среда, 7. август 2019.

Литургијско јединство

ПРОСКОМИДИЈА - општење у Светој Чаши (Путиру)

напомена: пажљиво прочитати текст са фуснотама

Пошто многи неуки и необавештени верници, можда и не знају шта значи и колико је важна молитвено-литургијска заједница са епископом и да се та заједница обавезно мора прекинути у случају догматских неправилности епископа, те због сталног искажавања тог учења Цркве и плашења верника, објаснићемо овде укратко суштину те молитвене заједнице која се у најсавршенијем виду изражава на Светој Православној Литургији. Наиме, као што је то опште познато, на Светој Литургији (искључиво православној) освећује се хлеб и вино и претвара се у истинито Тело и Крв Христову. Да би се остварило то пресушествљење Часних Дарова епископ или свештеник пре свега, морају да буду православни, што значи да морају да имају православно апостолско прејемство, да се држе чистог апостолског учења и да немају молитвену заједницу са јеретицима или онима који признају јеретичка „Тајинства”. Света божанствена Литургија састоји се из три дела:

·         Проскомидије

·         Литургије оглашених

·         Литургије верних

Просфора

На проскомидији свештеник вади из просфоре[1] такозвани „Агнец” (Јагње), тј. централни део просфоре са утиснутим словима ИС ХС НИ КА (Исус Христос побеђује), а који ће се на Литургији верних при епиклези претворити у Тело Христово[2]. Вино и вода у Путиру се при епиклези претварају у Крв Христову. После вађења централног дела из просфоре, Агнеца, ваде се и друге честице из просфоре у спомен Пресвете Богородице, св. Јована Претече, св. Апостола, јерараха, мученика, преподобних итд. На крају се ваде честице за православне епископе, патријархе, свештенство, народ (живе и упокојене чланове Цркве).[3] На архијерејској (тј. патријаршијској) Литургији у моменту када се помињу епископи[4] долази сам патријарх испред жртвеника и вади честице за све патријархе Помесних Цркава. На тај начин он изражава своје пуно литургијско – молитвено општење са свим осталим Помесним Црквама и изражава своје пуно јединство у вероисповедању са свима које је поменуо. Значи, да би се показала литургијска заједница међу Помесним Црквама није потребно да се они свакодневно састају на неком месту да би кроз служење божанствене Литургије они изразили то своје јединство, јер то јединство се остварује и показује на видљив начин кроз помињање на проскомидији свих осталих поглавара Помесних Цркава.


Молитвено помињање епископа јесте општење
, и кроз то општење уподобљивање ономе који се помиње. Ево шта о томе пише у „посланици са исповедањем вере” послатој у 15. веку од свих Светогораца цару Михаилу Палеологу када је он свим силама нерасудно журио да сједини са нама Латине, мада су они и даље пребивали у својим јересима нераскајани и неисправљени:

„Православна Црква признаје произношење имена архијереја при свештенодејству за савршено општење. У ’Изјашњењу божанствене Литургије’ Св. Германа патријарха цариградског, написано је следеће: ’Онај који служи (Литургију) произноси име архијереја, показујући тиме и  своју потчињеност вишем (од њега), и општење са њим, и ПРЕЈЕМСТВО ЊЕГОВЕ ВЕРЕ и свештенодејства.’” (Москва 1895). Због тога, онај који помиње јеретика на Литургији оскврњује Свештену Трапезу и самог себе. „Општење само кроз помињање епископа – пише о јеретицима Преподобни Теодор Студит – оставља мрљу, мада би онај који га помиње био и православан”. И још: „Чувајте се подаље од душепогубне јереси, јер општење с њом ОТУЂУЈЕ од Христа.” (Св. Теодор Студит, ПГ. ХСIХ, 1275) Колико је пак Богу мило такво општење види се из речи Св. Амфилохија Иконијског: „Бог Отац не трпи непоштовање према његовом Сину, гнуша се и не воли оне који га хуле и гневи се на оне који ступају у општење са хулницима.”


Колико је важна проскомидија и литургијско помињање верника може да се види из много случајева у историји Цркве где су се Светитељи Божији јављали појединцима говорећи им да не постоји ни једна друга већа и јача молитва или жртва на земаљској кугли од помена неког на проскомидији и Литургији. Зашто? Због тога, што се све те честице након освећивања Часних Дарова убацују у Путир, тј. у Крв Христову. Убацујући у Путир честице, свештеник који служи говори следеће речи: „Опери Господе грехе овде поменутих Крвљу Твојом Часном, молитвама светих Твојих”. Значи, сви живи чланови Цркве поменути на проскомидији и свака та честица која означава једно име поменуто на проскомидији, при потапању у Крв Христову, у Путиру (дотични живи члан Цркве), добија укрепљење својих душевних сила, просвећење ума и срца, исцељење од разних телесних и душевних недуга и све оно што му је потребно за духовни живот. Што се тиче упокојених чланова Православне Цркве, треба рећи пре свега, да сваки православни хришћанин по свом упокојењу и раздвајању душе од тела пролази
престрашна митарстава,[5] а на којима се испитују многи и разни греси[6]. Уколико душа православног хришћанина на неком од митарстава буде задржана[7] и ако греси на том митарству превагну нешто више у односу на добра дела те душе, та душа бива спуштена у пакао. Међутим, Војинствујућа Црква на земљи има моћ да кроз проскомидију и Литургију на којој се помиње дотични, душа постепено добија опроштај грехова, те мало по мало, и све више и више излази из пакла да би на крају великим милосрђем Божијим у потпуности била извучена из њега и Ангелима била пресељена у небеска насеља у Царству Божијем! Због тога је практично, свака православна Литургија као нуклеарна бомба за пакао, јер се на њој на тај начин свакодневно извлаче душе из пакла! Због тога је веома важно, да се свештенику дају имена упокојених чланова Православне Цркве да се помињу на проскомидији, јер не постоји ни једна друга већа молитва нити жртва за те душе на целом свету.

Пошто сам укратко изложио суштину божанствене Литургије и проскомидије као њеног првог дела, објаснићу овде укратко и однос који имају православни епископи међу собом и на који начин се то одражава на вернике православне Цркве. Елем, као што рекох сваки патријарх сваке Помесне Православне Цркве, дужан је да на свакој Литургији помиње поглаваре свих осталих Помесних Цркава. Тако дакле, васељенски патријарх дужан је да помиње јерусалимског, александријског, антиохијског, руског, србског, бугарског, румунског, финског и све остале. Исто тако, србски је дужан да помиње васељенског, александријског, антиохијског и све остале поглаваре Помесних Цркава. На тај начин изражава се пуно јавно молитвено општење међу њима.

Међутим, шта бива ако поједини поглавар неке Помесне Цркве помиње рецимо Папу римског (као што то чине васељенски и србски „патријарси”)? Или као што се нпр. помиње антиохијски патријарх који има пуну унију са јеретицима монофизитима и мелкитима; или рецимо сви остали помесни „патријарси” и „архиепископи” чије Цркве улазе у органско чланство ССЦ (антихристове религије) или рецимо сергијанског „патријарха” – агента КГБ-а; или рецимо финског новопасхалца „архиепископа” Јована? Или рецимо све остале новокалендарске поглаваре Помесних Цркава, као нпр. бугарског, румунског, кипарског итд.? Да ли ће Дух Свети сићи на такве „Часне Дарове”, када се зна све ово?

Колико је важно литургијско помињање на проскомидији те пошто неко може почети да тврди како помињање јеретика није од суштинског значаја, навешћемо и следећи случај који је описан у књизи „Атонски подвижници 19. века” у опису живота великог подвижника Илариона Грузина на страни 251. (Хиландарско издање).

„Негде око 1861. године у Светопавловски манастир је дошао енглески посланик. Треба рећи да су сви монаси тог манастира били родом са Јонских острва која су тада још увек била у енглеском поседу. Посланик је замолио да га помињу у молитвама, и јеромонах који је служио чинио је то не само на јектенијама, него и на проскомидији. Али је касније, поколебавши се, отишао код духовника и рекао му своју сумњу. Духовник га је изгрдио за то што је помињао јеретика и рекао да три године не сме да служи Литургију. Јеромонах није био убеђен да је то исправно, па је отишао до оца Илариона, а овај запрепастивши се када је чуо, одлучно је рекао да не треба да служи читавог живота!

После повратка у манастир јеромонах је одбијао да служи. Игуман је тражио да сазна у чему је ствар. И када је чуо да су му оба духовника забранили, почео је да грди обојицу, називајући их људима неразумним, јер због таквих ситница као што је помињање протестанта одлучују од служења.

Али, Богу се не можеш наругати без последица. После Литургије јеромонаху је ударила крв на нос, и ничим се није дала зауставити, и он је на уразумљење многих умро. То се прочуло по целој Светој Гори.”


Често можемо да чујемо екуменисте да такође истичу како „Дух дише где хоће” (Јн. 3, 8), те да самим тим може да освети „ради верника” такве Тајне. Добро, слажем се да може јер Бог је Бог. Али постављају се онда још два питања:

  1. Да ли Он то хоће да учини тамо где је лаж, превара и јерес?
  2. Ако може, зашто онда не освећује „ради верника” и „тајинства” римокатолицима, унијатима, протестантима, монофизитима и другим јеретицима?

Или ће се опет наћи неки паметњаковић да тврди да то заиста и бива?! Па зашто онда, ти паметњаковићу, не одеш код тих римокатолика да се причестиш кад већ знаш да „Дух дише где хоће”? На основу чега дакле, закључујеш да су Богу милији „православни” унијати од римокатолика?!? Истичући те речи Јеванђеља, тј. тврдећи да Дух дише где хоће… (Јн. 3,8) они то тумаче по свом јеретичком умовању, доказујући да и ван Цркве Христове постоји освећујућа благодат Светог Духа. Они дакле, погрешно односе ту благодат као благодат у „Светим Тајнама”, заборављајући или не знајући да постоји „Благодат просвећујућа” – која дејствује и ван Цркве Христове – и благодат у Тајинствима, тј. она која освећује Свете Тајне и то једино и искључиво у Цркви Христовој.

Дакле, благодат просвећујућа делује и код будиста и код муслимана и код браманиста и јеретика, и то је благодат којом Бог приводи Истини и Цркви Својој све заблуделе људе. Горе наведене речи да „Дух дише где хоће” веома воле да цитирају баш саме екуменистичке вође, доказујући њима не само могућност, него чак и неизбежност тога да и јеретици имају благодат у тајинствима. Међутим, смисао те изреке, а сагласно са црквеним учењем, је баш супротан, што значи да се ни на који начин не може украсти или отети Дух Свети, тј. ни на који начин Он се не може принудити (присилити) да дарује благодат ономе који Му се противи. Свака јерес, сваки раскол јесте противљење Духу Светом, директно одбацивање Његове воље. А и Сам Господ Исус мрзи дела јеретика (Отк. 2,6), упозоравајући да ће свака лажа, тј. јерес добити удео у језеру огњеном и сумпорном (Отк. 21, 8; 22, 15) у вечним мукама. Па и сама реч „јерес” довољно нам говори о чему се ради. Св. Амвросије Оптински нам то овако објашњава: „Јеретичка вероисповедања не сматрају обавезним да се испуњава све узакоњено на Васељенским и Помесним Саборима,[8] него су њихови изумитељи за себе саставили вероучење по избору: што им се свиђа прихватају, а што им се не свиђа –  одбацују. Из таквог одабирања произишле су различите јереси. Јерес произлази од грчког глагола ερεο = бирам…” и још: „Јерес је удаљавање од Истине Божије, а не од мишљења већине!” (из књиге „Између страха и наде” I; стр. 25. и 41.) Неопходно је овде навести и један случај из живота преподобног Авве Агатона (упокојио у V веку у Египту). Наиме, једанпут су му дошли неки млади монаси, па желећи да испробају његово смирење почели су да га осуђују за разне грехе и пороке: за гордост, за презир ближњих, за блуд и клеветање и разне друге грехе, на шта је старац павши пред њих све то потврђивао, да је заиста тако, молећи придошлу браћу да се моле за њега Богу како би га избавио од свих тих страсти. Међутим, додадоше братија да су чула да је он и јеретик, на шта се он одмах успроставио рекавши да је то страно његовој души. Тада и сама братија падоше пред њега, молећи га да им каже зашто је све до тада признавао, те је једино јерес одбацио. Старац им одговори: „Прве осуде ја примих ради стицања смирења, јер је у тој врлини спасење душе, пошто су и Самог Господа Јевреји осуђивали, а Коме и ми треба да подражавамо у томе. Међутим, осуду у јереси ја не могу примити, већ је са великим гнушањем одбацујем зато што је јерес одвајање од Бога. ЈЕРЕТИК СЕ ОДВАЈА ОД БОГА ЖИВОГ И ИСТИНИТОГ И СЈЕДИЊУЈЕ СЕ СА ЂАВОЛОМ И ЊЕГОВИМ АНЂЕЛИМА. Одсечени од Христа већ нема Бога, којега би он могао замолити за опрост грехова, а и у сваком другом погледу је већ погинуо жив. Ако се пак, јеретик обрати ка истинитој вери и васељенској Светој Цркви, тада се исти по великој благости и милосрђу Искупитеља сједињује са Истинитим Богом…” Исто то тврде и сви други Свети Оци. По Светом Кипријану Картегенском јерес није болест већ духовна смрт

Пошто је по речима оца Јустина Поповића „епископ са мноштвом верних око себе израз и манифестација Цркве као Тела Христовог особито на Светој Литурији; Црква је апостолска и Саборна једино преко епископа као глава реалних црквених заједница – епископија” (Седам стубова премудрости, стр. 304), закључићу речима брата Жељка К.: „Видљиви израз црквеног општења јесте помињање имена предстојника (епископа, митрополита и патријарха) на божанственој служби. То помињање означава да између оног који помиње и оног који је помињан постоји заједништво богослужења једне Евхаристије (Литургије), а то омогућава саопштавање једне благодати Светог Духа свима онима који заједно служе.” (СКЛ бр. 4–40, стр. 29–30). Према томе, сваки свештеник Правослване Цркве дужан је да на свакој Литургији помиње свог предстојника, чиме изражава своје пуно једномислије са њим и то превасходно у питањима вере, јер, „ко се усуди да престане да помиње на литургији име свог предстојника, тиме заводи раскол и мора бити сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња” (тамо, стр. 30).


Међутим, ако предстојатељ у Цркви јавно („отворене главе”) успроповеда неку од већ осуђених јереси, или пак помиње на проскомидији неке давно осуђене јеретичке поглаваре, или чак поглаваре Помесних Цркава који имају пуну литургијску заједницу са појединим јеретицима или их само признају, у том случају сваки свештеник који прекине литургијску заједницу са својим епископом, не чини раскол! О томе нам јасно говори Св. Викентије Лирински: „Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, нема ни најмање потребе да им прилазимо тим путем. Колико год да су старе бестидности таквих јереси и раскола ми треба кад је потребно да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Светог Писма, да без колебања бежимо од њих као од давно поражених и осуђених на Васељенским Саборима Православних пастира Цркве!” (Седам стубова премудрости стр. 174.).

Према томе, сваки поједини члан Православне Цркве својом присутношћу на божанственој Литургији сваког свештеника Православне Цркве у било којој парохији на земљи, изражава на тај начин своју заједницу са дотичним свештеником, а преко њега и са епископом којега дотични помиње, и то не само на проскомидији, већ и јавно, јер свештеник после освећивања Дарова каже: Као прво, помени Господе слугу твог архиепископа нашег … (име) да право управља речју Твоје Истине (2 Тим. 2, 15) А народ одговара „Господи помилуј” и „све и сва”. На тај начин они изражавају своју пуну заједницу са дотичним епископом. Ако дакле, неки свештеник у парохији шабачко - ваљевској помиње свог епископа Лаврентија, тиме изражава своју пуну литургијско - молитвену заједницу са њим (што је очигледно), а Лаврентије помиње патријарха србског Павла, док Павле, осим свих помесних патријараха – јеретика помиње и архијеретика Папу римског, тако да на тај начин све то представља један непрекинути ланац… Сваки дакле верник је једна карика у том ланцу, и макар он био и последња карика у том ланцу, ипак је везан.

,,Без епископа који стоји у Истини нема Цркве.'' Свети Игњатије Богоносац

Осврнућу се и на тврдњу г. Јевтића како „патријарх” Павле не помиње папу римског. Он тврди да је „тако нешто безочна лаж пошто он никада није чуо да наш патријарх тако нешто ради”. Тако нешто не може да зна ни он нити било ко други који то тврди, јер када „патријарх” приђе жртвенику да помиње поглаваре других „Помесних Цркава”, он то чини не наглас већ у себи! Пошто је нама ипак мерило оно што неко јавно призна, те пошто то признање (и то двоструко и написмено) већ постоји, зашто онда г. Јевтић клевета друге као лажове и фалсификаторе?

Ако дакле, Дух Свети не силази на такве предложене дарове и не освећује их, да ли онда силази и у моменту вршења других „Тајинстава”? Да ли јеретички патријарх и даље поседује ту благодат Духа Светог ако је похулио на оно што је Он узаконио на Саборима? И не заборавимо – сваки епископ се на својој хиротонији три пута заклиње у неодступно чување свих догмата (непроменљивих истина) и канона (правила Православне Цркве). Зашто? Управо зато што су ти догмати и канони ЈЕДИНА свеза Небеске – Торжествујуће и Земаљске – Војинствујуће Цркве. Погази ли их, дотични самог себе одсеца од Цркве, јер је сам пресекао једину свезу која га је за Њу везивала…

Ако се дакле при рукоположењу заклиње на неодступно чување тих правила, може ли и даље бити православним ако их гази? Или можда епископи и свештеници уопште не могу постати јеретици? Но, ми из историје Цркве веома добро знамо да је то и те како могуће, те да су управо они у већини случајева производили расколе и уводили јеретичка учења у Цркву, због чега су од исте – а ради очувања словесног стада, тј. малих у Христу (Мт. 18, 6–7, 10, 14) простих верника – били и избацивани („одсецани” – анатемисани), као што се ради живота целог организма, мада и са болом и жалошћу, одсеца затровани уд. Тако нам је и Сам Господ заповедио (Мт. 18, 15–18), а и Апостоли утврдили рекавши: Ако вам и ми или Ангел са неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! (Гал. 1, 8–9)

Међутим, ако нема никога да их свргне, могу ли се такви преступници и даље сматрати православним? Наравно да не могу, јер чим погазиш заповест Божију (а канони и догме су заповести Духа Светога), преступник си. Узмимо буквалан пример. Бог је заповедио Адаму да не једе само са дрвета познања добра и зла (Постања 2,17), јер „у који дан поједете са њега, смрћу ћете умрети”. Они нису послушали и преступили су заповест и „смрт је” – по речима Св. Игњатија Брјанчанинова – „одмах поразила човекову душу и неисцељиво заразила његово тело… душа пак, којој живот даје Дух Свети, у тај моменат (тотчась) када је пала, раздвојила се од Светог Духа, Који је одступио од ње, као од оскврњене и затроване грехом, оставивиши је самој себи. Са таквом мртвом душом и са живим телом, животом подобним животињама, низвргнут је први човек на земљу на неко време, као и остали људи. По истеку тог времена које се назива земаљски живот, дефинитивно се поражава смрћу и тело…”

Оно пак што смо хтели рећи овим Адамовим примером јесте да сваки преступник у моменту преступа већ бива осуђен од стране Бога,[9] јер Богу „ништа није милије од Истине… Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех.” (Св. Фотије Велики)

„Избегавајте те зле паразитске изданке (јеретике) који рађају смртоносни плод, којега чим неко окуси одмах умире.”, поручује нам Св. Игњатије Богоносац (Тралијцима 11). „Према томе, епископима уопште није дана власт да преступају било које правило већ само да следују оним ранијим наредбама и да се тога придржавају (…) Није дозвољено, господине, није дозвољено ни нашој Цркви ни другој да чини било шта против успостављених правила и закона; јер ако би то било дозвољено онда је узалудно и Јеванђеље, узалудна су и правила; и сваки ће у време свог епископства, ако би му то било дозвољено тако поступати са њима, тј. као што је њему угодно, те ће тада свако бити нови Јеванђелист, други Апостол и други законодавац (…) Ако ли пак не буде тако, онда ће нам бити боље у тамницама и без крова над главом скитати се по свету са сваком жалошћу и тескобом.” (Св. Теодор Студит, писмо Теоктисту магистру)

Ако дакле, такав патријарх самог себе одсече од Торжествујуће Цркве на небесима да ли ће онда онај епископ кога дотични „патријарх” рукополаже бити истинити епископ? Наравно да неће. А ако такав „рукоположени” „епископ” „рукоположи” некога у свештеника да ли ће тај свештеник бити истинити или лажни свештеник? А да ли такав „свештеник” онда има благодат Духа Светог да врши Свете Тајне? Црква учи да је нема. А ако нема, причешћују ли се верници онда истинитим Телом и Крвљу Христовим или нечим другим? Одговор на ово опет нам дају Свети Оци који тврде да епископ јеретик - већ није епископ и пре Саборне осуде јер да даје Тело и Крв Христову не би нам саветовали да бежимо од њега као од змије и да нам је боље у кућама молити се сами, него у храмовима и погинемо заједно са Кајафом, забрањујући нам свако молитвено општење са њим или са онима који свесно опште са јеретиком.

Преподобни великомученик Максим Исповедник: – „ко прима лажне апостоле и лажне учитеље, ђавола прима“ – „Какве Свете Тајне они могу вршити? Који дух силази на оно што они свештенодејствују, и на оне које они рукополажу?“

Свети Атанасије Велики је писао:

„Ако епископ или свештеник, који су очи Цркве имају лоше понашање и саблажњавају народ, онда их треба изагнати. Боље је без њих окупљати се у дому молитве, него заједно са њима, као са Аном и Кајафом, бити бачен у огњену гејену.

Свети Јован Златоуст пише да је критеријум и знак јединства у Цркви не само општење у тајнама (под вођством епископа, о чему се напред говорило), већ, пре свега, општа вера. „А када ми сви исто верујемо, то и јесте јединство вере. Прво се нарушава заједничка вера, а затим и општење у тајнама. А ово се дешава, ако се сам епископ уклања од опште вере! Свети нам то објашњава: „Не само, ако нам неки говоре многе ствари, које су противне вери и све ниподаштавају, већ чак, ако и нечем најмањем, што је противно вери – уче – нека буде анатема“.

Према томе, драги брате и сестро, не заваравај себе мислима да ти можеш да имаш неку своју засебну веру, те да се вера твог предстојника може разликовати од твоје, јер у том случају то би био чист протестантизам. Протестанти кажу: „Нека верује како ко хоће, а ја ћу да верујем како ја хоћу!” То у Православљу није могуће! Куда иде стадо, тамо иде и пастир. Заблуди ли епископ, погинуће и сва његова паства!

Глава и тело

Епископ који се држи јереси престаје да буде епископ. Он се лишава свог чина и самог себе поставља ван Цркве. Сви који му следују и помињу га, следују не за епископом, већ за човеком који је изгубио благодат епископства. А када епископ изгуби благодат, како може да не упадне у заблуду његова паства? Од кога свештеници добијају рукоположење? Може ли отпавши епископ да пода Тело и Крв Христову својој пастви? Петнаесто правило Двократног Сабора јасно говори, да епископ јеретик – већ није епископ него лажни епископ и истовремено лажни свештеник. Литургије и рукопложења које он врши – то су лажне литургије и лажна рукоположења; миро које је он осветио – то није Свето Миро; његова тајинства су лишена освећујуће силе. А гле у Цркви, која је тело, нико не може да постоји одвојено од осталих. Свештеник је као неко продужење свог епископа – свештеник свагда саслужује са својим епископом, с тим епископом којег помиње, чак ако просторно служи далеко од њега. Народ, свештеници и епископ чине тело. Када глава тог тела умире, умире цело тело. Становници Свете Горе на пример имају за своју главу Димитрија (световно име Вартоломеја), којега и помињу. Међутим, Димитрије је – као што им је то и врло добро познато – присталица најмрскијег синкретизма, и другим речима, гласник и присталица најподмуклије јереси, опасније од свих које су било када нападале Цркву. Као јеретик (читај нихилист, зато што је синкретизам у својој суштини одрицање), Димитрије је сагласно Христовом учењу мртав душом. Према томе Светогорци који га помињу имају мртву главу. А ко је икад видео живо тело са мртвом главом?

''Благодат је тамо где је Истина'' св. Макарије Велики



Православна Црква учи о постојању две Благодати:

1.    Призивајућа

2.    Освећујућа лагодат у Светим Тајнама)

Призивајућу благодат Бог даје по срцу и може је дати било где. Циљ ове Благодати је да се човек подстакне да тражи Бога и оснажи у вери.

Освећујућа (спасавајућа) благодат је она благодат која сједињује са Христом кроз Свете Тајне и она се добија искључиво у православној светој, саборној и Апостолској Цркви од православних епископа, који нису у јереси.

Бог, који може све, може појединцима, из неких разлога показати и Рај, иако нису чланови истинске Цркве, али то су специјалне интервенције Господа, који је преко Светог Писма, Васељенских Сабора, Светог Предања и Светих Отаца наредио да се од јеретика и од оних који са јеретицима опште морамо одвајати.

Сабор св.Фотија Цариградског (Великог) у Цркви Светих Апостола, у пролеће 861 године.

Одржавање Сабора беше жеља и самога цара Михаила. На овај сабор дођоше многи епископи, а и преставници папе Николе, и сви они потврдише свети Седми Васељенски Сабор и поново осудише јерес иконоборачку а Светог Фотија примише за законитог и канонског патријарха.

На овом Сабору би донето и седамнаест светих канона, којима се непослушни монаси и епископи доводе у послушност црквеном поретку и предању. Нарочито се забрањује непослушним монасима да се одмећу од својих законитих епископа, и под изговором тобожње јереси њихове, стварају у Цркви нереде и расколе. Још додаде свети Сабор и то да, ако код неког епископа постоји неки грех и преступ, треба о томе сачекати Саборску одлуку и пресуду, а не одвајати се од њега и стварати раскол у Цркви. Ово правило донеше саборски Оци управо против оних монаха који беху неразумно строги и одвајаху се од свог новог патријарха и његових епископа. На крају свети Сабор прописа још и ово: једино ако би неки епископ јавно проповедао неку већ од светих Отаца и Сабора осуђену јерес, онда у том случају ко обустави и прекине спомињати таквог епископа на светим Литургијама, не само да није за осуду, него њега треба чак похвалити, па макар то чинио и пре Саборске осуде тога епископа (канон 15).[10]

"Али Син човечиј, кад дође дакле, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 17, 8).

Како разумети ово што Господ прориче: "кад дођем Други пут, хоћу ли наћи веру на земљи?" Разуме се - хоће ли наћи праву веру, а не лажну веру, као што говори Апостол Павле: "Царство Божје није у речи, него у сили" (1 Кор. 4, 20). Јер код јеретика је вера на речима у лажи јер се они ките лажним именом Христовим и Цркве Његове.



[1] Хлеб који се састоји из два дела „горњег и доњег „који симболично означавају небеску „Торжествујућу Цркву и земаљску „Војинствујућу Цркву. На просфори је утиснут печат као што се то види на слици.

[2] Све честице се стављају на Дискос.

[3] У царска времена вадиле су се честице и за православне цареве.

[4] Или пре великог входа при саслуживању више епископа.

[5] Описано у митарствима преподобне Теодоре.

[6] „Теолози” и „професори” теологије на савременим факултетима одричу постојање митарстава и пакла, те уче студенте да уколико душа не уђе у Рај ишчезава у небићу. На оваквом „православном” учењу позавидели би им мислим и сами будисти… Главни проповедник те јереси у СПЦ је „професор теологије” на „богословском” факултету „епископ” браничевски Игњатије Мидић.

[7] Треба напоменути да је једно од митарства кроз која душа православног хришћана пролази по смрти „митарство за јерес! Оно је 19., тј. предпоследње

[8] На „теолошком факултету” савремени професори уче студенте да су епископи изнад Васељенских Сабора (што се лично можемо уверити од студената)

[9] Чега је и преступник свестан, пошто му то и савест говори, као што је то и Адаму говорила, јер је покушао да се оправда и кривицу свали на другога. Тај синдром, нажалост, остао је и до данас: „Америка је крива!”, „Слоба је крив!”, „Европа је крива!”, „Масони су криви!” И још се питају: „Због чега нас Бог кажњава кроз НАТО? Чине нам неправду и бомбардују нас, а ми ништа нисмо криви „чак смо и свет небески Народ!”, арлаучу данас помрачени грехом Срби! Слепи и безумни, зар не схватате да је то због анатеме? На сва та безумна кукања Бог може одговорити као некад Јеврејима: … ударао си их, и не осећаху, сатирао си их, и не хтедоше примити наказање, отврдоглавили су горе од камена и не хтедоше се покајати… (Јеремија 5, 3) Зашто? Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство и пророк и свештеник, сви су варалице и говоре лажи (Јеремија 6, 13; 8, 10). И још јер свештеници његови (Божији) скрнаве светињу и изврћу закон (Софонија 3, 4).

[10] Латинска, монофизитска и остале екуменистичке јереси су давно осуђене и проклете од светих Отаца и Сабора.

2 коментара: