петак, 28. мај 2021.

Одломак из полемике православног слуге Божијега и хорепископа једне епархије у Србији

 О крштењу

Оптужујете ме да сам се „двапут крстио“, и да ми људе „прекрштавамо“. Па да видимо и о томе, коначно. Шта каже Црква - шта кажу канони, шта кажу катехизис, догматика и литургика, шта Светитељи. И да упоредимо са оним шта кажете ви.

Ја, као што знате, исповедам Једно Крштење, за остављење грехова.

1. Шта је Једно Крштење?

Једно Крштење имамо у Оца и Сина и Духа Светога, крштење трократним погружењем у воду“ - Владика Николај, Пролог, Беседа о томе шта чини јединство верних (22.новембар).

2. Шта значи бити крштен?

Бити крштеним у Христа, значи погрузити се у воду са вером у Њега“ – Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере.

3. Како се савршава Крштење?

Крштење се савршава кроз трократно погружење крштаваног у воду, при произношењу речи „у име Оца и Сина и Светога Духа“ - Настољнаја књига свештено-црковнослужитеља (1913.).

Крштење је Света Тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот, и поновно рађа у духовни свети живот ради охристовљења и отројичења“ - Ава Јустин, Догматика.

„Сама радња крштења је трократно погружење у воду уз изговарање формуле. Крштење се врши погружавањем“ - Православна догматика, проф. Протођакон Војин С. Ракић.

4. Шта је најважније у Тајни Крштења?

Најважнија радња у Светој Тајни Крштења је трикратно погружавање у воду у име Свете Тројице“ - Владика Николај, Катехизис Источне Православне Цркве (Вера светих).

У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружење у воду онога који се крштава“ - Ава Јустин, Догматика.

5. Шта је правилно Крштење?

Правилно крштење треба да се врши трократним погружењем у воду уз изговарање речи формуле крштења“ - Православна литургика, протопрезвитер др Лазар Мирковић.

6. Зашто се погружава у Тајни Крштења?

Тако нам треба испунити сваку правду“ – Исус Христос (Мт.15.3).

„Потпуно погружење у воду представља икону смрти и невидљивог гроба. Симболичко учење тајноводствује онога који се свештено крсти да кроз три погружења у воду подражава Богоначалној смрти и троданоноћном погребењу Животодавца Исуса“ – Дионисије Ареопагит, О Црквеној Јерахији.

„Погруженијем во водје трикратним во крешченији Христу совостајем, тридневному востанију приобшчајушчесја“ („Погружењем у води трикратним у крштењу, са Христом васкрсавамо“) – канон повечерја на Крстовдан пред Богојављањем, песма 7.

„Како се испуњава силазак у ад? Опет погружењем подражавајући погребење Христово; јер у часу крштења тела погружаваних као да се сахрањују у воду“ – Василије Велики, О Духу Светом.

Овде застанимо, па пре него што кренемо даље у нашем малом катехизису, прочитајмо све ово још једном, да будемо сасвим сигурни да смо савладали шта је једно Крштење, шта значи бити крштен, како се Крштење савршава, и како и зашто се правилно савршава, и шта је у Крштењу најважније. Ако смо ово савладали, спремни смо да кренемо даље, и да проучимо други, негативни аспект - шта је то неправилно крштење, односно шта није крштење, и шта се у таквим случајевима у Православној Цркви чини.

7. Шта је неправилно крштење, односно шта није крштење?

Крштење не у три погружења није крштење“ - Славјанска Крмчија, тумачење 7. правила 2. Васељенског Сабора.

Крстити обливањем је јавно одступање од узакоњеног чина“- Настољнаја књига свештено - црковнослужитеља (1913.).

8. Шта ако неко није крштен правилно, односно ако је крштен неправилно?

„Следећи Други и Пето-шести Васељенски Сабор који наређују да они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанствених ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати као некрштени кад приступају Православљу“ - Томос Васељенске Цркве о крштењу, издат 1756. од Васељенског Патријарха Кирила, Александријског Патријарха Матеја и Јерусалимског Патријарха Партенија.

Неправилно извршено крштење се не сме примити, јер нема силу Тајинства, и по изразу 47. апостолског правила, служи само поругању крста Христовог“ - Настољнаја књига свештено - црковнослужитеља (1913.).

„Крштење мора бити у свему правилно свршено, јер Црква никада није признавала за правилно крштење оно које није по пропису њеном извршено. Тертулијан каже: „Који нису примили крштење правилно, сасвим нису крштени“ - Истина, Никодим Милаш, 1887.

9. Да ли се Крштење сме поновити?

Крштење, ако је обављено правилно, кроз трократно погружење у име Оца и Сина и Светога Духа, не може да буде поновљено“ - Православно догматско богословље, протопрезвитер Михаил Помазански.

Крштење се мора поново савршити ако је извршено не кроз три, него мањим или већим бројем погружења, макар при том била произнесена и установљена формула“ - Настољнаја књига свештено - црковнослужитеља (1913.).

Оне који приступају у православну веру из лажног крштења, примамо као некрштене и без опасности их крштавамо“ - Томос Васељенске Цркве о крштењу (1756.).

10. Какве су последице неправилног крштења?

„Било да човек оде из овог живота не удостојивши се крштења, или примивши такво крштење којем недостаје нешто од онога што захтева Предање, његов губитак је једнак.“ – Василије Велики, О Духу Светом.

„Као што се Господ, после полагања у гроб, трећег дана вратио у живот, тако и верни покривени водом уместо земљом - троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења. Они који се крштавају на другачији начин (кропљењем, обливањем), уместо да примају очишћење и усиновљење - показују се нечисти и синови таме“ - Томос Васељенске Цркве о крштењу (1756.).

„Закони не дозвољавају да незаконито рођени добија очево наследство“ – Диоптра.

„Крстити облијевањем најстрожије је забрањено у Православној Цркви, и свештеник који допусти себи да крсти дијете облијевањем, а не трикратним погњурењем, такав свештеник мора одмах бити свргнут са свештенога чина, и то прво с тога, што је тијем повриједио позитивни закон цркве, а за тијем и с тога што таквим поступањем уводи латинске обичаје у поверену му парохију, те тим крчи пута унији.“ – Истина, Никодим Милаш, 1887.

А Косма Етолски поучава овако: „Кад се крштава, дете мора да се потпуно погрузи, да ни најмањи део тела не остане непогружен односно сув, ни колико је велико око крпеља. Јер кроз то непогружено место улази ђаво. И због тога ваша деца постају епилептичари, демонизована, имају страхове и бивају несрећна – јер нису правилно крштена

И још, малкице сте заборавили на родоначелника и протозилота рода нашег – Стефана Немању (Симеона Мироточивог), да не заборави он Вас у својим молитвама даБогда. Он, син Ревности (Завида=зилос, ζήλος), будући већ одрастао, „по други пут прими крштење из руку православног светитеља“ (житије написано Авом Јустином, и светим Стефаном Првовенчаним; Владика Николај пише: „поново крштен“; патетично „научно“ објашњење како је то „у ствари било миропомазање“, исмевам и одбацујем са гнушањем, јер вређа моја верска осећања – имплицира да су светитељи који су то записали били дебили који не разликују Свету Тајну Крштења од Свете Тајне Миропомазања).

...Бонус, рекапитулација: Шта о свему томе практично закључују ваши савремени светитељи?

„О крштењу трократним погружењем у воду као савршено обавезној форми крштења много су писали свети оци Цркве: Кирил Јерусалимски, Василије Велики, Јован Златоуст, Симеон Нови Богослов, Дионисије. Крштење обливањем Православна Источна Црква допуштала је само у сасвим изузетним случајевима, као нпр. у тешкој болести оног који се крштава, због чега се он не може погрузити, или над мученицима заточеним у тамници, где је могуће било имати тек незнатно мало воде. У западним и југо- западним областима Русије насилно уведена унија са католичком црквом довела је до тога да се тамо укоренило крштење обливањем, а у свим осталим областима Русије сви свештеници правилно крсте погружењем. Западно крштење обливањем, нажалост, продрло је и у Кримску област, и ја сам дужан да последњи пут објавим да сматрам својим дугом, који ми је заветован од Бога, да у својој епархији искореним крштење обливањем. Тако нечестиво (безбожно) „крштене“, наравно, треба прекрштавати, јер Тајинство над њима није извршено. (...) Притом „реч „прекрстити“ значи изнова извршити крштење над неправилно крштеним, и реч „прекрстио“ не треба да се користи у односу на Тајну крштења, него треба говорити само „крстио“.“ - Лука Кримски (Војно-Јасеницки)

Ето. Могао бих цитирати још 50 извора који говоре о истом и исто доказују, али коме ово није довољно – ко не послуша Новог Мојсеја (Мт.3.15), и Пророке-Оце, тај не би поверовао ни да Јован Крститељ из мртвих устане и објасни му шта је Крштење. Углавном, ово је закон Цркве о Крштењу, и тако нам треба испунити сваку правду (Мт.3.15). И ја се том закону повинујем. А мишљење, глас епископа одступника, и њихових слугу, неписмених књижевника, у томе за мене има исто значење, уверљивост и тежину као и глас службеника невладиних организација.

И онда ми Ви кажете: „Ваш извор сазнања нису Свети Оци и њихово предање него Ваш разум“. Знам да нисмо истим миром мазани, али заиста не знам које сте Ви књиге читали у својој предхорепископској каријери, и какво сте то друкчије усмено предање о благовести Крштења примили од земних (прејемника) апостола, или од анђела са неба (Гал.1.8), па га сад смело проповедате другима. Али, кад Ви себи допуштате слободу да мене на основу своје нове благовести оптужите за хулу на Духа Светога, и ја ћу себи допустити дерзновеније да Вас подсетим на један древни светоотачки и Светодуховски савет – „Не будимо глупи“ (Антоније Велики, Отачник). И на страшну реч Христову, од које др̀хтите: „Тешко вама законицима („каноничарима“), који узесте кључеве од знања; сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“ (Лука 11.52). Нема случајности у Царству свемогућег Бога - као што ваше колеге и претече „фарисеји и законици одбацише вољу Божју о њима, не крстивши се“ (Лк.7.30), тако и ви - „теолози“ и „каноничари“ - чините данас.

Убудуће, умољавам Вас, горе наведено оповргавајте ауторитетима које сам Вам цитирао, и полемишите са њима. Што се тиче „дрскости“, „веровања свом расуђивању а не отачком“ и „хули на Духа Светога“, конкретно, своје учење, односно његову заблуду, објасните нашем драгом и уваженом заједничком колеги, Луки Војно-Јасеницком (можете им свима написати отворено писмо – адресирати као мали Нектарије Егински „томе и томе, на Небесима“ – и објавити га; обећавам да после тога нећу више полемисати са Вама).

Зато Вас ни ја, поштујући Вашу слободу којом Вас је даривао Бог, нећу даље гурати са царског пута цара овога света на древне стазе Господње, али да ипак, ради истинотражитеља који могу питати за добри пут, бацимо још један коначни поглед на њих. Црквена пракса крштавања некрштено крштених, коју Ви опако називате „наопаком“, саборно је формулисана у црквеном закону (Томос Васељенске Цркве о Крштењу три источна Патријарха 1756.), и представља апсолутно важећи Закон у Грчкој Цркви. А да није „наопака“ него правилна, имамо потврду и у још древнијем Предању Цркве.

Након што се десило славно чудо са крштењем Јеврејина песком у пустињи (Луг Духовни), следи поента која је редовно цензурисана односно избачена из повести кад је ви, адвокати лажи, цитирате као „доказ“ да је „могуће“ и крштење без воде. Наиме, епископ коме је речено о чуду, Свети Дионисије, заповедио је да се некрштеним крштењем чудесно исцељени младић – крсти у Јордану. И ето, без обзира на то што је над некрштено крштеним правилно призвано Име Једносуштне Тројице и Дух Свети сишао и чудодејствовао, било је потребно да се „испуни свака правда“ и младић „поново“ крсти. Аналогично – акривијски, сви ви из расколничких и јеретичких невладиних и владиних организација сте у најбољем случају мирјани, а крштење учињено од мирјана, и још неправилно и непотпуно и са јеретичком догматском суштином, мора бити довршено односно савршено канонски, Православним свештеником.

Што се тиче Вашег сведочанства о томе како је Ава Јустин крштен и крстио обливањем, нећу га примити. Јер, већ рекох, они који себе представљају као „духовна чада“ Аве Јустина нису веродостојни сведоци. А и да јесу, који су ван Цркве у Цркви се за канонске сведоке не примају. А чак и ако је то истина (да је Ава Јустин без канонске нужде крстио обливањем), не бисте смели да ханаанишете и созерцавате голотињу оца својега, него да је покријете. И никако да ту голотињу, на своје проклетство, чините јавном и правилом вере, насупрот заповести апостолској и Божјој. Зато ћемо о томе ћутати.

 

Одломак из полемике православног слуге Божијега и хорепископа једне епархије у Србији

 

 

Додатак који следи није део полемике али је корисно сведочанство у прилог теми.

Прочитајмо шта је о теми крштења обливањем записао преподобни Јован Јаков Хозевит:

(...) Од тога времена је остало писмо преподобнога Никодима Светогорца упућено патријарху Григорију за једног монаха Румуна из Трансилваније, који није имао истинско крштење.

Ево садржаја овога писма:

Преосвећени Владико и божански Патријарше Васељенски,

Доносилац овога писма, који је пореклом из Трансилваније, и има крштење (или боље рећи раскрштење), будући заражен прљавштином латина, долази мојим посредовањем Вашем Високопреосвештенству, топло захтевајући да буде крштен Крштењем наше Источне Цркве. Дакле, како он, тако и ја – молимо Ваше апостолско срце које следује Христу, да овога монаха – немонаха (то јест без дара монаштва) пошаљете, потврђено званичном писменом наредбом, духовнику Румуну оцу Григорију из манастира Пантократора. Јер он, будући истога рода и истога језика са њим, може да га научи и обнови нашим Крштењем; како он сам, тако се и ја молим више Богу да – после других прозби за спасење – има и лако путовање, да буде путевођен престолу Вашега Свеблаженства и да изабере добри пут на корист целога хришћанског народа. Због тога, препоручујући се Вашим молитвама, остајем сматрајући себе за намањег Вашег слугу

Никодим, с. р.

Из овога акта се види колико је много стражења у оно време било да се не приме у манастир који су крштени кропљењем.

О овом се можемо уверити и из књига преподобнога Пајсија Величковског из Њамца, који није никако примао у своје братство оне што су долазили из Трансилваније или из Буковине где се крштавало кропљењем.

Одломак из рукописа светог Јована Јакова Хозевита

субота, 22. мај 2021.

Пренос моштију св. Оца Николаја Мирликијског

9. МАЈ

Повест о пренесењу чесних моштију св. Николаја Чудотворца, Архиепископа Мирликијског[1]

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

Св. Николај, манастир Жича

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену,[2] и при цариградском патријарху Николи Граматику[3], би најезда Измаиљћана[4] на грчке покрајине. Почевши од Херсона[5] ови непријатељи Крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у робство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада Он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда Ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за робство, у робство (Јерем. 15, 1-2).

Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари[6]. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост Своју на нас људе Своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника Његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11. априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9. маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву[7] и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро[8]. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу Његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, Амин.



[1] Житије св. Николаја Чудотворца налази се под 6 децембром. Ово празновање преноса моштију Св. оца Николаја врши се у Грчкој 20. маја, и то не у свим крајевима Грчке, него само на Крфу и још понегде.

[2] Алексије I Комнен владао Ромејском царевином од 1081. до 1118. г.

[3] Никола III Граматик патријарховао од 1084. до 1111. године.

[4] Овде се под Измаиљћанима подразумевају источни једноплемени муслимански народи: Турци, Печењези, Половци.

[5] Стари град на Криму, око Севастопоља.

[6] Град Бари налази се на југу Италије, на западној обали Јадранског Мора, у покрајини Апулији. Становништво јужне Италије било је издавна грчко. Крајем деветога века ту се утврдила власт грчкога цара. Године 1070. град Бари заузеше Нормани, северно племе германско, али се и после тога у неким апулијским манастирима сачувала православна вера и богослужење, и они су дуго били потчињени цариградском патријарху.

[7] Та црква постоји и данас и у њој почивају и данас мошти светог оца Николаја, мада сакривене од народа.

[8] Преподобни Никодим Светогорац, који овај синаксар о преносу моштију Св. Николаја преведе са словенског језика на грчки, вели да је свето миро из моштију светитеља Николаја престало истицати у Барију од онда када је западна латинска Црква одступила од православне вере и догмата Светих Отаца.