ГАРАНТНО ПИСМО Светог Нектарија Егинског, издато јеромонаху Матеју

ГАРАНТНО ПИСМО Светог Нектарија Егинског, издато јеромонаху Матеју, којим га поставља за духовног оца, месеца априла 1910. године. (Егина)

КРАТАК ЖИВОТОПИС УВЕК СЕЋАЊА ДОСТОЈНОГ АРХИЕПИСКОПА aтинског и целе Грчке Матеја (†)

Родио се првог марта 1861. године у селу Панетимон-Ханија на Криту. На крштењу доби име Георгије. Његови родитељи, свештеник Харалампије и попадија Недеља подизали су га и васпитавали у „науци и путу Господњем“. У дванаестој години остао је без оца. Мајка и старији брат, који поста свештеник, послаше га у свештени манастир „Богородице – Златоизворне“.

Био је марљив, те је испуњавао и послушање, које беше добио у манастиру. Учио је и школу. Свакодневна храна тамо би му проучавање „Житија Светих“ и других душекорисних књигâ.

Године 1876. одлази у Александрију, где је завршио своје гимназијско образовање, а после тога упућује се у Јерусалим на поклоњење. Патријарх Јеротеј, којег је посетио, подстакао га је и уписао на високу школу „Часног Крста“.

Године 1885. завршава Високу школу и тадашњи патријарх  Никодим рукополаже га за јерођакона.

30.априла 1886.г. отац Нектарије посвећује га у Велику схиму под именом Матеј. Његови подвизи на Светој гори били су велики.

26.јула 1893.г. рукоположен је у јеромонаха, и током многих година био је познати духовник манастира Велика Лавра. Светогорски оци прозвали су га „велики духовник“. Слава „великог духовника“ пратиће га заувек.

Јуна 1910.г. одлази у Атину и Нафплион и путује по читавом Пелопонезу, да проповеда и исповеда. Тада се упознао са светим Нектаријем Егинским, с којим га је повезивало искрено пријатељство. Овај га производи у архимандрита и поклања му свој надбедреник. Искрено пријатељство трајало је до краја светитељевог овоземаљског живота.

Године 1911. после четрнаест месеци враћа се поновно у Јерусалим, у манастир светог Саве (Освећеног), где такође проповеда и исповеда.

Од 27.септембра 1912.г. до 1916.г. затворио се у своју келију у манастиру Симонопетра на Светој гори.

Године 1916. једнодушно је изабран за настојатеља и поверена му је Вазнесењска црква у Панкратију, атинској четврти.

Од 1924.године заједно са другим светогорским оцима стаје на чело, преузима свештену борбу против новокалендарске новотарије.

У току 1927. године оснива свети манастир Ваведења Богородичиног у Кератеји, а 1934.г. свети манастир Преображења Господњег, којима је касније предстојало да постану две јаке тврђаве Православља.

Године 1935. рукоположен је на велику молбу благочестивог народа за владику брестенског.

Године 1948. рукополаже владике, јер је веровао, да Црква истинитих православних хришћана није „стража и саставни део новокалендарске новотарије“, већ наставак Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и да у Њој мора да се настави и предаје апостолско прејемство.

14. маја 1950.г. преставио се Господу.

Вечнаја памјат блаженом увек помена достојном архиепископу Матеју првом.

... Много се свештеника вратило од новокалендарске новотарије и послужило православном народу и свештеној борби. Допринос ревнитељâ Свете горе је од посебног значаја. Ови ни за тренутак не допустише новотарију у своје душе.

Први међу јеромонасима Свете горе, који пожурише да помогну истинитим православним хришћанима и да послуже “нападнутој Цркви“ од новотарских ударâ, беше добродетељима истакнути јеромонах и познати свеправославни духовни отац Матеј Карпатакис. После увођења новотарије он отпоче са писањем многих Посланицâ својој духовној деци, у којима је осуђивао новотарију, зато што она представља разлог, који хришћане одваја од Бога. Напоредо са тим слао им је и патријаршијске Прогласе/Сигилионе, уз молбу и заповест да буду умножавани и ширени, како би хришћани препознали и чували се од штетне папске новотарије. Истовремено, боравећи на Светој гори, отац Матеј борио се да се прекине помињање „патријарха“ новатора. Из тог разлога доживео је прогоне, напустио Свету гору и године 1926.г. отишао у Атину. Први је од светогораца, који је основао Верско удружење Истинитих православних хришћана. Толико је велика била енергија овог светог човека, да је године 1927. основао за читав свет највеће манастирско стециште – женски свештени манастир, посвећен Ваведењу Богородичином, у близини места Како Таласа (~Зло море) у кератејској области, на Атичком полуострву. Две године после тога 1928., Свету гору напуштају и остали јеромонаси, који ојачавају свештену борбу. Те године број храмова Удружења достигао је двеста четрдесет и пет, док је 1934. број дошао до осам стотина. Ово је доказ колико се Удружење старало, заједно са јеромонахом Матејем, и какву је рану нанео новотарац Хризостом Пападопулос. Овај догађај био је подстрек многим владикама из расколничке цркве, да се побуне против променâ, а неки се и повратише од новотарства...“ (Часопис Проповедник истинитог Православља, том 25, 1980.).