онда као и данас, би издано без присуства народа (Лука 22:6). Али народ оставши у покорности првосвештеницима, убицама Имена, био је тај који је доцније повикао: „Распни га, распни!“ и тиме дао амин Христоубиству. Без безумног народа зла воља богоубица не би се могла извршити. У синагоги сатаниној сви су криви и сви проклети, на свима је Крв.

И као што су во времја оно жреци сатанини жртвовали Име у име народа и народољубља („Боље да Име умре него да сав народ пропадне“, Јован 11:50), погубивши тиме све – и Бога у народу, и сав народ, и Јерусалим да камен на камену није остао – тако су и данас српски архижреци погубили србско Име у име лажног народа и лажне љубави.

И као што се онај народ одрекао Имена у којем му је било спасење и извикао име Варавино, тако су и безумни Срби данас, одрекавши се Имена свога у име милости према македонским Барабама – усташама у Јерусалиму Старе Србије, као што и онај Варава би устаник у Јерусалиму (Лука 23:19: у оригиналу стасис, устанак) – такође погубили све, и душе своје, и децу своју, и свој Јерусалим.

И једни и други, погубивши Једно, своје Име у којем им би Спасење, погубили су све. Јер је троједно јединство, у којем нема Вере без Имена (личнос/нос/ти, идентитета), ни Слободе без Имена (јер је слобода у лажи робство), ни Слободе без Вере (јер нема слободе без истине), ни Вере без Слободе.

Слобода је главни дар Божји човеку: први – слобода дата Адаму, као образ Божји у синовима људским; и потоњи – Слобода од робовања греху, смрти и сатани, дата свим синовима Божјим у Новом Адаму. Само у Слободи се рађа и живи и цвета и плодоноси све хришћанско, и Вера, и Нада и Љубав. Док год имамо Слободу, унутрашњу, духовну – а она подразумева слободу од сваке лажи, сваке тираније (воље туђина над нашом вољом), и сваке повреде душе – имамо све што нам је нужно за спасење, живи смо, и нисмо животиње.

То значи да имамо и слободу и силу да и душманима прерушеним у епископе, гнусном злу које је испотиха, змијски, насрнуло да нам узме Веру, Име, и Слободу, и са њима Бога, у Име Христа Истине кажемо: апаге!

И не само власт и силу, него и свету дужност – јер ми, Народ Божји, ми смо бранич Цркве и Племена.

+ + +

И за крај, реч вама, издајницима Имена, Цркве и Племена – вама који сте благословили, и вама који сте са благовољењем, „братском љубављу“ и „трезвеношћу“ и „смирењем“ „прихватили реалност“ и примили црквену издају србског имена у Старој Србији, вама који ћете наставити да певате тропаре и химне Владики Николају и да му се благочестиво до земљице клањате пред иконом и моштима, и да му се молите за благослов и заступништво. Сетите се шта вам он поручује:

„Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Живота, него да ме неко слави и прославља, а да не држи ништа моје – ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела“.

И да Бог да никад не заборавили, и увек на уму имали када узмете његово име у уста: у Слободи безсмртног Царства Небеског, ако би морао да бира између вас, који сте му мрскији  и горчи од смрти, и смрти вечне – изабрао би смрт.

Јер, да, ваистину сте гори од смрти.

 

Евсевије П.

На дан Огњене Марине, и Седмочисленика из Старе Србије 2022.

 

 

Као фуснота:

Онима који (ће на ово да) мудрују како „у Христу нема Србина ни Македонца, Енглеза ни Црногорца, Руса ни Украјинца, него су сви и у свему Христос“, унапред кратки богословски одговор.

Када је Павле рекао да у Новом Завету „нема Јелина ни Јудејца, Варварина ни Скита“ (Колошанима 3:11), он је говорио о религији, не о народном имену: да у Христу нема места јудејцу, следбенику Мојсејевог закона, ни јелину, следбенику грчко-римске религије олимпијског пантеона, ни скиту, следбенику родноверја, ни варварину, следбенику дивљег безбожништва и поклонику сунца и месеца. Јер сви они нису били народи у данашњем смислу, него конгломерат разних народа и племена обједињен истом религијом. Говорио је да нема места ничему староме у Новом Човеку, и да нема повратка на старо.

Човек се спасава у имену у којем је крштен. А када се одрекне тога имена, и врати на старо, одрекао се целог Крштења, и Оца и Сина и Светога Духа. Тако и Народ Божји крштени: када се одрекне свога имена у којем је крштен, имена у којем је пред Богом и васељеном запечаћен печатом дара Духа Светога, имена у којем се причешћивао Телом и Крвљу Сина Божјег, одрекао се дара Духа Светога. А таквом је народу боље да се никад није ни родио. Таквом народу, макар чудеса безбројна творио у Име Христово, Господ ће рећи: „Никад вас нисам знао, идите од Мене!“ (Матеј 7:23).

Евсевије Петровић: Владика Николај о „македонском“ (и „црногорском“) питању, у две речи

 

"Зар и један србски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник"

Владика Николај

Када је 1949.  године „Савез удружења православних свештеника у ФНРЈ“ Сатаниног апостола Тита, у његово име и име „православне цркве у ФНРЈ“, започео посао[1] који је ових дана сабор првосвештеника београдске патријаршије, у име Оца и Сина и Светога Духа, завршио, огласио се изгнани Владика Николај Велимировић, и о томе науму и делу рекао ово:

„Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији, и то србску, хрватску, словеначку, црногорску и македонску! Зар и један србски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник.

Како може и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора – за нацију? Јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или из Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд. Још је тежи случај са признањем „македонске народности“, што може да призна само неки суновраћени свештеник...“

Да покушамо да саберемо два и два, ми слабоумни и недостојни синови којима су ове речи, као аманет, упућене.

Србски свештеник (а најпре првосвештеник) који би прихватио и признао растакање србскога народнога бића, Цркве, у новодизајниране ватиканско-коминтерно-фанариотске франкенштајн нације и цркве, је издајник (а ако је архијереј, онда је архииздајник).

А онај, специфично, који би признао да је народ Старе Србије, Душанове и Маркове, „македонски народ“, тај је суновраћени свештеник.

По сведочанству Јеванђеља, издајник („издајник Мој“, Матеј 26:46) и суновраћени свештеник, (апостол-епископ: „он, стрмоглавивши се...“, Дела Апостолска 1:18), јесте Јуда.

А онај ко се поклони јуди, као православном првосвештенику-апостолу, признајући његову власт над собом, поклонио се оцу Јудином. И тиме је, како на другом месту о истом вели исти Владика Николај, „признао власт Сатане над собом и постао његова својина“.

А ако неко од Срба данас није кадар да сабере ове две речи у један смисао, и да тај смисао појми, то је само знак и потврда да је већ постао Сатанина својина.

Ој, кукавно Србство угашено!

 

Евсевије П.

На Светог Ахилија 2022.

---

[1] У Резолуцији (одлуци) скупштине тога савеза, између осталог стоји: „У циљу што јаче сарадње и удела наших народа у обнови и гигантској изградњи земље, кроз коју се стварају сви услови њенога социјалистичког преображаја – народно православно свештенство је приступило тим узвишеним задацима одмах по ослобођењу наше отаџбине, а да би што боље и позитивније деловало и веће резултате остваривало – основало је своја сталешка удружења на територијалним разграничењима својих народних република. Досадашњи рад и успеси у раду остварени кроз рад републиканских удружења показали су сву правилност и једино могуће решење свих проблема, који су се пред народно свештенство постављали, те закључујемо да се они једино и могу на овој основи и решавати и решити.“

 

Данас, непуне три генерације касније (73 године), патријарх српски господин Порфирије и свети архијерејски сабор СПЦ потврдили су сву правилност става својих отаца, и њихово визионарско дело запечатили највишим канонским документима, у име Оца и Сина и Светога Духа, и у име свих Срба.

Истинита прича о Рају

"Истинита прича о Рају"

"Хиљаду година пред Твојим очима, Господе; јесте као јучерашњи дан који прође"

(Пс. 90, 4)

Беше неки калуђер у манастиру, једном се запита: "Како може проћи хиљаду година као један дан? " Тако је лепо у Рају и такво велико блаженство, да хиљаду година јесу као један дан.

Калуђер беше црквењак и водио је узвишени живот. Он се молио Богородици неколико година и говорио је: "Мајко Божија, моли се Спаситељу Христу да ми покаже како хиљаду година пролазе као један дан? Јер знам да су ове речи Духа Светог истините. " Молио се три године, и Бог му показа.

Црквењак је после ноћног богослужења остао сам у цркви и читао је акатист Богородици. Кључеве је држао у руци а пану је држао преко рамена. Одједном у храм улете један орао и стаде на иконостас. Био је у хиљадама боја, имао је црне очи и гледао је по цркви. Свако перо било је као драги камен.

Калуђер, када је видео орла да је стао над иконостасом, заборави да се моли и помисли: "Ја ћу покушати да га ухватим! Јер ако њега ухватим, неће ми бити потребно друго богатство на овој земљи! Па макар само једно перо да му узмем!"

Скочи ка орлу, али орао одлети у средину цркве. Чинило се да не може летети. Калуђер за њим. Замало да га ухвати, али орао одлети у припрату.

"Авај, мени! Помози, Господе, да га ухватим!" Али када стави руку на њега, орао полети, али ниско, и тако одлете из цркве и стаде на ограду. Када се калуђер залетео да га ухвати, орао одлете у шуму.

Потом је монах прескочио ограду, говорећи: "Господе, помози ми да га ухватим!" Замало да га ухвати, али орао опет одлете, сада на неку ливаду. "Господе, немој ме оставити. Бар једно перо да узмем!"

Када је покушао поново да га ухвати, орао полети ка једној јели. Онда је монах почео плакати: "Господе, нисам био достојан да узмем једно перо". И гледао је ка орлу: "Господе, Господе, како је лепа птица! Нисам видео тако лепу птицу!"

Али одједном орао је почео да пева, неку песму коју овај монах никада није чуо на лицу ове земље. Беше то Анђео у лику орла, али он то није знао; и стајао је и гледао орла, који му је певао 355 година.

Мислећи да му је прошао само један сат, монах за ово време није ни остарио а није се ни уморио, нити огладнео, нити ожеднео и нико га није приметио.

Одлете орао, а монах је држао кључеве код себе, кад се одједном присети: "Тешко мени, нисам узео пану, и црква остаде откључана; одох да закључам цркву".

Стигао је у близину манастира, а кључеве је држао у руци; али манастир није препознао. Црква би другачије покривена, а ћелије беху измењене. Помисли у себи: "Господе, или је мене напустила памет, или овај манастир није наш!" Знајући да се задржао само један сат, отишао је код чувара са кључевима у руци.

Видећи старца с белом брадом, обасјана лица, рече му:

- Благословите оче! Који пут вас овде доводи?

- Сине, идем да закључам цркву.

- Али, одакле си? - Одавде, из манастира.

- А где си био? - Овде, у близини.

- Оче, ниси од наших.

- Не познајеш ме, сине, ја сам онај монах, црквењак и идем да закључам цркву!

- Сачекај, оче, да идем да јавим игуману.

Али, игуман је уснио један сан у коме је добио следеће откровење, неки глас који се три пута јављао: "Отворите капије манастира, да уђе голуб Господњи!"

- Оче дошао је неки старац, сјајног лица, и каже да жели закључати цркву, јер је црквењак.

- Отвори му, сине, јер је ово велика тајна! Дођи са њим код мене.

Кад су стигли код игумана, овај упита старца:

- Оче, да ли ме познајеш?

- Не.

- Да ли познајеш манастир?

- Не познајем га више. Цркву познајем, али као да ни она више није таква. Била је другачије покривена.

- Али, где си био до сада оче?

- Био сам овде у шуми.

Игуман нареди да се звони, и да се скупи цела обитељ, која је бројала око 300 монаха.

Потом је одвео овог калуђера ка средини цркве, оставио га пред иконостасом, да би га видели сви калуђери и упита га:

- Оче, од свих ових монаха, познајеш ли некога?

- Жив је Христос, не познајем никога! Одговори он.

- Да ли ви познајете овог калуђера? Питао је игуман монахе.

- Не познајемо га, одговорише сви.

- Оче, ако велиш да си отишао пре сат времена, ко беше игуман када си отишао? Упита га старац.

- Авва Иларион.

- Ко је био еклесијарх?

- Авва Амвросије.

- Ко је био економ?

- Авва Кириак.

- Ко беше ризничар?

- Авва Геронтије.

Онда рече игуман:

- Велика се тајна открива међу нама. Да дође задужени монах за архиву. И рече му: Иди и донеси архиву манастира овде, уназад за неколико стотина година и тражи када је био овај ред монаха. Тражио је уназад 50 година, за 100 година, тражио је за 200 година, за 300 година и нису пронашли. И тражили су уназад за 355 година и пронашли су неке списе поједене од мољаца, старе, и заборављене на тавану манастира. Када су почели читати, почели су да их проналазе.

- Оче, али када си ти отишао?

- Мора бити око сат и нешто.

- Оче, али за коју ствар си се молио Господу?

- Молим се одавно и читам молитву Богородици да ми Спаситељ покаже оно што каже у Псалтиру: Хиљаду година пред Твојим очима, Господе јесте као јучерашњи дан који прође!

- Оче, ево Пресвети и Предобри Бог удостојио те твоје молитве. Ниси желео да верујеш, али сад ћеш поверовати, хтео си да се увериш. Ево, од када си отишао прошло је 355 година!

Старац заплаче. Игуман му одговори:

- Погледај, оче, јер ти Господ показа чудо, за које си се у вери молио. Ако ти се 355 година учинило као један сат, верујеш ли сада да су хиљаду година пред Господом као један дан?

- Верујем, оче!

Онда је игуман заповедио неком свештенику да обуче брзо одејаније, донесе Свете Тајне и причести старца пред свима.

Старац прими Свете тајне и рече:

- Оци, опростите, јер велико чудо ми се збило. Лице му се осветли као сунце. Тражио је од свију опроштај и упокоји се у цркви.

Недеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа богослужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању Апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју србског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених србских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Србска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Амин.

Свети Јован Кронштатски: Молитва пред иконом

Прекрасна је и богољубива навика код хришћана да имају икону Спаситеља и да My се моле. To је потреба за којом вапије наша душа...

И ето, имамо иконе Спаситеља, Мајке Божије и друге. Љубав хришћана према њима, са жељом да увек носе њихове ликове у мислима и у срцу, сама наша природа чулно-духовна, изазвала је неопходност да се оне изобразе иконописањем и да се ставе на почасно место у кући, као у нашим срцима или у домовима наших душа; да им се да најпочасније место и да се поштују пре свега срдачним поклоњењем, а потом и телесним...

Онога тренуткa када почињеш да се молиш у духу и истини пред светом иконом, на пример Спаситеља, тог тренутка до иконе долази дух онога који је насликан на икони, зато, ако је твоја вера у присуство лика насликаног на икони дошла дотле да ти видиш то лице живо, тада се оно заиста својом благодаћу ту и налази. На пример, чудотворне иконе, које говоре, које лију сузе, крв и друго; зато баш сви они гледају необично живо и изразито.

Шта је немогуће за Бога, Који може да оживи камен и створи од њега човека? Исто тако чудесно (дело), Он може да учини са насликаном иконом. Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23), и код онога који верује чудесно силази Вишњи. Он се сједињује са знамењем животворног крста и чудотвори.

Ви гледате у икону Спаситеља и видите, да Он гледа на вас пресветлим очима, а тај поглед и јесте слика тога, да Он заиста гледа на вас својим очима јаснијим од сунца и види све ваше мисли, чује све ваше жеље срца и уздахе. Икона је заиста образ, у цртама и знацима она представља нешто што је немогуће нацртати и означити, нешто што може да се постигне само вером.

Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда мном, говори Господ (Ис. 49, 16). Како је много утехе, живота у тим речима сведржитељног Промислитеља!

Дакле, молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан са њом благодаћу Својом; и Очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Очи су Господње на сваком мјесту, гледајући (Прич. 15, 3), значи, и на икони; и слухом изображеним на њој, слуша вас. Али, запамтите да су очи Његове очи Божије, уши Његове уши Бога свуда присутног.