Преподобни Тит Печерски

Преподобни Тит Печерски

Како се открива гнев Божји с неба на грех људски (ср. Рим. 1, 18), и како мир Божји који превазилази сваки ум (ср. Флб. 4, 7) чува тело и душу човека који мир иште, показује нам на очигледан начин житије овог блаженог Тита. Монахујући у Печерском манастиру, Тит би удостојен презвитерског чина. На подвиге, достојне вечнога блаженства, он би упућен следећом околношћу. Овом блаженом презвитеру Титу бејаше брат по духу црноризац истога манастира Евагрије, ђакон по чину. Међу њима беше велика и целицемерна љубав, тако да се сви дивљаху њиховој једнодушности и искреној љубави. Но ненавидник сваког добра ђаво, навикнут да сеје кукољ по пшеници, посеја и међу њима непријатељство. Гневом и мржњом он тако помрачи њихова срца, да они просто не могаху гледати један другога, и на све могуће начине избегаваху један другога. Када је један од њих кадио у цркви, други се склањао од кађења; а ако се не би склонио, онај би га преминуо не покадивши га. У таквом мраку греховном они проведоше дуго време, па се чак усуђиваху да приносе Божанске Дарове и да се причешћују Њима, не помиривши се међу собом и не измоливши опроштај један од другога. На све то подбадаше их враг. Братија пак мољаше их много пута да се помире, али они нису хтели ни да чују за то. Једном се, по промислу Божјем, Тит тако тешко разболе, да је мислио да неће остати у животу. И стаде горко плакати због греха свог, па смирено и понизно посла ђакону Евагрију ову искрену поруку: "Опрости ми, брате, Господа ради, јер те гневом својим увредих". Али он му не само не опрости, него га штавише стаде грубим речима проклињати. Међутим братија, видевши да Тит већ умире, довукоше Евагрија силом, да се опрости са братом. Угледавши га, болник се одмах подиже, и паде му ничице пред ноге, говорећи са сузама: "Опрости ми, оче, и благослови!" Но Евагрије, немилостив и нечовечан, окрену се од брата и пред свима изговори ове страшне речи: "Никада се нећу помирити с њим, ни у овом свету ни у оном!"

Рекавши то, он се истрже из руку братије, и одмах паде. Братија хтедоше да га подигну, и гле - он већ беше мртав. И не могаху му братија ни руке прекрстити, ни уста затворити, ни очи заклопити, као да беше одавна умро. А блажени Тит у то исто време устаде потпуно здрав, као да никада није боловао. И сви бише запрепашћени тако изненадном смрћу једнога и тако брзим исцељењем другога. И стадоше распитивати исцељеног презвитера Тита, шта то значи. Блажени Тит им онда подробно исприча све што му би откривено: "За време болести док још бејах обузет гневом, ја видех како Ангели отступише од мене и плакаху због погибије душе моје, а ђаволи се радоваху због гнева мог. Тога ради вас ја и стадох молити да идете и измолите ми опроштај од брата. И када га ви приведосте к мени, и ја му се поклоних a он сe окрену од мене, видех једног немилостивог Ангела са пламеним копљем, којим он удари неопростившег ми брата, и он одмах паде мртав. А мени тај исти Ангео пружи руку и подиже ме, и ево сам здрав".

Уплашени овим казивањем, братија много плакаху над грозно умрлим Евагријем. И погребоше га, али са отвореним очима и устима, и са испруженим рукама. А сами се стадоше нарочито чувати од гнева, праштајући један другоме сваку увредљиву реч, и сећајући се добро оне поуке Господње: "Сваки који се гневи на брата свог ни за што, биће крив суду" (Мт. 5, 22). Усто, и свети Јефрем Сирин је рекао: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, таквога очекује неумољиви суд". И могаше се тада говорити о уразумљеној братији: Велики мир имају они који љубе закон Твој, Господе (Псал. 118, 165). Но нарочито сам блажени презвитер Тит увиде да преко помирења са братом он обрете мир са Богом, што га сачува и од телесне и од душевне смрти. Од тог доба он и не помисли гневити се на ма кога, него, искоренивши потпуно гнев, он стече према свој братији љубав по Богу која никад не престаје, која је, као корен мира, свеза савршенства (Кол. 3, 14); љубав која је од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне (1 Тим. 1, 5); љубав која дуго трпи, која је самилосна, која не завиди (1 Кор. 13, 4); љубав која садржи у себи све врлине, нарочито ове: целомудрије, пошћење и непрестану молитву. Од тога времена овај блажени презвитер имађаше стално у срцу речи Светога Писма: Будите мудри и трезни у молитвама; а пре свега имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво грехова (1 Петр. 4, 7-8). Приносећи Бескрвну жртву, презвитер Тит испуњаваше и следећу еванђелску реч: Љубити Бога и ближњега, веће је од свију жртава и приноса (Мк. 12, 33). А стече он и савршени мир те, испуњен савршеном љубављу, није могао туговати и говорити: Нема мира у костима мојим од грехова мојих (Псал. 37, 4). Савршени мир овога постника беше такав, да се на њему испуни истинита реч Апостолова: Царство Божје није јело и пиће него правда и мир (Рим. 14, 17). Стога се блажени Тит удостоји добити и на небу упокојење, јер, жудећи за њим, он после многих и великих богоугодних трудова и подвига отиде ка Господу. Скончао 1190. године. Свето тело његово почива у једној од печерских пештера, пуној Светих као доње небо, а духом равноангелним он борави на небу, куда би узнесен у вечни покој на рукама Ангела који му се јавише. И они, радујући се тамо, овом некадашњем грешнику који се достојно покајао, шта су могли рећи? Ништа друго до оно што и свети Апостол Павле о Апостолу Титу: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). A ми, радујући се такође, можемо одговорити овим небеским житељима речима из исте Посланице: Ми се утешисмо вашом утехом, и нарочито се обрадовасмо радошћу Титовом, којега се дух упокоји међу вама. - Нека се светим молитвама преподобнога Тита и ми, одбацивши сваки гнев, удостојимо добити опроштај грехова и упокојење временско и вечно у Христу Господу нашем, који је Бог љубави и мира (2 Кор. 13, 11), коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Потврда о епископској хиротонији Матеја Брестенског

Трагична савремена дешавања и свету и паклени план уништења човечанства иза кога стоје јудеомасони

Ова објава садржаће изузетно важан текст који је објавио Деан РС и кратак одговор на текст који ће уствари бити склапање читавог мозаика где ће свако видети јасни циљ онога што се свету припрема.

Две плаве траке на застави Израела симболизују две реке, Еуфрат и Нил.

Израел са границама између ове две реке има верске темеље већ деценијама.

План се састоји од етничког чишћења и распарчавања држава на Блиском истоку са циљем ширења давно замишљених израелских граница, а њихов ционистички лоби зна да је мањим државама лакше манипулисати, вршити на њих притисак и отимати им територије.

Пре пар дана је на нету кружила слика 100 000 климатизованих шатора у Саудијској Арабији који зјапе празни а у њих би се могли сместити сви мигранти, наш народ се пита због чега они нису примили све те мигранте а спремни су да финансирају градњу стотина џамија широм Европе...

Одговор је врло једноставан, Саудијску Арабију су основали Јевреји а породица Ел Сауд, једна од најбогатијих и најмоћнијих династија у свету чијих 7 000 чланова породице влада Саудијском Арабијом, су робови и слуге израелских циониста.

Иста ситуација је и са председником Египта Халил ел Сисијем који је наследио Мухамеда Мурсија који није извршавао задатке Израела те је свргнут након само 6 месеци и осуђен на 20 година затвора.

Тачније у њиховој служби су владајући људи у свим богатим земљама Персијског залива, јер је њихов капитализам заснован на богатству јеврејских олигарха.

Ради се о најмоћнијим људима на свету који вуку конце светских дешавања а чак су и Трампа довели у Белу кућу јер ни један председнички кандидат не може ући у ужи избор уколико не добије подршку израелског лобија и њихових банкара.

Сам Трамп је одмах по стајању на чело САД-а потврдио своју подршку илегалним израелским насељима и тако директно прекршио резолуцију 2334 која се односи на илегалност израелских насеља на окупираној Западној обали.

Они држе конце у својим рукама и најмоћније земље света у ствари се налазе у канџама ционистичког лобија.

Један Израелски генерал је скоро коментарисао ове њихове планове речима "Ако желите да нас одвратите од ових наших планова, морате нашу верску књигу коју следимо изменити, а то је немогуће."

Јевреји су 2 000 година чекали да заузму Јерусалим, 2 000 година су умакали кухано јаје у слану воду, што је њихов вековни обичај, и поздрављали се са речима "Догодине у Јерусалиму."

Ширење територије Израела увелико траје, њихови политичари константно и јавно говоре о проширењу њихових граница на Јордан, док су Голанску висораван давно преотели од Сирије.

Паклени план је дугорочан и обухвата депортацију исламиста из наведених земаља у Европу да би територије које ће они заузети остале чисте.

О овоме говори и Библија али и Куран где Хиџра јасно описује насељавање хришћанских земаља арапским светом, само данас потпомогнути новцем циониста који никада неће одустати од идеје да створе свет по својој мери без обзира на број људских жртава.

Израел треба да се прошири на библијске границе од Еуфрата на истоку до Нила на западу, да обухвата територије Египта, Либана, Сирије, Јордана, Саудијске Арабије, Ирака, па чак и дела Турске.

Да нема претње и да постане светска велесила у одржавању војне доминације на Блиском истоку.

У овај план је укључена читава хришћанско-ционистичка алијанаса а све земље које су прихватиле мигранте добиле су новац и учествују у овом плану.

Тема балканизације одувек је била важан део образложења политичког ционизма.

Када је султан Абдул Хамид II, 1900. године одбио понуду Теодора Херцла, оснивача ционизма, у износу од 150 милиона фунти у замену за ционистичко насеље у Палестини, значило је да ће вође ционизма у догледно време преусмерити своје напоре у тражењу средстава за стварање јеврејске домовине на Блиском истоку.

Током Првог светског рата између ционистичког покрета и британске владе потписан је тзв. Сајкс-Пикотов споразум усмерен на стварање будуће јеврејске државе на територији која је означена као "Британски мандат."

Посматрано у тренутном контексту, ционистички план за Блиски исток садржи присну везу са инвазијом на Ирак 2003. године, ратом 2006. године у Либану, ратом 2011. године у Либији, ратовима у Сирији и Јемену који су може се рећи још увек у току.

Сви ратни сукоби на Блиском истоку а посебно у Сирији су део завере да се прошире границе Израела.

Терористичка организација "Исламска држава" не постоји, то је у ствари групација која ради за израелску тајну службу Мосад, и до данас је освојила добар део територије на којој ће се простирати "Велики Израел", тј. држава коју је Израилију обећао Јехова.

Након ширења територије дошло је време за расељавање становништва.

Аутохтоно мислиманско становништво мора се раселити а јеврејска контрола над имиграционом политиком Европе тренутно ради своје.

Жидовски банкари у чијим рукама је светски монопол, финансирају ову најезду миграната на наша вековна огњишта.

Њихови медији свакодневно потпаљују и охрабрују сукобе цивилизација у свим земљама у Европи, и измишљају сценарије да европске Јевреје прогањају подивљали Арапи, а затим те исте Јевреје охрабрују да крену пут Израела, те се прави замена становништва.

Банкари који су енормно богатство стекли после Другог светског рата на одштети у име геноцида над Јеврејима, геноцида који је у најмању руку преувеличан у финансијском смислу.

Нисам антисемита и не желим да умањим геноцид над Јеврејима али чињеница је да су се огромне реке новца слиле у њихове џепове на име злочина који се уопште нису десили.

Један случај је раскринкао и швајцарски публициста српског порекла, Александар Дорин, који је доказао да се убиство 400 Јевреја у пољском граду Познањ 1941. године није могло десити јер је наводна хала где су биле гасне коморе, направљена тек 1957. године.

Дорину је након овог и још неких текстова о Сребреници залеђена сва имовина у Швајцарској, одузет му је пасош и завршио је у затвору у земљи коју исто контролишу Јевреји и у земљи у којој је организован рат на Косову и настала је тзв. ОВК-а формација.

Али само на основу овог наводног злочина у Познању, Немачка је Израелу исплатила 300 милиона долара одштете...

У Европи се тренутно догађа једна од највећих кампања промене структура становништва у модерној историји човечанства а темељи Старог континента су пољуљани.

Има једна изрека која каже:

"Ако желите да знате колико је сати по Божијем времену само погледајте како се понаша израелска нација."

Пише: Деан РС

Осврт на текст:

Веома смислено написан текст који делим свакоме да прочита. Припрема за долазак антихриста од стране јудеомасона се увелико спрема и несумњиво да они стоје иза масовног расељавања милитантних фундаменталистичких исламиста по Европи са тајним циљем изазивања коначног нуклеарног рата и смањења броја популације на Земљи. Ко је у теми (Библије и светих Отаца) он зна да се коначни рат мора десити и да ће га зауставити антихрист којег ће људи прихватити као Спаситеља миротворца, и крунисати за цара света и врховног вођу у велелепно обновљеном Соломоновом храму чија се изградња увелико планира. Антихрист стоји иза кампање чиповања становништва и у своје време ће силом натерати цело човечанство да прими чип под кожу - антихристов жиг звери који је одрицање од крштења и Бога (књига Откровења). Господ на крштењу даје Печат дара Духа Светог којим сваки катихумен постаје члан Његове Цркве, а антихрист ће људе чиповати својим жигом звери - чипом који представља добровољно одрицање од крштења и Бога. На крштењу се одричемо сатане, а чипом се одричемо Бога.

Када јудео масони раселе исламисте тачно на месту где желе да изазову коначни рат (Европа) и остваре план велике државе Израела чисту од муслиманског света, изазваће светски нуклеарни рат који ће букнути у Европи и трајати тачно 6 месеци (књига Откровења) када ће ступити на сцену као нова личност њихов лажни месија, миленијски дугоишчекивани Јеврејски Цар који ће као миротворац зауставити рат и преживели свет ће га због тога прихватити и славити.

Прави Месија и Бог у Телу је дошао и то је био Христос али га Јевреји нису познали и прихватили јер није био по њиховој замисли. Зато ће им Бог послати (допустити) обману да верују у њега (антихриста).

,,Ја дођох у име Оца својега, и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.'' (Јов. 5, 43).

Људи, Бога ради погледајте овај видео и препознајте план о коме вам говоримо. О овоме свему је говорио Христос у Јеванђељу и писано је у књизи Откровења Јовановог (и о коначном рату, и о чипу - жигу звери, и о повратку праведника на земљи светих пророка Илије и Еноха, који ће разобличити антихриста и чинити велика чуда услед којих ће знатан део Јевреја поверовати у Христа и обратити се у хришћанство и спасти се). Не познају сви Писмо, али нека послушају оне који су упућени јер им из љубави говоре да не би погинули вечно и били на Другом Доласку Христовом осуђени и заувек бачени у огањ неугасиви са сатаном и свим демонима његовим (палим ангелима) и антихристом. Јер тамо ће нематеријална душа горети а неће моћи да сагори и муке ће бити вечне. Плач и шкргут зуба по речима Христовим. Ко прими чип - жиг сатанин погубиће душу своју. Светим Оцима је заповеђено да ни по цену живота не примамо чип и да умремо као мученици Христови јер ћемо тиме златним словима бити уписани у Књизи Живота на Небесима као исповедници који пролише крв своју за Христа.

https://mondo.rs/MobIT/Tech-Vesti/a1292589/Korona-virus-cipovanje-ljudi-Korona-virus-cipovi-Korona-virus-cipovi-pacijenti-Koronavirus-vesti.html?fbclid=IwAR3ogBFkunV1rsLTbSSYKt2vkhtok5nCaURU3ZAzVrnq_oK6d3Bq-aqGBDw

Пропаганда за масовно примање чипа почиње. Чиповање о коме је предсказано у Библији и о коме су свети Оци толико упозоравали.

Следи изазивање таквог стања хаоса у свету да ће сви људи у паници и послушности похрлити да га приме преварени сатанском пропагандом. Мали број људи и међу Србима, ,,оно што је лудо пред светом'' га неће примити јер зна добро да је Бог Духом Светим заповедио ,,ко прими антихристов чип биће осуђен на Страшном Суду и Ангелима бачен на вечно горење у паклу огњеном''

Чиповање је сатанино крштење. Ко га прими погубиће душу своју.

Свети великомученик Теодор Тирон

17. ФЕБРУАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

фреска (детаљ) на стубу у левој певници наоса дечанске цркве, око 1340.

Пре самог житија наводимо информацију да се сви делови моштију светог великомученикаТеодора Тирона (осим леве руке и обе ноге до колена) налазе у Србији у манастиру Ново Хопово.

ПУТ МОШТИЈУ

Тело Светог Теодора Тирона много година је чувано у цркви коју подиже Евсевија, а затим га безбожни Јелини бацише у море у коме је лежао преко тристотине година. Кад се хришћанство у овим крајевима умножило, а идолопоклонство ослабило, по Божијој вољи, тело страдалника се приближи обали и епископ града Евхаита, Божијим откровењем би обавештен о њему. Сабра сав клир и пођоше ка обали мора и пронађоше мошти светог које се сијаше у мору. Са страхом и љубављу их узеше и са литијом и слављењем до града однеше и над његовим гробом подигоше цркву у име његово. Мошти остадоше у цркви многе године и преславна чуда су твориле онима који су им са вером приступали.

Из ове цркве, након много година, неки хришћани испуњени страхопоштовањем, тајно узму тело светог Теодора Тирона и пренесу га у Европу, до Угровлашке. Отуда их, опет, неки побожни властелин града Сибина Ердељског великим златом откупи и пренесе их кући својој, где их часно чуваше у ковчегу, током целог свог живота. После смрти овог властелина, његова удовица која је била неверна, запостави ковчег са телом. Неки неимари који дођоше после неког времена да овој жени обнове кровове над кућама у којима је живела, видеше човека сувог и непознатог у ковчегу. Благи Бог који о свему промишља, посла светог Теодора у сан једног од мајстора, дрводељи Радовану Ракићу, и представи му се. Од тада мајстор намишљаше како да узме тело мученика Христовог и, најзад, договори се са удовицом да плата за његов рад на обновљењу њене куће буде тело светог Теодора. Ковчег донесе у земљу Јованопољску и похрани их у манастиру Ходош, где почиваху двадесет и пет година. Многа чудеса се десише онима који приступаху светим моштима. О чудесима свеца слушаше народ мађарски и њихов клир наговараше војску да тајно и насилно отму мучениково свето тело. Монаси манастира Ходош прозреше њихово лукавство и дадоше се у бекство, носећи са собом ковчег. Дођоше у Срем и настанише се у манастиру Ново Хопово. Од хоповске братије буду радо примљени, а ковчег са светим телом беше унесен у цркву са појањем и литијом, стављен пред престолним иконама, где више година у миру и покоју почиваше.

мошти светог великомученика Теодора Тирона

Његовим светим моштима прилазише многи људи и добише исцељења по вери својој. Неки су говорили да је то свети Димитрије, други да је Јаков Персијанац, било је многих нагађања. Истина је да су сви они једно у Богу, али ово је заиста Свети Теодор Тирон, јер га исповедаше демони из уста опседнутих људи. Његово тело је почивало у манастиру Ново Хопово пуно година које беху испуњене бројним чудесним исцељењима. Нажалост, после дугих мирних година уследиле су године испуњене бекством и страдањима.

Прво бежање хоповских монаха са светим телом догодило се 1683. године, када су под везиром Кара Мустафом, Турци прешли преко Саве и Дунава, и опсели град Беч. Тада братство са моштима светитеља пређе Саву и оде у Шабац, а онда даље до манастира Радовашнице у Мачви, у храм светог архистратига Михајла. Ту осташе мошти целу годину. У међувремену, бесни због пораза у Бечу, при повратку помахнитали Турци опустошише и запалише цркву манстира Ново Хопово, као и све његове зграде. Хоповци се, ипак врате са моштима Светог Теодора Тирона и тело светитеља положише у цркву у Иригу, где почиваше четири године, док не би црква хоповска поново покривена. На месту старе иришке цркве, касније се сазида много већа и би посвећена имену Светог мученика Теодора. И дан данас она се назива Теодоровском.

Друго бежање хоповске братије са светим телом догодило се 1690. године, опет због Турака. Са блаженим патријархом Арсенијем Чарнојевићем дођоше у Сентандреју. Од тадашњих шест цркава наше вере, једна од њих, храм св. Николаја, доби назив Оповачка црква. Вероватно због тога што је у њој неко време било похрањено тело светог великомученика, а и хоповска братија су живела покрај ње. Хоповци су се Дунавом вратили у отаџбину, али пошто на путу бивају обавештени да у Срему још увек није безбедно, одлазе у Ковин, где је тело неко време почивало. Из Ковина преносе га у Бају, где почиваше три месеца у цркви. Одатле се, напослетку, вратише у свој манастир са светим моштима.

Треће бекство се догодило 1716. године, када турски цар Ахмет полази у нова освајања. Настаје нова невоља, страх и ужас међу хришћанима који су живели у Срему. Тада манастири Крушедол и Велика Ремета беху запаљени, а хоповски монаси закопаше свето Теодорово тело на неком скривеном месту, а сами се разбежаше на разне стране. Када турска сила би разбијена и протерана, хоповски монаси ископају тело и пренесу га у Нови Сад, у саборну цркву светог великомученика Георгија, где је почивало годину дана. Када следеће године турски устаници беше протерани, са великим бројем клирика и верника, са чашћу која доликује Светом великомученику Теодору Тирону, Хоповци пренеше свете мошти у свој манастир дана 14. августа.

 манастир Ново Хопово

Да, било је и четвртог бекства. Било је то за време Другог светског рата. У то време укупан број житеља манастира кретао се око једне стотине. На Велики Четвртак 1943. у манастир уђу паризани и униште све што се дало уништити. Тело Светог Теодора Тирона сестре склоне у једну од економских зграда где је почивало око месец дана, када га иришки свештеник узе на воловска кола и превезе у цркву Св. Теодора Тирона, у Ириг. Свете мошти су ту почивале до 1984. године, када су на Покров Пресвете Богородице враћене своме дому, манастиру Ново Хопово, где и данас почивају.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин[1] разаслаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време свети Теодор Тирон[2], који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији[3]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубочиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и Цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник Цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве. Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина Његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има Сина, Слово Истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.

Добивши неколико дана за размишљање, свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова[4]. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише.

Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њ блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.

На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво светих Ангела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), – никако Није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.

Сутрадан нареди судија да светог Теодора изведу преда њ на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.

Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1).

Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.

А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15. 16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.

Судија дуго размишљаше, па опет упита светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.

Видећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.

Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.

А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен.

Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

О ЧУДУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

После цара Констанција, сина Константина Великог[5], зацари се Јулијан Отступник[6]. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију[7] посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће сиротиња радити, која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори, да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца, ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор; Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде, и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

————————————————————————————————

[1] Под Максимијаном овде се разуме Максимијан Галерије, зет цара Диоклецијана (284-305), савладар његов на Истоку, и после њега наследник његов (305-311). Максимин Дака био је савладар Максимијану Галерију, коме је он био нећак. Од Максимијана Галерија он је добио на управу Сирију и Египат са титулом цезара. Царовао је готово једновремено са Галеријом (305-311).

[2] Тирон значи регрут. Св. Теодор беше родом из места Хумиале у амасијској области у Понту.

[3] Амасија – силно утврђен град у Понту, на обема обалама реке Ириса; некадашња престоница понтијских царева. Понт – североисточпа област Мале Азије.

[4] Овде се подразумева незнабожачка богиња цибела, кћи неба (урана) и земље (гее); она се сматрала као велика мајка богова, пошто ју је грчка митологија држала за мајку олимпијских богова са зевсом на челу.

[5] Цар Константин Велики царовао од 306. до 337. (аутократор од 324 -337); син његов Констанције – од 337. до 361. године.

[6] Царовао од 361. до 363. године.

[7] Био архиепископ у Цариграду од 360. до 370. године.