петак, 19. фебруар 2021.

Преподобни Варсануфије и Јован

6. ФЕБРУАР

ПРЕПОДОБНИ ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

Ваистину богоносни, христоносни и духоносни оци Варсануфије и Јован беху узорни обрасци подвижништва, богате ризнице врлина, дивна обиталишта Светога Духа, недремљиве очи благодатне видовитости, чудесни сведоци еванђелске богомудрости. Као такви, они нам оставише знамениту књигу ОДГОВОРА на многа питања о духовном животу. Живели су и делали у шестом столећу[1]. Божанствени отац Варсануфије родио се у Египту, где је одрастао и изучио египатски и грчки језик. Још од ране младости желео је да се ода подвижничком животу. Једном пролазећи поред коњског тркалишта, где се људи на коњима утркиваху ко ће кога да претекне и престигне, рече себи: „Видиш ли како се ђаволове слуге усрдно подвизавају? Нe треба ли утолико више да се подвизавамо ми, наследници царства небеског“.

Потстакнут тим призором на још веће усрђе, Варсануфије одлучи да се повуче на духовни подвиг. Са том намером он допутова у околину Газе Палестинске и, нашавши тамо старца Mapкела, постаде му ученик. Затим ступи у општежићни манастир авве Серида[2], где начини себи малу келију спочетка ван манастира. Ту се затвори, и наслађиваше се преслатким медом безмолвија, молитвеног тиховања и самовања. У почетку његовог безмолвија њему су из манастира доносили само три хлеба на недељу, којима се он хранио. Нo у то исто време он се предавао и плачу, и такву је сласт црпао од суза да се, осећајући ту неисказану сладост, задовољавао само једним малим хлебом; а често пута је заборављао да и њега једе, по речи цара Давида: Заборавих јести хлеб свој. Од уздисања мога приону кост моја за месо моје (Пс. 101, 6). Тако, он је узимао храну понекад двапут недељно, понекад једанпут, а понекад, долазећи у трапезу, прилазио је храни као већ сит и, узимајући је, осуђивао себе, говорећи: „Зашто ја нисам свагда у таквом стању?“ Јер од сладости духовне хране он је заборављао на телесну храну. И што је још необичније, он је могао провести чак и цео живот, не узимајући храну и пићe и не облачећи се у хаљине, јер му Дух Свети беше храна, пиће и одећа (Одговор 78).

У току времена, омивајући себе свагдашњим сузама, блажени тако очисти срце своје не само од телесних, него и од душевних страсти: уображености, сујетности, човекоугађања, лукавства и других сличних, још дубље скривених у срцу, да се диже изнад стрела вражјих, и стече мир помисли, који је сместиште Светога Духа. Стече он и то, да у њему заспа или, боље рећи, умре сваки страсни покрет и умовање. Због тога и назва он свој затвор гробницом, – како то објасни старац Јован, када на питање, зашто је Велики Старац (то јест свети Варсануфије) тако назвао своју келију, одговори: „Зато што он почину од свих страсти, јер потпуно умре греху; и келија његова, у којој се он, још жив, закључао ради имена Исусова као у гробу, јесте место одмора, куда не улази ни демон, ни његов кнез – ђаво; она постаде светилиште, сместивши у себи обиталиште Божије“ (Одговор 73).

Од времена, када преподобни Варсануфије очисти срце своје од страсти и удостоји се бити храм и обиталиште Светога Духа, он се због такве чистоте обогати узвишеним, истинским и савршеним смирењем, не оним спољашњим смирењем, које сачињавају скромна одећа и скромне речи, него оним које Дух Свети изграђује у срцу човечјем (ср. Пс. 50, 12). Због тога Оци, нарочито божанствени Григорије Синаит, и називају ово смирење Богодарованим. Смирење је, по речима самог светог Варсануфија, стварно сматрати себе земљом и пепелом, а не само на речима (Одговор 191). Помоћу таквог смирења Велики Старац се удостоји и највеће од свих врлина – расуђивања, које је, по речи њега самог, дано од Бога иноку као управитељ. А од расуђивања се Велики Варсануфије удостоји добити прозрење, којим се постижу мислене и сакривене суштине чувствених и мислених твари.

Кроз прозрење свети Варсануфије се удостоји получити дар прозорљивости и пророштва, те је могао видети оно што се дешава у даљини као да се дешава поред њега, и будућност као садашњост. Овај дар беше у таквом изобиљу дат овом преблаженом оцу, да је он на две године унапред сазнао и објавио долазак у њихово општежиће преподобног Јована, инока обитељи светога Саве (Одговор 1). Он унапред сазнаде и претсказа и то, да ће у њихов манастир доћи неки богати људи и остати у њему да живе (Одговор 31). Исто тако, он је по даној му благодати знао расположења срца људских и одговарао онима који су га питали, не обазирући се на њихове речи већ гледајући у њихове неказане мисли и расположења (Одговор 54 и 161). И његова претсказања потврђивана су самим збивањима. Тако он претсказа да недостојни епископ, кога је цар преко свог изасланика хтео да постави на епископски престо у Гази, „иако ће доћи до градске капије, ипак неће ући у град, јер Бог то неће допустити“. И стварно тако и би: изненада стиже вест да је цар умро, те се све наде и планови епископови срушише (Одговор 812).

У овом блаженом угоднику Божјем „гораше љубав Христова као најсилнији огањ“, по његовом властитом сведочанству. И желећи братији ту исту љубав од Бога, он вели: „Нека Бог и вама да пламен ове љубави. И онда ће вас Бог уверити, да та љубав узводи до седмога неба оне који је имају, као што неки већ смело узлазе: да ли у телу, не знам, или осим тела, не знам, Бог зна (2 Кор. 12, 2). А да бисте познали почетак пута ка тој радости, почујте: пре свега к човеку долази Дух Свети, учи га свему, и томе како треба смирено умовати; затим, вођен овом првом успламтелошћу, он узлази на прво небо, потом на друго, и тако даље по мери успеха, све до седмога. И тамо се удостојава видети неисказане и страшне ствари, које нико не може чути осим оних који су достигли ту меру, чега Господ нека удостоји и вас. Ту меру достижу они који помоћу трпљења и многих невоља потпуно умиру свету“ (Одговор 109).

Савршена љубав никада не пада, и ко њу стекне сав је у успламтелости, разгоревајући се уједно љубављу к Богу и ближњему. И ко ће исказати љубав к ближњему која пламтијаше у овом светом подвижнику Божјем? Жалостиван, он не престајаше молити Бога дан и ноћ, да Он сву братију учини Богоноснима. И он се не само мољаше о томе Богу, него и на делу то чињаше, те братија постајаху заиста Богоноснима и Духоноснима. Тако и Серида, игумана обитељи, Велики Старац просвети својом молитвом и отвори му ум да појима оно што је тешко појмљиво (Одговор 10). И на преподобног Андреја молитвама својим он низведе Духа Светога, да би га учврстио у трпљењу и благодарности (Одговор 211), јер његове молитве узлажаху к Богу као светла муња и као сунчани зраци, те им се весељаше Отац, радоваше Син, уживаше у њима Дух Свети (Одговор 110). Пламтећи божанском љубављу према ближњему, овај небески човек, угледајући се на Христа, полагаше душу своју за браћу своју и даваше за њих одговор Богу, јер је видео и покривао грехе људске као што их и Бог види и покрива (Одговор 57, 58, 236).

Због таквог обиља љубави к ближњему, светом Варсануфију би непосредно од Бога дата сила да задржава и отпушта грехе (Одговор 207), што сачињава савршенство дарова, као што он сам вели: „Савршенство дарова је отпуштати грехе, ослобађати душе од таме и изводити их на светлост“ (Одговор 211). Стога и Господ дарова Апостолима различне дарове пре Свога васкрсења, а ово савршенство дарова даде им после Свога васкрсења, по речима светог Варсануфија: „Разгледај у Еванђељу како је и када је Христос давао ученицима Својим различне дарове: прво, дарове исцељивања, изгоњења ђавола, а најпосле, као савршенство дарова – власт отпуштати грехе, рекавши: којима отпустите грехе, отпустиће им се (Јн. 20, 23). (Одговор 10).

И пошто се Велики Варсануфије удостоји добити овај дар – отпуштати грехе, то и рече једанпут једном болесном брату у манастиру који је тражио од њега да му опрости грехе: „Teби говори Бог, Велики Цар наш: опраштају ти се сви греси твоји“ (Одговор 144). А другом приликом, једноме брату који је боловао од сушице и молио Великога Старца да му измоли од Бога отпуштење грехова, он рече: „Брате, по молби твојој Бог ти опрости све грехе твоје од детињства па све до данашњега дана. Нека је благословен Бог коме би угодно да ти опрости све“ (Одговор 146). Понекад је Старац, из жалостивог и светог човекољубља, узимао на себе половину грехова неких својих ближњих, а понекад и сву тегобу свих грехова њихових (Одговор 163, 164, 236). За неке се самомученички молио да се Господ смилује на њих. И једноме брату, који га је молио да се моли за њега Богу да му опрости неке грехе, свети Старац одговара: „Пошто сам дужан давати оно што имам, по речи Господњој: Свакоме који иште у тебе, подај (Лк. 6, 30), то ти ево говорим: стекни смирење, послушање, љубав, наду, и онда ћу ја одговарати човекољубивом Богу за све грехе твоје. Знај дакле, ако се не смириш, нећеш ни послушати; ако не слушаш, онда не љубиш; ако не љубши, онда не верујеш; а ако не верујеш, онда се и не надаш. Дакле, ако се потрудиш да ово стекнеш, онда ја примам на себе све грехе твоје. Тада, ако признаш да си губав, верујем да ћеш и ти чути од Спаситеља: Хоћу, очисти се (Лк. 5, 13); ако признаш да си грешан, онда ћеш чути: отпуштају ти се греси многи (Лк. 7, 47); ако пак признаш да си слеп, онда ћеш по вери својој прогледати. Сачувај уста своја од хуљења, да понова не паднеш у прељуто хуљење, па макар било потребно да и саму душу своју положиш. Много сам зноја пролио ја, молећи за то Бога“ (Одговор 228). Душе неких умирућих Велики Старац је предавао Светој и Животворној Тројици и, при њиховом узлажењу на небо, ослобађао их од демонских напада (Одговор 145).

Једном речју, Велики Варсануфије достиже до оне мере љубави према ближњему, коју је имао свети апостол Павле, a пре њега свети боговидац Мојсије. Стога је и сам свети Варсануфије употребљавао властите речи Мојсијеве као своје, и овако писао: „Веруј ми, брате, дух мој ревносно ме побуђује да рекнем моме Господу који се радује спасењу слугу својих: Господе! или заједно са мном уведи и децу моју у царство Твоје, или избриши и мене из књиге Твоје“.

Због свих ових духовних постигнућа светом Варсануфију би дат од Бога обилан дар чудотворства, те је именом Господа Христа могао мртве васкрсавати, ђаволе изгонити, неизлечиве болеснике исцељивати, друге знаке и чудеса чинити и, као пророк Илија, небо затварати и отварати. О томе говори сам свети Варсануфије на један веома смирен, али баш зато потпуно убедљив начин (Одговор 181). Тим даром чудотворства он и болесног старца, који је живео у манастиру, исцели од дуге и тешке болести; а исцели и другог болесног брата (Одговор 172, 173, 512, 513).

После свега тога Велики Варсануфије се удостоји бити не само син Божји по благодати, него и називати се и бити братом Исусовим. Ево шта он сам о томе говори: „Простите ми и помолите се за мене кукавног, да бих и ја до краја остао у тој мери. Ко је достигао ту меру, већ је постао брат Исусов“ (Одговор 181). И када рођени брат по телу овог Светог Старца, и сам већ стар, изјави жељу преко неког посланика да се види с њим, светитељ му одговори: „Ја имам брата Исуса; а ако ти, презревши свет, постанеш монах, онда ћеш ми и ти бити брат“ (Одговор 345).

Када божанствени Варсануфије достиже такво савршенство, онда доби тако велику слободу к Богу, да је он један могао умолити Бога за безбројно мноштво људи, и молба му није била одбијана (Одговор 110). Када за време његова живота велики гнев Божји постиже сав свет, оци његовог манастира молише га да сатвори молитве к Богу, да би Господ прекратио гнев Свој. Свети Старац одговори да три савршена мужа моле Бога за сав свет, и један од ове тројице беше сам Велики Варсануфије. Ево његових властитих речи: „Браћо, ја се налазим у плачу и ридању, видећи где иде на нас гнев, јер ми чинимо све што је мрско Богу. Он је казао: Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско (Мт. 5, 20). А наше безакоње је далеко веће него у незнабожаца. Многи моле човекољубивог Бога да прекрати Свој гнев на свет, и нема никог човекољубивијег од Бога. Али ипак Он неће да се смилује на нас, јер се томе противи мноштво грехова који се чине у свету. Но има три мужа савршена пред Богом, који су превазишли меру човечанства и добили власт дрешити и свезивати, отпуштати грехе и задржавати их. Они и стоје између помора и света, да не би Господ одједном истребио сав свет, и ради њихових молитава Он разблажује казну милошћу; њима је речено да ће овај гнев потрајати кратко време. Стога, молите се с њима. Молитве ова три мужа сусрећу се на улазу небеског жртвеника Оца светлости, и они се радују и веселе један с другим на небесима. А када гледају на земљу, онда заједно плачу и лију сузе, и ридају због зала која се чине на њој и која изазивају гнев Божји. Ти су мужеви: Јован у Риму, Илија у Коринту и још неко у епархији Јерусалимској; и ја верујем да они указују велику милост свету, заиста указују. Амин“ (Одговор 566). Пошто благодат, коју светитељи добијају од Бога, освећује не само њихов ум и душу, него и свештена тела њихова добијају преко душе благодат и освећење, то су и у светога Варсануфија били прожети благодаћу и осветили се не само душа и ум, него се и свештено тело његово удостојило божанске благодати и светости, те су и ствари, које су биле блиске светитељу, добијале неку божанску силу и благодат. Као што, по казивању Дела Апостолских, чалме и убрушчићи Апостола Павла исцељиваху од болести болеснике на које их стављаху (Д. А. 19, 12), тако и кукуљача Великог Варсануфија, коју он посла Јовану у обитељ светога Саве, сачува Јована од многих искушења и зала (Одговор 1). Исто тако и други преподобни отац посла светоме Варсануфију своју кукуљачу и аналав, молећи га да их мало поноси, и тиме освети, па да му их онда врати, да би му они били заклон и помоћ (Одговор 123). Многи су добијали од светог Варсануфија на благослов честицу хлеба који је он јео, и помало воде коју је он пио и, узимајући их, осећали олакшање од страсти које су их нападале (Одговор 43, 44, 169). Па чак и само име авве Варсануфија, призвано у мислима, деловало је и пружало помоћ онима који су га призивали; као што је и други старац, божанствени Јован, рекао игуману манастира Елијану, на његово питање, какав треба одговор давати свакоме: Питај мислено светога Старца: Авво, шта да кажем? И по заповести Господњој (Мт. 10, 19), не бринути се о томе шта ћеш говорити (види: Одговор 592).

Свети Варсануфије је постигао овако велико савршенство врлина и удостојио се овако чудесних дарова, пролазећи при томе кроз тако велика искушења, каква обични људи ни замислити не могу. Ево шта он сам пише о томе Јовану из обитељи Савске: „Ако ти будем писао о оним искушењима која сам претрпео, мислим да твој слух то још не може поднети, а можда и ничији, у садашње време“ (Одговор 13). Исто тако блаженог оца су нападале тешке болести које је он веома јуначки подносио: болестан, он никада није не само прилегао на одар ради одмора него чак ни рукодеље своје није остављао (Одговор 165). И ово нападање болести на њега било је потпуно оправдано; јер се због великих дарова светитељи подвргавају и великим искушењима, и док неко не пролије крви своје, не може примити у себе Светога Духа, као што то каже свети Петар Дамаскин: „дај крв и прими Духа“.

Свети Варсануфије живљаше у шестом веку, у време цара Јустинијана[3]. И у току читавих педесет и више година њега не виде нико од људи, осим игумана Серида преко кога је он давао своје одговоре, и још неколицине којима се он показа само једанпут. Јер он беше закључао себе у једној веома малој келији, као у неком гробу, и за све то време хранио се искључиво хлебом и водом. Када глас о томе дође до ондашњег патријарха јерусалимског Евстохија (552-564), он не поверова томе и зажеле лично да види светог Варсануфија. У том смеру он узе са собом неколико људи и дође с њима на место затвора преподобнога. И када покушаше да поткопају стену и уђу у келију, изненада сукну отуда огањ и умало не спали самог Евстохија и све његове пратиоце, о чему пише историчар Евагрије у 34 глави 4 књиге своје Црквене историје.

Други старац, преподобни Јован, прохођаше такав исти безмолвни живот као и свети Варсануфије, и удостоји се као и он таквих истих дарова Светога Духа, особито пак дара прозорљивости и пророштва, због чега и би назван пророком. Стога Велики Варсануфије једноме човеку, који је по једној ствари већ био добио одговор од божанственог Јована, и упитао о томе и самог Варсануфија, рече: „Бог Варсануфијев и Јованов један је“ (Одговор 220). Исто тако, када неки замолише светог Варсануфија да им каже о животу преподобног Јована, он им одговори: „Шта да вам кажем односно живота једнодушног сина мог, благословеног и смиреног послушника, који се у свему одрекао свих својих жеља све до смрти? Господ је рекао: Који виде Мене, виде Оца (Јн. 14, 9). И о ученику је рекао: да буде као учитељ његов (Мт. 10, 25). Ко има уши да чује нека чује (Мт. 13, 9). (Одговор 129).

Овим речима свети богоугодник је хтео да покаже, да је божанствени Јован био у свему сличан своме духовном оцу и учитељу – Варсануфију. To ce види и из следећег случаја: када су неки питали божанственог Јована за извесне ствари, он је имао обичај да их шаље светом Варсануфију да им да одговоре на та њихова питања; то је преподобни Јован чинио из смирености, због чега му једном приликом један христољубиви човек и рече: „Што нам се ти, оче Јоване, подсмеваш, шаљући нас да питамо светог и великог Старца, оца Варсануфија, када ти имаш подједнаку са њим силу Духа?“ (Одговор 792).

Одакле је био родом, и откуда је дошао преподобни Јован, не зна се. А живео је у првој келији светог Варсануфија, коју овај беше подигао изван Газске обитељи. Ту је блажени Јован безмолствовао, молитвено тиховао и подвизавао се 18 година, све до смрти своје (Одговор 221). Нико није видео да се он икада смешио или био узнемирен, или да се без суза причешћивао Божанским Тајнама, као што то сведочи о њему игуман те обитељи (Одговор 568).

Преподобни Јован је много провиђао и претсказивао односно живота и смрти (Одговор 785, 786). Он је заједно са старцем Варсануфијем исцелио једног христољубивог човека (Одговор 793). Имајући благодатни дар предзнања, он је изабрао за рукоположење управо оне који су били достојни тога (Одговор 811). Преподобни Јован је унапред сазнао и за своју смрт, што је и објавио. Но авва Елијан, тада још млад по годинама а постављен за игумана обитељи, мољаше божанственог Јована да га упути и научи како да управља братијом, и ради тога одложи дан своје смрти: „макар две недеље поклони ми, говораше авва Елијан светом Јовану, да бих добио од тебе одговоре на питања односно манастира и управљања њиме“. А благи старац сажали се на њега и, покренут живећим у њему Духом Светим, рече: „Добро, остаћу с тобом још две недеље“ (Одговар 221). После тога престави се ка Господу богоносни отац наш Јован.

Такво беше житије богоносних отаца Варсануфија и Јована; такви небески дарови којих се они удостојише; таква блажена кончина којом из овог света изађоше и у царство небеско уђоше. И сада се они наслађују најчудеснијим блаженством, живећи на небесима у непосредној близини сладчајшег Господа, кога свом душом заволеше на земљи. Јер, преселивши се на небеса, они постадоше – речено речима светог Варсануфија – „потпуно умом, потпуно оком, потпуно светли, потпуно савршени, потпуно богови. Узвеличани су, прослављени су, просветљени су, оживели су, јер раније беху умрли за све. Веселе се и веселе; веселе због нераздељиве Тројице, и веселе Вишње Силе“. Стога, зажелимо и ми то; пођимо путем њиховим; угледајмо се на веру њихову; стекнимо смирење и трпљење њихово, да бисмо добили достојање њихово. Држимо се непролазне љубави њихове, да бисмо наследили неисказана блага: која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1 Кор. 2, 9). (Одговор 120).

Ваистину је богонадахнута књига Одговора коју ова два богопросветљена и богомудра подвижника оставише. У њој се налазе решења многих најтананијих питања еванђелског живота хришћанског. Одговори у њој дати су кроз свете људе од Светога Духа. Они су били само свето добровољно оруђе Светога Духа. Зато свети Варсануфије и вели: „Све ово пишем ја не по својој вољи него по наређењу Светога Духа на исправљење и корист душе и савести унутрашњег човека“ (Одговор 13). Када је богоозарени Варсануфије наредио своме писару Сериду да напише његов одговор преподобном Јовану, иноку обитељи светога Саве, Серид није могао да упамти све што му је свети старац говорио, и у недоумици је очекивао да му Старац нареди да донесе мастило и хартију и он му диктира у перо реч по реч. Свети Варсануфије, по даној му од Светога Духа благодати прозрења, сазнаде тајну мисао Серидову, лице му изненада засија као огањ, и он рече Сериду: „Иди, напиши и не бој се; јер ако ти ја и безбројно мноштво речи кажем с тим да их ти запишеш, знај да Дух Свети неће допустити теби да запишеш ни реч више ни реч мање од онога што сам ти рекао, па макар ти и сам пожелео то, него ће Он упутити руку твоју како да запише то правилно и доследно“ (Одговор 1).

Ова богонадахнута књига садржи око 850 одговора па питања из духовног живота[4]. Ми ћемо навести само неколико од тих богомудрих одговора на тешка питања људске свести и савести. Ево њих: Нико никада неће учинити добро помоћу зла, јер сам бива побеђен злом; напротив, добром се исправља зло (Одговор 15). Знај, брате, сваки помисао коме не претходи тишина смирења, не долази од Бога него очигледно с леве стране. Господ наш приступа с тихошћу; све ђаволско бива са узнемиреношћу и метежом. Мада се демони и показују обучени у овчију одећу, но пошто су изнутра вуци грабљиви, они се обелодањују помоћу узнемирености коју изазивају; јер је речено: по родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 15-16). (Одговор 21). Смирење је скраћено спасење (Одговор 62). Бестрашће је дар Божји, и Бог га дарује ономе који жели (Одговор 72). Осуђуј себе, па ћеш престати осуђивати друге (Одговор 104). Свагда окривљујмо себе: у томе се и састоји победа (Одг. 160). У свему и свачему осуђуј себе као грешећег, и Бог те неће осудити; смири се у свему и добићеш благодат од Бога (Одг. 141). Ко не уме управљати собом, како може тај управљати другима? (Одг. 154). У свима приликама прибегавајмо к смирењу, јер смирени лежи на земљи; а који лежи на земљи куда може пасти? (Одг. 161). Нe помишљај ни о коме зло, тиме сам постајеш зао; јер зли помишља зло, а добри – добро. Добри помишља о добру, а зли о злу. Нe дајте се преварити од ђавола, јер зло не истребљује зло. Од зла се не рађа добро (Одг. 188, 232, 548, 663). Покајање је лек за сваку страст и за сваки грех. (Одг. 223). Ако срце твоје није испуњено вером, онда ти ниси човек него ђаво, јер ђаво стално борави у неверју и непокорности, и непокорни постају слични њему ђаволи (Одг. 233).

Брате, човек се не може спасти без напора. Одсеци од себе три ствари: вољу, самооправдање, човекоугађање, и к теби ће несумњиво доћи умилење, и Бог ће те заклонити од свакога зла (Одг. 234). Нико се не може спасти без труда и држања заповести Божјих. Немој мислити да је спасење лака ствар; оно захтева много зноја, труда и самоприморавања. Зажели спасење, и Бог ће те спасти (Одг. 236). Брате, ко жели да се спасе и постане син Божји, он треба да стекне велико смирење, послушање, покорност и кротост. Стекнеш ли то, ја ти јамчим да ни ђаво, ни страст неће овладати тобом, јер они сагоревају од смирења као од огња, и срце се успокојава просвећивано у Христу (Одг. 244). Откуда човек има страсти? – Бог је створио душу и тело бестраснима, али су они непослушношћу према Богу упали у страсти. Буди покоран Богу, па ћеш тако доћи у смирење, и све ће страсти ишчезнути из тебе (Одговор 243, 236). Смирење чува очи од блуђења и целога човека од свакога зла (Одг. 261). Све страсти савлађује смирење, које сваки стиче трудом (Одг. 281). Имајмо увек на уму да се никакво добро не извршује без муке, јер му противдејствује завист ђаволска (Одг. 383).

Када бивају грешнику извесна јављања, да ли су она од Бога? – Очигледно је да она бивају по опсени лукавих демона, да би завели бедну душу и одвукли је у пропаст. Стога, никада не треба веровати таквим јављањима, него бити свестан својих грехова и своје немоћи и свагда боравити у страху и трепету. – Зар се и онда ваља одвраћати од њих, када бивају у облику Господа Христа? – Онда се баш и треба највише одвраћати од њихова лукаветва и обмане и проклињати их. Нe дај се, брате, никада завести таким демонским привидом, јер божанствена јављања бивају само светитељима; и њима свагда претходи у срцима светитеља тишина, мир и добродушност. Но светитељи, и када се увере у стварност тих јављања, изјављују да су недостојни тога; утолико пре грешници не треба никада да верују таким јављањима, знајући своју недостојност. – Реци ми, авво, како сме ђаво да у виђењу или саном привиду показује Господа Христа или Свето Причешће? Ни Господа Христа, ни Свето Причешће ђаво не може показати, него лаже и показује лик неког човека и обичног хлеба. Али свети крст ђаво не може показати, јер не налази средства да га изобрази на неки други начин. Пошто ми знамо истински знак и облик крста, ђаво не сме да га употреби да би нас обмануо, јер је на крсту разрушена сила његова, и крстом му нанесена смртоносна рана. Господа Христа ми не можемо распознати по телу, стога ђаво и покушава да нас на лажни начин увери да је то Он, да бисмо ми, поверовавши обмани као истини, пропали. Стога, када у сну видиш облик Крста, знај да је тај сан истинит и од Бога; но постарај се да од Светих добијеш објашњење значаја његова и не веруј своме уму (Одговор 411, 412, 413).

Треба знати да непрестано призивање имена Божјег јесте лечење, које убија не само страсти него и само деловање њихово. Као што лекар ставља лек или фластер на рану болесникову, и они делују, иако болесник не зна на који начин то бива, тако и име Божје, када га призивамо, убија све страсти, иако ми и не знамо на који се начин то збива (Одг. 421).

Када у време псалмопјенија или молитве, или читања, наиђе рђава помисао, да ли треба обратити пажњу на њу и прекинути на неко време псалмопјеније, молитву или читање, да бисмо јој противстали чистим помислима? – Немој обраћати пажњу на њу, већ се још пажљивије удуби у псалмопјеније, молитву или читање, да би позајмио силу од речи које изговараш. Ако пак станемо бавити се вражијим помислима и обраћати пажњу на оно што нам враг внушава, онда никада нећемо бити у стању учинити ишта добро. И чак када видиш да враг сплеткама својим смета твоме псалмопјенију, молитви и читању, ти ни онда не ступај са њима у препирку, него стани призивати име Божје, и Бог ћe ти помоћи и уништити лукавство врагова, јер је Његова сила и слава вавек (Одг. 424).

Седео ти, ходио, заузет чиме био, јео, или што друго ради потребе телесне чинио, па био при томе окренут истоку или западу, ти не престај молити се, јер смо добили заповест да се непрестано и на сваком месту молимо. Само пази да то не чиниш с нехатом (Одг. 438). За време разговора са неким је ли добро призивати име Божје? – И за време разговора, и пре разговора, и после разговора, у свако време и на сваком месту треба призивати име Божје. Свето Писмо налаже: Непрестано се молите (1 Сол. 5, 17), јер се тиме уништава свако искушење (Одг. 716). Како се човек може непрестано молити? – Када је неко сам, онда треба да се упражњава у псалмопјенију и да се моли устима и срцем; а ако је човек на улици или у друштву са другима, онда не треба да се моли устима него само умом. При томе ваља да му поглед не лута, како би избегао расејавање помисли и замке вражије (Одг. 717). Када се молим и упражњавам псалмопјеније, а не осећам силу изговараних речи због неосетљивости срца, каква ми је онда корист од тога? – Иако ти не осећаш силу онога што изговараш, демони је осећају, чују и дршћу. Стога, не престај упражњавати псалмопјеније и молитву, и мало по мало, Божјом помоћу, неосетљивост твоја претвориће се у осетљивост (Одг. 718).

Када ми при псалмопјенију мисао залута и нисам усредсређен, шта треба да радим? – Ако ти мисао залута, онда се поврати и почни од оних речи псалма којих се сећаш и после којих ти је мисао одлутала. Ако се пак повраћаш једанпут, двапут и трипут, и ниси у стању да се сетиш речи при којима ти је мисао одлутала, или их се сетиш па ти је тешко да пронађеш то место од кога треба да продужиш читање, ти онда почни тај псалам од самог почетка. Циљ врага је да ти заборавом омете славословље. Читати прописане псалме у доследном поретку јесте словословље, а не расејавати се мислима при томе могу само они који имају чиста осећања (Одг. 440).

Ако ми за време молитве залута ум, шта треба да радим? – Када се молиш Богу, па умом залуташ, онда се бори док се не станеш молити без расејаности, и будно бди својим умом да се не би расејавао. А ако се то продужи, онда макар на крају молитве прекори себе у души и реци са умилењем: „Господе, помилуј ме и опрости ми сва сагрешења моја“ – и добићеш опроштај за сва сагрешења и у расејаности која ти се догодила у време молитве (Одг. 441).

Сагрешење брата треба да сматрамо за своје сопствено и да мрзимо не брата него ђавола који га је завео. Када неко гурне некога у јаму, онда ми окривљујемо не гурнутога него онога који га је гурнуо; тако исто и овде. Поред тога ми не знамо, сагрешивши брат може помоћу покајања угодити Богу својим смиреноумљем и раскајањем (Одг. 450).

Стекни веру, наду и љубав, и оне ће те привести у свету смиреност, која је мати свих врлина, и спашћеш се занавек (Одг. 494).

Ако неко хули Господа Христа и живи без Њега, онда се од таког човека треба клонити и не приближавати се к њему. Који год не држи заповести Христове од срца, већ је јеретик. И ако човек у срцу свом не верује, онда му речи неће донети никакву корист (Одг. 533).

Ако се покаже да је нечији авва заражен јересју, је ли онда брат дужан да га остави? – Када се стварно покаже да је он заражен јересју, онда је дужан оставити га (Одг. 534).

Какав је знак да су греси опроштени човеку од Бога? – Знак је овај: омрзнути грехе и не чинити их више. А када човек размишља о њима, и срце се његово наслађује њима, или их он и чини делом, онда је то знак да му греси још нису опроштени, и да је он још крив за њих (Одг. 540).

Два дара дао је Бог људима, помоћу којих се они могу спасти и избавити од свих страсти старог човека: смирење и послушност. Ако будеш са смирењем и послушношћу испуњавао што чујеш од светих Отаца, онда ће ти Господ дати благу помоћ Своју, те ће ти сва дела бити успешна, јер Он чува пут оних који Га се боје и заклања хођење њихово. Милост Божја помоћи ће ти, ако стално боравиш у трпљењу Божјем. Умри, јадниче, за сваког човека. Реци уму свом: „ко сам ја? – земља и пепео, и пас“ (1 Мојс. 18, 27; Мт. 15, 27). (Одг. 550).

Са задовољством слушати оговарање јесте исто што и оговарање, и заслужује подједнаку са њим осуду (Одг. 558).

Шта значи: радовати се с радоснима и плакати с плачнима (Рм. 12, 15)? – Радовати се с радоснима значи радовати се заједно са онима који успевају у врлини по Богу и веселе се надом на будућа блага; а плакати с плачнима значи састрадавати грешницима у њиховом покајању за грехе (Одг. 683).

Немој мислити да ђаво има власти над ма ким: узрок греха налази се у нашој слободној вољи, а не у приморавању од некога који је тобож добио власт над нама. Човека нити ко приморава на спасење нити на грех. Да ли Еву превари ђаво влашћу или саветом? Нигде се не види да је он то учинио влашћу, иначе нико не би могао избећи када би он имао власти. Но ми смо слични слободном човеку који је предао себе у робство другоме, и с времена на време долази к себи и каје се. И ако он не прибегне јачем од себе, онда не може избавити себе; a када прибегне, онда тобожњи господар његов, знајући да он није његов властити роб, не сме да му учини ништа због Свемоћнога. Очигледно је дакле да ђаво нема власти над човеком (Одг. 691).

Кажи ми, оче, како да се спасем? – Сине мој, ако хоћеш да живиш међу људима, онда треба да испуњујеш следеће: нипошто никога не кудити, не осуђивати, не гневити се, никога не ниподаштавати, исто тако не помишљати о себи да си учинио икакво добро дело, јер све то значи: „не судите“ (Мт. 7, 1); на све гледај истим очима, са подједнаким расположењем срца, са подједнаким помислом, у простоти срца, и примај све као самога Христа; не приклањај уво своје к човеку који клевета ближњeгa, и не уживај у његовим речима, него држи уста своја у великом ћутању, будући спор на разговор и брз на молитву; и никада не укоравај клеветника или кога другог који чини безакоње, него свагда гледај на своје недостатке, укоравај и ниподаштавај себе свакодневно.

Брат на то рече: Оче мој, то је могуће само савршеним подвижницима. – Блажени старац одговори: Сине мој! младост ако има смирења, то јој је доста, јер Бог ништа више не захтева од младога сем чистоте и смирења. И ти, сине мој, буди кротак и смирен, жалостив и милостив; сматрај себе горим од свих људи, па ћеш уистини живети с Богом. Труди се и о томе да не уображаваш о себи: достигао сам тог и тог светитеља; напротив, свагда говори себи овако: знаш ли, душо моја, да смо гресима и ђаволе превазишли, а добро дело никада нисмо Бога ради учинили, и тешко нама, шта ћемо радити у дан Суда? У току целог живота свог, сине мој, моли се као грешник, говорећи у свако време: Господи Иисусе Христе, Сине и Слове Божиј, помилуј мја грјешнаго! И: Боже, очисти ме грешнога! – Понављај свагда и ове речи: Од тајних мојих очисти ме, и од туђих поштеди слугу твога (Пс. 18, 13. 14). А знај и то, да не треба бити задовољан добрим делима својим, и не уздај се у њих, јер не знамо да ли су Богу по вољи или нису. Стога се уздај више у Бога и у силу Његову, а себе сматрај за некорисну прашину. Отуда ће и произићи твоје исправљење (Одговор 1, 2).


[1] У време цара Јустинијана (527-565). Преп. Варсануфије упокојио се 563. године, или по другима око 540. г.

[2] Св. авва Серид празнује се 13. августа.

[3] Византијски цар Јустинијан Велики владао од 527. до 565. год.

[4] Од тога ави Варсануфију припада 396 одговора, а ави Јовану 446. Све ове одговоре сабрао је у једну књигу преподобни Доротеј из манастира авве Серида.

Нема коментара:

Постави коментар