Схимонах Николај звао се у
свету Николај Абрулах. Из његовог сведочанства о завршеној духовној школи у
Херсонесу види се да је он бивши мухамеданац, који се звао Јусуф Огли, некада
турски поданик, родом из Мале Азије. Служио је као официр у турској гарди. Када
је пожелео да се крсти и пређе у Веру Православну и почео о томе да говори
својим сродницима Турцима, они су га због тога тако омрзли да му нису хтели
дати као "ћаурину" храну. Затим су га бацили на муке, одсецали су
комаде са тела његова... На крају, он ипак некако успе да побегне у Русију.
Крштење је примио у Одеси, у
Карантиној цркви, октобра 1874.г. и добио је име Николај, кумовао му је сам
одески градоначелник, тајни саветник Николај Иванович Бухарин. Затим се у
Казану уписао у еснаф занатлија. 18. јула 1891. са 63 године ступио је у скит
Оптине Пустиње. Господ га је удостојио својих духовних утеха: био је вазнесен у
рај, где се наслађивао сагледањем неизрецивих рајских красота. Одликовао се
кротошћу, смерношћу (смирењем) и братољубљем. Његова келија била је поред
келије монаха Мартирија (потоњег јерођакона). Умро је 18. августа 1893., у
65-ој години живота. Ево његовог сведочанства:
Виђење огња
У четвртак 13.маја 1893., у
три сата ујутру почео сам да читам акатист светом Николају Чудотворцу. Господ
ми је током читања дао такву благодат да ми је цео молитвеник био оквашен
сузама. По завршетку читања јутрења, почео сам да читам псалам 50-и
"Помилуј ме, Боже...", а после њега Символ Вере, и када сам овај
завршио, тек што сам изговорио "и живот будућега века. Амин", у том
тренутку невидива рука узела је моје руке и сложила их крстообразно на моје
груди, а моју главу са свих је страна огањ, бојама сличан дуги. Тај огањ је, не
опаљујући ме, испунио све биће моје неисказаном радошћу, која ми је дотада била
савршено непозната и страна моме искуству. Ту радост немогуће је упоредити са
било каквом земаљском радошћу... И ту се ја не сећам и када сам угледао себе
пренесеног у неки дивотно-прекрасни предео, испуњен светлошћу. Тамо нисам видео
никакве земаљске предмете, видео сам само једно бесконачно и безгранично море
светлости.
Виђење Господа и Његових
Светих
У исто време видео сам око
себе како ми са леве стране стоје два човека, од којих је један изгледом био
младић, а други старац. У срцу ми је било дано да знам да је један од њих свети
Андреј Христа ради Јуродиви, а други ученик његов - свети Епифаније. Обојица су
стајала ћутећи. И ту сам видео пред собом као неку завесу тамне маслинасте
боје. И погледавши увис, изнад завесе угледах Господа Исуса Христа, како седи
на престолу, обучен у скупоцене одежде, сличне Архијерејским. На његовој глави
налазила се митра, такође слична Архијерејској. Са десне стране Господу стајала
је Мајка Божија, а са леве свети Јован Крститељ. Њихове одежде личиле су на оне
у којима се обично сликају на иконама. Свети Јован Крститељ држао је у једној
руци знамење Крста Господњег. Са стране од Господа стајала су два светлоносна
младића дивотне лепоте, који су у рукама држали пламено оружје. Моје срце било
је преиспуњено неисказаном радошћу. Гледао сам Спаситеља и неописиво се
наслађивао сагледањем Божанственог Његовог лика. Господу је, судећи по изгледу,
било 30 година. И ту се у мени јави свест да, ето, ја јесам највећи грешник,
хуђи од свакога пса, и да сам, изненада, од Господа удостојен тако велике
милости, да стојим пред Престолом Његове Неисказане Славе. Господ ме је кротко
гледао и као да ме је ободравао. Тако кротко гледали су ме и Мајка Божија и
свети Јован Крститељ. Ни од Господа ни од Пречисте Његове Мајке ни од Крститеља
Господњег нисам се удостојио да чујем иједну реч. У то видех пред Господом
схимонаха нашега скита Николаја (Лопатина), који се преставио у подне 10. маја
и још није био погребен, зато што се очекивао долазак његовог рођеног брата из
Москве, Отац Николај чинио је пред Господом земни поклон: али на њему није било
схиме, био је одевен као послушник, са бројаницама у рукама и непокривене
главе.
После тога погледао сам и,
гле, са десне стране видео велико мноштво људи, који су ми се приближавали, Што
су се више приближавали, почео сам да чујем појање, али речи нисам могао да
разумем. Међу њима сам видео и лица у архијерејским хаљинама и у иночким
мантијама, у рукама су држали гране. У чину ових Светих препознао сам многе, по
њиховим изображењима на светим иконама; пророка Мојсеја, који је у рукама држао
плоче закона, пророка и цара Давида, који је држао у руци нешто налик китари,
што је одавало најкрасније звуке. Видео сам и Ангела свога, светога Николаја.
Међу тим великим Божијим угодницима видео сам и наше почивше Старце - Лава,
Макарија и Амвросија, а такође и неке од отаца нашега скита који су још на
земљи живи. Цело то велико сабрање посматрало ме је са љубављу...
Виђење ада
Одједном, видех пред собом,
између себе и завесе, видех неизмерно велику провалију, испуњену мраком, и у
томе мраку на страшној дубини, самога кнеза таме, у оном виду у коме је он
изображен на свештеним сликама. На рукама сатаниним седео је Јуда, који је у
рукама држао нешто налик на врећу. Поред кнеза таме стајао је лажни пророк Мухамед,
у до пода дугој хаљини зелене боје, са чалмом исте такве боје. Око сатане, који
је представљао центар провалије, на свим њеним безграничним пространствима
видео сам такође мноштво људи сваког сталежа, пола и узраста, али међу њима
нисам приметио иког познатог. Из провалије је до мене допирао вапај очајања и
неизразивог ужаса, који се не може предочити никаквим речима. И на томе се
виђење овога окончало.
На месту светлом...
После тога био сам изненада
премештен на друго место. То место било је испуњено таквом лучезарном
светлошћу, истом онаквом каква ми се показала у виђењу на оном првоме месту.
Светога Андреја и Епифанија са мном више није било. Шта сам видео тамо, тешко
је пренети речима. И како људским језиком земнородних представити небеске красоте
неизрециве, предивне, уистину неисказане!?
Све је тамо бескрајно
прекрасније од нашега овде. Видео сам тамо као нека велика, предивна дрвета,
отежала од плодова. Та су дрвета била распоређена као у алеје, којима није било
краја. Врхови њихови сплитали су се међусобно, птице из тропских предела, само
што су их бескрајно надилазиле својом лепотом. Лепота и хармонија њиховог поја
није у стању да предочи никаква земаљска музика - тако је сладостан био.
Овим вртом протицала је
река! Прозирност њене воде превазилази свако описивање. Међу дрветима у врту видео
сам дивна обиталишта, као дворце, који личе на оне које сам видео у
Константинопољу, али су неупоредиво изванреднији и красотнији. Боја њихових
зидова била је као малинова, бојом и сјајем личили су на рубин. И ја сам знао
да је то место - рај. Распоред кућица подсећао ме је делимично на Оптински
скит, у коме иночке келије стоје такође међусобно одвојене, раздвојене
воћњацима. Рај је био окружен зидом који сам видео само са јужне стране. На
томе зиду прочитао сам имена 12 Апостола. И видeо сам у рају некога мужа,
обученог у блиставу одећу, где седи на престолу белом као снег. Судећи по
изгледу томе мужу било је 65 година, али лице његово, без обзира на седине,
било је као у младића. Око њега укруг стајало је мноштво ништих, којима је он
нешто раздавао. И унутарњи глас говорио ми је: "То је Филарет
Милостиви!"
После њега, нисам се
удостојио да видим ниједног више од праведних обитатеља раја. Посред рајскога
врта угледао сам још Животворни Крст са Распетим на Њему Господом. Невидива
рука указала ми је да Му се поклоним, што сам и учинио. И када сам се ја пред
Њим приклонио, у томе трену неизречена велика радост, слична пламену, напојила
је моје срце и прожела све биће моје.
После тога видео сам велико
здање, изгледом слично осталима у рају, али које је сва остала надилазило
својом лепотом. Његов врх, налик на исполинску куполу цркве узносио се у
бескрајну висину и такорећи се у њој губила. У том обиталишту приметио сам
нешто налик на терасу и на њој богато украшени трон а на трону Царицу Небеску.
Око Ње стајало је велико мноштво прекрасних младића у блиставо-белим одеждама,
који су у рукама држали нешто налик на оружје, али шта нисам видео. Одежда на
Мајци Божијој била је онаква каква се обично изображава на светим иконама, само
разнобојнија. На глави јој је била круна налик на царску. Царица Небеска
милостиво је гледала на мене, али да чујем речи од Ње нисам био удостојен. .
После тога као у ваздуху
удостојио сам се да видим Пресвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светога, у
подобију изображаваном на светим Њеним иконама: Бога Оца у виду светловидног
Старца, Бога Сина у виду Мужа (зрелог Човека), Који је у десници Својој држао
Часни и животворни Крст, и Бога Духа Светога у виду Голуба.
И учинило ми се да сам дуго
ходио кроз рај, сагледајући дивне красоте његове, које превасходе сваку
представу о њима.
Када сам се из тог виђења пробудио, дуго нисам могао к себи доћи од те велике и неизрециве утехе и цео тај дан био сам као ван себе од радости, која ми је испуњавала срце. Ништа подобно том радовању нисам никада дотад био искусио...
