Свети Јован Кронштатски: Молитва пред иконом

Прекрасна је и богољубива навика код хришћана да имају икону Спаситеља и да My се моле. To је потреба за којом вапије наша душа...

И ето, имамо иконе Спаситеља, Мајке Божије и друге. Љубав хришћана према њима, са жељом да увек носе њихове ликове у мислима и у срцу, сама наша природа чулно-духовна, изазвала је неопходност да се оне изобразе иконописањем и да се ставе на почасно место у кући, као у нашим срцима или у домовима наших душа; да им се да најпочасније место и да се поштују пре свега срдачним поклоњењем, а потом и телесним...

Онога тренуткa када почињеш да се молиш у духу и истини пред светом иконом, на пример Спаситеља, тог тренутка до иконе долази дух онога који је насликан на икони, зато, ако је твоја вера у присуство лика насликаног на икони дошла дотле да ти видиш то лице живо, тада се оно заиста својом благодаћу ту и налази. На пример, чудотворне иконе, које говоре, које лију сузе, крв и друго; зато баш сви они гледају необично живо и изразито.

Шта је немогуће за Бога, Који може да оживи камен и створи од њега човека? Исто тако чудесно (дело), Он може да учини са насликаном иконом. Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23), и код онога који верује чудесно силази Вишњи. Он се сједињује са знамењем животворног крста и чудотвори.

Ви гледате у икону Спаситеља и видите, да Он гледа на вас пресветлим очима, а тај поглед и јесте слика тога, да Он заиста гледа на вас својим очима јаснијим од сунца и види све ваше мисли, чује све ваше жеље срца и уздахе. Икона је заиста образ, у цртама и знацима она представља нешто што је немогуће нацртати и означити, нешто што може да се постигне само вером.

Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда мном, говори Господ (Ис. 49, 16). Како је много утехе, живота у тим речима сведржитељног Промислитеља!

Дакле, молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан са њом благодаћу Својом; и Очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Очи су Господње на сваком мјесту, гледајући (Прич. 15, 3), значи, и на икони; и слухом изображеним на њој, слуша вас. Али, запамтите да су очи Његове очи Божије, уши Његове уши Бога свуда присутног.

Не прилагођавајте веру своме животу већ живот прилагођавајте вери

БЛАЖЕНИ АРХИЕП. СЕРАФИМ СОБОЉЕВ

ЗАВЕШТАЊЕ АРХИЕПИСКОПА СЕРАФИМА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

...Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. Модернисти  не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28)...

Пазите, браћо – говори Апостол – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. (Кол. 2, 8). Овде велики Апостол исказује не само жељу већ и опомену да се тврдо и непоколебиво држимо Православне вере и не падамо ни у какве јереси.

Апостол Павле нас чува од највећег зла, од најтежег греха, какав је јерес. То је грех самог Сатане, који је први јеретик (ето коме се уподобљују јеретици, прим. аутора блога), јер је неправославно помислио да може бити раван Богу. По сили тог греха, Деница је устао против свог Саздатеља и због тога је био лишен те највеличанственије благодатне славе, коју му је даровао Господ: он је изгубио своје блажено јединство са Богом, био низвргнут са Неба на земљу и осуђен на вечна адска мучења у геени огњеној.

Али и сви јеретици греше тим истим сатанским грехом. Изврћући и газећи једно или друго учење Христа Спаситеља, које им је предала Православна Црква кроз Апостоле и Свете Оце, они самим тиме устају против Бога и зато и наслеђују удео ђавола – вечно адско мучење.

Ова горка истина је описана у житију Киријака Отшелника. Овде се говори о томе како је неком иноку Теофану, Господ кроз Свог Анђела открио о загробном уделу Арија, Дискора, Севера, Нестора, Евтихија и других јеретика. Инок Теофан их је видео у адским мукама, обузетих пламеном адског огња.

Уосталом, јеретици подлежу тешкој казни не само у будућем животу, већ и у садашњем, земном. Исти тај велики Апостол говори: ''Аще мы, или Ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом вам, анафема да будет'' (Али ако вам и ми или Анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде) (Гал. 1, 8).

А шта то значи анатема? То значи удаљавање од нас унутрашње благодати крштења. А у њој је источник Истине и несаломиве силе за нашу борбу са злом. Она је наше средство достизања истините среће и вечне божанствене радости од сједињења са Христом.

Последично, православни хришћани који примају другу благовест, то јест ову или ону јерес – одвајају се од општења са Богом, Источником нашег спасења, од сваког истинитог добра и постају оруђе у рукама ђавола, т.ј. најнесрећнији људи на свету.

Какав закључак ми треба да извучемо из свега реченог? Ако је јерес тако погубна, онда ћемо се, возљубљена браћо и сестре у Христу, тврдо и неуклоно држати Православне вере, коју исповеда наша света Црква.

Та вера није само Апостолска већ и Отачка. Она се тако назива зато што су је Свети Оци коначно установили на Седам Васељенски Сабора, изложили је и предали нам је у наравственим (моралним) и вероучитељским нормама т.ј. у светим правилима (канонима) и догматима Православне Цркве.

Отачком се наша вера назива још и зато што су Свети Оци Васељенских Сабора, пре него што су обнародовали своје саборске одлуке, њих упоређивали са учењем Светих Отаца који су били пре њих. На тај начин, за саме Оце Васељенских Сабора, како сведоче о томе дела тих Сабора која су дошла до нас, вера Отаца који су били пре њих, била је критеријум истине. Па ако је за саме стубове Цркве Отачко учење било критеријум истине, онда тим пре за нас, грешне, свагда заблуделе, оно треба да буде то.

Ето зашто је највећи Свети Отац Руске Православне Цркве, преп. Серафим Саровски. говорио: ''Све што је целивала и примила Света Црква на Седам Васељенских Сабора, свето и неуклоно испуњавај. Тешко томе човеку који макар једну реч одузме или дода одлукама Васељенских Сабора.'' Овде св. Серафим Саровски под речју ''све'', наравно, подразумева сва правила (каноне) који се односе на наш морални живот и догмате наше вере.

Значајно је што се те светоотачке речи савршено поклапају са речима Ап. Павла, који у својој Другој посланици Солуњанима каже: ''Стойте и держите предания, имже научистеся или словом, или посланием нашим'' (Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.) (2 Фес. 2, 15).

Шта велики Апостол сматра под речју ''предања''? Несумњиво, и наравоученије (моралну поуку) и вероучење, т.ј. она правила моралног хришћанског живота и догмате наше вере, чему је он, као и сви други Апостоли, учио хришћане, и усмено и писмено. При чему нам Апостол, како овде објашњава епископ Теофан Затворник, заповеда да стојимо и будемо непромењиви у том њиховом  учењу т.ј. да не допуштамо никакве измене у светим правилима и догматима Православне Цркве.

Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу.

Модернисти  не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28).

Такви модернисти су били код нас у Русији, и то недавно. Они су се организовали у безакону заједницу под именом ''Жива црква'', која је допуштала жењени епископат, другобрачно свештенство и на друге начине уништавала наша света правила. Али Руски народ, је својом православном, кристално чистом вером, одбацио ''Живу цркву'' и она је ишчезла са лица руске земље.

Даље. Исходећи из лажне мисли о примени научног развоја на догмате, модернисти се труде да уведу измене и униште чак и саме догмате. И такви модернисти су били недавно код нас у Русији, под именом обновљенаца. Али и њих је Руски народ одбацио својом вером. И сада код нас нема ни ''Живе'' ни ''Обновљене'' цркве. Код нас постоји само једна, истинито Света и Православна Црква.

То вам је, љубљена у Христу децо, <...>   моја жеља: држите се свето и неуклоно наше Православне вере и у њеним правилима и у њеним догматима. Не прилагођавајте веру свом животу већ живот прилагођавајте вери. У истинито правславној вери налазите сву своју срећу.

Тада ћете бити истинити синови Православне Цркве и Господ ће излити на вас још овде Своју неоизрециву милост. А у будућем, загробном, животу, Он ће вам дати бескрајно блаженство Свог Небеског царства, чега да удостоји Господ све нас, молитвама Пречисте Мајке Божије и ради молитава великог борца против јереси и стуба Православља кога данас празнује Црква  - светог Василија Великог. Амин.

 

Из ''Слова на Нову 1946. годину.''

Извор: http://www.blagogon.ru/articles/237/
Превод: Православна породица, новембар 2015.