Истинита прича о Рају

"Истинита прича о Рају"

"Хиљаду година пред Твојим очима, Господе; јесте као јучерашњи дан који прође"

(Пс. 90, 4)

Беше неки калуђер у манастиру, једном се запита: "Како може проћи хиљаду година као један дан? " Тако је лепо у Рају и такво велико блаженство, да хиљаду година јесу као један дан.

Калуђер беше црквењак и водио је узвишени живот. Он се молио Богородици неколико година и говорио је: "Мајко Божија, моли се Спаситељу Христу да ми покаже како хиљаду година пролазе као један дан? Јер знам да су ове речи Духа Светог истините. " Молио се три године, и Бог му показа.

Црквењак је после ноћног богослужења остао сам у цркви и читао је акатист Богородици. Кључеве је држао у руци а пану је држао преко рамена. Одједном у храм улете један орао и стаде на иконостас. Био је у хиљадама боја, имао је црне очи и гледао је по цркви. Свако перо било је као драги камен.

Калуђер, када је видео орла да је стао над иконостасом, заборави да се моли и помисли: "Ја ћу покушати да га ухватим! Јер ако њега ухватим, неће ми бити потребно друго богатство на овој земљи! Па макар само једно перо да му узмем!"

Скочи ка орлу, али орао одлети у средину цркве. Чинило се да не може летети. Калуђер за њим. Замало да га ухвати, али орао одлети у припрату.

"Авај, мени! Помози, Господе, да га ухватим!" Али када стави руку на њега, орао полети, али ниско, и тако одлете из цркве и стаде на ограду. Када се калуђер залетео да га ухвати, орао одлете у шуму.

Потом је монах прескочио ограду, говорећи: "Господе, помози ми да га ухватим!" Замало да га ухвати, али орао опет одлете, сада на неку ливаду. "Господе, немој ме оставити. Бар једно перо да узмем!"

Када је покушао поново да га ухвати, орао полети ка једној јели. Онда је монах почео плакати: "Господе, нисам био достојан да узмем једно перо". И гледао је ка орлу: "Господе, Господе, како је лепа птица! Нисам видео тако лепу птицу!"

Али одједном орао је почео да пева, неку песму коју овај монах никада није чуо на лицу ове земље. Беше то Анђео у лику орла, али он то није знао; и стајао је и гледао орла, који му је певао 355 година.

Мислећи да му је прошао само један сат, монах за ово време није ни остарио а није се ни уморио, нити огладнео, нити ожеднео и нико га није приметио.

Одлете орао, а монах је држао кључеве код себе, кад се одједном присети: "Тешко мени, нисам узео пану, и црква остаде откључана; одох да закључам цркву".

Стигао је у близину манастира, а кључеве је држао у руци; али манастир није препознао. Црква би другачије покривена, а ћелије беху измењене. Помисли у себи: "Господе, или је мене напустила памет, или овај манастир није наш!" Знајући да се задржао само један сат, отишао је код чувара са кључевима у руци.

Видећи старца с белом брадом, обасјана лица, рече му:

- Благословите оче! Који пут вас овде доводи?

- Сине, идем да закључам цркву.

- Али, одакле си? - Одавде, из манастира.

- А где си био? - Овде, у близини.

- Оче, ниси од наших.

- Не познајеш ме, сине, ја сам онај монах, црквењак и идем да закључам цркву!

- Сачекај, оче, да идем да јавим игуману.

Али, игуман је уснио један сан у коме је добио следеће откровење, неки глас који се три пута јављао: "Отворите капије манастира, да уђе голуб Господњи!"

- Оче дошао је неки старац, сјајног лица, и каже да жели закључати цркву, јер је црквењак.

- Отвори му, сине, јер је ово велика тајна! Дођи са њим код мене.

Кад су стигли код игумана, овај упита старца:

- Оче, да ли ме познајеш?

- Не.

- Да ли познајеш манастир?

- Не познајем га више. Цркву познајем, али као да ни она више није таква. Била је другачије покривена.

- Али, где си био до сада оче?

- Био сам овде у шуми.

Игуман нареди да се звони, и да се скупи цела обитељ, која је бројала око 300 монаха.

Потом је одвео овог калуђера ка средини цркве, оставио га пред иконостасом, да би га видели сви калуђери и упита га:

- Оче, од свих ових монаха, познајеш ли некога?

- Жив је Христос, не познајем никога! Одговори он.

- Да ли ви познајете овог калуђера? Питао је игуман монахе.

- Не познајемо га, одговорише сви.

- Оче, ако велиш да си отишао пре сат времена, ко беше игуман када си отишао? Упита га старац.

- Авва Иларион.

- Ко је био еклесијарх?

- Авва Амвросије.

- Ко је био економ?

- Авва Кириак.

- Ко беше ризничар?

- Авва Геронтије.

Онда рече игуман:

- Велика се тајна открива међу нама. Да дође задужени монах за архиву. И рече му: Иди и донеси архиву манастира овде, уназад за неколико стотина година и тражи када је био овај ред монаха. Тражио је уназад 50 година, за 100 година, тражио је за 200 година, за 300 година и нису пронашли. И тражили су уназад за 355 година и пронашли су неке списе поједене од мољаца, старе, и заборављене на тавану манастира. Када су почели читати, почели су да их проналазе.

- Оче, али када си ти отишао?

- Мора бити око сат и нешто.

- Оче, али за коју ствар си се молио Господу?

- Молим се одавно и читам молитву Богородици да ми Спаситељ покаже оно што каже у Псалтиру: Хиљаду година пред Твојим очима, Господе јесте као јучерашњи дан који прође!

- Оче, ево Пресвети и Предобри Бог удостојио те твоје молитве. Ниси желео да верујеш, али сад ћеш поверовати, хтео си да се увериш. Ево, од када си отишао прошло је 355 година!

Старац заплаче. Игуман му одговори:

- Погледај, оче, јер ти Господ показа чудо, за које си се у вери молио. Ако ти се 355 година учинило као један сат, верујеш ли сада да су хиљаду година пред Господом као један дан?

- Верујем, оче!

Онда је игуман заповедио неком свештенику да обуче брзо одејаније, донесе Свете Тајне и причести старца пред свима.

Старац прими Свете тајне и рече:

- Оци, опростите, јер велико чудо ми се збило. Лице му се осветли као сунце. Тражио је од свију опроштај и упокоји се у цркви.

Недеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа богослужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању Апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју србског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених србских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Србска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Амин.