Поклоњење Антихристу кроз потчињење грађанским законима

Св. свештеномученик Гермоген Тобољски

Одломци из тумачења Откровења св. Јована Богослова

У прво време главни отпор хришћана се састојао у одбијању идолопоклонства, док су се закони и власт поштовали. Али у антихристовско време, власти ће захтевати да се поклони њој, не дирајући религију. Они који јој се поклоне сматраће се следбеницима Антихриста. Тада ће доћи до поделе по вољи Божјој, добрих и злих: следбеника Христових и следбенка Антихристових. Господ ће одвојити овце од коза. Тада ће њихов заједнички живот постати немогућ. Прави хришћани који ће бити верни Господу Исусу Христу биће издавани и мучени, и то не због свог верског опредељења, већ као државни преступници који не поштују законе.

У предантихристово време и у дане владавине антихриста, истински хришћани неће испуњавати грађанске обавезе, јер ће тада већ сам Сатана и антихрист бити на власти. У то време на власти ће бити љути непријатељи нашег Господа Исуса Христа; зато ће закони које они донесу бити уперени против Бога и Цркве. А онај ко их послуша, чак и невољно, без обзира на то, постаће саучесник Антихриста и биће одбачен од Бога.

Последњи хришћани неће пристати да се поклоне сатанској власти. Многи ће се објединити у засебне дружине и живеће засебно од поклоника антихриста. Доћи ће до посебног и потпуног одвајања последњих хришћана од антихришћанског друштва, што се никада у историји није догодило.

Истински хришћани последњих времена буквлно ће одбацити све грађанске законе и неће поштовати власти. Код њих ће остати само унутрашња припадност к Небеском Отачаству. Они ће имати сведочанство Исуса Христа, за Кога ће пролити своју крв.

Антихристовска власт ће имати Сатанин ум. Она ће деловати политички, невезано од религије или вероисповести. Даће једнака права свакој вери и секти, али ће истовремено побијати све религије и отворено ће пропагирати да нема Бога. Све вере ће имати право да отворено врше службе, под условом да не крше самодисциплину и државне законе.

Све државне структуре антихристовска власт ће узети под своју нарочиту контролу и руководиће њима. И људи ће служити не Исусу Христу, већ антихристу. Слепи хришћани ово неће приметити. Власт ће знати све истинске хришћане зато што ће све бити стављено под државну контролу – даће свакоме индетификациони знак и веома ревносно ће обављати њихову проверу. Властима ће бити познато, ко у чему учествује, а ко - не. Али у почетку неће забранити веру. То ће се десити тек када све утерају у ограду греховног Вавилона и када се Божији гнев приближи. Тада ће се издати указ: да се искорене сви који се противе законима, но ни тада не откривено због вере, него као државни непријатељи.

«Тумачење Откровења св. Јована Богослова», свештеномиченик Гермоген Тобољски, “Голос Церкви“, Москва, 1917.

Свештеномученик Гермоген Тобољски рукоположен у епископа 1901. Опитни духовник и ревносни пастир. Храбри разобличитељ либерализма и револуције. Ревносни заштитник самодржавне монархије. Духовни вођа саратовског одељења Савеза Руског Народа (Црностотинаши). Пријатељ светог Јована Кронштадског. Прозорљивац. Прорекао убиство цара. Ухапшен под оптужбом да је црностотинаш и организатор погрома против Јевреја. 16. јуна 1918. бољшевици су га после мучења и понижења са везаним око врата каменом утопили у реци Исет код Јекатеринбурга. 1981. Руска Загранична Црква га је прибројала сабору новомученика руских од безбожника пострадалих.

СВЕТИ ГЕРМОГЕНЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Слово о смрти: као уделу сваког човека

Слово о смрти: као уделу сваког човека

Судбина која је задесила оце и браћу моју, стићи ће и мене. Они су умрли: умрећу и ја. Остављам моју келију, у њој остављам и моје књиге, и моје одежде, и мој радни сто, за којим сам провео многе сате; остављам све што ми је било потребно или сам мислио да ми је потребно у овом животу. Из тих соба у којима сам живео, изнећу само своје тело, као у предворје другога живота и света; изнећу своје тело и предаћу га земљи, која је од почетка послужила за тело људско. Истина је да то чека и вас, браћо, који читате ове редове. И ви ћете умрети: на земљи ћете оставити све што је земаљско; само ћете душама својим прећи у вечност.

Душа човекова постаје онаква каква су јој дела. Као што се на огледалу одсликавају предмети који се поставе пред њега, тако се и душа уобличава према ономе чиме се бави и што ради, према свом окружењу. Када се предмет удаљи од огледала, које не зна за осећања, његов одраз нестаје; али на словесној души остају трагови. Они могу бити ублажени и замењени другима, али за то је потребан и труд и време. Отисци које душа носи у тренутку своје смрти, они остају њени за вечност, и постају залог њеног вечног блаженства или вечне муке.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Јелеосвећење

 Јелеосвећење (грч: Ἱερόν Εὐχέλαιον или ἅγιον ἔλαιον)

Света Тајна Јелеосвећења - Тајна Цркве која се врши над болним Православним Хришћанином, у цркви или дому, у којој се од стране седам свештених лица (презвитера или епископа), помазивањем освећеним уљем болесник ослобађа душевних и телесних патњи и болова.

Основ ове Свете Тајне налази се у Посланици Св. Јакова који каже:

"Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се." (Јак 5,14-15)

Начин савршавања

У току овог чина чита се седам одељака из Апостола, Јеванђеља и молитава, којим се призива Божија благодат на болесника, јер је Исус Христос дошао у свет да узме немоћи људске, а Свети Дух послао у свет да чланове живе Цркве исцељује својом благодаћу од њихове болести.

Свету Тајну Јелеосвећења врши сабор седморице свештеника (зато се код Руса ова Света Тајна и назива соборованије), иако може да је изврши мањи број. У вези с тим Симеон Солунски каже: "Не треба се много бринути за број, јер број није прописан од Апостола. Но, иако број није прописан, ипак се треба држати старог Предања и треба да су седам (презвитера), како је стари обичај, а у невољи и мање, најмање три... Α само један свештеник нека не врши Јелеосвећења. Јер као што је за архијереја прописано да не прима Хиротонију од једнога, тако ни Јелеосвећење нека не врши један свештеник. Јер каже (Апостол): нека призове Црквене презвитере, а не једног презвитера..."

Тајна јелеосвећења може се понављати, јер она није "последња помаст". У појединим помесним црквама, па и у нашој, ова Света Тајна врши се у току Страсне седмице (у среду, четвртак или суботу) и над здравим особама. Пре учествовања у овој Светој Тајни, верници приступају Светој Тајни Исповести, а после ње Светој Тајни Причешћа. Ако се ради ο болеснику који је у смртној опасности, Свете Тајне врше се овим редом: Исповест, Причешће па Јелеосвећење.

Однос према овој Светој Тајни

Боравећи телом међу нама, Бог Исус Христос је непрекидно исцељивао сваку болест и немоћ над људима, и тако такође проповедао спасење и долазак Царства Небеског. Његово разумевање и опхођење према греху и болести најбољи су пут за разумевање Свете Тајне Јелеосвећења, онакве каквом је сагледава Црква Божија. Дакле, као што ни Господ никада није приступао болести као чисто физичком феномену, нити исцељењу као медицинском захвату, тако ни Црква Јелеосвећење не схвата као какву замену за лекарско умеће.

Циљ ове Свете Тајне, као уосталом и свих Тајни Цркве, је да врати човека у његово право здравље, а то је непомућени однос са Богом, односно са Телом Његовим, које је Црква. Наравно да се Црква моли и за потпуно исцељење телесне болести, али она то препушта једином Чудотворцу, Господу, Који зна дубине срца човековог и шта је најкорисније за његово спасење.

Покров Пресвете Богорице Марије

1. ОКТОБАР

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ко је Она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9)

Одувек је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911. године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „Видим, свети оче, и ужасавам се!“ Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

 

Реч на Покров Пресвете Богородице Марије

У последња тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2. Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, – Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1. октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: „Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?“ Епифаније одговори: „Видим, свети оче, и ужасавам се“.

Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке – од тела нашег које војује против духа; неке – од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]

Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; – и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.

Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.

Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. „Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељ и бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима“. – Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити – када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас – покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка – када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена, покривена водама (1. Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] „Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице – вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку,[11] некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом – молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]

На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са Анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи“.[13] Она дође са Анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво Анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто Анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: „радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде“ – он ће схватити зашто Анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује Анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи – да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво Анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са Анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два Херувима, као престо Господа Саваота између Серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.

Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је Она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности – стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2. Мојс. 15, 9). – Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива – Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1. Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.

---

[1] Влахерна – крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457. до 474. год.), за чије владавине у њој би 474. године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μαφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави.

[2] Лав VI Мудри – царовао од 886. до 912. године.

[3] Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју.

[4] Спомен његов празнује се 2. октобра.

[5] Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу.

[6] Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем – Господ Исус Христос.

[7] Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу.

[8] Сион – југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5).

[9] У Беседи на Псал. 119. – Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397. г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра.

[10] Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685. год.): „Анагогичка созерцања“, књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла.

[11] Спомен њен празнује се 1. априла.

[12] Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3.

[13] Акатист, икос 2.

[14] Успеније Пресвете Богородице, кондак.

[15] Беседа 3. Антиохијском народу.                  

Преподобни Киријак отшелник († 557.)

29. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА ОТШЕЛНИКА[1]

Преподобни Киријак рођен је у Коринту, од оца Јована, презвитера свете саборне Цркве, и матере Евдоксије. Рођен је у последње године царовања Теодосија Млађег.[2] Сродник преподобнога епископ Коринтски Петар произведе га у раној младости за чтеца саборне Цркве у Коринту. Киријак свесрдно читаше од јутра до мрака и од мрака до јутра божанствене књиге Светога Писма, дивећи се како Бог од самог почетка света све премудро уреди за спасење људско, како у сваком нараштају удостоји велике части и дивно прослави оне који Му угодише. Јер Он Авеља прослави због жртве; Еноха пренесе у Рај зато што Му угоди; Он сачува од потопа Ноја, ту искру рода људског, због његове праведности; Авраама учини оцем многих народа због вере његове; показа да Му је пријатно Мелхиседеково побожно свештенство; узвелича Јосифа због његовог целомудрија; у лицу Јова даде целоме свету пример трпљења; Мојсија начини законодавцем; Исусу Навину даде силу да заустави сунце и месец; јави у Давиду пророка, цара и праоца Христа Спаситеља; пламен Вавилонске пећи претвори у росу за Младиће. Но највише се Киријак дивљаше размишљајући о бесеменом зачећу и рођењу Христа Спаситеља, како Дјева постаде Мајком, очувавши неповређеним своје девство, како Бог Слово не измењујући се постаде Човек, заплени Крстом ад и, згазивши заводника – змију, опет уведе Адама у Рај. Размишљајући о томе и читајући житија светих, блажени Киријак гораше духом, и срце му се отвори за страх Божји, и он стаде жудети да подражава угоднике Божје, и смишљаше како да отпутује у свети град Јерусалим, и тамо, одрекавши се света, служи јединоме Богу. Заузет таквим мислима, он једне недеље чу у цркви где се читају из Еванђеља ове Христове речи: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој, и иде за Мном (Мт. 16, 24). Схвативши да се ове речи односе на њега, Киријак одмах изиђе из цркве, и не говорећи никоме о својој намери оде на пристаниште; тамо нађе једну лађу која је ишла за Палестину, уђе у њу с надом у Бога, и отпутова на њој. Киријаку беше осамнаест година када, као други Јаков, отиде из дома оца свога оставивши све ради Бога. И убрзо стиже у свети град Јерусалим, где епископом беше Анастасије; то би у осмој години његовог епископствовања и у деветој години царовања цара Лава.[3]

Посетивши света места, Киријак дође к неком човеку Божјем по имену Евсторгију, који беше устројио манастир близу Светога Сиона. Овај га прими, и Киријак проведе тамо зиму. Гледајући подвиге монаха, Киријак се и сам поче подвизавати у монашком животу, и као по лествици он узлажаше из силе у силу на врх врлинског живота. Но живећи у обитељи Евсторгија он слушаше од многих о светом Јевтимију,[4] који је устројио лавру у пустињи, и о савршеном живљењу његовом; стога он умоли блаженог Евсторгија да га отпусти у Јевтимијеву лавру, јер је волео пустињу и желео да живи у њој. Поучивши Киријака како ваља, Евсторгије га отпусти с молитвом и благословом к преподобном Јевтимију. Јевтимије га с љубављу прими, провидећи у њему будуће дарове Божје, и убрзо га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан к светоме Герасиму,[5] који беше заменио великог Теоктиста[6] који отиде ка Господу. Видећи да је Киријак још сувише млад, свети Герасим му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да врши разна послушања.

Киријак се показа готов на све трудове, и пребиваше у кујни секући дрва, носећи воду и спремајући јела; уопште свако послушање он вршаше с благодарношћу, и дан и ноћ не дајући себи одмора он изнураваше тело своје. Дању је свесрдно радио за манастир, а ноћу је стајао на молитви, мало кад предајући се сну; а постио се строго: јео је сваки други дан хлеб и воду. Када се пак дешавало да по обичају у празничне дане окуси мало вина, он га је разблажавао водом; тако је и јелеј разблажавао.

Видећи тако уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше томе и заволе Киријака. У Герасима бејаше обичај да у Свету Четрдесетницу одлази у најдубљу пустињу, звану Рува, куда се каткад повлачио и преподобни Јевтимије. љубећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, преподобни Герасим је водио њега са собом у пустињу. Тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше Светим Тајнама Христовим из руку Герасимових. Тако провођаху они у пустињском молитвеном тиховању до Цвети, и онда се враћаху у обитељ са великом коришћу по своју душу.

Након извесног времена престави се преподобни отац наш Јевтимије, о чему преподобни Герасим сазнаде налазећи се у својој келији, јер виде Aнђеле Божје где с радошћу узносе на небо душу преподобнога Јевтимија. И он одмах узе са собом Киријака и крену у лавру Јевтимијеву, и нађе преподобнога преминулог у Господу. Сахранивши чесно тело његово, Герасим се са својим љубљеним учеником врати у своју келију.

Девете године по доласку Киријаковом у Палестину, велики угодник Божји Герасим пређе из земаљских у вечне обитељи. Тада Киријак, коме беше двадесет седам година, поново се врати у лавру преподобног Јевтимија, где некада из његових светих руку прими анђелски образ. У то време игуманом лавре беше Илија; измоливши од њега усамљену келију, Киријак стаде живети у њој молитвено тихујући. У лаври нађе он себи друга, монаха Тому, великог и савршеног по животу постника, и према њему стече велику љубав у Духу Светом; и беху од корисги један другоме, јер обојица беху пуни благодати Божје. Али то пријатељско друговање они нису уживали дуго, јер их воља Божја раздвоји. Блажени Тома би послан од ђакона Фида у Александрију да купи за манастир неке потребне ствари. При томе њему епископ Мартирије[7] уручи писмо за архиепископа Александријског Тимотеја.[8] Када Тома предаде писмо архиепископу Тимотеју, овај га задржа прозревши благодат што беше у њему, хиротониса га за епископа и посла у Етиопију.[9] Отишавши тамо, блажени Тома просвети сву Етиопију, и сатворивши многа знамења и чудеса он се показа добри пастир повереног му стада.

Лишен доброга друга, монаха Томе, свети Киријак наложи на себе завет дубоког ћутања, и живљаше, затворивши се у келији, као у гробу, разговарајући само са Богом јединим. И остаде у тој обитељи десет година, и у њој би рукоположен за ђакона. У то време оба манастира, Јевтимијев и Теоктистов, имађаху подједнако општежиће и исто уређење, држећи се устава великог Јевтимија. Међутим враг посеја неку смутњу и направи између два манастира раздор и подељеност. Ожалошћен тиме, свети Киријак оде у манастир Сукијски, основан и уређен преподобним Харитоном. Пошто би тамо примљен као искушеник, он стаде проходити послушања. Провевши четири године на разним дужностима, у пекари и у болници, и задовољивши све оце, њему би допуштено да врши ђаконску службу. Након пак три године, у својој четрдесетој години, он би постављен за презвитера, а потом би одређен за канонарха,[10] и то послушање обављаше осамнаест година. У том Сукијском манастиру он проведе преко тридесет година. Сам он говораше да док је био канонарх сунце га никад није видело да једе нити да се гневи на кога. А говораше и то, да је свако вече, ставши у келији на молитву, читао и певао псалтир све до клепања клепала за полуноћно богослужење.

Зажелевши да води још строжији живот, преподобни Киријак у својој седамдесетој години пође у пустињу. Он узе са собом једнога ученика, и после много дана путовања он дође у пустињу, звану Натуфа, и настани се у њој. Немајући ништа за исхрану, јер зеље те пустиње беше веома горко, он се помоли Богу и, верујући у Његову доброту, рече ученику: Иди чедо, набери зеље и свари га; благословен свемогући Бог, Он ће нас тим зељем исхранити! – Ученик поступи по светитељевом наређењу: и Бог који храни све који се у Њега уздају, претвори горчину тога зеља у сладост, и они се храњаху њиме четири године. При крају пак четврте године о Киријаку чу од пастира што пасијаху у пустињи овце старешина комита[11] из Текује, па натовари товар хлеба на магарца и дође к преподобном Киријаку, просећи његов благослов и молитве. Помоливши се, преподобни разговара с њим много о стварима корисним по душу, па га отпусти с благословом; и од тада они стадоше јести тај хлеб. Међутим ученик једном свари зеље без наређења свог блаженог старца, и када окуси од њега он осети тако неподношљиву горчину, да просто изгуби глас од превелике горчине. Схвативши узрок његове онемелости, старац се помоли над њим и причести га Пречистим Тајнама, и тако сатвори здрава. При томе он му даде ову поуку: Бог неће да чини чудеса свагда него само у време наше крајње невоље и нужде. Тако, када ми не имађасмо хлеба, Бог нам заслади зеље, да бисмо га могли јести; а сада ми имамо хлеба, и каква је потреба за тим чудом да се горко зеље претвара у слатко?

У току времена они хлебови бише поједени, те опет настаде оскудица у храни. Тада старац поново рече ученику: Благословен Бог, чедо; набери и свари зеље. – Ученик изврши наређење. И када дође час обеду, ученик не шћаше окусити бојећи се да опет не настрада; а старац, осенивши вариво крсним знаком, окуси прво сам, затим и ученик, гледајући на старца, усуди се окусити, и ништа им не нашкоди, јер видеше да је јело слатко као и раније; и отада се опет храњаху тим зељем.

У петој години боравка преподобног Киријака у пустињи, о блаженом чу неки човек, родом из Текује, и доведе к њему сина свог, кога о свакој мени месеца мучаше љути бес, и моли светитеља да се смилује на сина његова и истера из њега тог злог мучитеља. Сатворивши молитву за болесника, преподобни га помаза јелејем изображавајући на њему крсни знак, и изгна беса. И човек се врати кући својој са здравим сином и свима причаше о овом чуду.

Глас о светом подвижнику пронесе се по целом крају оном, и стадоше многи долазити к њему: један ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговара с њим и добије што корисно за душу. Но свети Киријак, избегавајући славу људску, оде у унутрашњу пустињу, звану Рува, и проведе у њој пет година, хранећи се корењем зеља званог мелагрија и младим стабљикама троке. Међутим, и тамо пронађоше светитеља неки, и доношаху к њему своје болеснике и страдалце од нечистих духова, и он их исцељиваше све крсним знаком и молитвом.

Не налазећи и ту покоја себи, свети подвижник оде из Руве, и настани се у пустом и забаченом месту, где не беше ниједног отшелника. То се место зваше Сусаким, и беше удаљено од Сукијског манастира деведесет попришта. Ту су се некад састајале две реке, које су потом пресушиле, и од њих остало само дубоко и широко корито. По мишљењу неких, то су биле реке Итамске, о којима Давид говори у псалмима, обраћајући се Богу: Ти си исушио реке Итамске (Пс. 73, 15). И проведе тамо преподобни Киријак седам година, водећи анђелски живот. Међутим, по Божјем попуштењу, настаде у тим крајевима глад и помор, и оци Сукијске лавре, уплашивши се ове опасности, одоше к светом Киријаку и молише га да пређе у њихов манастир: јер они вероваху да ако свети Киријак буде с њима, гњев ће се Божји одвратити од њих; као што и би. Дошавши на молбу братије у Лавру, преподобни Киријак стаде живети близу манастира у отшелничкој пећини, у којој је раније живео преподобни Харитон.

У то време јачаше Оригенова јерес, на чије искорењење свети Киријак уложи много труда: молитвом и речју он сатираше безбожно учење јеретичко, заблуделе одвраћаше од заблуде, а православне утврђиваше у вери. О томе писац овог житија Кирило, говори овако: У то време, изишавши из лавре Јевтимија Великог ја дођох у лавру светог Саве[12] к преподобном епископу Јовану Молчалнику.[13] Овај ме посла са писмом к ави Киријаку, извештавајући га о раздору изазваном у Светом Граду од стране јеретика и молећи га да се усрдним молитвама обрати Богу, да што пре сруши високоумље јеретичких вођа, Нона и Леонтија, који понављаху Оригенове хуле на Христа. Дошавши у Сукијску обитељ, ја одох у пештеру преподобног Харитона, и поклонивши се блаженом Киријаку предадох му писмо, и поред тога рекох му усмено што ми дивни Јован Молчалник беше наложио. А преподобни ми рече: „Нека не тугује отац који те посла, јер ћемо скоро, благодаћу Божјом, видети пад јереси“. И прорече он скору смрт Нона и Леонтија који проповедаху Оригеново учење. Продужујући своју поучну реч, преподобни Киријак ми доказиваше безумље и обману оригениста, и каза ми да му је Божанским откривењем показана штетност ове јереси и погабао заведених њоме. Затим дознавши из разговора да сам црноризац из лавре великога Јевтимија, блажени ми рече: „Дакле, брате, ти си из мога манастира“. И стаде ми много причати о светом Јевтимију на корист душе моје. И нахранивши душу моју корисним казивањима и слатком беседом својом, он ме отпусти с миром. И ускоро затим зби се пророчанство блаженог Киријака, јер вође јереси изненада умреше, јеретичко друштво се распаде, и престаде гоњење на православље. Тада пренодобни Киријак, ослободивши се бриге, оде из пештере преподобног Харитона опет у Сусаким, у деведесет деветој години свога живота, и проведе тамо у молитвеном тиховању осам година.

Међутим мени се поново прохте да видим светолепо лице преподобнога и да се науживам слатке беседе његове, зато отпутовах у обитељ Сукијску, и нашавши тамо његовог ученика Јована ја заједно са њим кренух у Сусаким к блаженоме Киријаку. Када се приближисмо томе месту, срете нас огроман и страшан лав. Видевши га ја се страховито препадох, но ученик светитељев Јован рече ми: „Не бој се, брате Кирило, овај лав је послушник оца нашег и не чини зла братији која долазе к њему“. И стварно, видевши да идемо к старцу, лав се склони с пута. А преподобни Киријак, угледавши ме рече: Гле, брат из мога манастира Кирило дошао код мене. – Сатворивши молитву ми седосмо и почесмо разговарати. И ученик његов Јован рече му за мене: Оче, брат Кирило видевши лава силно се уплаши. – А старац ми рече: Чедо Кирило, не бој се тога лава, јер он живи са мном и чува ово мало зеље од дивљих коза. – Затим у разговору много ми причаше о великом Јевтимију и о другим пустињским оцима који су проводили живот у врлинама. Потом нареди да нам се донесе да једемо. А кад јеђасмо дође лав и стаде пред нама; старац устаде и даде му парче хлеба, говорећи му: Иди, чувај зеље. – А мени рече: Видиш ли, чедо, овога лава? Он не само чува зеље, него отгони одавде разбојнике и варваре, јер зли људи много пута су нападали на ово убого место, али их лав одагна.

Чувши ово ја се дивљах, и прославих Бога који дивље звери покори Своме угоднику као овце. Проведох ја у преподобног један дан, али се многоме научих. А сутрадан, сатворивши молитву, он ми даде благослов и отпусти ме с миром, наредивши ученику свом да ме испрати. Изишавши, ми наиђосмо на лава где лежи на путу и једе дивљет јарца, и стадосмо не смејући да прођемо поред њега. А он, видевши нас где стојимо, остави свој плен и уклони се с пута док ми прођосмо.

Место где живљаше преподобни беше суво и безводно, и без студенца. А блажени, издубивши у камену рупу, сабираше зими воду у њој, и та му вода беше довољна за његову потребу и за заливање зеља преко целог лета. Али једне године у јулу месецу беше велика жега, те вода сабрана у камену усахну. Тугујући због безводија, светитељ подиже очи на небо и помоли се говорећи: Боже, Ти си у пустињи напојио жедне Израиљце! дај и мени у овој пустињи мало воде која је потребна убогом телу мом. – И одмах се појави мали облак над Сусакимом где преподобни живљаше, и паде киша око келије његове, и напуни све рупе што беху између камења. Тако Бог брзо услиши слугу Свога.

Држим да је корисно, вели исти писац овога житија Кирило, да овде кажем и оно што ми је причао ученик блаженога Киријака, отац Јован. Када хођасмо по пустињи, отац Јован ми показа једно место, говорећи: Ево обиталишта блажене Марије. – Ја га замолих да ми прича о њој. И он ми стаде казивати: Пре неког времена, идући са другом мојим, братом Парамоном, код оца Киријака, ми угледасмо издалека једног човека где стоји, и помислисмо да је то неки пустињак; ми пожурисмо к њему са жељом да му се поклонимо; но када се приближисмо томе месту, он се тог тренутка сакри од нас. Држећи да је то зли дух, нас спопаде страх и ужас, и ми стадосмо на молитву. А после молитве, осврћући се тамо амо, ми нађосмо пећину у земљи, и разумесмо да оно није био зли дух већ неки слуга Божји који се сакри од нас. Пришавши самој пећини ми га молисмо заклињући га да нам се покаже и да нас не лиши својих молитава и корисног разговора. И чусмо из пећине овакав одговор: Какву корист ви хоћете од мене? Ја сам грешна и проста жена. – И упита нас она: Куда идете? – Ми јој одговорисмо: Идемо код оца Киријака, отшелника; него кажи нам, Бога ради, како ти је име, какав живот водиш, откуда он, и због чега си дошла овамо. – Она одговори: Идите куда сте пошли, а када се будете враћали казаћу вам све. – Но ми је уверавасмо говорећи: Нећемо отићи одавде док не чујемо како се зовеш и какав живот водиш. – Видећи да нећемо отићи, она стаде из пећине своје, не показујући нам се, говорити о себи овако: Зовем се Марија, бејах псалмочитачица[14] при цркви Христова Васкрсења, и ђаво многе саблажњаваше мноме; и ја се уплаших да не постанем узрок ма чијих рђавих помисли и саблазни, те тако умножим грехе своје; зато се усрдно мољах Богу да ме избави од греха таквих саблазни. И једном, обузета умилењем и страхом Божјим, ја одох у Силоам, захватих у крчаг воде, узех котарицу сушенога боба, поверих себе Божјој заштити, и изиђох ноћу из Светога Града и кренух у пустињу. А Бог благоизволе довести ме овамо, и ево већ осамнаест година живим овде, и благодаћу Божјом нити ми неста воде у крчагу ни боба у котарици. А сада, молим вас, идите к оцу Киријаку и обавите свој посао; па кад се будете враћали, посетите мене убогу.

Чувши то ми одосмо к оцу Киријаку и испричасмо му све што чусмо од блажене Марије. А отац Киријак удиви се и рече: Слава Теби, Боже наш! колико прикривених светаца Ти имаш, не само људи него и жена, који Ти тајно служе! Него идите, чеда моја, код угоднице Божје, и што вам рекне памтите.

Враћајући се од преподобног Киријака ми дођосмо к пећини блажене Марије и зовнусмо је говорећи: Слушкињо Божја Маријо! ево ми дођосмо по твоме наређењу. – Али одговора не би. Онда ми, крочивши у улаз пећине, сатворисмо молитву, но Марија нам не одговори. Када уђосмо унутра у пећину, нађосмо Марију преминулу у Господу, а из светог тела излажаше јак миомир. Но немајући са собом ништа у шта би је могли обући и у чему сахранити, упутисмо се у манастир и отуда донесосмо све потребно. И пошто обукосмо блажену, ми је сахранисмо у пећини, и затворисмо улаз камењем.

То ми исприча отац Јован, а ја, дивећи се таквом животу те слушкиње Божје, реших у себи да запишем ово назидање слушаоцима а у славу човекољубивог Бога који даје трпљење онима који га љубе.

Крајем осме године свога боравка у Сусакиму, преподобни Киријак већ беше веома стар: имађаше сто седам година од рођења. И сабраше се оци Сукијске обитељи, и саветоваху се међу собом, и говораху: Не треба допустити да се такав отац престави далеко од обитељи наше; иначе ми нећемо знати за чесно престављење његово и лишићемо се последњег благослова његовог. – И оци отидоше к блаженом Киријаку и молише га да из Сусакима пређе у пештеру преподобног Харитона што је близу манастира, у којој он раније живљаше када се борио са оригенистима. Једва приставши на њихове молбе, преподобни Киријак се настани у Харитоновој пештери, на две године пре свог одласка к Богу.

Ја пак убоги, вели писац житија, често одлажах тамо к њему, радовах га и добијах велику корист за душу своју од светих беседа њетових и од великих подвига његових. Јер иако је био толико стар, он беше трудољубив и веома покретан. Никада он није био беспослен, него или се молио или што радио. Беше то човек врло приступачан, прозорљив, поучлдш и правоверан, растом висок, и снажан и здрав телом; и беше пун Духа Светога и благодати Божије. А када Господ наш благоизволе да га после многих трудова његових пресели у небески покој, преподобни се разболе телом, и болова мало дана. Призвавши к себи игумана те обитељи и братију, поучи их о спасењу, и целивавши их све благослови их. Затим погледавши у небо и раширивши руке он се помоли за сву братију и предаде чесну и свету душу своју у руке Господу, двадесет деветог септембра 557. године. Поживе он свега сто девет година. А братија много плакавши за њим, погребоше свето тело његово са псалмима и појањем, славећи Бога и спомињући многогодишње трудове угодника Његовог.

Нека буде и од нас грешних Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Св. Киријак се назива отшелником – у изузетном смислу због својих честих пустињачких усамљивања, која је чинио, прелазећи из једне пустиње у другу.

[2] Око 448. године.

[3] Св. Лав I, Византијски цар, царовао од 457. до 474. године. Св. Анастасије I патријарховао у Јерусалиму од 458. до 478. год. Преп. Киријак тајно отишао од родитеља у Јерусалим око 465. године.

[4] Спомен светог Јевтимија празнује се 20. јануара; упокојио се 473. године; лавра његова налазила се недалеко од Јерусалима.

[5] Спомен његов празнује се 4. марта; упокојио се 475. године.

[6] Спомен – 3. септембра; упокојио се 467. године.

[7] Под епископом овде се подразумева Јерусалимски патријарх Мартирије, који патријарховао од 478-486. год.

[8] Тимотеј II Салофакил – патријарх Александријски од 460-482. године.

[9] Етиопија – стари назив за пространу земљу на југу од Египта. Овде треба разумети углавном Абисинију, где се хришћанство раширило још у четвртом веку. Спомен његов 28. септембра; упокојио се 350. године.

[10] Канонарх значи: почињалац прописаног певања. Он са књигом у руци изговара громко и разговетно реченицу за реченицом, које пева десна или лева певница, наизменично.

[11] Комитима су се називали царски телохранитељи. Касније се ова титула стаде давати званичним лицима која су сачињавала свиту уопште високих властодржаца: проконзула, управитеља области, намесника. У дужност комита доцније је спадало и скупљање дажбина у државну касу.

[12] Свети Сава Освећени, велики подвижник палестински; ученик и саподвижник преподобних отаца: Јевтимија Великог, Теоктиста и Герасима; упокојио се 532. године; спомен његов празнује се 5. децембра.

[13] Преподобни Јован Ћутљиви, епископ Колонијски; доцније служио у Лаври светог Саве под видом простога монаха, и затим велики део живота подвизавао се у молитвеном тиховању и живовању у усамљеној пустињи; упокојио се 558. године; спомен његов 8. децембра.

[14] Дужност псалмочитачица била је да читају псалме на богослужбеним скуповима хришћана.