15. АВГУСТ
УСПЕНИЈЕ[1] ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)
По извршењу спасења рода
људског Господом Христом и вазнесењу Његовом па небо, пречиста и
преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе
доста дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу
распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог.
И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих
да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи
свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на
земљи. А када се напунише дани живота њена,[2] Она се приближи свечаном и
свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер
беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и
многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи
према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из пресветих
очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у
небеске блажене обитељи. Живећи у дому светог Јована Богослова[3], који се налазио на Сиону[4], Она је често одлазила на
Маслинску Гору, одакле се Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила
своје усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу Христу да је
разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде свети Архангел Гаврил[5], који јој од детињства
беше служитељ, и у Светињи над светињама њен хранитељ и благовесник оваплоћења
Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица он јој донесе
од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три дана, преставити.
Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час, Архангео јој говораше да се она не
узнемирује него да са радошћу прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни
живот да вечито живи са Бесмртним Царем славе. „Син твој и Бог наш, говораше
Архангео, чека са архангелима и ангелима, са херувимима и серафимима, и са
свима небеским дусима и душама праведних, да прими Тебе, Матер Своју, у небеско
царство, да би Ти живела и царовала с Њим у бесконачне векове“.
У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, тојест да над Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном, брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, – у знак дакле тога Архангео благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно и свечисто тело њено буде ношено ради погребења. Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна, Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се молим, Царе славе, сачувај ме од области гејне: јер када небо и анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог и Господ, свагда благословен вавек.
При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.
По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.
Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.
Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.
Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? – К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! – Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? – Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.
Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. – А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.
Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.
Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.
Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит[6], Јеротеј[7] и Тимотеј[8]. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.
Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.
Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. – А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).
И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице.
Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије отпоче свечан спровод свечесног тела њеног: свети Петар заједно са светим Павлом, и са светим Јаковом братом Божијим, и са осталим главним светим апостолима, ставши на челу поворке, узеше на рамена одар Пресвете Богомајке, а свети Јован Богослов носаше пред одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна молитвословља: свети Петар почињаше, а остали складно певаху за њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира… (Пс. 113, 1…), додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и друге свечане и благодарне молитве и псалми. Свечани спровод са пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са анђелским појањем ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама сустигну спровод, да разјуре учеснике његове, да ученике Исусове избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља, наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по ваздуху спусти на земљу и као зид окружи свете апостоле и остале хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за облаком. А свети анђели који невидљиво лећаху над пречистим телом Богоматере и хришћанима, поразише слепилом злобне гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.
У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену Атоније, изађе на пут: видевши свете апостоле, – облак се по Божјем промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере, – и мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану стара злоба према Господу нашем, и он рече: „Погледајте каква се почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон отаца наших!“ И будући снажан телом, он у страховитом бесу појури ка одру у намери да баци на земљу пречисто тело Владичице наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа невидљиви анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на земљу вичући и вапијући: „Тешко мени!“ И увидевши свој грех, он се стаде кајати и говорити светим апостолима: Смилујте се на мене, слуге Христове!
Свети апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш, на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син Божји. – Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на смрт; Међутим Он силом Божанства Свог васкрсе у трећи дан, посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да поткупљивањем стражара затајимо васкрсење Његово, али ништа не могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.
Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, свети апостоли и сви верни радоваху се радошћу анђела за грешника који се каје. И нареди свети апостол Петар Атонију да са вером приљуби ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове име Пресвете Богородице. Антоније то уради, и одмах се одсечене руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве; једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима: чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим, којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И придруживши се светим апостолима, Атоније са осталим хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не само телесних него и душевних очију својих. Јер милосрдна Мати свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити: као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје милостиво утеши благодаћу и добротом својом.
Када свети апостоли са свим мноштвом хришћана стигоше у Гетсиманију и поставише одар са пресветим телом, настаде опет плач и јаук међу хришћанима; сви ридаху што се лишише такога блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху, одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који хваљаху Бога и величаху Богоматер.
Но по особитом промислу Божјем један од апостола, свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомир. Свети апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.
Предвече свети апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом, говорећи: „Господе Исусе Христе, помажи нам!“ И онда јећаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети апостоли не само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: „Радујте се, јер сам с вама у све дане“. А свети апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног „Господе Исусе Христе, помажи нам“, ускликнуше: „Пресвета Богородице, помажи нам!“
Од тога времена свети апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо. Свети апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматерина устанућа из гроба.
Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје; Он дакле указа поштовање свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам славно васкрсе у трећи дан и узнесе са пречистим телом на небо, тако и Родитељку Своју васкрсе са славом у трећи дан и узе је к себи у небеска насеља. О томе је предсказивао и свети Давид: Васкрсни, Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове пророчке речи његове збише се при васкрсењу Господа и при васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере, као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет побожног поштовања од стране верних.
По нарочитом промислу Свом Господ учини да свети Тома не стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега отворио гроб, те да се Црква увери у васкрсење Богоматере, као што се раније кроз неверје истога апостола уверила у васкрсење Христово (Јн. 20, 24-31). – Тако се изврши успеније Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење свебеспрекорног тела њеног, преславно васкрсење њено и величанствено посведочење о узећу њеном на небо са телом. А по завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, свети апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.
Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу својом; из уста њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед њен беше одраз унутрашњег савршенства њеног, благости и незлобивости.
Тако каже свети Амвросије. А код светог Епифанија и Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбућујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смећа и мало златаста; поглед жив и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача пресвете главе њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему њеном беше присутна огромна благодат Божија.
Тако говоре свети Епифаније и Никифор о душевним и телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с десне стране престола Божија, могу говорити каква је само Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно говорити о њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој, слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се усрдно.
О посебним догађајима из живота Пресвете Богородице писано је у остале празнике њене: Зачећа, Рођења, Ваведења, и на празник Христова Рођења и Сретења. А овде, после повести о бесмртном успенију њеном, изнећемо, ради допуне историје њеног живота, где је и како живела Владичица наша по Вазнесењу Христовом.
Свети еванђелист Лука пише у Делима Апостолским да се по одласку Господа Исуса на небо ученици Његови вратише са Горе Маслинске у Јерусалим и попеше у собу, где је била Тајна Вечера Христова, и ту „сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом“ (Д.А. 1, 11-14), која им по вазнесењу Господа Христа бејаше једина утеха, и радост у тузи, и непоколебива учитељица у вери. Јер све оне речи и чудесне догађаје, које је Мати Божија слагала у срцу свом, почевши од радосне благовести светог Арханђела Гаврила о бесеменом зачећу и нетљеном рођењу Христовом из девичанске утробе, па о детињству Његовом, и о животу Његовом све до крштења од Јована, – све то Она откри љубљеним ученицима свога Сина. Пошто је имала изобилна откривења од Духа Светога о Исусовом Божанству и била очевидац свих чудесних дела Његових до дана јављења Његова свету, Мати Божија утврђиваше веру светих апостола, подробно им причајући о Спаситељевом животу до Његовог крштења. Сви они мољаху се неуморно у споменутој соби, чекајући силазак Светога Духа, кога им Господ обећа послати од Оца, и припремајући се за пријем дарова Светога Духа. И у време силаска, у једанаести дан по вазнесењу Господњем, Светога Духа на апостоле у виду огњених језика, ниспослан од Оца Утешитељ најпре седе на Пречистој Дјеви, која и до тада бејаше Његов најсвечеснији и најдостојнији храм, у коме Он обитаваше неодступно. И прими тада Преблагословена Дјева Светога Духа више од свих апостола, јер уколико је сасуд већи утолико више може сместити у себи воде; а пошто Света Дјева бејаше сасуд Светога Духа већи од свих апостола, пророка и осталих светих, као што јој се Црква и обраћа говорећи: „Ваистину си Ти, Дјево чиста, виша од свих“, зато Она и дарове Светога Духа смести у себи више од свих.
Мати Божија живљаше у дому светог Јована Богослова на највишем месту града Јерусалима, на Сиону, од онога часа када Господ рече са крста Матери Својој, указујући на љубљеног ученика: „Жено, ето ти сина!“ и ученику: „Ето ти матере!“ Јован узе Пресвету Дјеву к себи и служаше јој као својој матери.
По силаску Светога Духа свети апостоли се не разиђоше одмах по васељени са проповеђу Еванђеља, него још дуго проведоше у Јерусалиму, као што се то види из Дела Апостолских. Тамо пише да по погубљењу светог првомученика Стефана: настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и Самаријским осим главних апостола (Д.А. 8, 1), јер дванаест главних апостола, штићени силом Божијом, проведоше у Јерусалиму око десет година, рачунајући од Вазнесења Господња до дана када цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве (Д.А. 12, 1). Истина, у том међувремену неки свети апостоли су одлазили на неко време у друге крајеве, као Петар и Јован заједно у Самарију (Д.А. 8, 14-15), или сам Петар у Лиду, где исцели Енеју који осам година лежаше на одру узет (Д.А. 9, 32-34), и у Јопу, где васкрсе умрлу Тавиту (Д.А. 9, 36-43), и у Кесарију, где крсти капетана Корнилија (Д.А. 10, 1-48), и у Антиохију, где основа први престо свога епископства; или као Јаков, брат Јованов, путовао је у Шпанију; но затим се они опет враћаху у Јерусалим. Ово стога што су у почетку своје проповеди свети апостоли служили, углавном, спасењу Израиљског народа, утврђујући у исто време прву цркву у Јерусалиму, која је мати свима црквама, као што пева свети Јован Дамаскин: „Радуј се, Сионе свети, мати цркава, Божије обиталиште, јер си ти први примио отпуштење грехова“. А још и стога што су свети апостоли желели да што чешће виђају Матер Божију и да се уче од Ње. Јер они Њу држаху као намесницу Христа Господа, и гледајући на свечесно и пресвето лице њено као на лице самога Христа, и слушајући преслатке речи њене, они се испуњаваху неисказане радости духовне и заборављаху све горчине и невоље. Због тога многи од поверовавших у Христа стицаху се из далеких земаља, да виде Матер Христа Бога и чују пресвету беседу њену. Да је слава о Христу Спаситељу и о Пречистој Матери Његовој, раширивши се у све крајеве света, многе привлачила у Јерусалим да виде Пресвету Дјеву, јасно се види из Посланице светог Игњатија Богоносца[9], писане из Антиохије светом Јовану Богослову:
„Код нас, пише он, има много жена које желе да виде Матер Исусову; оне се непрестано труде да нађу могућности да дођу к вама, да би посетиле Њу и коснуле се груди које су млеком храниле Господа Исуса, и да би дознале од Ње неке тајне. Код нас бруји слава о Њој као о Матери Божјој и Дјеви, препуној сваке благодати и сваке врлине; о Њој говоре да је радосна у невољама и гоњењима, не тугује у сиромаштву и оскудици, не само не гњеви се на оне који јој зло чине него им узвраћа добром; у благопријатним околностима Она је кротка, према сиромашнима милосрдна и помаже им колико може; непријатељима пак вере наше Она се веома супроти; Она је Учитељица наше нове побожности и богопоштовања, и свима вернима Наставница на свако добро дело; Она нарочито воли смирене, и сама је смирена према свима; Њу веома хвале сви који су је видели. И колико је Она трпељива када јој се законици јеврејски и фарисејски подсмевају! Нама су говорили људи достојни пуног поверења, да се у Марији, Матери Исусовој, због њене велике светости, види сједињена природа људска са анђелском. Све то побуђује у нама који то чујемо неизмерну жељу да видимо то небеско дивно и пресвето чудо“.
У другој посланици исти свети Игњатије Богоносац пише светом Јовану Богослову: „Ако ми буде могуће, ја имам намеру да дођем код тебе, да видим свете верне сабране у Јерусалиму, а нарочито Матер Исусову. О Њој говоре да је дивна, чудесна и предусретљива према свима, и сви желе да је виде. А и ко не би желео видети Дјеву и разговарати с Њом која је родила Бога истинога?“
Из ових посланица светог Игњатија Богоносца светом Јовану Богослову лако се може схватити, како је силна била жеља у светих да виде ту одуховљену светињу Божију, Пречисту Дјеву Марију; и који се удостојише видети је говораху да су блажени. Јер ваистину блажене беху очи које видеше Њу, и блажене уши које се удостојише чути животворне речи из богоглагољивих уста њених. О, колике се радости и благодати они испунише!
Ради тога Господ наш и остави тада на земљи Пречисту Матер Своју, да се њеним присуством, саветом, поукама и топлим молитвама к Сину и Богу војујућа Црква умножава, утврђује и расте у смелости да стоји за Господа свога све до саме крви. Јер Она све укрепљаваше, све утехом Духа Светога утешаваше, и за све се мољаше. Када свети апостоли бише метнути у тамницу, Матер Божија принесе за њих умилну молитву Богу, и к њима би послан анђео Господњи, који им ноћу отвори тамничка врата, и изведе их (Д.А. 5, 18-19). Када свети првомученик Стефан би вођен на смрт, Мати Божија иђаше издаље за њим, и када светог Стефана засипаху камењем у долини Јосафатовој, крај потока Кедрона, Она заједно са светим Јованом Богословом стајаше на једном брежуљку недалеко, и посматрајући кончину његову мољаше се усрдно Господу да га укрепи у страдању и прими душу његову у Своје руке. Када Савле досађиваше Цркви и гоњаше је, Мати Божија се тако топло мољаше Богу за њега, да га претвори из крвожедног вука у кротко јагње, из непријатеља у апостола, из гонитеља у ученика и учитеља васељене. И каква добра не доби првенствујућа Црква од Пречисте Богородице, као одојче од своје мајке? какве благодати не поцрпа из тога непресушног извора? Њеним старањем и благодаћу васпитана и одгајена, Црква достиже до зрелога узраста, и толико ојача, да јој ни врата паклена не могу наудити; томе се и сама Богоматер радоваше, по речи Давида, као што се мати радује деци својој (Пс. 112, 9). Она сваког дана посматраше како се деца Цркве множе: јер у самом почетку на прву проповед светог апостола Петра обрати се три хиљаде душа (Д.А. 2, 41), затим пет хиљада (Д.А. 4, 4), па потом све више и више. Свети апостоли, враћајући се с проповеди Еванђеља у Јерусалим, исто тако казиваху све Пречистој Богоматери. Слушајући о успеху Еванђелске проповеди, Она се неисказано радоваше духом и узношаше хвалу Сину и Богу своме.
Када Ирод подиже гоњење на Цркву, он погуби мачем вратившег се из Шпаније Јакова, брата Јованова, затим ухвати и Петра и баци га у тамницу са намером да и њега погуби (Д.А. 12, 1-4). Тада, по чудесном Петровом ослобођењу преко анђела од окова и тамнице, настаде потреба да и сами главни апостоли напусте Јерусалим због љутог гоњења од Јевреја; и они се разиђоше по васељени, сваки у земљу која му паде у део коцком претходно баченом. Али пре но што се разиђоше, свети апостоли саставише символ вере, да би сви свуда сагласно проповедали и назиђивали свету веру у Христа. Онда се разиђоше, сваки у земљу одређену му коцком; у Јерусалиму остаде само брат Божји, свети Јаков, од самог Господа постављени први епископ јерусалимски. У то време и свети Јован Богослов са Пречистом Богомајком, којој он беше усињен, напустише Јерусалим због гоњеља од стране завидљивих Јевреја и склонише се на неко време, уступајући место гњеву, док не престане љуто гоњење и насиље. Но да не би губили време узалуд, Мати Божија и свети еванђелист Јован отпутоваше у Ефес, куда светом Јовану паде коцка. Овај боравак Пречисте Богоматере са светим Јованом у Ефесу се потврђује следећим. Постоји посланица Цариградскоме клиру од отаца Трећег Васељенског Сабора, држаног у Ефесу против Несторија; у тој посланици налазе се овакве речи: „Оснивач злочестиве јереси Несторије, позван на суд од светих отаца и епископа Сабора у Ефесу, где су некада боравили свети Јован Богослов и Света Дјева Богородица Марија, не усуди се отићи к њима, будући изобличаван од зле савести своје и сам себе одлучујући; стога, после трикратног позивања, он би осуђен праведним судом светога Сабора и лишен сваког свештеничког чина“.
Из ових речи о боравку Богоматере са евангелистом Јованом у Ефесу види се да је Пресвета Дјева заједно са љубљеним учеником Христовим, напустивши Јерусалим, неко време стварно провела у Ефесу. И не само Ефес, него и друге градове и земље, просвећене светлошћу Христове науке, посећиваше Пречиста Богомати. Предање каже да је Она била и у Антиохији код светог Игњатија Богоносца, кога пред своју посету извести писмом јављајући му: „Доћи ћу с Јованом да видим тебе и твоју паству“. Говори се исто тако да је Пресвета Богородица била и на острву Кипру код светог Лазара четвородневног који је тамо епископовао, и на Светој Гори Атонској. О томе пише светогорски инок Стефан овакву повест:
По вазнесењу на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли заједно са Мајком Божијом борављаху неразлучно на Сиону, и очекиваху Утешитеља, као што им нареди Господ да се не удаљују из Јерусалима него да чекају обећаног им Светога Духа (Лк. 24, 49). Ученици Христови бацише коцке, која ће земља свакоме од њих бити дата за проповедање Еванђеља Божија; а Пресвета Богородица рече: „И ја хоћу да узмем учешћа у проповеди Еванђеља и желим с вама да бацим своју коцку, да бих добила земљу коју укаже Бог“. Свети апостоли са побожношћу и страхом бацише коцку по речи Мајке Божије, и њој коцком паде Иверска земља[10]. Пречиста Богородица с радошћу прими свој удео, и одмах по силаску Светога Духа у виду огњених језика хтеде да иде у Иверску земљу, али јој анђео Божји рече: „Сада се не удаљуј из Јерусалима него остани овде неко време, а земља која Ти је пала у део, просветиће се у последње дане и твоја ће се владавина утврдити тамо; после извесног времена Ти се имаш потрудити у земљи, у коју ће те упутити Бог“. И живљаше Пречиста Богородица у Јерусалиму доста дуго времена.
Четвородневни Лазар живљаше на острву Кипру; јер тамо он би рукоположен за епископа светим апостолом Варнавом. Он силно жељаше да види Пречисту Матер Господа нашега Исуса Христа, коју давно не беше видео, али се не усуђиваше да иде у Јерусалим из страха од Јевреја. Дознавши за то, Мати Божија написа Лазару посланицу, тешећи га и наређујући му да јој пошаље лађу којом би Она дошла к њему на Кипар, а да сам не долази у Јерусалим због ње. Прочитавши посланицу Лазар се веома обрадова и у исто време удиви толикој смирености Божје Матере, и најхитније посла по њу лађу са одговором на њено писмо. Преблагословена Богородица се укрца у лађу са возљубљеним учеником Христовим, девствеником Јованом, и са осталим побожним пратиоцима њиховим, и лађа заплови ка Кипру. Но изненада дуну супротан ветар и утера лађу у пристаниште Атонске Горе; и то би онај кратковремени труд који анђео предсказа Пречистој Богородици. Сва Атонска Гора[11] беше препуна идола: тамо се налажаше велико идолиште и светилиште Аполоново; ту се обављаху гатања, мађијања и многа друга демонска делања. Сви незнабошци веома поштоваху то место, као изабрано од богова. И стицаху се тамо на поклоњење из целе васељене, и ту добијаху од гатара одговоре на своја питања. И гле, када тамо пристаде лађа са Пресветом Богородицом, сви идоли одмах повикаше: „Сиђите са Горе сви људи, прелашћени Аполоном, сиђите у Климентово пристаниште и дочекајте Марију, Матер великога Бога Исуса!“ (Тако ђаволи, који се налажаху у идолима, приморани силом Божијом, објавише истину и против своје воље, као што некада у земљи Гергесинској завапише ка Господу: „Шта је теби до нас, Исусе Сине Божји? дошао си амо пре времена да нас мучиш“. (Мат. 8, 29).
Чувши то народ се зачуди, па сви појурише на морску обалу у поменуто пристаниште. Угледавши лађу и Матер Божију, они је чесно примише, и на свом скупу је питаху: Каквог си бога родила? и како му је име? – Пресвета Богородица, отворивши божанствена уста своја, благовести народу подробно све о Христу Исусу. Тада сав народ, павши на земљу, поклонише се сви Богу рођеном од Ње, и указаше велике почасти Њој која Га је родила; и поверовавши, они се крстише, јер и многа чудеса учини ту Мати Божија. По крштењу пак Она постави новопросвећеним људима за старешину и учитеља једног од својих пратилаца, и обрадовавши се духом рече: „Ово место нека буде мој удео, дани ми од Сина и Бога Мог“. – После ових речи Пресвета Богородица благослови људе и рече им опет: „Благодат Божија нека борави на овом месту и на житељима овдашњим који с вером и побожношћу држе заповести Сина и Бога мог; све што им је потребно за живот на земљи они ће имати у изобиљу са малим трудом, и биће им припремљен живот небески; и до скончанија века неће отступити од овог места милост Сина мога; и ја ћу бити заштитница овога места и усрдна заступница његова пред Богом“.
Рекавши то, Мати Божија поново благослови народ, и ушавши у лађу са Јованом и осталим пратиоцима својим отплови на Кипар. Она затече Лазара у великој тузи због сувише дугог путовања Пресвете Богородице, јер се бојао да се што није десило због олује и буре; он није знао за догађаје који су се по промислу Божјем десили на Атонској Гори. Но доласком својим Мати Божја претвори тугу његову у радост; Она му донесе на поклон омофор и наруквице које је сама израдила за њега; Она му такође исприча све шта се догодило у Јерусалиму и на Атонској Гори. И за све то они узнесоше благодарност Богу. Провевши на Кипру не много времена, и утешивши хришћане Кипарске цркве и благословивши их, Мати Божија седе поново на лађу и отплови у Јерусалим. (Довде оно што Стефан, инок светогорски написа о странствовању Богородице).
Посетивши споменуте крајеве, Пречиста Дјева поново живљаше у Јерусалиму у дому светог евангелиста Јована, штићена свемоћном десницом Божјом од завидљиве и богоубилачке синагоге јеврејске, која не престајаше непријатељевати против Сина Божијег и против оних који вероваху у Њега. Нема сумње, свезлобни Јевреји не би трпели међу живима Матер Исусову него би је свакако погубили, да није штитило особито промишљање самога Бога о Њој, да се не би рука неверних коснула Ње, одуховљеног Кивота Божијег. Некада Син њен, Христос Господ наш, када Га после речи Његових изговорених у назаретској синагоги разјарени Јевреји одведоше на врх горе где беше њихов град сазидан, да би Га бацили доле, Он прође између њих и отиде: јер бесни Јевреји, иако Га гледаху, не могаху метнути руке своје на Њега, нити Га додирнути, зато што их невидљива сила Божија спречаваше и задржаваше, пошто не беше дошао час Његов (Лк. 4, 29-30); то исто учини Господ и за Пречисту Матер Своју, задржавајући сковане замке Јевреја и разоравајући зле одлуке њихове против Ње: јер често пута они покушаваху да ухвате Матер Божију, да би је мучили и погубили, али нису могли ништа учинити. Усред толико силне мржње и непријатељства Пречиста Дјева живљаше у Јерусалиму кае овца усред вукова и као крин усред трња, често понављајући речи свога праоца Давида: Господ је видело и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати; ако пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла (ср. Пс. 25, 1.3; 23, 4), јер си Ти, Сине мој, са мном.
Пресвету Богородицу посети да јој се поклони и свети Дионисије Ареопагит, обраћен Христу светим апостолом Павлом у Атини и који је три године неодступно пратио светог апостола. Он је силно желео да види Мајку Божију. И након три године после свога обраћења, са благословом свога учитеља, светог апостола Павла, он допутова у Јерусалим. Видевши Пресвету Богородицу, он се испуни велике радости духовне. У својој Посланици светом апостолу Павлу, свети Дионисије Ареопагит овако описује своју посету Божјој Матери:
„Исповедам пред Богом, о славни учитељу и путовођо наш, да ми је изгледало невероватно да сем самог Вишњег Бога може постојати биће тако обилно испуњено божанствене силе и дивне благодати. Па ипак ја видех не само душевним него и телесним очима оно што никакав ум људски постићи не може. Да, да! ја својим властитим очима видех Боголику и светију од духова небеских Свесвету Матер Господа нашег Исуса Христа. Ја се удостојих тога по особитој благодати Божијој, по благослову врховног међу Апостолима и по неисказаној доброти и милосрђу саме Пресвете Дјеве. Опет и опет исповедам пред свемогућством Божијим, пред благодаћу Спаситеља и пред преславним савршенством Дјеве, Матере Његове, да када Јован, врховни апостол и највиши пророк, који у земном животу свом сија као сунце на небу, уведе мене код Боголике и Пресвете Дјеве, мене онда обасја не само споља него и изнутра тако велика и неизмерна светлост божанска и разлише се тако дивни мириси и миомир, да ни тело моје немоћно, нити дух мој могаху поднети тако чудесна знамења и првине вечнога блаженства. Изнеможе срце моје, изнеможе дух мој у мени од њене славе и божанствене благодати. Сведок ми је сам Бог, рођен из њене девичанске утробе, ја бих Њу признао за истинитог Бога и одао јој поклоњење које треба одавати једино исдинитом Богу, да ми нису твоје божанствене поуке и закони још тако свежи у памети и новопросвећеном уму. Човек не може постићи блаженство, част и славу веће од оног блаженства, којег се ја удостојих видевши Пресвету. Ја бејах тада савршено блажен и срећан. Благодарим свевишњем и преблагом Богу, божанственој Дјеви и преславном апостолу Јовану, и теби, врховном представнику и начелнику Цркве, што ми учинисте тако велико добро“.
Из ове Посланице светог Дионисија Ареопагита јасно се види, каквом је божанском благодаћу сијало свечесно лице Пречисте Владичице наше у време њеног живота на земљи, и како су се просвећивале душе и испуњавала се превелике духовне радости срца оних који су је видели у телу. К њој су се са свих страна стицали огромно мноштво новопросвећених оба пола. И као права Мати Она је све примала подједнако искрено и на све обилно изливала даре благодати Своје: болеснима је давала исцељење, слабима здравље, уцвељенима утеху, а свима уопште утврђење у вери, непоколебљивост у нади, божанствену радост у љубави, грешницима пак поправку.
Живећи у дому светог еванђелиста Јована Пресвета Дјева често обилажаше она места која њен премили Син и Бог беше осветио стопама Својих пресветих ногу и проливањем Своје крви. Она посећиваше и Витлејем, где се на неисказан начин роди од Ње Христос Бог сачувавши њено девство. Но нарочито Она обилажаше она места где добровољно пострада Господ наш, и заливаше их многим сузама својим, из материнске љубави плачући и говорећи: Овде премили Син мој би шибан, овде овенчан трновим венцем, овуда је ишао носећи крст, а овде би распет. Крај гроба пак Она се испуњаваше неизразиве радости, и кроз сузе радоснице говораше: А овде Он би погребен, и у трећи дан васкрсе са славом.
Као допуна томе пише се и ово: Неки ненавидници Јевреји доставише првосвештеницима и књижевницима, да Мати Исусова Марија сваки дан одлази на Голготу, и крај гроба у коме Син њен Исус беше сахрањен клечи, плаче и кади тамјаном гроб. Они тада поставише стражу, да не допушта никоме од хришћана да долазе тамо. Из овога се види да је још у то време настао код верних хришћана обичај: да посећују света места и да се поклањају на њима Христу Богу, који добровољно пострада за нас. Овај обичај потече од саме Богородице, на коју се и остале свете жене и људи угледаше. Тако дакле, од првосвештеника и књижевника који још дисаху претњом и убиством би постављена стража, којој би наређено да никога не пушта на гроб Исусов, а да Матер Његову Марију убију. Међутим, Бог заслепи стражаре, те они не могаху видети долажења на гроб Исусов Матере Његове Марије. И кад год Преблагословена Дјева по обичају своме долажаше на гроб, никада је стражари не могаху видети, нити оне који беху са њом. И након дуго времена стражари напустише гроб, и са заклетвом увераваху првосвештенике и књижевнике да никога нису видели да долази на Исусов гроб.
Пресвета Богородица такође често обилажаше Маслинску Гору, са које се Господ наш узнесе на небо, и преклањајући колена Она целиваше стопе Христове, одражене тамо на камену од пресветих ногу Његових. И са многим плачем Она се мољаше Сину свом и Богу да је узме к Себи: јер је Она неупоредиво јаче него свети Павле желела да се разреши од тела и са Христом буде (ср. Флб. 1, 23), и често је понављала Давидове речи: „Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4); када ћу угледати премилог Сина мог: када ћу отићи к Њему који седи с десне стране Бога Оца? када ћу предстати престолу славе Његове? када ћу се наситити гледањем лица Његова? О, преслатки Сине мој и Боже! време је да милошћу обаспеш Сион; време је да се смилујеш на мене, Матер Твоју, која у тужној долини овога света тугује не видећи лица Твога; изведи већ из тела као из тамнице душу моју; јер као што кошута стреми к потоцима, тако душа моја стреми к Теби, Боже, да се наситим када ми се јави слава Твоја“.
Пречиста Дјева се понекад доста дуго задржавала на Гори Маслинској: у подножју Горе налазио се Гетсимански врт и мало имање Заведеја, који по наслеђу припадаху светом Јовану Богослову. У Гетсиманском врту Господ наш пред добровољним страдањем Својим мољаше се до крвавог зноја, падајући на колена и на лице Своје пред Оцем Небеским (ср. Мт. 26, 36-44). У том дакле врту потом и Пречиста Мати Његова, на том истом месту, узношаше своје топле молитве, такође падајући на колена и на лице и сузама заливајући земљу. Ту Она и би утешена Господом преко анђела који је извести о њеном брзом престављењу на небо. Према сведочанству грчког историчара Георгија Кедрина, Пресветој Богородици се анђео јавио два пута пред њено престављење: први пут на петнаест дана пред успеније, а други пут на три дана; и Она доби од анђела рајску палмову грану, коју је пред одром њеним носио свети апостол и еванђелист Јован Богослов.
Веома свечано празновање Успенија Пресвете Богородице 15. августа установљено је у време царовања благочестивог цара грчког Маврикија[12], мада се овај празник празновао и давно пре тога. – Радосно празнујући свеславно престављење Матере Божије са земље на небо, одајмо славу Рођеноме од ње и који ју је са славом примио на небо, Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом слављеном вавек. Амин.[1] Успеније, грчки
κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак; спавање; смрт; од глагола κοιμαω
заспати; успавати; умирити; спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће
тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Гопод Христос донео
свету. (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)
[2] Апологет другога века Мелитон, епископ Сардијски,
сматра да се успеније Пресвете Богородице догодило у шездесет деветој години
њена живота, а у педесет петој од Рођења Христова и у двадесет другој од
вазнесења Господа. Иполит, епископ Римски (трећи век), годином успенија Божје
Матере сматра 43 од Рођења Христова, а 57 од њеног рођења. „Отац црквене
историје“ Јевсевије Памфил, епископ Кесарије Палестинске, пише да се Пресвета
Богомајка упокојила у 63 години свога живота, а у 48 години од Рођења Христова
и у 15 од вазнесења Спасова. Епископ Кипарски свети Епифаније (+403 год.) држи
да је Пречиста Богородица живела 72 године, и да се њено успеније збило у 57
години од Христова Рођења. То исто каже и Георгије Кедрин, византијски писац
крајем једанаестог и почетком дванаестог века. Црквени историчар 14 века
Никифор Калист наводи речи светог Евода, једног од Седамдесеторице апостола,
који као годину успенија Пресвете Богородице сматра педесет девету годину њеног
живота, а четрдесет четврту од Рођења Христова. Свети Андреј Критски (+712
год.) и свети Симеон Метафраст (десети век) не одређују тачно број година
живота Мајке Божје и кажу само да се Она представила „у довољној старости“. –
На основу свега овога може се сматрати, да је Пресвета Богородица у време свога
престављења имала преко 60 година свога земног века.
[3] Пресвета Богомајка настанила се у дому св. Јована
Богослова од дана крсног страдања Господа Исуса, као што о томе казује
возљубљени ученик Господа Христа (Јн. 19, 25-25).
[4] Сион је јеврејска реч и значи, према једнима:
отворено, сунчано место; а према другима: високо знаменито место или тврђава.
Сион је југозападна гора у Јерусалиму, на којој се уздиже јерусалимска тврђава.
Она је са свих страна окружена долинама: са запада долином Хион, са југа
долином Хинон, са севера и истока долином Тиропеон. До времена Давида Сион се
налазно под влашћу Јевусеја, и они су ту имали своју тврђаву. Давид је заузе,
прошири, уреди и украси, и од тога доба Сион постаде град Давидов и престоница
Јудеје (2 Цар. 5, 7-9; 6, 12.16; 3 Цар. 8, 1; 1 Днев. 14, 4-8). Давид ту подиже
тврђаву (3 Цар. 9, 19.24; 11, 27). У стенама Сиона беху гробнице Давида и
других царева. У Светом Писму се назива просто Сионом, градом Давидовим, гором
светом, обиталиштем и домом Божјим, царским градом Божјим, сматра се за сам
Јерусалим, за племе Јудино и царство Јудино, за сву Јудеју и за сав народ
јудејски. Код светих пророка Сион често означава царство Божје у свој пуноћи
његовој, на земљи и на небу. Најзад, у праобразном смислу Сион се претставља
као обиталиште Божје на небу, као место најузвишенијег откривања славе Божје
(Јевр. 12, 22); тамо је Бог поставио за цара Сина Свог (Пс. 2, 6); отуда долази
спасење Израиљу (Пс. 8, 7; 52, 7); отуда се јавља Бог у слави Својој (Пс. 49,
2-4); тамо ће отићи искупљени Господом и радост Божја биће на њима (Ис. 35,
10).
[5] Архангел (=Αρχαγγελος) – начелник ангела (1 Сол.
4, 16; Јуд. 1, 9). Свето Писмо разликује међу ангелима разне чинове или редове,
којих има девет: Серафими, Херувими, Престоли, Господства, Силе, Власти,
Начала, Архангели и Ангели (1 Мојс. 3, 24; Ис. 6, 2; Кол. 1, 16; Еф. 1, 20-21;
Рм. 8, 38; 1 Сол. 4, 16; Јуд. 4). Из Светога Писма позната су нам имена неких
Архангела: Михаил, значи: „ко је као Бог“ (Дан. 10, 13; Јуд. 10; Апок. 12.7);
Гаврил – човек Божји, сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 26); Рафаил – помоћ,
исцељење Божје (Тов. 3, 16; 11, 1); Урил – огањ и светлост Божја (3 Јездр. 4,
1; 5, 20); Салатил – молитва к Богу (3 Јездр. 5, 16); Јеремил – високи, или
висина Божја (3 Јездр. 4, 36). У Архангеле се убрајају још: Јегудил – хвала
Божја, и Варахил – благослов Божији; њихових имена нема у Светом Писму.
[6] Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3. октобра.
[7] Свети Јеротеј празнује се 4. октобра.
[8] Свети апостол Тимотеј празнује се 22. јануара.
[9] Спомен светог Игњатија Богоносца празнује се 20.
децембра и 29. јануара.
[10] Садашња Грузија.
[11] Атонска Гора, Атон, по грчки Αγιον ορος = Света
Гора, јесте уско планинско полуострво, које залази у Јегејско Море, познато као
средиште монашког живота за православне. Монаштво се тамо појавило у старо
време, ма да нешто касније него у Сирији и Палестини.
[12] Царовао од 582. до
602. године.
