Истина о Саборно проклетој и изопштеној сергијанској лже цркви (данашњој МП) и РПЦЗ

Аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов), духовни син светог Теофана Полтавског коме духовни отац беше преподобни Теодосије Кавкаски Чудотворац. Сва тројица светитеља говораше да је сергијанска МП антихристова безблагодатна црква сатанина.

1909 -1994 †

Једна од последњих фотографија старца Епифанија

Јеванђељска реч о лажним пастирима

 

Садржај:

1 Јеванђељска реч о лажним пастирима
2 Отпадничка лажна црква
3 Глас Катакомбне Цркве
4 Пут истините Цркве Христове
5 Продор обновљенства у Руску православну цркву заграничну

1. Јеванђељска реч о лажним пастирима

У Цркви Божјој над словесним стадом Христовим постављени су они који напасају или духовни пастири, који не само да сами ходе, већ истовремено воде читаво стадо са собом путем истине Христове. О томе нам објављује глас првоврховног апостола Петра: «Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: Чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; Нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду; И кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене.» (1.Петр.5,1-4).

И као наставак ових речи, првоврховни Апостол Павле, обраћајући се Цркви васељенској каже: «Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом.» (Дап.20,28).

            Узвишено стоје пастири. Они уздижући се изнад пастве, на стражи су истине Христове. Због тога и свети Апостоли објављују онима који се напасају: «Тако и ви млађи покоравајте се старешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат» (1.Петр.5,5). «Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдеју над душама вашим, пошто ће одговарати за њих…» (Јевр.13,17).

            О истинитим пастирима, о онима, који ни живот свој не жале зарад спасења повереног им стада све је речено: «Пастир добри живот свој полаже за овце!» (Јов.10,11).

            Напасани се покоравају пастирима, - овакав је закон Христов. Међутим и они сами, без обзира на сво поштовање према пастирима и на потчињеност њима, без обзира на  сеопшту јеванђељску заповест: «не судите!», онима које сам Господ напаса у моралну обавезу стављена је највећа духовна будност и расуђивање чак и према самим пастирима: да ли ови ходе по путу истинитоме и воде за собом читаво словесно стадо?

            О овој највишој опрезности и смиреном духовном расуђивању говори и сам Апостол Павле: «Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња» (Еф.5,15-17).

            Заповеђено је: «Не судите» међутим истовремено овоме се додаје «не будите немудри». Не осуђујте ближњега, у вашем случају старијег, због његових слабости, грешака, неисправности и греха – већ управо о том погрешном путу, не осуђујући, расудите. Како и сами не бисте за истину прихватили лажно, јер се ово лажно може тицати самих основа духовног живота: «Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите!...» (Дап.20,29-31).

            Управо зарад овакве будности и јесте потребно духовно смирено расуђивање, како «наопако», односно, погрешно, неистинито разумевање не би било прихваћено за истинито. А тим пре, то је опасно, када греше не тек обични верници, већ сами пастири руковође, што би у Цркви требало да су чувари истине. Ипак, пошто нема човека да не греши, тако нема ни пастира без слабости, без грешака. Међутим, не ради се ту тек о обичним грешкама, већ о најдубљим извртањима Духа Цркве и духа пастировања, који уништавају реч учења Христовог и пут свете истине.

            Када Господ каже: «Не судите, да вам се не суди» (Мт.7,1), Он нам на  истом месту, у тој истој беседи, заповеда да будемо обазриви према истинитости пастира: «Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их!» (Мт.7,15-16).

            А коме су упућене ове речи? Ко може разазнати лажног пастира, „вука грабљивог“? То су сами напасани! Дакле, словесном стаду дати су и способност и право да расуђује о пастиру: је ли он истинит или није, истинитим ли путем сам ходи и за собом води паству Христову? Јер, кад напасани не би имали право нити способност да разазнају пастире, тада Господ не би говорио Својој Цркви: „по плодовима њиховим познаћете их“. Дакле расуђивање о пастиру јесте законито! Незаконито је осуђивање, односно уздизање изнад пастира, који је учинио некакву грешку. «Осуђуј дела, осуђуј грех, али не и човека», уче Свети Оци.

            У више наврата Спаситељ је понављао своје упозорење, изговарајући реч: «Чувајте се!» (Мт.7,15; 16,6; 24,4; Мр.13,23; Лк.21,8 и др.) и тиме подвлачи, да је вернима дата и способност за утврђивање опасности и оружје за самоодбрану: «Чувајте се лажних пророка (лажних пастира)… по плодовима њиховим познаћете их» (Мт.16,6). «Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити» (Мт.24.4-5). «Али ви се чувајте; ево, све сам вам казао унапред» (Мр.13,33,35,37).

            Но међутим, лажни долазе, као и истинити, споља са пастирским изгледом: «у оделу овчијем», «у име Христово». Јер је тако казано о лажнима: «Чувајте их се, чувајте»!

            У том светлу и с тим циљем на лажне пастире упозорава и свети апостол Петар, када каже: «А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унети јереси погибли, и одрицаће се Господара, Који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама (за извртањем истине), због којих ће се похулити на Пут истине. И у лакомству искоришћаваће вас варљивим речима; њихов суд одавно не касни, и погибао њихова не дрема» (2.Петр.2,1-3).

            И све ово речено је напасанима поводом пастира. Ово је упозорење за сва времена и за сва застрањењâ, која се заједнички називају «јереси», односно «одвојености». Али смисао речи првоврховног је у томе да је паства дужна да има духовно расуђивање о истинитости пастирâ.

            Али ево и другог од првоврховних, божанског Павла, који паству упозорава чак и на лажне апостоле: «Јер су такви лажни апостоли, -пише он, - лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности» (2.Кор.11,13-15).

            Јер то је исто казано пастви, како би хришћани разликовали истините и лажне пастире. Беху (или су само важили да су) апостоли, а постадоше лажни апостоли. Неки беху пастири, а одвојивши се од истине, постадоше лажни пастири. Произилази, да је расуђивање о истинитости пастира – у потпуности законито. Законито је расуђивање, али није законито њихово морално осуђивање. И ово расуђивање има за циљ само да се паства сама одбрани од лажних пастира. Због тога божански Апостол, мислећи на страшну опасност по руковођене, када ови без расуђивања ходе за лажним пастирима, прибегава јаким изразима: «Чувајте се паса, чувајте се злих посленика!» (Фил.3,2).

            Дакле циљ свих горе наведених упозорења своди се на заповест: «Чувајте се!»

            Ето и свети Апостол и јеванђелиста Јован Богослов, обраћајући се свим верујућима говори: «Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет» (1.Јов.4,1).

            Овде се већ одређеније исказује јеванђељска поука свима у Цркви: не веровати свакоме «руковођи», не веровати чак ни онима, који имају наводна пастирска «права», «јер многи су лажни пророци изишли у свет», - пише свети Апостол у првом веку, а тим више се овакви појављују у наше време, - зато «не верујте свакоме духу, него испитујте духове, јесу ли од Бога?» Казано је: «испитујте», али у исто време и «не судите». Ове две заповести једна другој не противрече. Пошто «испитивати» то означава «расудити, истражити, проучити, искуством проверити. И ако се испостави, да пастир бежи од «истинског пута» (2.Петр.2,2), тада, не осуђујући га као човека, ваља с њим поступити по речи Јеванђеља. Када онај ко испитује схвати своју личну немоћ и усмерење на заблуде, добра воља према заблуделоме, уколико он пројави исправљање, стоји и даље. Међутим уколико он остане неисправан: «Кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник» (Мт.18,17), односно, немој с њим имати никакво општење. Заповест «не судите» у односу на добру вољу према отишлима од истине, стоји и даље, међутим, заповест о духовном расуђивању и љубави према светој истини, поставља границе према личном општењу са оним ко у заблуди остаје упоран.

            О овој нарастајућој строгости у односу према упорно остајућима узаблуди, видљиво јасно говори исти онај Апостол и јеванђелист Јован Богослов: «Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим делима» (2.Јов.1,10-11).

            Наравно да ове строге речи он, који по искључивом праву носи име «Апостола љубави», не пише због мањка љубави Христове,. И јасно је само по себи, да у овим речима нема кршења заповести о неосуђивању ближњег. Јер та заповест мора бити у неразоривом јединству са заповешћу: «не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога»?!

Стога, чувајући заповест о неосуђивању и исдпуњавајући заповест о расуђивању, о томе да ли пастир делује у истинском духу, у име љубави према светој истини, великом јединству Цркве, каткад се прекида општење са лажним пастирем. Међутим, кроз овакву строгост ипак делује иста љубав Христова. Јер прекид општења, с једне стране, чува истину, док с друге, разобличава заблуду оног, ко је отпао и призива га да се исправи, да се покаје.

Управо ово говори и други апостол Христов. Свети апостол Павле: «Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас» (2.Сол.3,6).

Значи свети Апостол заповеда не у своје име, већ у име Господа нашег Исуса Христа «да се клонимо сваког брата, који живи не по предању», не по закону Цркве, писаном и неписаном, већ сачуваном као предање Свете Цркве, закона, не писаног, него преношеног од уста до уста.

Међутим, можда ће неки лажни пастир, кршећи закон, себе оправдавати тиме, да «ја, наводно, нисам «брат», ја сам «отац», те се зато речи апостолске на мене не односе. Чак и ако вршим «недела», и не по црквеном закону. Ја сам пак пастир, а ви сте овце! Ја одговарам за вас, а не ви за мене… зашто бежите од мене?..».

Поводом сличних тврђења лажних пастира пре свега потребно је приметити, да свети Апостол «браћом» назива све без разлике, пошто се то темељи на речима Христа Спаса, Који каже: «А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима» (Мт.23.8-9).

            Зато и оно што је казано за «брата», кршитеља закона црквеног, то се непосредно тиче пастира-прекршиоца. И чак се тиче не у мањој, већ неупоредиво већој мери, јер «од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати» (Лк.12,48).

            Уклањање пастве од пастира, који је отпао од закона пастирске службе – у потпуности законито, јер је основано на јеванђељској речи. И не само да је по закону, већ је то чак и морална обавеза пастве. Паства не осуђује, јер је речено: «не судите!». Паства опрашта, уколико то не превазилази њене могућности, јер Спаситељ рече: «Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша» (Мт.6,15). Међутим и код неосуђивања и код опраштања паства се клони пастира, који се одвојио од закона јеванђељског. Јер јеванђељски закон заповеда да се ово учини (2.Сол.3,6), како и би указано раније. А ово склањање или одлазак пастве од пастира, што се одвојио од «пута истинитог», може и да не буде јавно изражено: ево, дакле, из којих разлога се ми одвајамо од тебе… јер Господ Исус Христос заповеда не да не идемо за таквим, већ да од њега и «бежимо», као што је то Спаситељ објаснио у причи о пастиру добром и лажним пастирима, што он назива најамницима, лоповима, убицама.

            О томе, како истински пастир улази у тор овчији, и како тамо упада лажни, о томе Спаситељ Христос каже: «Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама...“ (Јн.10,1-2).

            Сам Господ појашњава: онај ко улази у истиниту Цркву, у истинско свештенодејство према њој, Сам Он је сведејствени Спаситељ и Господ: „Ја сам врата!“ (Јн. 10,9 и 7).

            Не може се истински ући у Цркву Христову, осим преко Њега Самог. А ако је ко продро мимо Њега, тај је лоповски прешао ограду, а није ушао кроз једина Врата. Зато улазак пастира у Христу у тор овчији, није могућ осим хођењем „животом по Христу“ или, другим речима, као што рече и Сам: „Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла... У Пророцима је написано: И биће сви научени од Бога» (Јн.6,44-45).

            Није могуће у Христу бити пастир у Цркви, а не ући у Њу «на врата» кроз Христа. И ово ступање и хођење у «тор овчији» је на жалост, не тек ретки, већ изузетно ретки знак распознавања истинског пастирског руковођења. Зато Господ и каже: «А који улази на Врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену… и када своје овце истера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.» (Јн.10,2-4).

            Међутим, ако пастир дела не «у Христу», не у духу Јеванђеља Христовог, онда, пре свега, он није на  истинска «врата» ушао у тор овчији. И неминовно ће пројавити, да је – лажан, да је лажни пастир, да је «лопов и разбојник» (Јн.10,1), зато што је украо оно, што му по праву не припада. «Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти» (Јн.10,10)… И сваки лажни пастир духовно убија оне, који без размишљања ходе за њим. А он и не може да не «коље», и не «упропаштава», зато што у њему нема правог живота у Христу… А неко је страшну реч рекао: «ретки (се) пастири у наше време спашавају!» (Јован Златоусти).

            Истинске овце из стада Христовог срцем осећају да реч из уста њиховог пастира није његова лична реч, већ реч Христа Спаситеља. Они чују у гласу пастира глас Христов. И зато «овце иду за Њим, јер познају глас Његов» (Јн.10,4).

            А лажног пастира, који не ходи «у Христу», који се одваја од пута јеванђељског, Сам Господ Исус Христос назива «туђим гласом» непознатим слуху оваца из Његовог стада… И како ће поступити истинске овце кад из уста «пастира» зачују потпуно «туђи» глас? Господ каже: «А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца» (Јн.10,5).

            Дакле, потпуно је по закону и јеванђељски оправдано  да овце словесног стада Христовог излазе, када зачују у «гласу» пастира «туђе» - па нека је то и поучна реч или понашање – у почетку «за туђином неће ићи», а потом ће и «побећи од њега».

            Дакле лествица духовног расуђивања о лажним пастирима и правилном односу према њима на основу Јеванђељског учења може се исказати следећим кратким речима: «не судите» (Мт.7,1), али «расудите» (1.Кор.10,15)!

«Не судите» пастиру лакомислено, збрзано, лаковерно, можда он и није лажни пастир...

«Не судите», али ипак Писмо говори: «не будите неразумни!» (Еф.5,17). Не будите равнодушни према добру и злу.

«Не судите», не осуђујте «пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри… јер су дани зли». (Еф.5,15-16).

«Не судите», али ипак, «не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. (Еф.5,17). А «расуђивање» или «мудрост» јесте да увек полазимо од «воље Божије».

«Не судите», али речи су Господње: «Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!» (Мт.10,16). Мудрост имајте змијину, а безазленост голубињу.

«Не судите» каже Господ, али после пар речи Он упозорава: «Чувајте се лажних пророка (лажних пастира), који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви…» (Мт.7,15) Страшна је реч да ће у облику «пастира» у стадо ући «вуци грабљиви»!

«Не судите» према спољашњости, већ по делима, «по плодовима њиховим познаћете их» (Мт.7,16). Јер дела говоре јасније, од речи.

«Не судите»… зато што нам Сам Господ казује: «Тешко вама… лицемери, што остависте што је претежније у Закону: правду (суд-расуђивање) и милост и веру» (Мт.23,23; Лк.11,42).

«Не судите», а ако судите, казује Господ, онда «праведан суд судите» - и објашњава; «не судите по изгледу» (Јн.7,24). Не сме се судити о истинитости или лажности пастира према лицу, одећи, изгледу.

«Не судите»… Но Апостол Христов упозорава: «А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља (лажних пастира) (2.Петр.2,1). Ово се пак пророчанство обистинило обистињује на сваком кораку… те Апостол наставља: «њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дрема» (2.Петр.2,3).

«Не судите»… «не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет» (1.Јов.4,1). Ово казује свети Апостол и јеванђелист Јован Богослов и уз раније речено, он објашњава, «то је дух антихриста» (1.Јов.4,3).

«Не судите», али «расудите»… «Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас» (Дап.20,28-31). «Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим делима» (2.Јов.1,10).

«Не судите» говори Христос: «Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник…» (Јн.10,1). И објашњава: «Ја сам врата!» (Јн.10,9 и 7).

«Не судите», али «расудите»; «А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену... и када своје овце истера, иде пред њима» (Јн.10,2-4).

«Не судите», већ «просудите»: «А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца» (Јн.10,5)… О пастирима суде по њиховом «гласу». А ако су њихови «гласови туђинаца», онда су то они, које је Господ Исус Христос и Његови свети Апостоли назвали «вуцима грабљивим», «вуцима грабљивим (злим, рус.изв. – п.п.), који не штеде стада».

«Не судите», ако је могуће, «опростите» (1.Јов.5,16), већ сами «бежите» од њих (Јн.10,5-7).

 

(Документ катакомбне цркве у подсоветској Русији, 1959.година).

 Схимонах Епифаније Чернов

 

2. Отпадничка лажна црква

 

1. Савремена Катакомбна Црква у Русији јесте неодвојиви део повесно створене Сверуске Православне Цркве, која у овом десетлећу 1988., обележава своје хиљадугође.

            Тако Катакомбна Црква православна, почива на оним истим непоколебивим догматским и канонским темељима, на којима је почивала Православна Црква у Русији током свог хиљадугодишњег постојања.

            Православна Катакомбна Црква јесте сверуска, зато што обухвата све границе бивше Русије, као границе исповедничке постојаности и мученичког страдања, запечаћеног морем крви у ХХ веку.

            Сверуска Православна Катакомбна Црква руководи се, поред осталог, још и свим одредбама Сверуског Помесног сабора из 1917-1918.године, као и свим тајним Саборима Сверуске православне Катакомбне Цркве.

            2. Катакомбно време Сверуске Православне Цркве почео је у тренутку, када је у Руском Православном царству по Божјем допуштењу било сломљено политичко, друштвено и културно устројство, успостављено у протеклих хиљаду година. Те је Русија у октобру 1917.године пала под, у свету невиђено, ропство интернационале, споља прикривене псеудонимом советске власти, која гради социјалистичку државу.

            Советска власт, помоћу, које она заповеда, званично је себе и покорену земљу прогласила – атеистичким безбожницима. Међутим и ту се скрива превара. Власт себе објављује тек за безбожну, односно равнодушну по питањима вере и безверја, међутим судећи по делима, она је антитестичка, противбожна до сржи. Она је антихришћанска, а по духу антихристова власт.

            Припремајући се за празновање двадесетогодишњег јубилеја свог постојања, советска власт је наредбом од 15.маја 1932.године, коју је потписао Стаљин, објавила безбожну петолетку, према којој је озакоњено да од 1.маја 1937.године на читавој територији Советског Савеза «име Божје мора бити заборављено».

Међутим остваривање ове наредбе омео је последњи рат.

Почев пак од најкрвавијег преврата и насилног заузимања власти у земљи, највећој на свету по површини, и стога ресурсима богату, отпочет је и по обиму и суровости нечувен антихришћански прогон Цркве Христове.

Прогони ови постали су чисто апокалиптични. Стотине и стотине епископâ, многе хиљаде свештеникâ и монаштва, а световњака на милионе примили су смрт за Христа у најпрефињенијим мучењима пошто беху растргнути, као што се каже у Откривењу «зверињем земаљским» (6,8), од људи који постадоше звери.

По приближним подацима бољшевичка власт уништила је у земљи од 50 до 65 милиона људских живота, које је сматрала «сувишнима». А Лењин, вођа руског ужаса, «хвалио» се овим у неколико наврата: «А ми, драга господо, шта нас брига за Русију!»

3. Советска власт објавила је материјалистичко, марксистичко гледиште света за научно и једино законито. Услед тога атеизам, тачније антитеизам (антихришћанство!) и сатанизам (последња вера Маркса!), заузели су место једине владајуће религије у СССР. Црква се нашла ван закона и као «преживели остатак капиталистичког устројства», морала је бити потпуно уништена. Међутим, непосредни прогони нису дали жељени исход. Искорењење вере у Бога, Саздатеља и Промислитеља са крвавим терором и уништење Цркве советској власти није успело. Тада је она кренула путем подметања/лажирања Цркве, одлучила да ју неприметно лажира изнутра. Да уместо истините створи лажну цркву, која само личи на истиниту, и која би чинила све, што јој нареди богоборна власт, што руководи с њом.

На тај начин, прво се појављује Жива, или Обновљенска Црква, лажна црква број један, а када је она пропала, на ову, од власти задату тему, настала је иста таква обновљенска, али сада већ сергијанска лажна црква број два. Њен идејни творац био је лично Стаљин и ДПУ (Државна политичка управа), а проводилац митрополит Сергије (Страгородски), високи јерарх, који се не одржа у истини.

Као камен темељац у градњи ове лажне цркве митрополит је ставио докуменат, познат под називом „Проглас“, а који је био издат према тезама ДПУ у јулу 1927.године. Сличан проглас предлаган је својевремено Његовој светости патријарху Тихону и његовом наследнику, чувару патријаршијског престола, митрополиту Петру. Међутим они су обојица одбацили овај предлог, као нешто што не улази у њихову надлежност, док је митрополит Сергије то прихватио.

Очигледно, објављен је само препричани тајни проглас, који је митрополит предао Стаљину. Али је потпуно разумљиво, да је привремени заменик чувара пристао на потпуну капитулацију пред богоборном, антихришћанском влашћу. Он је учинио издају према Светој Христовој Цркви и Самом Христу Богу.

Митрополит Сергије је советску власт – власт богобораца, у сржи антихришћанску, која је дошла са свим знацима антихристовог духа – признао за власт богоугодну, од Бога благословену, по доброј вољи Божјој, земљи даровану, као пред Богом закониту власт.

Он је позвао Руску Цркву да благодари ову власт „за толику пажњу према духовним потребама православног становништва“ и на уједињење с њом у радовању њеним радостима и туговању у њеним неуспесима. Кад је причао пред иностраним новинарима о „Прогласу“, митрополит је у својим лажима отишао још и даље. Он у корену одриче било какво угњетавање, тим пре прогоне Цркве Православне у СССР. Он објављује, да Црква у Советском Савезу ужива толику слободу, какву никада и нигде до сада није уживала.

Он раскринкава и оптужује свештеномученике и свештеноисповеднике, и остале страдалнике Сверуске Цркве у Христу, који примише преславну смрт Господа ради и изјављује, да они пострадаше због своје глупости и тврдоглавости, зато што су се бавили политиком, односно одбацили законитост советске власти!

Јасно је да су после оваквих изјава чекитсти ликовали и прихватили митрополита Сергија за свога. Говорили би: „наш митрополит Сергије!..“

Овакав „Проглас“ митрополита, као заменика чувара патријаршије, донео је не само раскол у Једину Сверуску Цркву, већ и нешто неупоредиво више од тога – катастрофално више.

4. Читава исповедничка Црква дубоко би потресена и узнемирена понашањем онога, ко се сматрао поглаварем те Цркве. Бунили су се и раскринкавали Сергија за малодушност, кршење основних закона Свете Саборне и Апостолске Цркве, указивали му да је то напуштање и издаја Христове Цркве. Чинили су то митрополити, архиепископи, клирици свих чинова, монаштво и познати световњаци: писци, академици, професори, па чак и обичан свет. Слали су му читаве делегације. Све је то чињено у нади да ће митрополит Сергије променити мишљење. Свој глас из заточеништва подигао је и прави поглавар Цркве, чувар престола митрополит Петар. Он је нудио свом привременом заменику да напусти то место, те да други јерарх заузме његово место. Међутим митрополит Сергије, схватајући да иза њега стоји советска власт, „показа зубе“ и на сва негодовања одговорио угњатевањем свих несагласних са „владавином“ његовом. Авај, он је испао узурпатор и диктатор Свете саборне Цркве. Један од једномислених јерараха – узгред, за ког је важило да је агент ДПУ, саветовао му је: „Као што је партија згромила своју опозицију, тако и ми морамо своју згромити!“ (архиепископ Серафим Александров).

Појавило се, наравно, подоста сапутника овом „отпадништву“ (2.Сол.2,3).  Али безаконику освајачу црквене власти исповедничка Црква одговорила је напуштањем њега и његове лажне цркве. Советска власт заузела се за „свог митрополита“. Почела су масовна хапшења оних, који нису признавали митрополита Сергија и стрељања. Сверуска Црква обукла се у црвену одору мучеништва. И ако је Катакомбна Црква настала услед прогона богоборне власти одмах после преврата 1917.године, онда је кроз десет година, 1927.године, почео масовни одлазак у катакомбе, из разлога проузрокованим чињењима митрополита Сергија. Од тог тренутка озакоњена, советска лажна црква број два, сергијанска, жива сарадница богоборне власти, да будемо искрени, против незаштићене Катакомбне Цркве, коју је уз све митрополит Сергије оптуживао и као контрареволуционарну.

Све оно малодушно, улизивачко, спремно да иде на свако мирење са савешће, које чак и антихристу говори – „ти си од Бога!“ – и самим тим поставши прави отпадник од Бога – све то ушло је у сергијанске храмове. И без обзира на отворену забрану Апостола, да се моли за оне који чине „грех на смрт“ (1.Јов.5,16), они уздижу своје молитве за антихришћанску власт у храмовима лажне цркве. И на овај начин, испуњава се пророчанство светитеља Теофана Затворника, да ће ускоро наступити време, када ће се у храмовима (лажне цркве) певати и читати као и раније, али Православља тамо неће бити. Зато што је ово лажна црква „апостазије“, лажна црква „отпадништва“ (2.Сол.2,3). Супротно овоме, наставља светитељ Христов, у некој сиромашној сеоској колиби криће се усамљени монах и овде ће, у тој колиби, бити истинска Православна Црква – катакомбна!..

5. Потпуна супротност сергијанској лажној цркви, која антихристову власт признаје за власт од Бога, и која је сама призната од антихристове власти – Руска Православна Црква, - заправо је она исповедничка Катакомбна Црква, која је своје правоверје посведочила милионима мученика, јерараха, клирика, монаха и световњака, мушкараца и жена. Лажна црква их је одбацила, пред читавим светом изјавила је устима митрополита Сергија, да „нема никаквих прогона“, произилази, „не може бити ни мученика!“ А они, што су страдали, каже он, пострадали су „због глупости“ и „због својих преступа“.

Советска власт уништавала је и до дан данас уништава, ону тајно постојећу Катакомбну Цркву. И ова Црква јесте потпуна супротност јавно постојећој и јавно лажној цркви. Најочигледнији знак Катакомбне цркве јесте то, да она постојећи под советском влашћу, живи са осећањем да је наступио крај времена. Овај осећај усађен је благодатним руковођењем Светог Духа кроз Реч Божју, с једне стране, а с друге живом речју изабраних сасуда благодати, који објављују убрзани долазак последњих времена и појаву антихриста. Овакви изабраници Божји били су сверуски старци XIX-XX века: преподобни Серафим саровски, блаженог помена митрополити Гаврило петербуршки и Филарет московски, оптински старци (јеросхимонах Антоније, Амвросије и др.), глински старци (јеросхимонаси Илиодор и Порфирије), подмосковски старци (јеросхимонаси Исидор и Варнава), валаамски старци (игуман Назарије и анђеоског лика јеросхимона Алексије), епископи Игњатије Брјанчањинов и Теофан затворник, свети Јован Кронштатски и многи други.

И када је дошао ХХ век, оно о чему је причао, сузама обливан преподобни Серафим Саровски: „Ускоро ће антихрист скидати крстове са цркава, Божје храмове претварати у пећине... Крштеног народа ће толико погинути, да анђели Божји неће стизати да прихватају душе убијаних... велика ће жалост бити, толико велика, какве није било од постанка света нити ће бити убудуће“, -то Божји људи разумеше, да је ово време већ наступило под бољшевизмом. Тим пре, што и велики оптински старац, јеросхимонах Амвросије, објашњавајући 1866.године једно значајно јављање духовног лица, предвиде, да ће у то време, као време антихриста: „...верна чеда Свете Апостолске Цркве морати да се крију у пећинама“, односно у катакомбама.

Међутим вођа предводник советске сергијанске лажне цркве, покушавајући самог себе да оправда, упиње се да одриче објаву Светог Духа. Он с гневом одбацује то што тврде благодатни старци Русије, да кроз советску власт делује сам непријатељ Христов – антихрист. О томе митрополит Сергије изјављује у разговору са делегацијом из Петрограда, на чијем је челу био епископ гдовски Димитрије. На речи владике Димитрија: „Помолити се за антихристову власт немогуће је!“, - а митрополит Сергије га у бесу прекида: „Ма какав ту сад антихрист?!“

Професор Андрејев, члан делегације, на ово се успротивио митрополиту: „Али дух је антихристов!..“

А против могућности да Црква постане тајна, катакомбна, митрополит се изјаснио у своме „Прогласу“, назвавши „канцеларијским маштарима“ све, који допуштају такву могућност. Уз то он није приметио у какву противречност упада, не само према Његовој светости патријарху Тихону, да су „катакомбе – једини пут за Цркву Христову“, и према руској јерархији, која другачије размишља, већ и  према читавој првобитној Цркви прва три века катакомбног живљења. Па и  више од тога, оној која по апостолском обичају, насади хришћанство путем „домаћих цркава“ (Рим. 16,4; 1.Кор. 16,19; Кол. 4,15). Међутим митрополит је упао у кобну противречност и са Самим Господом Исусом Христом. Спаситељ и личним примером и јеванђељским учењем благослови постојање скривене, тајне, Катакомбне Цркве: «А кад вас потерају у једном граду, бежите у други» (Мт.10,23). Најављујући немирну кончину Своје земаљске Цркве, Господ у Откривењу о свету и Цркви у њему, говори: «А жена утече у пустињу где имаше место припремљено од Бога…» (Откр.12,6). И још: «И жени бише дата два крила орла великога да одлети у пустињу на место своје…далеко од змије» (12,14).

            Тако, митрополит Сергије, као и његове присталице, по питању могућности катакомбног постојања Цркве, у исто време, и по питању антихриста, износи мишљење супротно, како учењу Свете Цркве Христове, тако и благодатном руковођењу светих Божјих угодника. А све ово показује да се митрополит Сергије и они с њим одвојише од учења Свете Цркве, не у тамо неком смеру другачијег мишљења, већ потпуно јеретичком.

            6. Највећа лаж, за коју је способан само сатана – «отац лажи» (Јн.8,44) и његове слуге, како безтелесни, тако и они у људском телу, јесте лаж да «Бога нема»! већа лаж од ове, у васељени ни не може постојати. И једино човек, у потпуности поседнут злом, јесте способан за такву лаж. И Свето Писмо каже, да је у таквом човеку «дух антихриста» (1.Јов.4,3). «такав је варалица и антихрист!» (2.Јов.1,7). А советска власт, откад постоји, тврди ову сатанску лаж, да «Бога нема»! И руску земљу и све људе упиње се да одвоји од Бога и учини их непријатељима Његовим. И управо овакву власт је митрополит Сергије и они с њим људском роду представио као власт од Бога!

            У првом канонском правилу светог Василија Великог дато је одређење појма јерес из угла Светих Отаца: «Јеретицима се називају они, који се потпуно одвојише и заблудеше у самој вери…» (Вас.Вел. правило 1.).

            Ко осим Сергија и његових присталица може приговорити да се советска власт, као ниједна друга у свету, «потпуно одвојила и у самој вери (својој) отуђила» од вере у Бога и доказала, да је по духу власт антихриста?!

            Божанско Писмо јасно говори о антихристу, «Онога је долазак по дејству сатанину» у грчком изворнику, а «по дејству сатане» у руском преводу (2.Сол.2,9). Тако дакле, свети Апостол Павле пише: «Долазак (антихриста биће) по дејству сатане!» А свети Апостол и јеванђелиста Јован Богослов у добијеном Откривењу Господа Исуса Христа изражава се још јасније; «И звер (антихрист),

коју видех бeше слична рису, и ноге јој као у медведа, и уста њезина као уста лава. И даде јој аждаја (сатана) силу своју и престо свој и власт велику» (13,2). «И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери» (13,3).

            Дакле на основу Божанског Писма, учење Свете Саборне и Апостолске Цркве о антихристу могло би се оквирно исказати следећим речима:

Пошто људски род у великој већини својој буде изабрало пут зла и греха и коначно зађе у «гнусобу опустошења» (Дан.8,13), у «отпадништво» од Свевишњег Бога, у «апостазију» (2.Сол.2,3), - тада ће се Господ својом закриљујућом благодаћу уклонити од незахвалних људи, који одабраше пут застрањења од Бога, пут свакојаког безакоња, послушности и служења ђаволу. Господ ће попустити да се до краја одигра оно, што сами људи слободном вољом изабраше. И тада ће ђаво у личности антихриста наћи своје послушно оруђе прво као читавог друштва, које тек у скупини мноштва проводи наум Христових противника, а потом и предвођеног једном личношћу. Он ће га зацарити, тога надтиранина, којег Писмо назива «човек безакоња и син погибли» (2.Сол.2,3; Откр.6,8), а пошто људски род неће променити мишљење, Господ ће попустити да се његова огромна власт распростре на читаву земљу… И прихватиће га, потомка «тајне безакоња» (2.Сол.2,7), као жељенога цара, «становници земље чија имена нису записана у Књигу живота јагњетову» (Откр.13; 17,8).

Преварно, лажно учење митрополита Сергија и његове лажне цркве своди се на то да: антихриста, који се зацарио „на четвртину земље“, где му, према Писму сатана „даде силу своју и престо свој и велику власт“, они на првом месту не сматрају да пред Богом управо ова власт јесте власт антихриста. Већ супротно, ову богопротивну власт над руском земљом, која се сада већ рашири на пола света, антирхишћанску и антихристову власт, зарад преваре називају само советском влашћу – лажни јерарх, који је отпао од истине и лажна црква њему послушна, прихватају за од Бога потеклу, по доброј вољи и благослову Божјем!

7. На основу свега претходно казаног, Катакомбна Сверуска Православна Црква сматра советску власт – за друштвену власт антихриста. А лажну сергијанску цркву, која као „Богом дану“, прихвати богоборне, антихристове власти, Катакомбна Црква сматра зараженом „јересју над јересима“, које ће се појавити на земљи, јересју антихристовом и призива све православне хришћане да поштују анатему свих претходних Сабора правосалвне Цркве против ове лажне цркве, која у читавом свету вештачки накалемљује у себи скривену „последњу јерес на земљи“!

И овај закључак правимо не случајно и усамљено, већ нас на овај закључак наводе одлуке:

I Анатема-проклетство, изговорено од стране патријарха Тихона, против советске власти 19.јануара 1918.године и потврђена на Сверуском помесном сабору 22.јануара исте године.

II Анатема, објављена од тајног Светог сабора Сверуске Православне Катакомбне Цркве у Петрограду (1929.године), под председавањем петроградског митрополита Јосифа, против митрополита Сергија Страгородског и оних с њим.

III Тајни освећени сабор петроградски назвао је сергијанску лажну цркву проантирхистовоском, лишеном благодати Светога Духа, која се у потпуности одвоји од истините Цркве Христове Православне.

IV Сверуска Православна Катакомбна Црква признаје и прихвата канонске одлуке тајног освећеног Сибирског сабора из Уст-Кутска, којима је председавао митрополит Јован, а који се одиграо у јулу 1937.године, са које је у Духу Светом објављено, да је клетва-анатема бачена од Његове светости патријарха Тихона 19.јануара 1918.године против антихристове советске власти и свих њених сарадника, „на снази и да под њено дејство потпадају и остају везани сви свештени и црквени служитељи“.

V Освећени Усткутски сабор забранио је свим православним хришћанским верницима да буду руковођени од духовника, који бивају признати и озакоњени од антихришћанске власти. Под ове забрану потпадају сви духовници, озакоњени за време тројице последњих лажних патријараха: Сергија, Алексија и Пимена.

VI Канонска правила тајних, катакомбних Сабора светих исповедника, пострадалих у време иконоборачке јереси. Преподобни Теодор Студит, један од најбитнијих учесника ових катакобмних сабора, говори нам у својим строгим одлукама и правилима, које је донела истинујућа Црква да би се заштитила од владајуће јереси, ослоњене на тадашњу власт. Ова правила у наше време имају још већи значај, зато што савремена јерес, јерес антихристова - по својој суштини и последицама, превазилази све јереси, које до сада постојаху.

VII Свети Други Васељенски сабор озакоњује у правилу 1: «Да се свака јерес предаје анатеми!» «Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону» (Мт.6,24).

++ Св. свештеномученик Митрополит Јосиф Петроградски (1870-1938) ++

«Какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром?» (2.Кор.6,14-15).
 «Али је Бог веран, да реч наша вама не постаде да и не. Јер Син Божији Исус Христос, којега ми вама проповедасмо, ја и Силуан и Тимотеј, не постаде да и не, него у Њему постаде да. Јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему су амин, Богу на славу кроз нас.» (2.Кор.1,18-20).

 «...Него вас познајем да љубави Божије немате у себи. Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.» (Јн.5,42-43).
 «Ако неко долази к вама и ово учење (да Исус Христос јесте Бог!) не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се.  Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим делима.» (2.Јов.1,10-11).
«Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, АНАТЕМА да буде!» (Гал.1,8).

«Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је АНАТЕМА. Маран ата!» (1.Кор.16, 22).

 Август 1980.године.

 

3. Глас Катакомбне Цркве

 

«Зато ревнуј, и покај се.
Ево стојим на вратима и куцам!..»
Откривење 3,19-20.

           

            До нас је допро глас многострадалне Сверуске Православне Катакомбне Цркве. То је глас оних, који већ дадоше свој живот за храбро, свето и свепобеђујуће исповедање вере Христове. И овај глас обраћен је пре свега разуму и савести хришћанских заграничних епископа и клира «Руске Православне Цркве заграничне», као и свим православним хришћанима у расејању.

            Сверуска Катакомбна црква свој почетак вуче од тренутка, када се у Русији појавила такозвана интернационална власт – потпуно страна и туђа народу – која духовно проводи програм «антихршћанског друштва», прикривајући се међутим, завесом изградње социјализма, док у ствари народ утапа у невиђено духовно и телесно ропство. Лаж, превара, подметачине, лажирања, провокације, самовоља, насиље, крвави терор – постали су најобичнија свакодневна политичка средства, како би се власт задржала у рукама. Међутим, њена најизражајнија црта то је рат против Бога!

            Советска власт је пре свега објавила рат Христовој Цркви до потпуног истребљења. Ипак невиђени крвави прогони нису дали жељени исход. Вера у народној светини није нестала, већ се супротно томе учврстила. Црква би украшена безбројним мноштвом овенчаних мученика, јер народ је ову власт разумео у духу последњих времена, као претечу антихристу. Све то разбило је теоретске претпоставке власти, да ће вера у социјализму сама од себе одумрети. Тада лажна власт изабра пут највеће могуће преваре – кренула је у подметање Цркве. Морала је да створи такву лажну цркву, која се по имену и спољашњости не би разликовала од истините, али би изнутра била потпуна идејна и идеолошка супротност истините Цркве Христове. И богоборство би касније производило неколико варијаната ових лажних цркава. Све оне биле би утемељене на једном истом начелу: антихристова власт је потпуни господар лажне цркве!

            Почев од 1927.године до данас власт је на свакојаке начине подржавала ову варијанту лажне цркве, давши јој име «Руска Православна Црква». Ова провокативна варијанта теоретски сачињена у Централном комитету Комунистичке партије СССР под личним руковођењем Стаљина и потпуно надгледано спроведен од ДПУ, од стране зловерног митрополита Сергија (Страгородског), због «великих заслуга», касније, од Стаљина постављеног за лажног патријарха московског.

            Застрашен од ДПУ, митрополит Сергије кренуо је путем крајњег подаништва пред влашћу, што ратује против Бога. Његова сергијанска лажна црква, у управном смислу почива на лажним, издајничким, самоурушавајућим темељима. Комунистичка партија из «Прогласа» митрополита Сергија добила је своје законско право, у складу са договореним условима, да располаже са свиме у овој цркви.

ДПУ је убацила своје људе (чекисте и тајне сараднике) у управу лажне цркве, те се она, природно, претворила у идеолошку јединицу посебне намене уз ЦК КПСС. У оној мери, у којој је ЦК КПСС налазио за неопходно и сврсисходно, ова је лажна црква попуњавана агентима безбожности и богоборства. „Ниједан епископ, нити иједан свештеник или ђакон не може добити чин без претходне сагласности Савета за питања религије...“, пише свештеник лажне цркве Глеб Јакуњин у извештају Хришћанском комитету СССР. Савет за питања религије при ЦК КПСС одлучује о свим питањима такозване Руске Православне Цркве у СССР. Када чланови Патријаршијског синода долазе на заседање, на столу већ леже одштампани материјали оних одлука, које је Синод у обавези да усвоји. И за чланове Патријаршијског синода остаје да само ставе своје потписе на папир... Све ово преноси исти о.Глеб Јакуњин. Само због цене толиког лишавања самосталности и постоји советска лажна црква. Тројка лажних патријараха московских – Сергије, Алексије, Пимен – следе један за другим, газећи тачно по трагу претходника. Сергијеви тајни споразуми са властима представљају закон за касније лажне патријархе. Својевремено чекисти истражтиељи нису могли да се суздрже од похвала митрополита Сергија. Одушевљавали су се његовим „умом“, како је успевао и да не прекрши црквена правила и да потчини цркву богоборству. Те су се стога трудили да истакну своју посебну расположеност према несрећнику, називајући га „наш митрополит Сергије!“ И да би разумео атмосферу, која је у то време владала у вишим круговима советске цркве, још једном наводимо речи најближег сарадника митрополита Сергија, архиепископа Серафима (Александрова): „Као што је партија згазила своју опозицију, тако и ми морамо згромити своју!“ Под овим „ми“ он је подразумевао: сергијанску, пробољшевистичку, проантихристову лажну цркву...

            И ово идеолошко одељење за посебне намене угњетавало је и угњетава своју опозицију, Катакомбну Цркву. Њену јерархију она је готово уништила. Али тек готово... Катакомбна Црква као што је постојала, тако и постоји, и Божјом помоћу ће постојати. Њу је немогуће уништити! Ни богоборна советска власт, ни њен помоћник, пробољшевистичко-советска лажна црква не могу то учинити, зато што је Богом сакривена: „И аждаја стаде пред женом… А жена утече у пустињу где имаше место припремљено од Бога… И жени бише дата два крила Орла Великога да одлети у пустињу на место своје, где ће се хранити… далеко од змије.» (Откр.12,4,6,14).

            А сада шта се догађа у Руској Православној Цркви заграничној? Поједини јерарси говоре једнозначно у корист пробољшевистичке цркве?! Позивају на јединство с њом као са својом мајком?! Међутим је ли за њих она мајка?! То би било ужасно!.. Господе уразуми их!.. О мученичкој и исповедничкој Цркви Катакомбној они сада већ; узимајући пример од своје «мајке» пробољшевистичке лажне цркве, која одступи од истине Божје и која лаже –сада већ они ни не говоре. А ако би и говорили, онда једино: «Па зар Катакомбна Црква постоји још?!?!! Или, када би једном од јерараха, било постављено питање: «Верујете ли ви у Катакомбну Цркву?!», он одговара на питање питањем: «Довољно је да она постоји, а уколико постоји, ја би веровао!»…

            О овим променама сада покојни јерарси – архиепископи Јован, Аверкије и Никодим са срцем болом поцепаним, дизали су глас: Шта се то збива с нашим Синодом?!».

            Митрополит Филарет вага, будући присутан одсуствује, или се изражава двосмислено. Истовремено, пошто поједини јерарси већ наглас почеше да изјављују како: «Московску патријаршију читав свет признаје за истиниту», и како већ одавно дође време да је они сами прихвате за истинску Руску Православну Цркву. Ове речи могу се чути, из уста појединаца јерараха Руске Православне Цркве заграничне, и то о овој, званично признатој Руској Православној Цркву у СССР, коју Катакомбна Црква овде назива „црвеном“ лажном црквом, а њене свештенике и епископе назива „црвенима“.

            Схвати, - казује један црвени свештеник блиском човеку – не тражи међу нама добре, не тражи беле. Њих одавно више нема,. Сви смо ми црвени!

Лажни патријарх Пимен, према њиховом мишљењу истински је православни патријарх. Као што је и сва његова јерархија, са осталим духовништвом, углавном истинита, те су стога њихове тајне дејствене и благодатне. А ако пре више од хиљаду година сачињена канонска правила сада противрече свему, онда су, сами ћете се сложити, она немериво застарела. Наравно, да их је потребно наново претрести и у потпуности учинити савременима...

Што се пак тиче питања о Катакомбној Цркви, онда у СССР не постоји друга, осим она, која је да тако кажем, доњи део советске лажне цркве. Њена највиша тачка је лажни патријарх Пимен, па надоле иде читава јерархија и клир с народом. Последњи најнижи слој ове цркве – Катакомбна Црква, основана, да кажемо, од оца Димитрија Дудка и осталих незадовољника. Међутим ова псеудокатакомбна црква неодвојива је од званичне, советске цркве...

Православна Сверуска Катакомбна Црква исповеда и тврди да советска власт духовно јесте друштвени антихрист, који истрајно, циљано ради против Свевишњег Бога, против Господа нашег Исуса Христа! (Дан.7,14.25; 8,10-12; 2.Сол.2,3-4; 6-12).

Дакле: црвена црква лажно и провокаторски себе назива Московска патријаршија. Она признаје законитост најбогоборније, антихристове власти и, у заправо, бива признавана за закониту Руску Православну Цркву од антирхистове советске власти. Отуда је јасно да је она, представљена с лажном јерархијом и лажним свештенством јесте творевина советске власти, и доиста у Господу Исусу Христу, јесте богоотпадничка, црква апостазије (2.Сол.2,3; Откр.13,11), као она која говори језиком аждаје, а има «рогове, као у јагњета». Народ, који иде у ову лажну цркву - са знањем или у незнању, тамо не може задобити благодат. Јер ње тамо нема! Према канонима Свете Саборне и Апостолске Цркве не може бити благодати у оваквој лажној цркви.

            «Епископ или свештеник или ђакон који се само молио буде с јеретицима, нека буде одлучен. А ако им је дозволио и да свештенослуже, као служитељи Цркве, нека се свргне» (Књига правила Светих Апостола, правило 45.).

            Преподобни Теодор Студит, исповедник, тумачећи Апостолску забрану, каже: «Засигурно не треба улазити у такве цркве са помеутим намерама (због молитве и појања псалама), јер је писано; «ето вам се оставља ваша кућа пуста» (Мт.23.38). Доиста, чим би уведена јерес, Анђео чувар одлете од тих места, по речима великог Василија (писмо 230); и тај храм постао је најобичнија кућа. И «Нећу ући», каже псламопевац, «у цркву лукавих» (Пс.25,5). А апостол каже: «И какво је слагање храма Божијег са идолима?» (2.Кор.6,16) (Том 2., Писмо 214, Методију монаху, стр.622. Санкт-Петербург, 1908.).

            Ова лажна црква отпадничка сама најављује истинску антихристову јерес. На њој се обистињује буквално смисао књиге «Откривења» светог Апостола и јеванђелисте Јована Богослова: «И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних» (Откр.17,3) «и говораше» њеним омраженим, лажљивим језиком (Откр.13,11).

            Православна Сверуска Катакомбна Црква, Црква мученика и исповедника молитвама Његове светости патријарха Тихона, чуварâ митрополитâ Кирила казанског и Агатангела јарославског, Јосифа петроградског, Владимира кијевског и Венијамина петроградског, архиепископâ Серафима угличког, и Димитрија гдовског, епископа Сергија бузулучког и оних с њима, стотине убијених јерараха, хиљаде свештенства и милиони световњака, призивају нас да заједно с њима духовно будемо непоколебиви!

            Онај ко признаје советску власт за истинску и за своју духовну мајку – епископ, свештеник или световњак – нека иду тамо!... А ми, који примисмо исповедање Катакомбне Цркве и њена два одрицања  духовно и верско одрицање советске власти и советске цркве, као створене и руковођене од богоборних власти - остајемо онаквима каквима су нам свети сверуски новомученици заповедили да будемо. Амин. 

Септембар 1980.

 

«Ако се ко, са одлученим од црквеног општења, помоли, макар и у својој кући; такав да се одлучи» (Књига Апостолских правила, правило 10).

«Ако се ко, припадајући клиру, буде молио са оним, ко је извргнут из клира, нека и сам буде свргнут». (Апостолска правила, 11).

«Ако неки епископ, помоћу световних власти, добије преко њих епископску власт у Цркви, нека се свргне и одлучи, као и сви у општењу с њим (Апостолска правила, 30).

«Епископ или презвитер, или ђакон, који се само молио буде са јеретицима, нека буде одлучен. Ако им допусти да служе као црквени служитељи, нека се свргне» (Апостолска правила, 45).

«Ако какав клирик, у страху од човека Јудејца, или Јелина, или јеретика, одрекне имена Христовог: нека буде одлучен од Цркве.Ако се одрекао имена служитеља Цркве: нека буде свргнут из клира, А ако се покаје, нека буде примљен као световњак» (Апостолска правила, 62).

«Ако ко између клира, или световњак уђе у синагогу јудејску или јеретичку да се помоли, нека буде од свештеног чина свргнут, и одлучен од црквеног општења» (Апостолска правила, 65).

 «Ако неко, епископ или презвитер, или ђакон, или било ко из клира, буде постио с Јудејцима, или празновао с њима, или примио од њих поклоне од њихових празника, попут пресних хлебова, или шта слично, нека буде свргнут. Ако је световњак нека се одлучи» (Апостолска правила, 70)

«Ако какав хришћанин принесе уље у идолски храм, или у јудејску синагогу, на њихове празнике или свећу запали, нека буде одлучен од општења црквеног. (Апостолска правила, 71).

4. Пут истините Цркве Христове

(у новом допуњеном издању)
«1. И даде ми трску сличну палици, говорећи:
Устани и измјери храм Божији и жртвеник,
и оне који се клањају у њему;
а спољашње двориште храма изостави
и њега немој мјерити, јер је дато незнабошцима...»
(Откр.11,1-2).

            Никакве сумње нема, да Катакомбна Црква Сверуских мученика и исповедника – предвођена Његовом светошћу Тихоном, чуваром патријаршијског престола митрополитом Петром Крутицким, чуварима престола митрополитима казанским Кириком (и jарославским Aгатангелом), заменицима чувара престола, митрополитом Јосифом петроградским и архиепископом угличким Серафимом и с њим  стотинама јерараха, хиљадама свештеника и монаха и другим милионима злостављаних и убијених хришћана православних - јесте истинска Црква Христова, коју морамо да следимо.

            Сверуски помесни сабор Православне Цркве из 1917/18 године утврдио је духовни пут Катакомбне Цркве – тајне обликом, истински православне садржином. Његова светост патријарх Тихон, трећег месеца постојања советске власти, бацио је анатему на њу и на све њене помагаче, а Сверуски сабор усвојио је ову одлуку Његове светости патријарха.

            Управо та анатема, тај вапај Богу и проклетство, чине онај крајеугаони камен, на којем почива Сверуска Катакомбна Црква.

            А лажна црква, коју је направила најбогоборнија власт, што ју советска власт и званично назива и признаје за Руску Православну Цркву, ову анатему Његове светости патријарха и Помесног сабора не прихвата и одбацује. Међутим зато што ова лажна црква, са својим представницима, чини маскирани продужетак државне власти, она потпада под дејство наведене анатеме-проклетства. И више од тога „Проглас“ митрополита Сергија из 16/29.јула 1927.године признаје најбогоборнију, антихришћанску и антихристову власт за закониту, Богом успостављену по доброј вољи. Међутим и советска власт, одговарајући узајамношћу, признаје за закониту и државно озакоњену, цркву коју је направила. У исто време до срамотног „Прогласа“ митрополита Сергија, Православна црква била је у незаконитом положају. Са гледишта богоборне власти, „највећа заслуга“ митрополита Сергија јесте у томе, да је он пред читавим светом изговорио ужасну, богохулну лаж, у име Цркве изјавивши антирхисту: „Советска власти, ти си од Бога!“

            А Сверуска Катакомбна Црква је ово разумела као највеће богохуљење и као претпочетак антихристове јереси у свету!

            „Најизразитији знак последњих времена у Спаситељевим прорицањима, као што пише један од јерараха Цркве, јесте да ће тада „звезде с неба пасти“ (Мт.24,29). Како то Сам Спаситељ објашњава, „звезде“ су Анђели Цркава, односно епископи (Откр.1,20). Стога, верски и морални пад епископа представља један од најистакнутијих знакова последњих времена. Посебно ужасавајући је пад епископа, када исти отпадају од догмата вере или, како се изразио Апостол, када они «хоће да изврћу јеванђеље Христово» (Гал.1,7). Оваквима Апостол заповеда, да изричу «анатему»: «Ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, - казује он, - анатема да буде!» (Гал.1,8-9). И одуговлачити овде нема потребе, наставља он: «Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио» (Тит.3,10-11). У супротном, тачније због равнодушности и отпадања од истине, тебе може сустићи суд Божји: «Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих» (Откр.3,16), (Писма архиепископа Теофана полтавског и перејаславског», Џорданвил, 1976. Писмо 18, стр.29).

            Живимо у несрећно време, када је «со обљутавила», изгубила сланост, губи своју снагу, када «Анђели Цркве» или епископи, падају и за собом повлаче паству. Митрополит Сергије и они епископи и свештеници, који за њим пођоше, присташе да раде и сарађују с Христовим противником, те постадоше, можемо рећи, први «који обљутавише» - јер митрополит Сергије би и остаде обновљенац[1] – који је изгубио чврстину, прекршио каноне и догмате Свете Саборне и Апостолске Цркве. Они се потчинише богоборцу-антихристу, као што је сам митрополит Сергије признао, не само од страха, већ и због савести (Рим.13,5). Тиме показаше пример, како се издаје Христос.

            Ова епидемија или зараза не остаде тек у границама СССР, већ се пренела и ван њих. Митрополит Евлогије, већ од раније изабран да би се произвео раскол, као и они са њим, кренуше путем компромиса, потчинише себе Московској патријаршији. Руска Православна Црква у прогонству остала је безкомпромисна. Међутим, смрћу једних и доласком других «Анђела Цркве» и ова Црква, заменивши у свом називу реч «у прогонству» са готово истоветним «загранична», изгубила је своју безкомпромисност!

            Ево једног изразитог примера!

            Данашњи архиепископ женевски и западноевропски Антоније у свом «Веснику западноевропске епархије у иностранству» (колико ли је истанчана лукавост у овој непримећеној промени назива Цркве!), у броју 14. за септембар 1979.године, на стр.50-51, пише свештенику црвене лажне цркве Димитрију Дудку следеће: «Драги у Господу баћушка, оче Димитрије, пишем Вам поводом Вашег писма владики митрополиту Филарету. Као прво, журим да Вас утешим, да судбина Руске Цркве, слободне ван границе своје отаџбине, никада није сматрала званично признату (од кога? – па од советске власти!) у СССР Московску патријаршију безблагодатном, о чему несумњиво сведочи чињеница, да су наши епископи прихватали и прихватају свештенство Московске патријаршије у постојећем чину.

            За наш однос према Московској патријаршији руководили смо се у последње време мишљењем од свих признатог и међу нама поштованог покојног архиепископа Јована, који је говорио овако: «Званична Црква у Русији, наравно благодатна је, иако се поједини архијереји понашају недостојно!» Управо ове архијереје и са њима саслужујуће у иностранству, ми смо се и трудили да избегавамо, трудили се да с њима немамо никаквог додира.

С друге стране, представници Катакомбне Цркве у Русији оптужују нас да не желимо Московску патријаршију да признамо за безблагодатну!

Молим ваше свете молитве. Ваш сабрат у Христу.

Женева, мај.1979.године Архиепископ Антоније».

 

            Наведено писмо, само исправљено, штампано је у часопису «Сетва», број 12. за 1979.годину. Овде, после речи «недостојно», читамо: «Као што видите, никад се нисмо усудили да одричемо благодатност званичној Цркви, зато што верујемо, да тајне, које савршују њени свештеници, јесу тајне. Стога наши епископи у Заграничну Цркву примају ваше свештенство у постојећем чину. Знамо, да у званичној Цркви постоји много истинитих пастира, исповедника, мученика, до којих смо ми, грешници, далеко. Руска Црква живи и врата пакла неће је надвладати!»

            Ово је исповедање вере архиепископа Антонија женевског и западноевропског, - исповедање просоветско. Али он је главни представник Руске Православне Цркве у иностранству, уистину званично лице ове Цркве. Ово исповедање поседује тежину и у инославном западном свету. А он ово прича не у своје лично име, већ у име РПЦЗ, у име епископâ ове Цркве. Учиниће се, у први мах да је дотакнут митрополит Филарет, и да је он у обавези да искаже протест архиепископу, да одбаци или, како се изразио свештеномученик митрополит Јосиф петроградски, «да заузда коња», те да објави другачије, супротно исповедање вере. Међутим РПЦЗ још увек наставља да тврди, како она признаје тајну, истинску Православну или Катакомбну Цркву и прихвата њено исповедање. Али на жалост, попут митрополита Филарета, ћуте и сви епископи те Цркве. Ћути и обично свештенство и монаштво заграничне Цркве.

            Ипак, ако ће и после ових иступања архиепископа Антонија у штами, РПЦЗ наставити да ћути, онда је овакво ћутање знак да се саглашавају са архиепископом женевским, знак да су сагласни са признањем апостазијске, отпадничке лажне цркве као истинске Цркве. Управо то сво време и свим средствима покушава да оствари советска власт. Њу брине да «советску цркву», коју је створила она, признају за истиниту, благодатну цркву, како потлачени народ, тако и народи слободног света. Што више људи потпадне под ову превару, то ће већи успех имати советска пропаганда у свету. Зато што «советска црква» ради само оно, што нареди советска власт. Онима, који у СССР нису признавали лажну за истиниту Цркву, тај би добијао или робију или највећу казну – најдужи затвор или стрељање.

            Свештеник из Белорусије, отац Илија, причао је у логору. Судили су му девет пута, и суд није налазио довољно основа за осуду, али га нису ослобађали из затвора, јер је катакомбник. Десети пут, под новим тужиоцем, осудили су га. Државни тужилац захтевао је осуду према «озбиљној» оптужби: «Оптужени не признаје Московског патријарха Алексија!..» Ово је било довољно, да буде осуђен на двадесет година.

            Тако советска власт доказује благодатност своје «советске цркве»!

            Много би се могло и рећи поводом писма архиепископа Антонија свештенику «советске цркве» Димитрију Дудку, почев од обраћања: «У Господу драги баћушка, оче Димитрије…», ужасне изјаве, да у «званичној (советској) Цркви има много истинских пастира, исповедника, мученика…» (упор. Правило 34. Лаодикијског сабора) и завршава: «Молим ваше свете молитве. Ваш сабрат + архиепископ Антоније», (упор. 45. и 65. правило Апостолско и 33.Лаодикијског сабора), - ако би то време и место допустили. Али да се ограничимо тек са малим.

            Потпуно је недопустиво позивати се на недоказано мишљење, када се ради о догматима вере. Једино позивања на Свето Писмо, света Правила Цркве и дела Светих Отаца Цркве су доказива. Још озбиљније би било када би архиепископ Антоније могао да наведе саборску одлуку. Међутим сама саборска одлука не би растумачила питање. «Није сваки сабор епископа Сабор, већ само сабрање епископа, који стоје у Истини!», каже велики исповедник Цркве Христове, преподобни Теодор Студит. Колико је познато, у Синоду РПЦЗ нити једном није било постављено питање о благодатности или безблагодатности отпадничке «советске цркве», и то очекивати узалудно је… Због тога одатле долазе изјаве: «Ми не кажемо, да у званичној Цркви (СССР) постоји благодат, али не говоримо, ни да је нема!..» То је најотвореније подражавање Делфском говорнику, у лошем смислу, а не Светим Оцима. То није одговор, и на крају крајева, то је превара (2.Кор.1,17-18). Међутим у Сверуској Катакомбној Цркви за протеклих готово шездесет година прогона, ово питање постављено је у много наврата. И сваки пут је усвајана једна те иста одлука: «анатема»!

Тачније то су:

Освећени Помесни сабор Сверуске Православне Цркве 1917/1918.године који је бацио анатему-проклетство на советску власт, схваћену у ширем смислу сарадње с њом.

Освећени тајни сабор Катакомбне Цркве у Петрограду 1929.године, бацио је анатему на сергијанску лажну цркву, коју је успоставио митрополит Сергије (Страгородски).

Освећени тајни сабор Катакомбне Цркве у Уст-Кути, у Сибиру, 1937.године, забранио је православним хришћанским верницима да иду код лажних духовника озакоњених од стране советске, антихришћанске власти. Под ово потпада сво духовништво тројице лажних патријараха Сергија, Алексија и Пимена… И сви остали тајни сабори Катакомбне Цркве.

            И уколико Руска Православна Црква загранична доиста у Русији признаје Катакомбну Цркву (од 1917.године до дан данас), она је у обавези и да призна, да се отпадничка «советска црква» налази под читавим низом анатема-проклетстава, проклетстава на верност анатеми.

            Дакле, за годину и по дана од тренутка објављивања писма архиепископа женевског и западноевропског Антонија у штампи, нити је њен поглавар, митрополит Филарет, као највише погођен, нити су поједини епископи, «чувари Цркве», нити други свештеници, ни световњаци учинили икакав покушај да одбране име цркве од ужасних тврдњи, чини се, лажне оптужбе против свих епископа, што подиже не неко са стране, већ један од првих, најистакнутијих јерараха Заграничне Цркве.

            «Тиха вода брег рони!..»

            У потпуности је јасно: «да со обљутави» у овој Цркви. А томе у прилог сведочи и једна још већа ствар! У «Посланици Трећег Свезаграничног сабора Руске Православне Цркве заграничне», упућеној «православном руском народу у отаџбини», објављеној 1974.године, уклоњена је она канонска граница, која непреходном провалијом (Лк.16,26) раздељује истинску Цркву Христову у савременој Русији од лажне цркве антихриста, која је само ставила маску истинске Цркве, али која сарађује са богомрзитељском, антихришћанском советском влашћу. Крв светих мученика сверуских почива на овој лажној цркви: «И кад отвори пети печат, видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху» (Откр.6,9)…

            Ако ставимо знак једнакости, као што то чини «Посланица» између Његове светости патријарха Тихона, његовог законитог чувара престола митрополита Јосифа, другим речима, између мученичке јерархије Катакомбне Цркве и мучитељске јерархије сергијанске цркве, на челу са генералима КГБ, одевеним у архијерејски оклоп, онда то значи у потпуности избрисати анатему, коју је изговорио патријарх Тихон на Помесном сабору 19.јануара 1918.године против советске власти и њених помагача, као и све анатеме тајних Сабора Катакомбне Цркве. Ово пак значи да је Руска Православна Црква загранична потпала под анатему Саборâ Сверуске Православне Цркве, московског 1918., петроградског 1929., усткутског 1937. «Све који скрнаве и ограђују се од Освећеног сабора 1917/1918.године – анатема» (Правило 3., Усткутског сабора).

А после овога да и наведемо тачно речи «Посланице».

«Сабор сведочи:

Границу између чувања Цркве и саблажњавајућег самоодржања повукао је Његова светост патријарх Тихон, његов законски чувар престола митрополит Петар, митрополит казански Кирил, петроградски митрополит Јосиф, и соловецки исповедници на челу са архиепископом Иларионом (Троицким)…»

            Међутим на жалост, архиепископа Илариона (Троицког) није могуће убројати у Катакомбну Цркву. Он је сергијанац. И сахрањен је био од сергијанског митрополита у децембру 1929.године, а по новом календару у јануару 1930.

            Надаље „Посланица“ доноси:

            „Ову границу у последњим годинама изнова тврдо подвукоше архиепископ Хермоген, поједини свештеници, а међу њима Николај Гајнов и Димитрије Дудко, вјатски световњаци предвођени Борисом Талантовом, бранитељи Почајевске лавре, попут Теодосије Кузмињичне Варраве (Варавве) и многи други“. Ова лица пак, сва припадају „советској цркви“ лажног патријарха Алексија и Пимена. Што се тиче архиепископа Хермогена, о њему самом пише свештеник Глеб Јакуњин, који иако представља опозицијуу односу на њега, није прекинуо своје односе са „советском црквом“:

„...Улогу његову (архиепископа Хермогена Голубјова) разматрамо у црквеном животу 60-их година, и можемо направити жалостан закључак. Његова објективна улога... драматична и доиста двојака... Почевши и дошавши на чело покрета за слободу Цркве и права верника, он је прекинуо даљу борбу већ при првом искушењу (отпуст у пензију)...“ (часопис „Слободна реч“, Издање 35-36, стр.18-19, 20. 1979.г.).

У „советској цркви“ он беше јерарх. Испоштовао је покоравање „советским патријарсима“ до краја својих дана. На који начин и какву „тврду границу су у последњим годинама поставили архиепископ Хермоген и (у иностранству прослављени) свештеник Димитрије Дудко, ако не да су остали и остају у канонском општењу и потчињености Московском лажном патријарху?!? Тачније, последњи свима доказује, да се мора бити потчињен онаквој јерархији, каква и постоји (?!), односно, оној, за коју и сам говори: Па је л` верују они у Бога?! Чак и: „Патријарха Тихона сви признајемо, међутим на патријарха Сергија гледамо као на издају црквене ствари зарад угађања властима. Каснији Алексије и још увек живи Пимен само ходе утабаним путем“ („Слободна реч“, издање 33., стр.20.). Сам себе оповргава, по речи апостолској „показујем се да сам преступник“ (Гал.2,18).

Сва остала лица, горе наведена, чеда су званичне „советске цркве“! Сабор се надаље позива на писца А.И.Солжењицина: „Ту границу подвукао је и Солжењицин својим позивом „Живети не лажју!“...

Овај писац, у своме писму „Трећем Свезаграничном сабору РПЦЗ“ исказао је одричан став према Катакомбној Цркви у постсоветској Русији. „Не треба данас да умишљањем катакомбна црква лажира стварни руски православни народ“ и „солидарише се са тајанственом, безгрешном, али и безтелесном катакомбом“. У овом списатељском красноречју осећа се иронија. Писац је убеђен, да Катакомбна Црква не постоји! Сасвим је јасно, да такав човек попут Солжењицина, који се определио за званичну „советску цркву“, није ни могао да задобије другачији утисак о скривеној Цркви, осим као непостојећој. Гледиште А.И.Солжењицина, на жалост, потпуно се поклапа са лажном дезинформацијом советске власти и од власти окупљене „советске цркве“. Тако дакле, ако је за патријарха Тихона, чувара престола митрополита Петра и митрополите Кирила и Јосифа исправно рећи, да они утврдише границу за разграничење истинске Цркве Христове од лажне, сергијанске, онда се то никако не може рећи за набројане после њих. Ни архиепископ Иларион (Троицки), нити архиепископ Хермоген (Голубјов), нити свештеници Николај Гајнов и Димитрије Дудко, као ни Борис Талантов и Теодофија Варавва са световњацима, нити А.И.Солжењицин у том смислу нису подвукли никакву границу. Са гледишта црквених правила, они су остали у оквирима те отпадничке лажне цркве. Својевремено је Његова светост патријарх Тихон трагично упозоравао, како на „издају Христа“, тако и на сагласност будућих поглавара Руске Цркве око потчињавања и потпуног потлачивања од стране Христових противника. И само помињање ових лица од Сабора у својству представника истинске, исповедничке Цркве јесте зла намисао оног дела заграничних јерараха, попут архиепископа женевског, који темељно приближава заграничну цркву спајању са „советском“ лажном црквом. Те зато „Трећи Свезагранични сабор Руске Православне Цркве заграничне“ у својој посланици даје читаоцима у отаџбини овакво исповедање вере:

„...Верни архипастири, пастири, иноци и световњаци с обе стране гвоздене завесе јединствени су. Заједно они чине Свету Руску Цркву –нераздвојну, као што је нераздвојна нешивена хаљина[2] Христова!“

С киме то проглашава ово јединство Загранична Црква?! То засигурно није Катакомбна Црква. Овде се ради о отвореном признању „советске“, црвене лажне цркве. И произилази, да је архиепископ женевски око свега у праву, да Руска Православна Црква загранична сматра, да су богоборци и убице Цркве обновили истинску Православну Цркву у земљи... Међутим то је невиђена сулудост!

Архиепископ женевски и западноевропски очигледно жели да Заграничну Цркву представи (засад) као незванични егзархат Московске патријаршије. Под „православним народом“ састављачи посланица мислу тек на оне, ко посећује Пименове храмове, али не и милионе оних, које у иностранству називају катакомбницима. Међутим најближи пријатељ и саћелијник Његове светости патријарха Тихона, «тагански старац», свети свештеномученик Катакомбне цркве епископ серпуховски Максим, готово уочи своје мученичке смрти, изјавио је: «Советска и Катакомбна црква неспојиве су!» „Тајна, пустињска, катакомбна (пећинска) Црква бацила је анатему на сергијанце и оне који су с њом!“

Сверуска православна Катакомбна Црква која се појавила већ у првим данима заузимања власти од бољшевика, како је постојала, тако постоји и данас. И постојаће све дотле, док је на власти антихришћанска советска власт, и док јој у владавини помаже просоветска, прокомунистичка отпадничка лажна црква.

Катакомбна Црква стекла је двоструки благослов за своје постојање од Његове светости патријарха Тихона, од чувара патријаршијског престола митрополита Петра, митрополита казанског Кирила и петроградског Јосифа, архиепископа угличког Серафима, архиепископа гдовског Димитрија, епископа серпуховског Максима, епископа глуховског Дамаскина и свих осталих јерараха – мученика сверуске Цркве.

Морамо разумети, да ако је Сверуска Православна Црква за кратко време дала милионе светих страдалника, сасвим смо убеђени, да благодаћу Божјом она није уништена. И Катакомбна Црква послушна је анатеми патријарха Тихона и Помесног сабора Сверуске Православне Цркве из 1918.године и каснијих тајних сабора Катакомбне Цркве. Силом ових саборских одлука Свете Цркве, званично призната од богоборне советске државе, просоветска црква, која свој почетак вуче од митрополита Сергија, као она, која своју слободу предаде антихристу (Гал.5,1 и 1.Јов.4,1), јесте лажна црква. На њу стога падају све анатеме које икада изрече Света Црква против антихриста.

Што се тиче Руске Православне Цркве заграничне, она се са својом управом, као „црква лукавих“ (Пс.25,5), сурвава у исту ону провалију отпадништва од свете, безкомпромисне истине, као и њени претходници... 

30.јануара 1981.године

Помен свете Тројице великих светитеља и васељенских учитеља 25 марта 1981 године Благовести Пресвете Владычице Богородице Увекдеве Марије.

 

5. Продирање обновљенства у Руску Православну Цркву заграничну

 

1.Пре много година, оно о чему Господ помену у причи: «А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посeја кукољ по пшеници, па отиде» (Мт.13,25).

            Догађај се овај збио у нашој Цркви и кривицом свих нас – зато што духовно спавасмо, па и настављамо да спавамо. Међутим ова отужна историја зачела се у разорилачком уму непријатељâ Цркве Христове, у уму советских власти почетком 20-их година. И спроводилац ових покварених намисли био је онај радник, који се скривао иза псеудонима «Јемељан Јарославски». Његово право презиме било је Губељман (Јанкел), предводник и комесар безбожности и богоборства. Он је са својим сарадницима, користећи стари приступ освајача: «завади па владај», био разрадио план борбе и уништења презрене им Православне Цркве. Поред прогона и терора, који је беснео у ово време, њима би потребно, према намисли, да у самој Цркви произведу раскол, да од Руске Православне цркве одвоје привидно православни део, у свему послушан богоборним властима, који би изнутра повео борбу против истинске Цркве.

            Тако се дакле појавила «Жива» или «Обновљенска Црква». У овој Цркви сјединиле су се вође различитих рационалистичких струја. Зато су могли да се чују различити гласови: једни су одрицали свете иконе, и покушали да одбацују поштовање не само светих, већ и Пресвете Владичице, па чак и божанства Господа нашег Исуса Христа. Они су за Преблагословену Увекдеву Марију говорили: «Она је обична жена, као и све друге жене… А њен син је, наравно, човек а не Бог!»

            И «живовци» су, да би угодили богоборној, антихристовој власти, направили крајње безбожни символ вере, штампан у часопису «Жива Црква» 1925.године, од тринаест чланова. Символ овај, почињао је речима:

            1.Верујем у једну велику силу, која је створила свет, небо и земљу, светове видљиве и невидљиве.

            2. У једно саборно човечанство и усред њега – (у човека) Исуса Христа…»

            А после свега овога, сасвим је разумљиво, да су објавили, како су канонска правила, којима се руководила Света Црква, две хиљаде година – правила Светих Апостола, Васељенских и Помесних сабора и Светих Отаца, «безгранично застарела» и да су сама себе «укинула»… Зато живовци-обновљенци,, желећи да иду «у корак са животом» уводе жене епископе, отуда и многи свештеници постадоше епископи, а удовим свештеницима допуштају да се ожене по други (па чак и трећи) пут, те и друге противканонске слободе.

Наравно, советска власт истог је часа признала ову лажну цркву као православну, на челу са патријархом Тихоном, којег та лажна црква на свом сабору 1923. објави за «политичког злочинца» и «лишеног Патријаршијског положаја, свештенства и монаштва», – а ону «тихоновску Саборну Цркву» у почетку називаху контрареволуционарном, док је касније сматраше као да «не постоји».

            И у ову обновљенску отворено јеретичку «советску цркву», али коју је признала советска држава кренуше хорде колебљиваца, спремних на свакојаке компромисе, застрашених крвавим терором антихришћанских властодржаца. Стога ништа не чуди да су се нашли не само малодушни свештеници, већ и епископи, архиепископи, па чак и митрополити.

            Све се то збивало у невољама опхрваној Русији, међутим учињен је покушај да се иста та плева посеје и у Руску цркву ван граница СССР. Намисао је била једноставна: требало је ову њиву Божју заразити истом таквом плевом. За овакав подривачки циљ као потпуно одговарајући кандидат препознат је епископ Серафим Љаде, који пошто два пута беше ожењен у Русији, преобрати се у обновљенско православље, те касније од њих би посвећен у епископа, уз њиховог покровитеља Губељмана-Јарославског, и као такав пуштен у иностранство, у Немачку. Ту пројави себе као гласни антибољшевик. Његова прошлост, ипак, исплива, би разоткривено да га је рукоположила Жива Црква украинских обновљенаца. Међутим, ова околност није засметала његовој духовној каријери. Његово «епископско достојанство» би потврђено од Синода Руске Православне заграничне Цркве још и пре рата. Са доласком Хитлера на власт, његов политички значај само се повећао. Нацисти су га називали «вођом православља». Он им је политички био потребан, јер његова «црквена» прошлост их је занимала најмање од свега, тим пре, што га је антисоветска РПЦЗ примила у своју јерархију. Синод му је доделио звање архиепископа, потом и митрополита. И без обзира на његову прошлост из Живе цркве. Он је био потврђен као руски Немац, на берлинској и немачкој катедри, са незваничном, али снажном заштитом   Немца племића у Синоду. (Harvey Fireside. Icon and Swastika Rus. Research Cent. Harvard, 1971, стр.77.).

            Касније, за време другог светског рата појављују се још два епископа са обновљенским рукоположењем: то су Игњатије Жереровски и Николај Автономов. Њих је РПЦЗ такође прихватила „у постојећем чину“. Први је добио катедру у Бечу, а други у Минхену. Захваљујући енергичном деловању православне пастве, особито световњака из Советске Русије, ови су епископи брзо  разоткривени и удаљени са катедри. Судбина митрополита Серафима Ладеа била је другачија, захваљујући томе, што је он дошао из Советског Савеза много раније и проборавио на берлинској катедри већ много година. Чак и његов посебни значај у Трећем Рајху био је велик... Али Архијереј РПЦЗ архиепископ чилеански Леонтије, у прошлости катакомбник (1), својевремено се сусрео са митрополитом Серафимом Ладеом, те је у њему препознао истакнутог прегаоца обновљенске лажне цркве у Русији, свештеника двоженца. Од тог тренутка се истинита биографија митрополитова разоткрила у потпуности. У време Архијерејског сабора архиепископ Леонтије је то јавно изнео и затражио да се са у Цркву продрлим обновљенским лажним митрополитом, поступи по законима Цвете Цркве. Међутим Сабор није усвојио једину закониту и канонску одлуку.

            Видећи том, архиепископ Леонтије дао је нову изјаву Архијерејском сабору, да са свештенством, рукоположеним од овог лажног црквеног лица и самозванца Ладеа, који себе претставља као „православни архијереј“, он не може и неће саслуживати. А ако се такав нађе у његовој епархији, биће му забрањено свештенослужење, јер такав свештеник није био рукоположен од истинског епископа, већ преваранта и јеретика, који нема никакав чин. И тако говорећи, архиепископ Леонтије, осим начелног гледишта имао је у виду и нешто конкретније.

            Због некаквих особитих и непознатих разлога гроф Јуриј Павлович Грабе, који је 12.августа 1931.године заузео важан положај Управника Синодске канцеларије РПЦЗ, дана 12.јуна 1944.године, без благослова првојерарха митрополита Анастасија, прима рукоположење у свештенички чин од лажног митрополита Серафима у Минхену. Међутим, у званичној биографији, чији је писац сам гроф, он се пере изјавом, да „га је рукоположио митрополит Серафим у чин свештеника, што је митрополит Анастасије већ био одлучио“ („Православна Русија“, 1979., бр.11).

            Тако, имајући у виду дато рукоположење од лажног митрополита из Живе цркве, архиепископ Леонтије је изјавио, да он као живи сведок из Советског Савеза, протестује против рукоположења, које је примио Управник Синодске канцеларије РПЦЗ, гроф Ј.П.Грабе, и обојица, и онај ко је рокуполагао и рукоположени не поседују никакав чин!

            Каква храброст и одважност су били потребни, да се изјави у Немачкој у то време овакав протест против високопостављених Немаца...

            Чини се, да човек, коме је Црква у задатак доделила да надгледа поштовање канонских закона Свете Цркве, чим пре сам је, „у незнању“ (кад би то само било незнање) допустио њихово кршење, -први одговор морао је бити, да се у истом тренутку са себе скине звање свештеника, које је примљено јеретичким рукоположењем и чак од лица, које нема никакав чин... Међутим уместо овог разумљивог канонског пута, рукоположени је одабрао други пут штитећи оног који је вршио рукоположење. И у тој противканонској ствари Јуриј Павлович имао је противканонски успех. Митрополит Серафим, који је до смрти остао у РПЦЗ, тако је и умро као умишљени митрополит. Иако је посмртно откривање личне архиве показало, да се он два пута обраћао лажном патријарху московском Алексију са молбом да га прими „у постојећем чину“ у јурисдикцију Московске патријаршије. Међутим одговор је био одричан, овај је пристајао да га прими, али само у чину јереја. (2)

            Зачуђује, с каквом је лакоћом тријумфовала антиканонска линија „каноничара“ Ј.П.Грабеа. већина Сабора одлучила је да затвори очи на питање о Ладеу и Грабеу. Тако се већина јерараха РПЦЗ најотвореније изјаснила у корист чисто обновљенског односа према канонским законима Једине, Свете, Саборне и Апостолске цркве... Међутим ствар се није зауставила само на сукобу са архиепископом Леонтијем и јерарсима који су се с њим слагали. Она изравно дотиче највиши врх црквеног ауторитета, Његову светост патријарха Тихона. Као што је познато, Патријарх Тихон бацио је анатему на руководство обновљенаца 23.новембра по ст.кал. 1922.године. У Посланици патријарховој каже се: „У тешкој години наших искушења, у години победе сатане и власти антихриста, ада пред нашим очима  нове Јуде-издајници из нашег рода цепају нешивену хаљину Христову – Свету Цркву Православну, ми као дуг своје првопредстојатељске службе, позивамо све синове Божије да постојано и храбро устану за веру Божју и у заштиту Свете Цркве древноправославне па чак и до окова, крви и смрти, ако то животне околности буду захтевале, и забрањујемо да се признаје ВЦУ, као установа антихриста... Ово пишемо, да вам свима знано буде, да влашћу, од Бога нам датом, анатемишемо ВЦУ и све који с њом имају било какво општење...“ (ВЦУ – Виша Црквена управа – п.п.).

            А као што видимо, Јуриј Павлович заузима одређено становиште отворено штитећи ВЦУ и читаво обновљенство. Он као истинитог епископа прихвата оног, ко овакво звање стече у „Живој цркви“ од Губељмана и као потврду прима „рукоположење у свештеника“ од обновљенског епископа. Стога, нема никакве сумње, да је Ј.П.Грабе потпао под непосредну анатему Његове светости патријарха Тихона. Тим пре што је за годину дана, 7.децембра 1923.године, патријарх издао нову посланицу против обновљенства, под бр.160, пасус 5., у којој се каже следеће: „Активни заговорници обновљенства не треба да заузимају одговорне и управне положаје, те чак ни после покајања не могу се бирати на скуповима и Саборима“.

            Ово се у истој мери тиче прво како лажног митрополита Ладеа, тако и Ј.П.Грабеа. Тачније, после свог рукоположења код обновљенаца у свештенички чин, он не може постати ни Управник Канцеларије, нити Секретар Синода Руске Православне заграничне Цркве.

1. У Светој, Саборној и Апостолској Цркви три су степена свештенства: нижи, средњи и виши, односно ђаконски, свештенички и епископски, узрочно везани међу собом. Узрочност ову није могуће кршити. Зато онај, ко није прошао ђаконски и свештенички чин, не може добити трећи, највиши, чин епископски. Управо тај случај се десио са „рукоположењем у епископа“ Ј.П.грабеа. Он није поседовао законске степене ђакона и свештеника, те произилази, не може са тог становишта бити сматран за законитог и канонског епископа Цркве Христове. Јасно је стога, зашто у својим биографијама тако  упорно приповеда о својим, да тако кажемо, дипломастким заслугама, међутим, на жалост, он нема никакву закониту заслужност и врлину православног ђакона и свештеника Цркве Христове. Но, очигледно пак, он има сасвим друго звање и рукоположење, које толико цени, иако она бише добијена мимо Цркве и супротно њој. Овим тајним звањем он је себи стекао и лажно звање епископа и чак има, као што кажу, све изгледе да постане Првојерарх Руске Православне заграничне Цркве.

А какво је то звање?!

Почећемо издалека... Ево њега у свом кабинету, у Синоду. Пред њим је посетилац. Он вади из свог стола џепни сат на ланцу, и вртећи ка као клатно, хипнотизерски прича посетиоцу:

- Пажљиво гледајте у сат!

Овај гледа и пада у сан. После буђења мађионичар говори:

- Ви сте, чини ми се заспали?

Посетилац је потпуно смућен оним што се дешава и утучен. Испред њега је наводно један од високих представника Православне Цркве, а ово што се догодило никако се не може повезати са том мишљу. Јер хипнотизерство, је ствар, забрањена светим  правилима као врачање!

Међутим код овог мага-чаробњака дешавају се и озбиљније „шале“. Тако је Арапин таксиста из Јерусалима, у разговору са својим путницима, између осталог испричао:

- А ви сте православци?! Да, да... а ви имате таквог епископа, који само треба да баци поглед на тебе и пашћеш без осећаја... Прави ђаво, „шејтан“!

Откуда овакве ванредне, и без сумње, друштвено опасне способности и пројаве код особе, која, чини се, има неспојиво, чисто духовно занимање, попут Секретара Синода Руске православне заграничне Цркве?!

Откуд све то?!

Видимо да чак и Арапин таксиста очигледно и исправно схвата да није све од Бога!

То је она врста стварног знања, која излази ван граница оног што смо навикли да зовемо „научно знање“. А ова знања врло су стара, и старија него било која научна знања. Она се пажљиво скривају, зато што су противдруштвена, антисоцијална. Међутим, њима су се ипак свагда служила затворена друштва, а у наше време њих користе масонска удружења и друге тајне политичке организације, попут КГБ, и осталих. То су такозвана окултна или скривена знања. Званична наука уместо да објективно проучи ово питање, кренула је путем најмањег отпора. Одлучила је да једноставно негира ова окултна знања. А то онима који се занимају само помаже.

Није тешко разумети, да би многи желели да ова окултна знања прикажу као вишњи дар. И Ј.П. их због тога и демонстрира, јер жели да почне да важи за „великог“ (Дап.8,9-10). Истовремено, они никако не желе да то објаве за „дар Господа Бога“. То је дар – „благодати“, а према њиховој оцени, другачије, не дар Божји, већ неког другог бога... И ако упоредимо ово схватање са хришћанским разумевањем «дара од горе», онда ће бити јасно, да је то «мудрост демонска» (Јак.3,15): «А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемерна» (Јак.3,17).

О «добрим плодовима» говори други апостол: «А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање» (Гал.5,22-23).

            Стога свако разазнаје, да се у окултизму садржи не хришћанско «благо» и «дар» («благодат»), већ нешто потпуно супротно, што се само приказује као духовно «благо»: «…Идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства…» (Гал.5,20-21).

            Наравно, све то супротно је истинској благодати. Ово је антиблагодат, и произилази, не само да није од Бога, већ је уперена против Бога. То је безумље богоборства!

            Чак и хипнотизерство, са хришћанског гледишта, је ствар «оца лажи», ђавола. Хипнотисани човек налази се под влашћу лажи, под влашћу преваре својих осећања, ума и вољног усмерења. Он се не сећа ничега, од оног што је чинио и говорио. Зато што је под утицајем хипнозе изгубио своју вољу, свој ум и делује, повинујући се попут машине, туђој наредби, која диктира његову вољу. У нашем случају ово морамо памтити.

            Ј.П. покушава да представи свој стечени «дар» за обичну шалу. То је, наводно, таква ситница, да на њу не вреди обраћати пажњу. Међутим, у случају, који препричава таксиста, то је све само не шала. То је исто што и хипноза, али неупоредиво веће по садржини. То је окултно (скривено) знање, које бива откривено само од оног ко зна, и само ономе, ко је дао одговарајућу обавезу, да је неповратно стао на «његову (Јов.8,44) страну… то је заправо застрашујуће, безкрајна духовна несрећа у животу Ј.П.Грабеа. Но он ни не размишља о покајању. Он је усхићен и иде главом кроза зид.

            - Зашто не гледате у моје очи?! Треба бити храбар и право у очи гледати, с одређеним бесом рече он једном од посетилаца, који је избегавао његов поглед. Јер да би сугерисао жељену мисао или стање, медијум мора сусрести незаштићени поглед оног, кога жели да заведе. Зато Ј.П.Грабе то и тражи. Међутим, онај ко у уму има непрестану молитву, вапијући Богу за помоћ, тај је поуздано заштићен.

            «Дар» Ј.П. се очигледно тиче езотеријског, скривеног, тајног знања, које бива откривено само онима, ко у ту ствар посебно би посвећен, и чак се можда својом крвљу потписао на верност. Треба ли причати о томе, да ово користи «светско братство градитеља Соломоновог храма» или зидари Светског масонерије?!

            Само од себе намеће се питање и један од посетиалаца приупита Ј.П.:

            -Реците, Христа ради, ко сте ви – масон?!

            У одговор Ј.П. је почео да се смеје и одбио да одговори. Међутим једном, са поносним осећајем, признао је да је масон.

            А да ли постоје основе да се у ово не верује?! Не он је о себи рекао праву истину, јер његова дела о њему сведоче (Мт.7,16).

            Преносе се његове речи да припада масонској ложи «Лафајет-Асторија»… и ми поседујемо једно тематско писмо једне православне монахиње, која је живела у том манастиру, где је игуманија рођена сестра Ј.П.Грабеа. У овом писму она пише, да је «матушка» (игуманија) читала то писмо и потврдила његову садржину. А у њему стоје овакве речи: «…Ви сте, чини ми се, врло узнемирени такође и поводом масонâ у Синоду. Ако је тачно то да је епископ масон, што би било за плакати, то не значи, да његова епархија престаје да буде део Цркве. То би био његов лични грех до оног тренутка, када би он почео отворено да учи о масонству. Тада би такав био извргнут из чина…»

            Као што се види из контекста писма, у њему је изречена мисао о масонству, мисао несветоотачка, која припада настојатељици Магдалини (Грабе). А настојатељица је у потпуности мирна због свог, у најмању руку, чудног, а зашто да не кажемо и отворено – ужасног одговора. То је злонамерни одговор, који уљуљкује хришћанску свест. Па нека епископ буде и масон, али о свом масонству он се отворено не изјашњава и никога не приводи масонству. Дакле шта је то масонство – то је његов лични грех. За свој грех он ће и одговарати. То се ни најмање не тиче епархије. Епархија остаје православна… То није наша ствар. Наше је да будемо опрезни, да не бисмо потпали под казну 15.правила Двоглавог сабора… А ово правило осуђује оне, који прекину општење са епископом пре Саборске одлуке…

            - Да,- одговарамо ми, - то је истина. Али у овим речима у истом том 15.правилу Двоглавог сабора каже се и следеће: «Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором некаквих преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. Јер они који се одвајају од општења са својим предстојником[3] због какве јереси, која је од Светих сабора или Отаца осуђена, то јест, када он јавно проповеда јерес, и отвореним челом то у Цркви учи, такви не само да не подлежу утврђеној казни по правилима за то што су се пре саборске одлуке одвојили од таквог епископа, него ће напротив бити достојни части, која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, већ су пожурили да ослободе Цркву од раскола и раздора».

            Међутим, коме није јасно, да је Света Црква Христова осудила масонство најпотпунијом осудом. Она је осуђена чак не ни као јерес, јер јерес, код било каквог извртања истине, ипак верује у Бога и жели да Га «поштује», а масонство, признајући да Бог постоји, свесно стаје на страну палог данице-сатане. Оно је вера и поклоњење сатани. То је темељно развиће антихришћанства. Сам Господ о њима каже, да су они «синагога сатанина» (Откр.2,9), њихово учење јесу «дубине сатанине» (Откр.2,24). Ето Божанске осуде масонства!.. Оно са безумном, љутом и слабашном мржњом мрзи Свевишњег Бога због тога, што… «Бог јесте љубав» (1.Јов.4,8 и 16), љубав безконачна, свеобухватна и чак «онај ко пребива у љубави, пребива у Богу, и Бог у њему (исто). Да је Бог спреман да помилује чак и њих, као и самог палог деницу, под условом да се покаје. Међутим масонство  је разјарено безумље сатанске гордости. Они већ знају шта их чека у вечности, коначна и вечна погибао. И упркос овој очигледности они ратују против Свемогућег Бога… То је «тајна безакоња» (2.Сол.2,7), која је на земљи отпочела много пре доласка Христа Спаситеља у свет. Од тог доба до дан данас и до краја земаљског века свакодневно се спроводе и мали и велики злочини на земљи у име победе ове «тајне безакоња».

            Масонство је надјерес антихришћанства, која води непрекидни рат против поштовања Бога, Адонаизмом или Једнобоштвом од давнина. А посебно жустра борба води се против хришћанства од првог дана његове појаве на земљи. Масонски рат против Бога, тајни и скривени води се у читавом свету, међу свим народима, али у својој дубини то је најотворенији сатанизам. Једини он и стоји на челу општесветског безбожја и богоборства. Масонство своју пажњу не скреће ни са једне политичке или верске скупине у свету. Међутим Православље, посебно руско Православље сматра се најштетнијим и назива се «тврђавом Адонизма». Зато је на њега и усмерена вечита пажња. «Догматско средиште (Директорат) Светског масонства у Чикагу, још пре сто година у свом «Манифесту» из 1870.године објављивало је следеће светске догађаје (наводимо по сећању): када монархистичка Русија постане трђава Адонизма, ми ћемо одвезати с ланца на њу светски атеизам и он ће у њој изазвати револуцију по суровости још невиђену …

           Четрдесет година по објављивању «Манифеста», године 1917. тај догађај се одиграо. И све до данас војујуће безбожништво, од масонства «одвезано с ланца», руководи омраженим народом, ватром и мачом истребљује његову веру. Истинита Православна Црква сатерана је у подземље, у катакомбе. Прогонитељи говоре, а Катакомбна Црква више не постоји,. Уместо ње, на површини стоји званична црква у Советском Савезу. Отворено просоветска. Верујући народ у њој изгубио је путоказе, и попут слепца, држи се за ову проантихристову лажну цркву очајно покушавајући да је учини «истински православном. Масонска пажња није заобишла ни заграничну Цркву (РПЦЗ). Расколили су је пре свега, на неколико делова. И с најправославнијим делом воде рат растакања. Многи из јерархије, свештенства и световњака скретали су пажњу Цркве на несрећни положај, међутим сви њихови напори нису уродили никаквим плодом. Растакање се наставља зато што су они у самој сржи црквене управе. Главна подривачка улога, по мишљењу народа Божјег («Глас народа – глас Божји»), у свему томе припада, већ шест десетлећа «управник» преко канцеларије Синода, гроф Јуриј Павлович Грабе. Масонство обожава лица с титулом. Оно користи опробане начине: чим «титулисани» дође у тешки материјални положај, они предлажу своју помоћ: «Уђите у наше братство и Ваши послови ће се одмах поправити!»

           Постепено, током десетлећа, Ј.П. се истрајно креће према свом циљу. Поред ситнијих, једва приметних корака с краја рата (1944.године) чини и један велики корак: прихвата рукоположење  у чин свештеника од обновљенског живоцрквенског лажног епископа Серафима Ладеа.

           Ту постоји тајна, зашто је несмењиви «секретар» РПЦЗ  примио рукоположење од живахног обновљенца?! Очигледно како би рехабилитовао обновљенство… Међутим у овом случају занимљив је одговор пастве. Верници, после овог акта Ј.П. почеше усрдно да се моле за здравље попадије, жене новопросвећеног свештеника. А неко од посматрача зачуди се да то упада у очи новом човеку:

- А откуд толики број свећа само пред овом иконом?

- Па то се моле за здравље супруге оца Георгија.

- А зар је она болесна?

- Не, здрава је.

- Је л узвишеног живљења?

- Као и сви, ничим се не истиче.

- А због чега се сви моле за њено здравље?

- Ма не ради се о њој, него о њему… Док је попадија жива, то му не даје могућност да се пробије у епископе. А чим она буде умрла, онда је свему крај – нико од људи неће моћи да га задржи. Тада ће спровести своје и постаће епископ наше Цркве. А ово значи, да је и нашој Цркви тад већ дошао крај!..

«Vox populi vox Dei» - Глас народа глас Божји!

3. Савремени предводник Руске заграничне Цркве, митрополит Филарет – према сведочењима оних, који га блиско познају, очигледно је заплашен и стрепи пред Владиком Георгијем, секретаром Синода. Некаквим његовим поступцима доведен би до таквог стања, да је принуђен демонстративно да му се додворава. Митрополит му се свесрдно покорио и не сме ништа да предузме без дозволе Владике Георгија, чак и око најобичнијих ситница.

Питали су митрополита:

- Којим столњак да поставе на сто за који ће седети архијереј?

Митрополит, тешко се крећући, одлази у кабинет секретара и пита га о овоме. Овај у једној речи одговара: - Зелени!

Митрополит излази и понавља: - Владика Георгије је рекао да буде зелени!

Или истоветно питање првојерарху:

-Владико, а шта да припремимо да угостимо архијереје: кафу, какао, чај, сладолед?

Митрополит опет одлази владики Георгију, као првојерарху и, кад доби одговор преноси: - Владика Георгије је рекао сладолед!

Све ово може се учинити као какав виц. Међутим не, то је далеко од вица, то је отужна стварност. Митрополит је на овај начин принуђен да угађа загонетном Ј.П. А прави разлози за ово крију се у дубокој тајни... Међутим уз све то митрополит уопште не одаје утисак „старца, који је подетињио“, он је „при здравој памети и доброг сећања“. То је стварност, на коју морамо рачунати. Као што треба и узети у обзир, да је архијерејски Синод заграничне Цркве, у овој или оној мери, под сличним утицајем „Симона-мага“. И нико од чланова Синода то не може да призна, бојећи се, нема никакве сумње, страшних последица по њих саме. Позивати у помоћ у овом случају нема се ко. Нико се неће заузети за њих нити ће их одбранити. Пример за појашњење наћиће се у писмима арх.бразилског Теодосија. Он се слаже да се његова писма објаве, али тек после његове смрти, признајући, да када би пристизала писма из Синода „руке су ми се тресле“... Је ли то здраво стање, да канцеларија Синода спроводи овакво „терористичко“ деловање на јерархе Цркве?!

Према „Одлуци о РПЦЗ“ (1956.г.) Синод представља само извршни орган Сабора епископâ (тачка 16.), али заправо он већ десетлећима као да је претворен у највиши орган власти у РПЦЗ и „Нормални Парохијски статут“ проглашава себе за „Статут јурисдикције Архијерејског синода“ (1951. и 1955.г.). У стварности Синод представља извршни орган, али не Архијерејског сабора, већ само завереничке скупине. А ова скупина послушна је Грабеу. И тај несмењиви „вршилац послова“, са разноразним титулама, више од пола века води Заграничну Цркву. Он је поставио своје многобројне рођаке и пријатеље на кључна места у Цркви. И поврх свега, то је затворени круг, који се ствара у Архијерејском синоду, где господари „вршилац послова“. Слушати сва оваква тврђења са стране веома је необично и она се чине као маловероватна. Међутим сетимо се сведочења Арапина таксисте, и тада ће маловероватно постати сасвим вероватно.

Сви органи црквене штампе у његовим су рукама. Са неугоднима он се обрачунавао зависно од околности: прављењем смицалица, постављањем замки, коришћењем рђавих и ниским путева, а није се гнушао и најнепосредније уцене. Ево извода из самиздатовског часописа духовништва и световњака у њујошкој епархији (РПЦЗ) с краја 1959.г. „Обновљенство у РПЦЗ“:

„Властољубива скупина у Синоду – званично у њему је 7 људи, међутим у стварности све послове води „вршилац послова“ Ј.П.Грабе – како би остварила постављене циљеве почела је са коришћењем подвала. Не чуди чињеница, да су не само световњаци, већ и јерарси и парохије почели да напуштају нашу Цркву због обновљенских обичаја и подвала. Понегде се од пастира других цркава (јурисдикција) може чути, да у свом раду наш Синод јесте вођен једино подвалама и с њим је најбоље немати никаква посла... Зато код нас нараста пропаст црквеног живота...“

Па зар то није пропадање?! Епископи су разбијени на две скупине. Владајућа скупина према „непокорнима“ примењује методе „затворених друштава“. Њих држе у безначајним малобројним епархијама, исцрпљују и изнурују телесне и моралне снаге позивањима у Синод ради давања „објашњења“, окружују их сплеткама и оптужбама. А кад то не помогне, прибегавају крупнијим мерама... Тако се у чланку „Мученици у иностранству“ Ив.А.Кисељова, у зборнику „Овим победише“, бр.2., издање „Доле зло“, 1967.г. наводе подаци, како страдалнички свој живот завршише „неугодни“ јерарси РПЦЗ:

„Архиепископи Тихон и Јован (Максимович) сан-францискански, Леонтије, арх.чилеански, Аверкије, арх.сиракуско-троицки и других земаља Теодосије, арх.бразилски и остали. Међутим, уз ово, крајње негативно, пише се о главном делатнику и руководиоцу читаве завере, Ј.П.Грабеу (ту се помињу велики тајни новац, масонство, контраобавештајне службе и служење у њима и „тамни послови“... (И ту је потребно навести речи, које је изрекао архиепископ Јован (Максимович) неколико месеци пре своје изненадне смрти:

„Остављам ти ову ствар на молитвено сећање... Моли се за мене., Више се нећемо видети... Када будеш чуо да сам умро – знај да сам убијен!“

По дару од горе он ово изрече... и зар је само он један убијен?!

Ено, инжењер Тимотеј Степанович Денке, који читав свој живот посветио обнови Свете обитељи на Маслинској гори у Јерусалиму. Све је оставио и без плате радио у зноју лица свог. Међутим кад се сусрео са безакоњима и прекршајима, чињеним у Светој Земљи, прикупио је оптужбе и пренео Синоду на име Првојерарха РПЦЗ, да са свим материјалима лети у Њу-Јорк ради личног сведочења у Синоду. Навео је лет, којим ће летети. И шта је било? У авион је била постављена „паклена направа“, и сви путници са инжењером Т.С.Денкеом дигнути су с авионом у ваздух и погинуше изнад Средоземног мора. А када су заинтересовани затражили осигурање за живот погинулог инжењера, авиокућа је одбила да плати, изјавом да се авион срушио.

Тако „породица“ чува своју „част“. И ваља се чудити томе колико је високо котирано њихово деловање, да се због ње плаћа толико висока цена. Јер жртвоване су стотине људи, како би се скрило оно, што није требало да буде скривено. Да и не говоримо о милионским губицима, претрпљеним у авионској несрећи... Али најбитније је да је овде демонстрирана потпуна некажњивост, оних, који су дато дело извршили. А архиепископ и свештеномученик Јован Максимович није се либио да пред Архијерејским сабором каже оно, што је према дужности архијерејске заклетве био у обавези да каже. У свом опширном извештају од 23.јула 1963.године он је између осталог рекао следеће: „Са болом морамо да посматрамо и присуствујемо пропадању Заграничне Цркве, који одговара једино њеним непријатељима. Ми њени архијереји, ово не можемо допустити, као и то да једна увезана скупина господари осталим епископима и свим средствима чини оно, што сама прижељкује“.

Ова „увезана скупина“ архијереја, која господари над осталим епископима, у суштини представља ништа друго до „унутарцрквену заверу“. На челу ове уроте, према мишљењу црквеног народа, јесте раније поменути садашњи секретар или „вршилац послова“ Синода, Јуриј Павлович Грабе... Чак и без обзира на чињеницу, да је он добио катедру у Вашингтону, није напустио секретарско место у Синоду. И ово је из његовог угла, сасвим разумљиво. Отуда он без буке управља свим, што се догађа у Заграничној Цркви и руководи, себи својствено лукаво и далековидо. А њиме већ управљају са стране.

Најближи циљ који му се оцртава јесте сједињење са оном Црквом, која званично постоји у богоборној држави и с којом ова лажна црква заједно преживљава све њене радости и жалости. То је она иста лажна црква, коју истинити православни народ потпуно исправно назива сергијанско-обновљенска, а њена управа по духу своме управо и јесте таква. Зато и Јуриј Павлович, као обновљенац, и као неко ко је примио живоцрквенско рукоположење, остаје њему веран и гура РПЦЗ у спајање са Московском патријаршијом. А по речи Златоуста: „дела говоре више од речи“. А која су то дела? Њих има безкрајно мноштво, и познатих, а још више непознатих, скривених тајном његовом!

4. Током пола века боравка Ј.П.Грабеа на челу канцеларије Синода Руске Православне заграничне Цркве, ова Црква потпуно је променила своје лице. И смер тих промена своди се на лажирање оне садржине, која је уношена у појам Мајке-Цркве. Ове речи остају претходне, међутим њихов смисао се мења у потпуну супротност. Ако је током 1917-1927.година Мајка-Црква био онај њен део, који је остао веран и православан, који је називан тихоновски или староцрквени, ако су после сергијанског раскола Мајком-Црквом сматрали онај њен део, који остајући православан, није кренуо путем отпадничког прилагођавања антихристовој држави, другим речима, Мајком-Црквом називана је она која „побеже у пустињу“ (Откр.12,6) – пустињска Катакомбна Цкрва, онда сада потпуно отворено покушава помоћу великих замки да се под Мајком-Црквом подразумева отпадничка Советска лажна црква Московске патријаршије.

Тако већ дођосмо до тачке, кад је потребно поставити питање, да ли је ова „Мајка“ она Црква, у чије име и чијим представницима, би сазван Сверуски помесни сабор 1917-1918 године. Са свим правилима, одредбама, одлукама и порицањима, или је, коначно, то она превртљива отпадничка црква, која стојећи на обновљенским основама, признаје советску антихристову власт и да је сво њено богоборство „од Бога“, док су је истовремено патријарх Тихон и Сверуски помесни сабор, као власт антихриста, са свим помагачима предали анатеми.

Не може једна те иста Црква предавати советску власт, као власт антихриста анатеми-проклетству и да истовремено сматра, како је та власт благословена, „од Бога постављена“! Међутим заверничкој скупини епикопа пошло је за руком да лажирају „Посланицу Трећег свезаграничног сабора РПЦЗ“, упућену  православном руском народу у Отаџбини 1974.године. У тој Посланици, састављеној с посебним циљем да се народ уведе у заблуду и превари, поводом тог истог „јединства“ са Мајком-Црквом. У њој постоје овакве речи:

Верни архипастири, пастири, иноци и световњаци с обе стране гвоздене завесе јединствени су. Заједно они чине Свету Руску Цркву – недељиву, као што је недељива нешивена хаљина Христова...“.

А кад би ко хтео да разуме ове речи из „посланице“, као оне које сведоче о јединству с Црквом у катакомбама, онда би против овако наивног схватања глас подигла та иста лица, која су поменута као пример у тој истој „Посланици“. А она свакако не припадају Катакомбној Цркви нити архиепископ Иларион (Троицки), нити архиепикоп Хермоген (Голубјов), нити свештеници Московске патријаршије – Николај Гајнов и Димитрије Дудко, нити вјатски парохијани са Борисом Талантовом, заштитници Почајевске лавре, попут Варавве, и коначно, на највеће жаљење, толико талентовани писац, попут А.И.Солжењицина, који је иступио са потпуно јасним „оповргавањем“ непорециве Цркве у катакомбама – такви се не могу сматрати за чланове Сверуске Катакомбне Цркве. Међутим ако поредимо скорашњи наступ секретара Заграничне цркве, он никакве сумње не оставља, да се у „Посланици“ под Мајком-Црквом подразумева ниједна друга до советска лажна црква, Московска патријаршија. Њу признају за Мајку-Цркву, са којом секретар и они си њим проглашавају своје „јединство“, недељиво, „као што је недељива нешивена хаљина Христова“. Овај наступ Ј.П. јавно је објављен на радију! (упор. "The Sunday Times", November 8, 1981.).

Међутим, још више узнемирујући и истовремено безнадежни утисак оставља «Посланица Сабора епископа РПЦЗ», усвојена у септембру 1976.године. део посланице насловљен је са «Свештеницима Московске патријаршије». Дакле, пошто је претходно дао изјаву у име Епикопата Заграничне Цркве, како он свим силама тежи, да нема општење са вишом јерархијом Московске патријаршије, која је «капитулирала пред атеизмом», тим пре, свој говор усмерава на свештенике исте ове цркве, који бише рукоположени од истих тих епископа, и има потпуно општење, са становишта правила Свете Цркве, с истом јерархијом. Уз то потребно је подвући, да су, поврх свега, ти свештеници, исто као и епископи у пуној послушности Савету по питањима религије при ЦК КПСС. А загранични јерарси пишу: «Ми целивамо крст, који ви такође носите на себи… Знамо за ваш подвиг, читамо о вама, читамо оно, што пишете, молимо се за вас и молимо за ваше молитве о нашем стаду, које је у расејању. Христос међу нама, и јесте и биће!» (Наведено са енглеског. "The Orthodox Word", September-October, 1976., стр.164).

«Ми целивамо крст, који ви такође носите на себи…».

Крст то је божанска истина. Али у сергијанству њихов крст је знак оне неистине и преваре, коју користи антихрист, како би своје представио за Христово, коначно, антихришћанску лажну цркву за истинску Цркву Христову…

„Знамо за ваш подвиг…»

Света Црква познаје истински подвиг светих мученика и светих исповедника. Али она зна и за лажне мученике и лажне исповеднике јеретичке. А они, који поштују лажне мученике и лажне исповеднике налазе се «под проклетством» Свете Цркве (34.правило Лаодикијског сабора).

«Читамо оно, што пишете…»

Међутим, ми знамо, да све што се добија из СССР, пре објављивања пролази обраду у иностранству, како би овде било прихватљиво, и у том исправљеном облику се штампа у име свештеника Московске патријаршије. Зашто се оваква неистина допушта?!

И коначно «Христос међу нама, и јесте и биће!»

У овим речима исказано је потпуно црквено општење са несветим свештеницима советске, по духу обновљенске лажне цркве Московске патријаршије. Ово превртљиво свештенство признају загранични епископи Руске Православне Цркве за «истините свештенике». Али они, ти свештеници, били су рукоположени од оних епископа, са којима загранични архијереји, како сами изјављују, «се труде да немају општење». Преко тих свештеника имају непосредно општење. Одавде је јасно, да «старање» њихово није искрено, сетимо се Серафима Ладеа, Игњатија Жебровског, Николаја Автонома и многих других.

Епископи у иностранству поздрављају лажне свештенике советске лажне цркве «литургијским» поздравом, који се изговара у време савршавања литургије у олтару, тада службујући архијереј, обраћајући се свештенику, који му прилази, поздравља га речима: «Христос међу нама», «А свештеник одговара: «И јесте и биће!» другим речима, свештеник објављује, да нема никаквих препрека за потпуно општење између њега и архијереја. То је својеврсно обећање и потврда узајамне верности пред Христом. Међутим у датом случају епископи Заграничне Цркве дају ову зајклетву и уз то још и лажну… у овом сад већ сједињењу Заграничне Цркве са Московском патријаршијом – иако је сједињење прикривено, испод жита…

А како поступају према советској Катакомбној Цркви? Обраћамо се Заграничној Цркви, зато што су загранични епископи убеђени да  имају непосредну везу са Катакомбном Црквом и у свим случајевима поступају као и Она. Па ево изворног гласа Катакомбне Цркве. Ово је објавио миљеник Његове светости патријарха Тихона, којег је изабрао за епископа, свештеномученик Максим, епископ серпуховнски: «Советска и Катакомбна Црква неспојиве су!» «Катакомбна Црква бацила је анатему на сергијанце и оне који су с њом!» (Протојереј Михаил Пољски, «Нови руски мученици», том 2., стр.30.).

Овакво је становиште Петроградског освећеног сабора, а године 1937. у Уст-Куту Освећени сабор Сверуске Катакомбне Цркве у канонским одредбама објавио је:

«1. Освећени сабор забрањује верницима да бораве под духовницима, озакоњеним од антихришћанских власти.

2. Освећеном сабору Духом је откривено да је проклетство-анатема, бачено од Његове светости патријарха Тихона, дејствена и да су под њу стављени и везани сви свештено- и црквенослужитељи, који се усуде да исту оправдају као црквену грешку или политичко средство.

3. Сви који вређају или се ограђују од Освећеног сабора 1917-1918.године – анатема!»

Наравно нити један архипастир, нити пастир Руске православне Цркве у Катакомбама не може да поздравља свештенослужитеље советске лажне цркве оним поздравом, којим су се усудили да их поздраве епископи Заграничне Цркве у име Сабора из 1976.године. Зато што је то забрањено канонима Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Велики исповедник Цркве Христове, преподобни Теодор Студит пише о томе: «Је ли могуће поздрављати се с њима (јеретицима), разговарати и пријатељски (их) поздрављати? – Не, као што говори велики Василије, Господ је забранио… како би се и овде испунило: «не поздрављајте се» са зловерним (2.Јов.1,10)». (том 2., писмо 49. Прогоњеним оцима, стр.406.).

Међутим  поздрав, о којем причају св.Василије Велики и преп.Теодор Студит, јесте свакодневни, часни, који нема црквеног, тим пре литургијског значаја. И кад је већ мање забрањено Божанским Писмом, онда је несумњиво, забрањено и веће поздрављање, у име Цркве, која је светиња, и носи литургијски смисао. Писци посланице, вероватно мисле, да ће оваквим поздрављањем свештеника Московске патријаршије они њих присајединити. Уколико они тако размишљају, тада пре свега себе варају, а онда и оне, који их слушају. Нису загранични епископи ти који њих себи присаједињују, већ се они, загранични епископи, присаједињују Московској патријаршији. Јер из начелног, канонског угла нема никакве разлике између архијереја и свештенства Московске патријаршије. Попут првих, и други, који се првима потчињавају, безакони су истоветно, и једни и други су ван Цркве Христове, јер, како говори Василије Велики «Немогуће је приближити се Богу забрањеним делима».

А све напред наведено не само да се слаже са оним, што тврди Катакомбна Црква, јер она тврди једино оно, што озакоњују правила Свете Цркве Христове и свака противречност за њу је неприхватљива. А скупина самопостављених епископа РПЦЗ «моли» свештенство Московске патријаршије, другим речима, од свештеника ове отпадничке лажне цркве, руковођене од КГБ «молимо ваше молитве за наше стадо, које је у расејању!»

Истовремено, како то пише преподобни Теодор Студит: «Па зар не знате, шта говори исти свети отац (Василије Велики) у другом писму: «Не признајем за епископпе и не убрајам у свештенство Христово, оне, који оскрнављеним рукама (у нашем случају то су руке комунистичке партије и КГБ) ради разорења вере, бише доведени на положај» (Писмо Василија Великог, 232). Овакви су данашњи ови, - наставља преподобни Теодор Студит, - који не из «незнања», већ  због властољубља продиру на «епископске» престоле, добровољно издајући истину, и у замену задобијајући издају у безчашћу». (Том.2., део 2., писмо 11. Навкратију сину, стр.343.).

Још јасније речено је у једном од Апостолских правила: «Епископ или презвитер… да се свргне, као онај… ко није разликовао свештенике од лажних свештеникâ» (Правило 47.).

5. У овом тренутку Руска Православна Црква загранична у своме унутрашњем животу руководи се посебним, самосталним законима, иако, према њеним званичним саопштењима, она канонски није самостална, већ нераздвојни део Руске Православне Цркве, и као таква, мора свето чувати законите одредбе Мајке-Цркве. Без обзира на то, Загранична црква, пошто није аутокефална, образовала је своје законодавство: Одлуку о Руској Православној Цркви заграничној из 1956.године и такозвани «Нормални парохијски статут» из 1951-1975.године. А до тада она се руководила законима Помесне Руске Цркве 1917-1918.године, и прогласити ово руковођење ненормалним било би, у крајњој линији, непромишљено и несмотрено, јер је за све Русе овај Сабор посебно драг и ужива висок углед. Овај свети Сабор, по свом духовном значењу, непорецив је и то не само за Русију. Јер он исповеднички пред читавим светом сведочи, да се у Руској земљи, први пут у људској повести појавила потпуно посебна власт у име антихриста!

И овај Сабор, у условима крвавог терора од овакве власти, васпоставља пре двеста година укинуту патријаршијску управу у Православној Руској Цркви и потврђује га посебним догматом „с а б о р н о с т и“ Христове Цркве (1.Петр.5,1-5),  прихваћене у свим аутокефалним Црквама Православља.

Ово начело саборности управе Православног Руском Црквом свој јасни одраз нашло је у првом од свих правила „Тумачење о основним одредбама о Вишој Управи Православне Руске Цркве“, усвојеној од Помесног Руског сабора 4.новембра 1917.године:

1. У Православној Руској Цркви виша власт - законодавна, административна, судска и контролна припада Помесном сабору, који се сазива с времена на време  у одређеном року, сачињен од епископа, клира и световњака.

4. Патријарх заједно с органима црквене управе потчињава се Сабору“.

Ако погледамо одговарајуће законодавство Руске Православне Цркве заграничне, одмах ћемо видети да су и „Одредбе о Руској Православној заграничној Цркви“ из 1956.године и „Нормални парохијски статут“ из 1951. и 1975. године били у непомирљивој противречности с духом с а б о р н о с т и Помесног Сабора сверуске Православне Цркве  1917-1918.година. У законима РПЦЗ потпуно се пориче дух саборности врховне власти у Цркви, али се по могућности то чини неприметно, у смислу да се реч „саборни“ користи, међутим саборност је сведена на ништа. Па се тако у првом пасусу „Одлуке“ из 1956.године каже: „Параграф 1. Руска Православна загранична Црква јесте нераздвојни део Помесне Руске Православне Цркве, који је привремено под самоуправом на начелима саборности до укидања безбожне власти у Русији, у складу са Одредбама Његове светости патријарха, Светог синода, и Вишег црквеног савета Руске Цркве од 7/20.новембра 1920.године под бројем 362“.

Прво, нема никаквог разлога називати Цркву другим именом, уколико Црква загранична доиста  „јесте нераздвојни део Помесне Руске Православне Цркве“, као што Помесна Црква себе назива.

Друго, Због чега се заграничне део Цркве назива само руским, а не у ширем појму схваћено „русијски“, што она у иностранству и представља, исто као и у земљи, односно зашто је с обзиром на ово, Помесни сабор одбацио појам „русијски“, а изабрао појам „руски“. Русијски подразумева све  језике, све народе Русије. Дакле као да се у називу Руска Православна црква крије одређена тежња  да се носи исто име, као и отпадничка „советска црква“.

Треће, у првом пасусу омогућена је двострукост одреднице: „Привремено под самоуправом на начелима саборности“, као да су ова дозвољена „начела саборности“ била узета тек привремено...

Четврто, у пасусу унети израз „на начелима саборности“, никако није саборност Помесног сабора, већ само савет, и у исто време потчињавање епископу поглавару.

Међутим, писцима „Одлуке“ мора се открити, да су они хтели да сакрију и да не истичу своју противречност Сверуском Помесном сабору. Тако у истом том првом поглављу, насловљеном „Опште одредбе“, они пишу: „Управу Руске Православне заграничне Цркве врши Сабор епископâ, преко Првојерарха са Архијерејским синодом и епархијским архијерејима“ (пасус 5).

Занимљиво је, да Мајком Руском Црквом управља Помесни сабор, „сачињен од епископа, клирика и световњака“, а у иностранству само Сабор епископâ, без клирикâ и световњакâ. То значи да се уместо црквене „саборности“ уводи олигархијска управа Црквом. Овакво стање подробније је протумачено у другом поглављу, насловљеном „Сабор епископâ“: „Сабор епископâ, који се по могућности сазива једном годишње, сагласно црквеним правилима, представља највиши орган црквеног законодавства, управе, суда, и контроле у Руској Православној заграничној Цркви (пасус 7).

Као што ћемо видети, у Православној Руској Цркви потпуна саборност је доследно спроведена. Највиша власт у Њој припада Помесном сабору, сачињеном од епископâ, клира и световних лицâ, који саборно управљају црквом. У Заграничној Цркви пак, сва власт, а не само највиша, већ и епархијска и парохијска, сабрана је иоскључиво у рукама епископа. Нити клирици, нити верни народ не узимају учешћа у управи. Отуда се лагано шири безнађе, небрига, равнодушност према црквеним пословима, те напуштање. Јер се Загранична црква претворила у својеврсно наслеђе епископâ. Читав овај систем јесте најтипичнија олигархијска управа, заснована на владавини једне безначајно мале скупине, али како им се самима чини, од горе призване да влада над мноштвом. Међутим све ово у самом корену противречи Јеванђељском учењу Христа Спаситеља: «А Исус дозвавши их (ученике) рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе» (Мт.20,25-28).

            Али заправо, врховна власт у РПЦЗ чак ни «Сабору епископа» не припада. У стварности међу епископима господари скупина организована на начелима завере. Тако да читав сабор осећа ову или ону меру принудности. Те се тако, у Заграничној Цркви спроводи прикривена диктатура, која се само покрива називом «Сабор епископâ». Овај «Сабор епископа» међутим сам бива изгуран од «Архијерејског синода», који макар номинално, у складу са «Одлуком» из 1956.године «чини (једино) извршни орган синода» (пасус 16). Међутим ни Синод није последња инстанца. Постоји још неко ко свиме диригује. О овоме већ раније би речи.

6.А да се наше речи не би коме учиниле неутемељене ни на чему, навешћемо сведочанства већ упокојених јерараха РПЦЗ.

            Прво сведочанство припада архиепископу бразилском Теодосију (Самојловичу), у Богу упокојеном 29.фебруара 1968.године. Он пре свега признаје, да сваки пут, када треба да прими писмо из канцеларије Синода – «руке су ми се тресле…» И написа блиском човеку, да се слаже са објављивањем његових писама: али «тек после своје смрти!..»

            Све ово јесу мрачна сведочанства о Синоду, ако је већ и добијање писама од «њега» изазивало слом живаца. Истинска, православна јерархија Синод сматра за диктатуру, која изазива страх. И то је страшни недуховни опис за ову установу, какав је Синод Цркве. Ако је «лоша похвала» за архијереја, као што се изразио митрополит Антоније (Храповицки), - ако га назову «добри управитељ», шта тек онда мислити о Синоду, којег се архијереји «боје»!?

            У писму од 25.августа 1956.године, месец дана пред Сабор, који је усвојио «Одлуку за 1956. годину», архиепископ Теодосије писао је: «Без сумње многа је зла… и све се дешава зато што сада желе да озаконе, тачније, да пребаце сав посао, који искључиво пада у удео Сабора на Архијерејски синод… Могу да учине чак и то, да до Сабора и не дођу његова питања за њега, због непостојања истих, јер ће о њима бити одлучено у међувремену…»

            Надаље архиепископ описује то догађајима, који се догодише 1953.године на Сабору… И после тога владика Теодосије каже: «Пише ми један архиепископ (очигледно архиепископ сан-францискански Јован), да је већ све одраније решено и да пошто већина америчких епископâ, чак и кад би сви допутовали, већина би била за њих, и да ће на Сабору већина бити за то што је већ одлучено…»

            И на крају писма архиепископ Теодосије даје уопштени закључак: «…У својим писмима и еп.Аверкију и арх.Григорију истицао сам, да смо напустили каноне тиме, што смо Саборну Цркву претворили у Синодску, позивајући се на то, да је Руском Црквом у Русији управљао свети Синод, али је противно канонима Патријаршију заменио са Саборском управом…»

            Испада да је синодска скупина заграничних епископа толико дубоко упала у свој поричући однос према 1917.године васпостављеној Патријаршији, према Његовој светости Тихону, патријарху московском и целе Русије на челу, као и према, с васпостављањем партијаршије повезаним начелом с а б о р н о с т и у Православној Руској цркви, ради тога да се њихово гледиште у потпуности поклопи с јеретичким, обновљенским односом према Помесном сабору и патријарху Тихону. Међутим читаво деловање обновљенства анатемисао је Његова светост патријарх Тихон 23.новембра (6.децембра) 1922.године…

            И какав закључак ова протестанска скупина епископа, каснијих обновљенаца заграничне Цркве  може овим поводом да изведе за себе?!

            Друго сведочанство припада архиепископу сан-францисканском Јовану (Максимовичу). После несупеха завереничке скупине поводом ужасно скандалозног суда, који је покренуо Синод, када су против арх.Јована иступили Вршилац послова у Канцеларији Синода, протопрезвитер Г.Грабе, првојерарх руске Православне заграничне Цркве (претпостављамо, да није сам лично послао телеграм председнику суда, већ они, који су злоупотребили име одвише старог првојерарха!) и архиепископ канадски Виталије (Устинов), међутим суд, ипак, донесе ослобађајућу одлуку у корист оптуженог.

            Тако, већ 1963.године, архиепископ Јован, најстарији јерарх заграничне Цркве, подносећи извештај пред Сабором епископâ те Цркве причао беше о томе, да: «…Не смемо допуштати ово, па ни да једна организована скупина влада над осталим епископима и свим средствима спроводи оно што јој се прохте».

            Та «организована скупина» архијереја, која је владала над осталим епископима Заграничне Цркве, као што и раније поменусмо, била је ништа друго до, права правцата «унутарцрквена» завера. Те отуда убрзана смрт архиепископа Јована (Максимовича). Пар месеци пред своју смрт рекао је: «…Моли се за мене… више се нећемо видети. Када будеш чуо да сам «умро», знај да сам «убијен»!

            Пошто прође много година, ова завера себе осећа толико ојачалом и «озакоњеном», да на свеукупну црквену опозицију не обраћа пажњу. Од грађанских власти САД, и у њиховом изузетно либералном законодавству (држава је признала «Цркву сатане»!), очигледно је да нема никаквих препрека за олигархијску диктатуру у РПЦЗ… Међутим уколико људи нису у стању да било шта учине у овако ужасном стању ствари, Богу је ипак «све могуће» (Мт.19,26).

            И коначно, треће сведочанство припада архиепископу сиракуском и троицком Аверкију. Као председник Комисије, одабране од епархијског сабора, сачињене од епископâ, клирикâ и световњакâ Источноамеричке епархије, он је поднео извештај Сабору. Та Комисија добила је налог да првојерарх размотри нацрт Епархијског статута поводом тога да џна Сабору епископа 1956.године буде прихваћена нова «Одлука о Руској Православној заграничној Цркви». Ова комисија уопште није била прва, било их је доста, и све су одбиле да прихвате нацрт.

            Почело је с тиме, да у јануару 1958.године архиепископ Никон, заменик првојерарха, уноси нацрт у Епархијски савет. Епархијски савет поставља посебну комисију за разматрање нацрта, којом је председавао архиепископ Виталије (Максименко) и ова Комисија одбацила је нацрт због његове недовољне убедљивости.

            Наредни пут архиепископ Никон исти нацрт ставља на разматрање Епархијског савета године 1960. И поново Епархијски савет није нашао могућности да проследи овај нацрт на разматрање Епархијском сабору, утврдивши у њему мноштво противречности и прогласио га по духу противречним. И коначно, Синод усваја посебну Комисију за кодификацију, предвођену митрополитом Анастасијем године 1960., са правницима у његовом саставу. Али њој нису омогућили да се бави својим послом, те је иста била распуштена од стране Синода 1962.године, не сакупивши се нити једном, уочи Сабора епископâ.

            Коначно архиепископ Никон одлучује да заобиће Епархијски савет и нацрт подноси непосредно на прораду Епархијском сабору. Па и Епархијски сабор одбацује ово разматрање 1965.године и одређује да се кроз годину дана ово питање разматра после извештаја посебне Комисије, којом је председавао архиепископ Аверкије.

            Године 1966., крај новембра и почетак децембра, поставља се Епархијски сабор. Говори председник посебне Комисије Архиепископ Аверкије. Он подноси извештај Сабору, да се Комисија бавила наложеним послом више од годину дана и током подробног разматрања нацрта Комисија је установила да није могуће усвојити нацрт по истим начелима, по којима су у току десет година изабиране Комисије одбијале да усвоје нацрт.

            О разлозима одбијања Епархијске комисије причао је у званичном извештају члан Комисије, гроф Ј.С.Лански. Он наводи:

1. У складу са упутством првојерарха митрополита Анастасија, требало је усагласити нацрт новог Епархијског устава са «Одлуком о РПЦЗ» из 1956.године, што није могуће учинити, зато што «Одлука» противречи нашем православном исповедању у деветом члану Символа Вере: јер се уместо    н а ч е л а   с а б о р н о с т и  у њој уводи једновлашће епископâ (пасуси 44,46,48,58,71 и 73 «Одлуке»).

2. Ако, као што стоји у пасусу 1 «Одлуке», «Руска Православна загранична Црква јесте нераздвојни део Помесне Руске Православне Цркве, који је привремено под самоуправом на начелима саборности... », онда је потпуно природно и према закону, да се овај део руководи законима Помесне Православне Руске Цркве 1917-1918.године, са појединим безначајним изменама, но уз очување д у х а  Саборских одредница, и никако да прави своје сопствено законодавство, које се до противречности разликује од д у х а  Светог сабора, исказаног у начелима  саборности Руске Цркве. Зато, ако владика првојерарх од Комисије захтева да нови Епархијски статут усагласе са «Одлуком» из 1956.године, онда би логичније било да се пре тога усагласи ова «Одлука» са «Одлуком о Вишој управи Православне Руске Цркве», усвојеном на Помесном сабору 4.новембра 1917.године.

3. Уз то потребно је узети у обзир, да су сви источни патријарси и друге аутокефалне Православне Цркве изузетно брзоплето признале советског патријарха за православног те због тога, РПЦЗ сматрају за расколничку. Нова пак «Одлука», као и нови «Статут», даје потпуно оправдање да су они у праву.

4. «Одлука» и 1956.године, која преко сваке мере уздиже епископску власт, своди свештенство до нивоа слепог потчињавања, претвара га у чивоништво, које ваља без и најмањег негодовања да се покорава епархијском епископу, не заборављајући да је свештенство од Самог Христа Бога добило власт за старање над душама.

Уз наведено, можемо додати другој тачки, да је «Одлука о Вишој управи Православне Руске Цркве» из 1917.године својеврсни црквени устав или Основни закон Руске Православне Цркве, односно побуна против Мајке-Цркве, са свим канонским последицама оваквог чина.

Уз четврту тачку додаћемо, да Апостолска правила стављају у дужност свештенику да заједно са епископом разазнаје истинског пастира од лажног под претњом свргавања. Загранична Црква својим законодавством одузима то право и ту обавезу!

Врло је занимљиво, да званични извештај пред Епархијском комисијом привлачи пажњу православних око врло битног питања да завереничка скупина обновљенских епископа ван земље, бранећи своју «Одлуку» из 1956.године, покушава да усвоји, како је Московски помесни сабор из 1917-1918.године био, наводно, револуционаран. О томе сведочи и раније наведено писмо архиепископа Теодосија бразилског… Међутим ове речи завереничке скупине су недопустива неистина и клевета. Кад би Сабор био револуционаран, тада би га у првом реду својим сматрали истински револуционари, попут бољшевика и обновљенаца… Овим заблуђеним епископима важно је међутим да нађу изговор, макар и лажни, да би порекли Сабор, пошто је дотични Сабор изразито јасно подвукао темељно начело Цркве у догмату саборности, док ови желе да озаконе своју владавину… Због тога истинске модернисте и револуционаре управо чини ова завереничка скупина заграничних епископа, који настављају срамну традицију обновљенства.

И из тих разлога, завршавајући свој извештај пред Комисијом Епархијског сабора у граду Њу Јорку, као руководеће епархије целокупне Руске Православне заграничне Цркве, гроф Ј.С.Лански рекао је: «Све претходно речено наводи нас да изведемо закључак да: усвајањем «Одлуке» из 1956.године, исте године , у Заграничној Цркви јесте био спроведен унутрашњи преврат, који ју је избацио из канонских колосека и осудио на самовлашће!»

Међутим, ипак, без обзира на све неуспеле покушаје да се озакони «Одлука о РПЦЗ» (из 1956. године), привлачењем црквене јавности у њујоршкој епархији на своју страну, епископи—завереници незаконито управљају Заграничном Црквом готово тридесет година на основу од њих усвојене «Одлуке», ни најмање се не обазирући на мишљење црквеног народа, који их позива да следе пут саборности Помесног сабора Руске Православне Цркве. И без обзира на терор, на челу црквеног народа налазе се епископи и свештеници страдалне Цркве.

7. То је трагично болесно стање, које обновљенски епископи упорно називају, не само «Одлука» из 1956.године, већ и «Нормални парохијски статут», упркос одбијању свих Комисијâ, које је Синод основао, надаље развијају основни захтев «Одлуке» - супротстављеност с а б о р н о с т и, која је ушла у темељ Руске Православне Цркве.

У «Статуту» на енглеском језику, који је био издат 1975.године (Канада), начињене су нове допуне. Тај зановљени облик «Статута» запрепашћује својом безсрамношћу у разради противканонске «надлежности Архијерејског синода». И не само да Синод «као непотребан» очигледно избацује «Архијерејски сабор», него власт руководећег архијереја у епархији бива доведена до отворене диктатуре. У првом делу «Статута», названом: «Називи и циљеви», већ у првом пасусу, дата је проширена напомена, која ни са првим делом, ни с првим пасусом нема никакве везе. Али је, очигледно, у овој напомени и садржан главни «циљ» прераде «Статута», Наводимо ову напомену у целости:

«У складу са пасусом првим «Нормалног парохијског статута», парохије су под канонском управом њиховог епархијског архијереја према светим канонима, према којима се православне парохије руководе као основним законима њиховог постојања, али и епархијски архијереј, пошто је поглавар месне Цркве (Епархије), има право да уклања свештенике епархије са својих места, у случају озбиљних прекршаја или грешака.

Епархијски архијереј такође има права да било које лице из епархијске управе премести, и да из чланства парохије искључи особе, које се противе руководству или чине подривања, или се одвајају у преступима, или због озбиљних пропуста, опасним по миран живот парохије.

            Епархијски архијереј такође има власт да са положаја уклони свештенослужитеље и да одлучује световњаке у случају озбиљног кршења црквеног реда и дисциплине.

            Ове одлуке Епархијског архијереја свештенослужитељима се објављују непосредно или преко епархијског представника, а световнима лицима преко (парохијског) старешине у складу с пасусом 14 «Нормалног парохијског статута» (Усвојеног Сабором епископа 23.маја/5.јуна 1967.године, записник бр.15).

            Када оно што епархијском архијереју додељује загранична Црква са наведеном напоменом упоредимо са оним што епархијском архијереју прописује закон Помесног сабора Руске Православне Цркве из 1917/1918.године, онда испада да загранични архијереј са људима располаже као хладни војни заповедник, док је истовремено архијереј Руске Православне Цркве љубављу обилни духовник. Он епархијом руководи не сам, већ саборски, «уз саборску сарадњу клира и световњака», као виша управа Руске Цркве.

            «Епархијски архијереј, који епархијом управља уз  с а б о р с к у  сарадњу клира и световњака» (Правило 15, «О епархијској управи», усвојено на Помесном сабору Православне Руске Цркве 1/14, 7/20, 9/22.фебруара 1918.године).

            Тај архијереј користи, по Божанској пуномоћи, сву пуноћу јерархијске власти у пословима вере и права, свештенослужења и пастирског старања за душе» (Правило 19., исто).

            Том приликом умерена строгост је допуштена:

            Архијереј има право да најнепосредније отачки утиче и позива на одговорност (примењено на статут духовних училишта у одељку о Архијерејском суду)» (Правило 25., исто).

            Такође «Парохијски статут», усвојен од Помесног сабора 7/20.априла 1918.година озакоњује оно, што обара напомену уз први пасус «Статута о надлежности Синода»:

            «Чланови свештенства могу се премештати и отпуштати са својих места, једино због суђења или по сопственој жељи» (Правило 16.).

            Списак сличних противречја «Основном закону» Руске Цркве из заграничног «Епархијског статута», о «Одлуци» из 1956.године можемо наставити:

            «У свакој епархији постоји Епархијски (или Епископски) савет, који помаже епархијском архијереју у управи епархијом и налази се непосредно у његовом делокругу и потчињености њему» (пасус 44.).

            «Епархијски архијереј, као предстојатељ месне Цркве (епархије), користи по Божанској одлуци сву пуноћу јерархијске власти, односно учења, свештенодејства, управе и суда у границама своје епархије» (пасус 46.).

            «Са свестраном бригом о својој епархији и њеном напредовању, Епархијски архијереј:

1) оснива и затвара парохије и утврђује њихове границе;

2) поставља, премешта и отпушта парохијске старешине и остале свештено- и црквенослужитеље;

3) поставља, премешта и отпушта настојатеље и настојатељице манастира и мушких и женских скитова и њихове намеснике…;

13) у свим потребним случајевима према њима (црквеним служитељима и пастви) остварује свој архијерејски утицај: саветовањем, упозоравањем, одређивањем епитимије, забранама, привременим одстрањивањем од служења, или потпуним одстрањивањем од исте;

14) у случају потребе налаже њему подвргнутим органима да спроведу нејавно прикупљање података или званичне истраге…;

18) управља и располаже епархијском и манастирском имовином и врши надзор над осталом црквеном имовином у епархији у складу са 41.Апостолским правилом, које каже: «Наређујемо да епископ има власт над црквеном имовином» (пасус 48.).

            Међутим састављачи ових одредби закона, очигледно су заборавили, оно што се не сме заборавити, Правило 26. Четвртог Васељенског сабора, које даје појашњење Апостолског 41.правила:

            «Ако у појединим Црквама, као што смо сами дознали, епископи управљају црквеном имовином без економа, одређујемо да свака Црква, која има епископа, мора имати економа из сопственог свештенства, који би располагао са црквеном имовином, вољом свог епископа, зато да домострој црквени не буде без сведока, те да од овог њена имовина буде растраћена, и да не би свештенство трпело покуду. Ако ово ко не буде учинио, такав подлеже Божанским правилима».

            Из овог следи, да су епископи РПЦЗ под казном Четвртог васељенског сабора… Па и многи други пасуси из законских одредби Заграничне Цркве нуде обиље материјала за толико тежак закључак.

            Из свега горе наведеног овакав закључак потпуно је јасан. Завереничка скупина архијерејâ јесте групица обновљенског усмерења. Она је приграбила власт у РПЦЗ у своје руке. Како би постала неприметна ова скупина обавила је «велики» и «успешан» посао, и према мишљењу, засада побеђеног дела јерархије исте ове Цркве, она је растаче и води ка моралном и телесном уништењу.

            Обновљенски, лажни епископи свим средствима труде се да угуше законску, на канонима основану побуну, по размишљању истински православног дела јерараха, клира и световњака. Најистакнутија жртва био је мученички погинули, убијени архиепископ Јован Максимович. Али у свему овоме у најтеже стање, како им се чини у безизлазно, доспели су обезправљени клирици. Руководећи архијереји ове скупине имају незаконито право, према сопственом нахођењу, да уколико већ само осумњиче кога за законску опозицију, не само да га позову на одговорност за ово или оно, већ да окривљеног једноставно избаце на улицу, архијереј треба само да донесе одлуку, да је свештеник својим схватањима «опасан» за парохију.

            Са страхом и трепетом оних који поседују власт, а не хришћанским осећањима одржава се законска послушност потчињених. Тако се спроводи унутарцрквена завера, што све води «распаду Заграничне Цркве» - како се изразио архиепископ Јован Максимович.

            Шта дакле чинити после свега овога?!

            Ми подижемо наш уједињени глас у заштиту погаженог угледа Светог сабора Руске Православне Цркве из1917/1918.године!

Осећамо страхопоштовање пред од Бога подареним разумом овог Светог сабора и његовог утемељујућег законодавства, чији је крајеугаони камен света  с а б о р н о с т  Цркве Христове, изражене у јединсву епископâ, клирикâ и световњакâ.

             Дубоко се сагињемо пред огромним исповедничким духом Светог сабора. Он се није побојао свирепе власти апокалиптичке звери и предао је ову богоборну власт   а н а т е м и – п р о к л е т с т в у не само у име Сабора, већ и читавог руског народа, са свим његовим сарадницима и присталицама. Ко год да су «они», и каква год имена да користе ове присталице и отпаднички радници, ма колико да злослове Свети сабор Руске Православне Цркве 1917/1918.године над њима се надвија   а н а т е м а   овог Сабора, као и   а н а т е м а   тајног Петроградског сабора  (1928/29.г.), као и тајног Сабора у Уст-Кути у Сибиру, године 1937. и др.

            Усрдно позивамо све руске православне хришћане да се поврате непорецивом и благословеном Светом сабору Руске Православне Цркве 1917/1918.године, његовим утемељујућим начелима црквене саборности и да у црквени живот преточе законе, које је овај издао: «Одлуку о Вишој и епархијској управи Православне Цркве» и «Парохијски статут Православне Руске Цркве» и све друге, усвојене Светим сабором 1917/1918.године.

            И једино уз овај услов загранични део Цркве доиста ће бити нераздвојни део Мајке Руске Православне Цркве.

«И биће једно стадо и један пастир» (Јн.10,18) – Господ Исус Христос!

25.март/7.април 1983.г.

старац Епифаније

---

[1] А из обновљенства 1923. га је примио патр.Тихон уз повике верног народа да то не чини, јер је народ по преварним делима Сергијевим, знао да се Сергије није покајао.

[2] Реч хитон у руском изворнику на овом месту, означава хаљину, чиме се хтело направити поређење са самим Распећем Богочовека. При распећу Христовом недељива је била долама (покривка за главу) будући исткана изједна, а не шивена из делова тканине, а за коју војници бацише коцку коме би од њих допала. Очигледна грешка поређењем са недељивим док се заправо ради о цепаној хаљини Христовој, у случају Синода РПЦЗ напомиње унутрашњи раскол, пошто је хитон Христов коначно био разграбљен од војника (вукова грабљивих), пошто би подељен на четири дела. Жалосна истина РПЦЗ.

[3] Означени део у руском изворнику је испуштен, те би реченице правила попримиле нејасан смисао.