недеља, 31. март 2019.

Свети Кирил Јерусалимски

18. Март

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, архиепископа Јерусалимског
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

Свети Кирил
се родио од благочестивих родитеља 315. године у Јерусалиму, у време Константина Великог. Васпитан у Православљу. Замонашио се за царовања Константина Великог. Године 343. посвећен за свештеника од архиепископа јерусалимског Максима. А када блажени архиепископ јерусалимски Максим пређе из овог у бесмртни живот, свети Кирил га наследи на престолу јерусалимском 348. године. И показа се најревноснији заштитник апостолских догмата, сузбијајући јереси: Аријеву, Македонијеву[1] и Манесову. Зато су га мрзели јеретички архијереји, као архиепископ Кесарије Палестинске Акакије, који га касније и у прогонство посла.
У време овог свјатјејшег архиепископа Кирила би чудесно знамење на небу: на дан Педесетнице појави се знамење Крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој чудесној појави, која је била виђена од свих житеља Јерусалима, писао је свети Кирил и цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу, јер овај цар беше скренуо с правог пута вере и залутао у аријанско зловерје, и злостављаше православне.

Споменути Акакије, познаник царев и имајући подршку његову, устаде против светог Кирила са два разлога: прво, што га је свети Кирил изобличавао за јерес, и друго, што му се свети Кирил није хтео потчинити. Јер пошто Јерусалим беше опустошен и омаловажен од безбожних царева римских, то и престо архиепископије јерусалимске беше веома потцењен, и стављен под власт митрополита Кесарије Палестинске. Свјатјејши Кирил не хте да се потчини Акакију зато што је јеретик, кога је као таквог Сардикијски помесни сабор светих Отаца (343. г.) још раније збацио с престола. Сада се Акакије држао митрополитског престола, не на основу црквених канона, него на основу царске силе. Свети Кирил га изобличаваше, јер је Акакије седео на престолу насилнички а не пастирски. Одвојивши се од кесаријске митрополије, свети Кирил је сасвим умесно тврдио да је јерусалимски престо првији и старији од кесаријског, пошто је Јерусалимска Црква мати свима Црквама. А осим тога, Сардикијски сабор, који је збацио Акакија, предао је старешинство јерусалимском архиепископу блаженом Максиму, претходнику светог Кирила.

Акакије, испуњен злобне јарости, изнесе против светог Кирила овакву оптужбу: Једне године догоди се глад у Јерусалиму; у својој великој невољи од глади, сви житељи прибегоше свом свјатјејшем архиепископу блаженом Кирилу, молећи га да их прехрани за време глади. А он, милостива срца, потроши све што имађаше хранећи гладне. Али пошто се глад продужи, и он више није имао чиме да храни гладне људе, он стаде продавати златне и сребрне утвари црквене, и скупоцене покриваче и завесе, и од тог новца куповати жито и делити народу. И тада се пронесе глас, како је тобож нека жена комедијашица била вићена у граду где јавно иде обучена у неко црквено свештено одјејање, и по свом обичају игра; а упитана, одакле јој то одјејање, она је одговорила: Купих га на пијаци од тог и тог трговца. Трговац опет, упитан поводом тога, рече да му архиепископ даде одјејање на продају. Да ли је то тачно или не, нема података, али глас о томе дође до митрополита Акакија. Он то узе као оправдан разлог, те сазва свој сабор, на коме збаци светог Кирила зато што продаје светиње на срамоту и поругу. Помогнут од јеретика моћника, јеретик збаци православнога, неканонски архијереј отера са престола канонског архијереја светог Кирила, и насилно га прогна из Јерусалима (357. године).

Прогнан, свети Кирил оде у Антиохију, затим у Тарс к блаженом епископу Силвану, и живљаше код њега. И видевши да овај у неким догматима вере по мало греши, исправи га и потпуно упути у правоверје. Сазнавши да је свети Кирил кол епископа Силвана, Акакије писа Силвану извештавајући га о свргнућу Кириловом и тражећи да га отера од себе, или да му не допусти да чинодејствује. Али Силван не послуша Акакија, јер је знао да је свети Кирил невино прогнан из злобе и зависти, човек побожан и свет и мудар, чијег се учења чврсто држе сви православни.

Потом би Сабор у Селевкији (359. г.)[2], на коме беху сто педесет епископа. На томе Сабору Акакије настојаваше да Сабор не отпочиње са радом док се са Сабора не отера свети Кирил као одлучени. Пошто већина епископа не пристаде на то, Акакије напусти Сабор и отпутова у Цариград к Евдоксију, патријарху аријанском, и к цару Констанцију. И пред њима клеветаше епископе сабране у Селевкији, називајући тај Помесни сабор збориштем опасних људи, који су се састали не на корист него на штету Цркве. Но нарочито разгневи цара против светог Кирила причајући му како је Кирил продао на тржишту ону скупоцену златоткану ризу, коју блажене успомене Константин Велики подари архиепископу јерусалимском Макарију, да се облачи у њу при вршењу тајне крштења, и како та риза би виђена на једној комедијашици која је играла скаредне игре на позорници. Разгневљен цар осуди светог Кирила на заточење (360. године).

Кад после неког времена умре цар Констанције, престо заузе законопреступни Јулијан[3]. Он се у почетку притворно показиваше побожан и добар, те поништи све Констанцијеве одлуке, и врати из заточења све православне епископе које Констанције беше прогнао. Тада се и свети Кирил врати из заточења, и поново заузе свој престо. Но кад се Јулијан утврди на власти, он се јавно одрече Христа, и даде Јеврејима велику слободу. Он им допусти да у Јерусалиму обнове храм Соломонов, при чему их је помагао народним данком који је даван цару. И кад се поче то богомрско дело, свети Кирило пророчки говораше својима да ће се Христове речи несумњиво испунити: Ни камен на камену неће остати (Лк. 21, 6). Још се свети Кирил и мољаше Господу Христу да не допусти непријатељима својим да доврше започето дело, него да ускоро обустави њихов подухват и осујети њихову намеру.

И Господ услиши молитву слуге Свога, и његове пророчке речи оствари. Јер једне ноћи би страшан земљотрес, који не само поруши све што беше изнова сазидано, него извали и растури старо камење, које се још држало под земљом. Све то би невидљивом силом Божјом развејано као прах са тог места. А кад свану, многи се свет слеже тамо, дивећи се томе чуду. И кад Јевреји помишљаху да се понова подухвате истога посла, изненада спаде огањ с неба и сагоре сав алат. И све Јевреје спопаде велики страх. А идуће ноћи појавише се на јеврејским хаљинама знамења светога крста нацртана, која се никако не могаху избрисати ни опрати.

После тога свети Кирил би опет прогнан, а његов престо држаше његов заменик свети Киријак, који се најпре у јеврејству зваше Јуда. То је онај Јеврејин који проказа светој царици Јелени место где беше сакривен Часни Крст. На светом крштењу он доби име Киријак. После изгнанства светог Кирила, он кратко време држаше јерусалимски престо, јер пострада за Христа од Јулијана Одступника, као што о њему пише под двадесет и осмим октобром.

А кад погибе безакони Јулијан, свети Кирил се поново врати на свој престо. Али после неколико година, када се аријанци за царовања Валентова (364-378. г.) опет ојачаше, свети Кирил би трећи пут прогнан за веру (367. г.) јер се веома противио јеретицима борећи се за веру.

А кад злочестиви цар Валент погибе злом смрћу (378. године), и после њега дође на царски престо Теодосије Велики[4], свети Кирил би чесно враћен на свој престо. И остаде на њему осам година непрекидно. Узео је учешћа на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године заједно са осталим православним Оцима Цркве. И пошто је мудро пасао Цркву Христову, и оставио Цркви корисне књиге, он се упокоји у Господу око 387. године. Од његових књига најпознатије су му 23 „Катихезе“ (=Оглашења, Поуке о вери), у којима он тумачи свете догмате и свете тајне Провославне Цркве.

———————————————–
[1] Македоније беше епископ Цариградски у време цара Констанција (337-361. г.) и присталица Аријеве јереси. Свргнут због своје свирепости чак према аријанцима он, желећи да буде вођа новог учења, разви у духу Аријевом учење о Светоме Духу: Македоније је учио да се Свети Дух по суштини разликује од прва два Лица Свете Тројице, и да нема удела у Божанству и слави Оца и Сина. Јерес Македонијева би осуђена на Другом Васељенском Сабору (381. године), и у осмом члану Символа вере би заувек утврђено истинско учење Цркве о Светоме Духу. Са Македонијевом јереси богонадахнуто су се борили богомудри оци Цркве: свети Василије Велики, Свети Григорије Ниски и Свети Григорије Богослов.
[2] Селевкија, град Сирије, на обали Средоземног Мора.
[3] Јулијан Отступник, братанац Константина Великог, син његовог брата Јулија, рођен 331. год.; царовао од 361. до 363. године.
[4] Теодосије Велики (378-395) је задао смртни ударац незнабоштву: поставши 392. године самодршцем царем, он издаде закон којим објави служење боговима за злочин, раван злочину увреде величанства.

Пут до славе и угледа уз помоћ лажи и преваре

ПУТ ДО СЛАВЕ И УГЛЕДА УЗ ПОМОЋ ЛАЖИ И ПРЕВАРЕ
аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов)

(О такозваном „архиепископу“ РПЦЗ и авантуристи Лазару (Журбенку)
архиепископ Лазар Журбенко


1.У 16-годишњем узрасту дечак Пеђа беше умислио о себи како има све добре особине, потребне да постане пастир Цркве. Признаде, да у његовом случају правила Православне Цркве немају снагу, за себе прогласи за скривено-дејствујућег „свештеника“ тајне Цркве, приближно негде крајем четрдесетих година. Као оправдање, за оне који пожелеше да му верују, он користи наивну лаж, како му некакав свештеник (о. М.) беше рекао:
-Облачи се као „свештеник“ и служи. Данас се то може!
И он поче да се назива тајним „свештеником“. Косу пусти до појаса још пре, а књиге и одећу унапред беше припремио. И поче да се облачи као „свештеник“ да врши Литургију и друге тајне. У овом виду он се скидаше: у раси, са сребрним свештеничким крстом на грудима, с обе стране крста дуга коса, а лице младалачко – ни бркова, нити браде. Многи беху видели ову фотографију у рукама монахиње Нине.
Међутим, страшним знаком од горе ова безумна и безбожна, светогрдна „свештенодејства“ беху прекинута, када на венчању младог пара невеста, одједном паде без осећаја. Он се уплаши и уопште прекину своје „свештенослужење“.

2. На путу до самозваног свештенства он сусрете застрашујућу препреку. Али закратко остаде под тим утиском. Тврдо верова у то, како поседује „велико духовно искуство“, да такав таленат „Божји“, он нема право да закопава у земљу. Јасно разумеваше ово, од утицаја на људе, како је у стању да их води према духовном спасењу. И јадни младић поче да игра улогу старца једној скупини жена (око 20-ак), које беху спремне да га прате као свог „старца“. Он их беше одвезао на кавкаске планине, у седиште имеславаца село Курџиново. Пошто беше дуге косе, и без видљиве браде и бркова, у току путовања обуче се у „девојку“...
Препричавајући о овом путовању, и очигледно, уживевши се, рече нешто превише отворено и збуни се... Он помену некаквог војника у возу, и како, он сам, као „девојка“, изађе на платформу између вагона и овај војник се толико разјари, да га баци под точкове возу. Али самозвани „старац“ призва у помоћ „име светог Старца“, о.- Теодосија Минводског, и „деси се чудо Божје“: воз се наједном заустави и његов живот беше спашен... Слушалац се задиви овој причи, али се могло осетити, како приповедач хтеде нешто да сакрије, али изрече сувише и због тога се прича прекидала са загонетним стајањима.
Где је истина, а где лаж са циљем, да се прикрије истина, коју Пеђа беше измислио, тачно се не може рећи. Могуће је претпоставити, да је истина, како је „прелашћени старац“ био одевен у младу „девојку“ и ово је привукло пажњу војника, а тим пре како је „она“ изашла на платформу. Тамо пак услед нечега дође до свађе између војника и „девојке“, која изазва јарост војникову. Све друго може се сматрати неистинитим, измишљеним да би се ствари замаскирале. Али и ово је довољно, како би се „девојка“ представила у не баш најбољем светлу. („Жена да не носи мушкога одијела нити човјек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини (5.Moj. 22,5) – прим. о.Епифанија)

3.Следећи догађај препричавају сведоци. Пеђа се труди да прећути о овоме, мада посредно и он спомиње о њему. Приближи се Страсна седмица и дође Свети и Велики Четвртак. А млади прелашћеник помисли, како има право да уживо представи «прање ногу», које учини Господ Исус Христос на Тајној вечери (Јн.13,1-15). Он, очигледно, хтеде да покаже пример «смирења», али не показа то што хтеде, већ нешто сасвим супротно, надахнут од господара прелести, и то високоумље, гордост и светогрђе. Ово пак светогрђе јасно је из онога, што беше писао почетком прошлог века архиепископ нижегородкси и арзамаски Венијамин (1739-1811) у своме изузетно цењеном раду «Нове камене плоче или тумачење о Цркви, о литургији и свим службама црквеним» поводом «поретка Божанског и Свештеног прања». «Ово прање ногу, пише он, јесте заиста прање Божанско, које је Син Божји учинио Својим Божанским рукама и предао вернима за вечно подражавање; то је Свештено прање, јер морају да га врше људи, који себе посветише служењу Богу и у свештеном храму»  (ч. 4, § 45, стр. 488-489. издање 17-е. Санкт Петербург 1908). И надаље ( § § 46-52) писац наводи, подвучено, да прање врши архијереј (§ 51). Према броју 12 апостола изабира се 12 свештенослужитеља, и том приликом сваки од њих носи име једног од дванаесторице Апостола. Све ово врши се у храму, уз ђаконово читање Јеванђеља од Јована «о прању ногу» (зачало 44) и «после прања ногу» (зачало 45). Овај чин наследила је Црква из прадавних времена, и у њему дејствује, као што већ рекосмо, архијереј. Али овога пута прелашћени тргалац за уображеном «славом» и својом умишљеном «величином» са лакоћом отпочиње чин «прања ногу» у улози «архијереја – Христа», том приликом, «свештенике», који овде представљају дванаест апостола, замењује са «женама». Оно што испада је отужна и светогрдна карикатура, али то не смућује онога, који делује по надахнућу ђавољем.

4. После несупешног самопостављења као «тајног свештеника» тврдоглави лажни старац потрудио се беше да нађе истинитог катакомбног свештеника, како би присајединио своју «паству», двадесетак жена из Ростова, па и сам, како би се исповедио и причестио. И такав свештеник нашао се у Осетији. Беше то искусни стари мисионар. Протојереј отац Константин. Самочини «старац» Пеђа позва оца Константина до скупине ростовских жена, које се већ дуже време не причешћиваху услед немања истинског свештеника, и обећа да ће му надокнадити све трошкове путовања. Тајни свештеник се сложи и допутова на наведену адресу, највероватније у Курџиново. Протојереј саслуша исповест жена и допусти им да се причесте. Последњи на исповест дође сам Пеђа. Стари протојереј и искусни проповедник га саслуша, поставим му неколицину питања и не доспусти га до причешћа, одредивши му, у складу са канонима Православне Цркве, забрану, и даде му епитимију. Какав беше повод за ово, остало је непознато: или за самочинство и самозванство као свештеник, или за светогрђе над «божанским и Свештеним прањем ногу» и покушаја да се самопостави у «архијереје», или некакав други «смртни грех», све ово остаје непознато. Истину о овоме Пеђа није рекао, већ  је све ово преврнуо, авај, као већ обичну лаж. Једино су његова «духовна чеда», ростовљанке, збуњено причале, оно што беху знале.
За Пеђу, који за себе умисли да је «старац», ова забрана, ова анатема оца мисионара дошла је као потпуно неочекивани и страшни ударац за његов престиж у скупини, којом је руководио. Али Пеђа је показао задивљујућу способност да брзо одговори на задобијени ударац, што говори о његовом несумњивом искуству у сличним преварама и у таком младим годинама, по свему судећи, још од дечачких дана и на дечијем нивоу.
Пришавши женама после исповести Пеђа рече:
-Ви се причестите, а ја не могу. Ја ћу се уздржати! Јер је у време исповести испао некакав папирић из очевог џепа. Ја га подигох и прочитах. То је била потписана потврда од патријарха Алексеја о томе, да је о. Константин – тајни свештеник «Советске Цркве». Наравно, признајем, он је старац и боји се за свој живот… али ви можете код њега да се причестите, ја не могу, ја ћу се уздржати!...
Све жене се уплашише и одбише да се причесте… А требало је сести и поразмислити: нису ли речи Пеђине клевета и лаж против истинитог пастира Катакомбне Цркве?! Али оне вероваше Пеђи, а не познаваше о. Константина. Користећи се овим, Пеђа се уопште није либио, да користи клевету и лаж… Шта он говораше? Па зар би чак и лажни патријарх Алексеј стављао свој потпис на потврду, која се даје неком тамо свештенику?! Чак ни епархијски владика не потписује сличне потврде, за ово постоје секретари. Али жене ово не знају и преварант се управо овим користио. Или, како он рече: «паде папирић из џепа», он га подиже и прочита… Па зар је ово истина?! У време исповести нема времена да се подиже и чита «папирић» па ни могућности за то, јер је свештеник поред и разговара са оним који се исповеда. Све ово је страшна лаж и злочиначка превара безазлених простих жена. Клеветник беше постигао свој циљ, беше заплашио и сам нестаде. И какв даде савет женама? Да се причесте, и код кога – код «неистинитог свештеника»? Овиме сам Пеђа показа, да он није «пастир добри», већ «најамник» и «вук», што их гура у провалију, ако му је веровати.
И јадни старац свештеник горко, горко, плакаше,не стога што Пеђа нестаде и свештеник остаде без новца за карту до Осетије, него због спознаје, да је овај верник - катакомбни хришћанин исти онакав безбожник, као и неверници, или тачније да кажемо, нешто много горе од њих. После савршења хришћанске тајне, и баш поводом те тајне «верник» га безбожно оклевета!

5. У својој позамашној причи о Катакомбној Цркви, Пеђа је не једном помињао име «архиепископа Антонија Галинског» (у свету Тихон Иванович). Он говораше о њему са највећим похвалама, како је овај «несумњиво, истинити, православни јерарх», како он «од треће године живљаше са својим оцем у манастиру». – Али где, у каквом манастиру? – Па о овоме није говорио… - Владика је говорио, да је он «академик». – А какву је Академију завршио? – Па о томе нисмо питали. Ми чак нисмо ни знали да их има много. «таквих није  пуно, укупно четири Духовне Академије, а много је и других Академија. – Оо, он има «ум злата вредан», «он зна осам језика». Наравно, то јесте много. А да ли вам је рекао какве језике зна? И ниво знања може бити различит. Ако је учио Духовну Академију, онда треба да познаје старојеврејски и старогрчки и друге језике… - Он беше најближи патријарху Тихону и због тога му је патријарх предао сав свој народ. – Оо, ето како?! – Да, да, он је чувар престола. – Али због чега се његово име не спомиње нигде заједно са првим јерарсима Цркве у Русији? Јесте ли га макар питали ако не директно, а оно посредно? – Оо, он није могао да смисли овакво питање, а кад ти одбруси, немаш жеље ни да га питаш… Он је веома паметан и брз, али је ватрен…
Тако би у беседама у различито време говорио Пеђа о своме «архиепископу». Али како било, у овај опис се није сасвим уклапала Пеђина изјава о томе, да је овај «истинити и православни јерарх», како се касније открило, називао себе «имеславцем» и био «њихов» поглавар. Уз то, у зависности од тога ко га је слушао, мењао је своје «исповедање». Када поред њега стајаху имеславци, он православне називаше «имеборцима», а када га слушаху православни, он називаше «имебожце» (то јест имеславце) «јеретицима». И, испада, и сам Пеђа тако чини, јер он превезе своју «паству» (жене из Ростова) у Курџиново, а себе сматраше «петом» врстом «имеславаца», називајући целу скупину «фјодоровцима».
Ово је једна црта, која противречи «православљу» како самог «АЕА» (како се у писмима потписиваше архиепископ Антоније), већ и Пеђина. Али у поређењу са последњим, ово и није толико важна особина. Говорећи о «АЕА», Пеђа је с времена на време у своју причу уносио црте, како је то већ горе било речи, сасвим супротно од онога што се уклапало у Пеђин похвалан опис «истинитог, православног јерарха». И слушалац је био принуђен да Пеђи поставља питања о њему. А Пеђа једном рече:
Да!... И тужилац на суђењу (Пеђа седеше одмах поред АЕА, као оптуженог за исту ову ствар «Архиепископа»), у својој речи, обраћајући се њему, рече:
«Ви сте на тако високој дужности у нашој партији и држави. Ви нисте радили тамо негде, него у Кремљу. Ви сте били најближи сарадник друга Лењина. А сада сте тако ниско пали, да не само да сте постали верник и «хришћанин», него чак и њихов «епископ»!
- Али, наравно, није то лаж, истина је. Међутим сам Лењин тада још беше верник.
- Верник? Ма шта то причате?! Кад је то Лењин био «верник», када се не истински отац, него тачније, његов очух Уљанов жалио, да су «деца» (Владимир и његов старији брат), «хладна према вери», потпуни атеисти!
- Али Владика је нама и свима често причао о овоме!
- Хм!... «Владика», «Владика»…
За Фјодора – Теодосија, овај «АЕА» био је «монах од детињства», «са академским богословским образовањем», за њега он је «истинити православни јерарх», а у исто време, он је «секретар Лењина», организатора и вође богомрзитељске, противхришћанске револуције. Али Господ нам објави истинско његово лице.

6.  Године 1957, на већ такозваној «слободи», добисмо од једне веома блиске особе с «АЕА», скоро рођаке, мноштво података о његовом животу. А она га се бојаше и није радо говорила о њему.
-Ви га не познајете, али ја га знам, као и његов световну младост. Он с човеком може да учини било шта. И због тога се о њему не може говорити без опреза... Не можете ни да замислите на шта је све спреман…
-Па ко је дакле он у прошлости, овај «архиепископ Антоније»?! Ако њен опширан одговор сажмемо све до одбијања, ево како ће изгледати њена прича. Он је житељ Брјанска. Као и он, тако су и сви његови рођаци неправославни. Сви они су «јеванђељски хришћани» или «баптисти». А његове речи о томе, како је он «од трогодишњег узраста живео и био васпитаван у манастиру» - лажи су и превара.
Био је ожењен, имао четворо деце, син му умро у детињству, и остале три ћерке, жена се упокојила због туберкулозе…
Никакву Духовну Академију он није похађао и стране језике он не зна. Његово образовање је «Раднички факултет». По завршетку учења он поста учитељ у гимназији и представљаше се као «инспектор». За време рата, `15-е године, позван је у дејствујућу армију, прошавши официрски курс, постао је официр, добио постављење на Турски фронт. `18-е године рањен је у ногу и дошао на лечење у Москву. А чињенице да је био потајни бољшевик и уз то, високо котиран у нелегално постојећој партији, као и свој подривачки посао, успео је да сакрије од свих.
Ако он каже, да је био најближи јерарх патријарху Тихону и пријатељ, он је само једанпут видео Патријарха и то овлаш, када је Његова Светост посетио војну болницу, у којој се Галински налазио и пролазио беше кроз собу. Остали официри приђоше по благослов, он међутим не. Ето целокупне његове «блискости» са патријархом.
По оздрављењу он је наједанпут дошао у службу у Кремљ, као секретар Лењина, а «вожд револуције» уведе га у Централни Комитет Партије бољшевика Трећег Сазива. Касније он се хвалио: «Могао сам да напредујем и «изнад Лењина», али реших да све предам вери…»
По искуству прве три године револуције (1918-1920 г.) Лењин је схватио, да се Црква не може уништити искључиво масовним уништавањем епископа и свештенства.
Ова тактика даје опасне резултате: многомилионска паства утврђује се у вери. И он одлучује, да на чело Цркве мора да постави свог човека. Избор је пао на Галинског. Темељ поседује: од детињства познаје јеванђељско учење. По убеђењу, он је атеиста. Ако му се да могућност да изучи православље, и уз нашу подршку, ето нам човека на челу Цркве. «Планови Наполеона, памет Јове пастира – како би то рекао неки древни мудрац народни.
Секретар, спроводитељ Лељинових планова, напушта партију бољшевика `21-е године и током те године остварује муњевиту каријеру и као «баптиста» и као «православни». Другим речима, он се те године «ослобађа». Али је потпуно невероватно, да у јеку револуције «секретар Лењина» напушта «мирно» своју одговорну дужност и истог часа постаје баптистички проповедник и «пастор». Користи громку славу и успех на јавним трибинама, у том тренутку допуштених, иступајући против атеиста, и непоражено побеђује сваког. Жене су га одушевљене обасипале са цвећем. А када власти почеше да се «занимају» за њега, он би им подносио докуменат, и они на власти одступаше. У документу је стајало:

ПОТВРДА
Свима властима у локалу Молим да пружате помоћ у свему показивачу овога ГАЛИНСКОМ ТИХОНУ ИВАНОВИЧУ.
Печат и потпис
Лењин / Уљанов Вл.Ил. Председник СОВНАРКОМА
Москва, Кремљ. …… 1921 г.
Исте те `21-е године овај баптиста победоиносац Галински Т.И. «схвата» погрешност баптизма и за једину праву веру «признаје» Православље.
И као знак да је ово истина одриче се «баптизма» и прима крштење у Православној Цркви, преводи своју жену из баптизма у Православље. Сасвим разумљиво, да је Црква с радошћу прихватила познатог пастора бапизма, ни не смуњајући, да је управо он био секретар страшног вође антихришћанства Лењина, и лаког срца подиже га у чин јереја. А он, примећује приповедачица, у души својој нити верује у «баптизам», нити у «Православље».
Дакле, делујући  по плану Лењина, њега је бринуло како да што пре себе обелодани не само као јереја, него и као «јеромонаха». Не познавајући ову сферу, он пише о својој жељи да прими монаштво у Оптини Пустињи. Оптински старац му објашњава да се монаштво, док је жена жива не може примати. А када жена умре, онда је то друга ствар. Почетком 30-их година жена његова умире и он са сведочанством о њеној смрти одлази у Оптину. Дошавши овде као «отац Тихон», он се враћа као «отац јеромонах Антоније». Али старац што га беше постригао, упозори га:
- Гледај да никог не постризаваш! Отац Антоније је обећао старцу да сам неће постризавати. А кад је дошао кући, следећег дана он постриже ону исту жену, што беше пазила његову децу.

7.`35 године њега хапсе и он одлази у прогонство у Архангелску област, где су многе владике одлежавале своје казне за «контрареволуционарно деловање». После овог прогонства «отац Антоније» поче да се назива, али «у тајности», «епископ Антоније». Беше га рукоположио, како сам говораше:
«Архиепископ Агатангел и Архиепископ Јувеналије». Али архиепископ Агатангел је `17 године добио звање «митрополита» од патријарха Тихона (новембар 1917 г.). и како то може бити да «јеромонах Антоније» назива «архиепископом» овог митрополита, који га, према његовим речима, «беше рукоположио» у чин епископа 1935 године, када се митрополит Агатангел упокоји 1928 3/16 октобра?!» (овде о.Епифаније меша митрополита Агатангела Преображенског са архиепископом Агатангелом Садковским,кога су «даниловци» поставили на Јекатеринодарску катедру 1923 године, а који је био стрељан 1932 г. Како било, јасно је да године 1935-е, ни један ни други Агатангел нису могли извршити ово рукополагање – прим. изд.). У Прогонству у Архангелској области поново су му судили, одредили нову казну и послали на још један боравак у логор. Кроз неколико година он је ослобођен из логора и беше дошао у Брјанск, пролазећи после логора наредно прогонство. Код првог сусрета са том монахињом он рече, да је «архиепископ». И оштро јој забранио да запиткује о детаљима: «ко, где и када» га беше рукоположио у чин «епископа», и ко га подиже у звање «архиепископа». И пошто је прво, што је важније, очигледна лаж, онда је и друго, по обрасцу, слично првоме. Уколико је прва «тајна хиротоније» извршена, наводно од «архиепископа» Агатангела у прогонству, једанаест година после његове смрти (?!), онда је такође и друго, без сведока, иста таква лаж.
Све ово је из биографије «АЕА» наводимо овде стога једино, како бисмо проценили податак Фјодора - Теодосија, који признаје бившег Лењиновог секретара за «несумњивог и православног јерарха» Православне Цркве. Током случаја Тихона Ивановича Галинског («архиепископа Антонија») Фјодор, «у монаштву Теодосије», ухашшен је отприлике 1952 године и доспео је чак у затворске логоре. Али је у логору испао «душевно болестан» и послат у посебну самицу затворског ти
па, са врло чудном «дијагнозом», како се касније испоставило, за једног будућег «епископа»: ШИЗОФРЕНИЈА ПАРАНОИДАЛНОГ ТИПА СА СЕКСУАЛНИМ ЗАСТРАЊЕЊЕМ (ПЕДЕРАСТИЈА).
Овакав је медицински коментар. И, на највећу жалост, то је портрет овога човека, о коме је реч, међутим, како бисмо овај заједнички портрет оживели, морамо да изнесемо неке црте из живота болесника. Без обзира на сопствену противречност са стварношћу, лекарима болесник изјављује, како он себе осећа не као «човека», већ као «жену». И појашњавајући ово стање, додаје, да било која жена у њему уопште не побуђује никаква полна осећања и привлачност. Све то он у себи осећа, само према мушкарцима још од детињства, када су га «покварили» други и од тада он не може да се суздржи. Да је то заиста овако у стварности, у то не може бити никакве сумње.
Он се често понаша као «жена». Облачио се у женску одећу, као «девојка», путовао возовима с таквим изгледом и отпочињао разговоре са младим мушкарцима с циљем, да им се допадне. И из тих разлога дешавали су се «скандали», као што је он то и сам помињао. Управо са оваквим циљем он је знао и да се смеје и да вришти и скичи као лакомислена особа. И многи га видеше са завијеном косом у другој половини 50-их година. У то време не беше у њега нити браде, ни бркова, па је у женској одећи био баш попут «девојке». На први поглед као да је промакла некаква грешка у медицинској дијагнози. Он у сопственом уму, као и да није одавао утисак умно поремећене особе.
Да, тако је. Међутим, у томе и јесте његова «болест», јер је да би се ствари разумеле, за то је потребно руководити се не површним утисцима, већ дуготрајним пажљивим истраживањем. Ово кажемо о времену приближно тридесет година од његовог рођења. Како пишу стручни доктори, случај обично иде овако: старији другови кратким наговарањима чине од дечака «жену», и он у таквом стању проводи своје детињство «весело». Али када дође у младалачке године, поставшпи мало паметнији,он почиње да схвата недопустивост свога понашања и покушава да се спасе од своје прошлости. Али како? Тиме, да уместо дубоког и смиреног покајања, себи једноставно присваја «звучна» и «строга» имена и улоге: «свештеника», «монаха», «старца», «архијереја» и представља се «светим», обдареним мноштвом дарова Божје благодати. Али то је «прелест»!
«Ова разноразна осећања потичу од осећаја врло танане сујете и сладострашћа: од овога крв добија греховне, заносне покрете, који се одсликавају у благодатној наслади. Сујета и сладострашће побуђују се високоумљем, овим неодвојним сапутником «мњења».
Одвратна гордост, налик гордости демона, јесте преовладавајућа особина оних који прихвате и ову и ону прелест. Преварене првом прелешћу гордост води у стање видљивог умног лудила, док је са прелешћу друге врсте, која такође наноси повреду уму, у Писму именовано као изопачење ума (2.Тим.3,8), она мање приметна, обучена је у рухо смирења, побожности, мудрости, а препознаје се по својим горким плодовима. Заражени с „мњењем“ су поводом својих врлина, а посебно, о својој светости, спремни и готови на све трикове, на било које лицемерје, лукавство и преваре, на сва злодела.
Они дишу непомирљивим непријатељством на све служитеље истине, са помахниталом мржњом насрћу на ове, и када не признају да су у стању прелести, које им се приписује и износи на увид (призор) свом свету заслепљеном „мњењем“ (еп. Игњатије Брјанчанинов. Аскетски огледи. Том 1.  О прелести, стр.146-147, Џорданвил 1957).
Али без обзира на све, чак и да се млади Фјодор - Теодосије беше прикрио громогласним именима и чиновима, „жена“ наставља да живи и делује у њему. Лажна и пуста звања га не спасавају. С времена на време он се са овом огромном загриженошћу и жаром враћа порочној пракси, пошто нема дубоку свест о греху, а отуда ни истинско покајање.

8. У исто време ја, - пише неки сведок, - веровах Пеђи, иако сам приметио, да је много у његовом казивању на крају испадало самохвалисање. Међутим, када сам после одлежане казне, добио „привремено боравиште“ у оним местима, где он беше живео, међу људима, који су га познавали од детињства, сва се неистина, разоткрила сама по себи. Он наиме није могао да претпостави од раније, да ћу ја бивати у његовим завичајима, и због тога је био могао да препричава хвалисаве будалаштине о себи, знајући да сам ја странац. Али Господ учини да дођем међу људе, који га добро познаваху (по свему судећи сведок је сам о. Епифаније – прим.изд.).
У први дан мог изласка из логора 1955 г.. сусретох прогнане катакомбне хришћане, који познаваху П. још од раније. И овде сазнах прво катастрофално оповргавање онога, што би незнатно пре тога причао сам П.
Ови људи, муж са женом, Василије Иванович и Марија Ивановна, беху духовна чеда надалеко познате прозорљивице схиигуманије Серафиме „Мичуринске“, по надимку – „Слепица“, јер беше потпуно слепа. У логору пак, причајући о њеним задивљујућим духовним прозрењима, П. помену, како се она са великом похвалом изјашњавала о њему, и узгред, наведе Василија Ивановича, као присутног том приликом. У оном тренутку пак, бејах гост у њиховом дому.
Желећи да се уверим, препричах им, В.И. и М.И., оно што ми саопшти П.
-Када сам ушао код мати Серафиме, - говораше Пеђа, код ње беше Василије Иванович. Слепа мати на моју појаву одједном радосно ускликну:
-Ево га преподобни Теодосије Печерски дође нам заједно са Антонијем Печерским (П. Појасни том приликом, да је мати мислила на архиепископа Антонија Галинског)...
На ово Василије Иванович рече:
-Ма шта прича?! То је толика дрска неистина, и како га није страх од Бога?!... Ја ћу, ево, да вам испричам, како се то све беше догодило... Уђох код мати, она пак седи на кревету, а Пеђа већ беше код ње. Седео је „смирено“ на поду код ногу мати. Поздравих се с мати Серафимом и с Пеђом. И, обраћајући се мати, покајах се за свој грех:
-О, драга, мати, Бога ради, молите се за мене, великог грешника. Толики грех, и никако да се избавим од њега: пушим и не могу да оставим!
А шта је то?! – одговори она. – Ма све су то ситнице у поређењу са овим. Ово је ужас! (и тада она трже ногу у правцу Пеђе!)... Е тако стоје ствари! Ето шта рече мати Серафима „Слепица“!.. А Пеђа вам причао своје безбожне измишљотине, а не оно што се уистину догодило пред Богом!
Бејах запрепашћен овим речима Василија Ивановича. Јадни, несрећни Пеђа, у каквом се само тешком и безизлазном стању налази! Чак се не боји да овако изврће свету истину како би се показао „свет“ и „преподобан“. Ове лажи он приписује прозорљивој схиигуманији Серафими, иако она каза сасвим супротно. Све ово упућује на дубоку задртост у прелести. Наравно, ова отворена прелест душе, прелест је „мњења“, које машта о сопственим духовним  висинама. „Поседнути овом прелешћу, - пише блажени владика Игњатије, - умишља о себи, направио је «мишљење» о себи, како он поседује мноштво добродетељи и врлина, чак да изобилује даровима Светог Духа. Мњење (Мишљење – прим.прев.) се образује на темељу лажних схватања и лажних осећања: и у том светлу он у потпуности припада области оца и представника лажи – ђавола» (Исто, стр. 143-144).
Код првог познанства са Пеђом у самици, он себе назва у монашком постригу «Теодосије», и појасни, како и сам благодатни и прозорљиви Старац, што га постриже, схиигуман отац Теодосије Минводски, «даде му своје име». Осећало се, како у овим речима о своме имену он види пророчанство о себи. То пророчанство прозорљивог старца наговештавало му је велику духовну срећу, да ће он бити исто такав суд благодати Божје, као и Старац. У том смислу Пеђа и схваташе себе. И говораше многима о томе, како га је «благодатни и прозорљиви Старац Теодосије» назвао по своме сопственом имену. И ником другом он  не даде ово име.
Конкретно, ова свест дубоко се уцртала у дуготрајне спорове са мати Варваром, која себе сматраше за „Старицу“, постригнуту од оца Теодосија. Спор се усуштини сводио на следеће: ко је после смрти Старца Теодосија постао његов наследник? Другим речима: коме је он предао своју паству? Везана за постељу у старачкој немоћи Мати Варвара сматраше себе, као постриженица Старца, за његову наследницу. Услед тога и назва своју келију „Патмос“. Пошто старац Теодосије беше, по њиховом мишљењу, „сам Јован Богослов“, онда је њој допало, оно што је он имао. Због тога је њена келија „Патмос“... Али Теодосије млађи доказиваше обрнуто. Пошто благодатни Старац својим именом не назва њу, већ једино њега, иако он узрастом беше млад, што није битно, онда је све што се тиче старца Теодосија прешло са његовим именом њему. И због тога је једино он „Старац“, а не „Варвара“.
Али ето чудне ствари: због чега се касније, на свом рукополагању у Московској Патријаршији, и од ова два имена, Теодор и Теодосије, наводи једино световно име „Теодор“ и потпуно не спомиње монашко име „Теодосије“?! Због чега се Теодор „скрива“ да га постриже Старац Теодосије и да му „даде своје име“?! Не стога ли што је све то лаж?! Ако Старац беше умро 1948-е године, и те године се овај постриг није десио, ако је пак годину дана раније, онда то значи, да га Старац Теодосије беше постригао када му је било 15 година или испод тога. Међутим, то је сасвим невероватно. Њему на рукоположењу указиваху на ту неподударност. Због тога он и прећуткује, да га старац Теодосије „постриже“ и „даде своје име“. Тако, рамишљаше он, безуспешна лаж умре. Али у сећању људском ова лаж живи. Теодор не очајава и брзо налази „јеромонаха Тимотеја“, који се два пута одрицао вере у Христа преко новина (Ташкентске новине) и прима постриг од њега и име „Лазар“. О овоме зна целокупна катакомбна грана схиепископа Петра (бивши архиепископ Питирим (Ладигин), који се упокојио 1956. године). А овај готово стогодишњи старац са сузама говораше о Тимотеју:
-А Тимотеј какав је био издајник, такав ће и остати!
И овај Тимотеј постриже и даде Теодору име „Лазар“!
Ту се спомиње се и друга прича „оца Теодосија“, у којој старац Теодосије предвиђа славни прелазак монаха Теодосија“ из привременог живота у вечни. Где му је старац Теодосије наводно рекао:
-„... И ти ћеш одлепршати Богу на небеса!...“
Тада Старац удари дланом о длан и погледа на небо. Шта је ово онда – „истина“ или горда машта смртоносне прелести „мњења“? Нема никакве сумње, да је ово последње!
Пеђа је, као што је и познато, намислио да буде „свој“ како у Катакомбној Цркви, тако и у званичној „Советској сергијанској лажној цркви“. Иако су, по речи свештеномучника епископа серпуховског Максима: „советска и катакомбна црква неспојиве!“
Пеђа је отпочео свој духовни живот у „Советској Цркви“, прислужујући у олтару. А ово значи, по Светим Оцима, да је „прве боје“ на његову душу исцртала лажна црква. Он онда прелази у Катакомбну, али спајајући опет „неспојиво“ ипак: самозванца „АЕА“ (Галинског, Лењиновог секретара) са старцем Теодосијем, који је одбацивао Антонија. После логора Пеђа као да се исправио и постао чисти „катакомбник“. Али ово само наизглед. Он вођаше двоструку игру, тајно од Катакомбне Цркве беше ступио у односе са Советском. Па крајем 50-их година већ потпуно општи преко „причешћа“ са Советско-сергијанском Црквом, а 60-их година прима „хиротонију“ у чин „ђакона“ и „јереја“, али не као монах „Теодосије“, већ као световњак Теодор. Због чега?  Па зато што ће то онда значити да га је старац Теодосије постригао као „младића у узрасту 14/15 година“, што није тачно. Стога П. није могао да се позива на „пророчанство“ старца Теодосија о себи: „... и ти ћеш одлепршати Богу на небо...“ Па он мирно прерађује те речи, представљајући старца безлично, светогрдно и ружећи га, као поремећеног:
-„... И ти ћеш одлепршати – „туп!“ – на небо...“
Ово су нам преносили „курџиновци“ почетком 70-их година, са ужасом:
-Шта се то десило са Пеђом? Не може човек да га препозна, сишао је с ума. Дошао нам и поче да се хвали: „Ми, прича он, трагасмо за пустињацима и отшелницима у забитима Кавказа, а сада таквих више тамо нема...“ Страшно је и помислити, са киме је он вршио овај посао...
Очигледно су то они, што управљају Московском патријаршијом, који дадоше П. такву епитимију, као цену да се поврати „Мајци Цркви“ и за будуће рукоположење у свештенички чин. Он узе тридесет сребрника, и за њих учини, оно што се од њега тражило. Тако, дакле постаде ђакон, а затим јереј, а потом и епископ „советско-сергијанске отпадничке лажне цркве“. Јер једино се овако може схватити његова поука: „Ако ко умире и у близини нема нашег свештеника, у том случају могуће је причестити се и код свештеника званичне цркве“ (советско-сергијанске).

9. „Прелест је оштећење људске природе лажју. Прелест је стање свих људи без изузетка, које потиче од пада наших праотаца Адама и Еве. Сви смо ми у прелести. Сви смо преварени, сви смо опчињени, сви се налазимо у лажном стању, потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн.8,32-14,6)“. – Овим речима почиње писаније „О прелести“ блаженог епископа Игњатија, који изложи учење Светих Отаца Цркве (Том I, Аскетски огледи, стр.129). С којим правом ми говоримо о прелести, када смо „сви у прелести?“ Неће ли ово испасти клевета, то о чему говори св. Василије Велики:
„Постоје два случаја, када је дозовљено говорити о некоме лоше, управо: када постоји потреба да се човек посаветује са другима, искуснима поводом тога, како да исправи онога што греши, и још: када постоји потреба да се упозоре други, који из незнања могу да се нађу у друштву са лошим човеком, сматрајући га за доброг; тада Апостол наређује да „се не мешамо“ са таквима (1.Кор.5,11), да не бисмо некако наложили окове на своју душу. Тако је поступао и сам Апостол, као што видимо из написаног Тимотеју: „Александар ковач многа ми зла учини… њега се и ти чувај; јер се веома противио нашим речима. “ (2.Тим.4,14-15). А ко без потребе говори о другоме, са намером да разгласи или оцрни, тај је клеветник, макар и истину говорио“ (Дела.Том II. Кратко представљена правила у облику питања и одговора. Питање 25. Шта је клевета?, стр.400. Санкт Петербург, 1911).
Ми не желимо да о њему разглашавамо нити шта порочно, нити с циљем да га оцрнимо. И ми ћутасмо читавих четрдесетак година. Он нас сам принуди на ово, да откријемо сакривено од свих. У овом случају чак – искључиво због тога, што је постао „владика“, објављујући себе за „владику Руске Катакомбне Цркве“, на незаконит начин, уз превару и насиље.
Не можемо никако дозволити, да се у свима јурисдикцијама, у којима он беше деловао, знајући његову прошлост, он сматра за достојног чина владике. Једино скривајући своју прошлост он је могао да постане оно, што јесте сад. Из ових разлога принуђени смо да откријемо оно недобро, што је укратко већ било речено... верујте Христа ради, да писац ових редова према њему не осећа никакву нетрпељивост, већ једино жаљење.
Он је шизофреничар, он је параноик, он је преварени преварант. Међутим у стварности, он је у дубокој несрећи, у духовној прелести, у „мњењу“. Како год, он то не осећа, не схвата и радује се своме „успеху“. У оваквом лажном стању, он беше превари хиљаде и хиљаде људи. У успеху сопствене преваре, он види несумњиви дар „Божје благодати“. Међутим то није Божји дар, већ дуготрпљење, „попуштење Божје“, ако већ не и „остављеност“. У своме заносу њему се причињава, што је могуће да се деси, да ће он бити „патријарх Московски“. Па и „сам сатана претвара у Анђела светлости“ (2.Кор.11,14-15).
Уз садејство „оца лажи и човекоубице“ (Јн.8,44) он превари не само поједине „владике“, него и „синоде“ и „јурисдикције“. Али он је шизофреничар, параноидалног облика, сексуалног застрањења и остало томе слично. Али, још да кажемо, према законима Свете Цркве он не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. И због тога, његовог покајања и спасења ради, пре свега потребно је испунити, оно што одређује црквени закон:
1. Васељенског Сабора, правило 9: „Ако су неки без провере произведени у презвитере, или су макар на исповести исповедили своје грехе, али се после њиховог исповедања против правила подигну људи, и ставе руке на њих: такве правило (Апост. 25) не допушта до свештенослужења. Јер Католичанска Црква свакако, захтева непорочност (1.Тим.3,2)“.
1. Васељенског Сабора правило 10: «Ако неко од палих буде произведен у клир, из незнања, или са знањем оних, који извршише произвођење: то не укида снагу Црквеног правила. Јер се такви, после провере, искључују из свештеничког чина».`
ГОСПОДЕ, КОЈИ РУКОВОДИШ ЊИХОВИМ СУДБИНАМА, СПАСИ СТРАДАЛНОГ РАБА ТВОГА И НАС ГРЕШНЕ ПОМИЛУЈ.
аутор текста: катакомбни исповедник, схимонах Епифаније (Чернов)



О Акакију Станковићу - разговор схимонаха, оца Серафима са братом Лазаром (флоринац) 2011.

Разговор схимонаха, оца Серафима са братом Лазаром (флоринац) 2011. године, у вези похода Акакија Станковића за епископском хиротонијом, одвајања од тадашњег флоринског синода и свог епископа којем је као рукоположени јеромонах био потчињен.
Отац Серафим, знајући дух којим Акакије дише још тада износи уверење да ће Акакије убрзо након што добије оно за чиме је и жудео, окренути леђа и од Журбенковаца(1), што се и десило.
О архиепископу Лазару Журбенку, првојерарху тзв. "РИПЦ", дајем на увид да прочитате текст истинског катакомбника и исповедника за веру, схимонаха Епифанија Чернова, који је био духовни син светог Архиепископа Теофана Полтавског, наследника Светог Теодосија Кавкаског, великог Чудотворца (који је и послао сву своју катакомбну паству управо њему пред своје упокојење).
Текст носи назив (кликнути на назив текста): ,,Пут до славе и угледа уз помоћ лажи и преваре''

+++

Ових дана ревнитељи изнутра окупљени око сајта "Борба за веру" објављују текстове (
овде:1 и овде:2 и овде:3) чији је аутор потписан као Симеон М.
Текстови  најоштрије разобличавају лИПЦемерје и фарИПЦсејство 
(по чињеницама аутора и историјски приложеним документима) Акакија Станковића и његове СИПЦ. У првом обраћању зилотима окупљеним око СИПЦ и Акакија Станковића, посебно се издваја реченица:
,,
Телесни отац се не бира, док је Акакије своје духовне оце међу ''канонским епископима" помно биркао и свесно изабрао.''

Духовне оце је бирао међу сергијанцима, расколницима, јеретицима и (по мноштву сведочанстава из наведених текстова) осведоченим хомосексуалцима.

У исто време се не либи, да годинама и деценијама хули на светог владику Матеја (који му на сенку стао није), исповедника и архиепископа Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, чије је канонске епископе буквално имао на дохват руке.

Акакије Станковић много пута помиње и велико чудо Воздвижења Часног Крста на Крстовдан 1925. године
(2) изнад старокалендарског храма Светог Јована Богослова, код Атине, али не помиње и не признаје да се десило још једно такво чудо 1937. године, над матејевским храмом, након што је ђаво успео да унесе раскол и међу старокалендарце те године, па је овим чудом Господ поново показао ко је од њих Истинита Црква.
Уместо да се уразуми и покаје због свих хула и клевета на духовног сина светог Нектарија Егинског, од кога је свети владика Матеј добио архимандритски чин
(3), СИПЦ и њен епископ Акакије, нажалост, даје пун гас и после текстова објављених на сајту "Борба за веру", подругљивим и ниским речима у одговору наговештава могућност да се иза напада на њих можда крију ,,од разних фела матејевци", додајући нове хуле на ЦИПХ Грчке, док таквим речима не описује своје бивше оце полустарокалендараце флоринце и њихове безбројне расколе (чији је синод лично запалио кроз раскол који им је приредио јер га нису сматрали достојним кандидатом за епископа у време када се њему прохтело).О хронолошком историјату Цркве ИПХ Грчке је писао др. Евсевије Петровић у тексту "Православље или смрт?" (ко има очи да види и уши да чује).
——————————————————————————————
(1) Реч је о такозваној "РИПЦ" - "Руска истински православна црква" која почива на лажним катакомбницима. РИПЦ исповеда како има прејемство од Руске катакомбне Цркве, што нема апсолутно никакве везе са истином.
(2) Једна занимљива подударност. Наиме, 1925. године је било 1600 година од одржавања првог Васељенског Сабора.
(3) Свети Нектарије Егински је свом духовном сину, владици Матеју оставио у духовно наследство надбедреник провидећи да ће он бити нови стуб Православља.
Иначе, епископ ткзв. СИПЦ, Акакије Станковић је хулио светог владику Матеја јер је имао ипођаконисе. Владика Матеј је следовао примеру свог духовног оца – светог Нектарија Егинског. Оне су искључиво служиле као црквењаци, тј. управо као и светом Нектарију Егинском. Уколико "епископ" Акакије и даље настави да хули на светог владику Матеја због тога, нека се дрзне и најпре похули на светог Нектарија Егинског.

четвртак, 28. март 2019.

Преподобни Теофан Нови, Чудотворац

19. Август
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА НОВОГ, ЧУДОТВОРЦА
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)
мошти се налазе у граду Naousa (Грчка)
Преподобни отац наш Теофан родио се у граду Јањини. Измалена заволевши чистоту и непорочност душе и тела, он их је целог живота свог чувао, и сачувао. Када постаде пунолетан, он из љубави према Богу остави завичај, сроднике, пријатеље, једном речју све што у већој или мањој мери смета души у њеном стремљењу ка небеској отацбини. Оставивши свет и све у свету, он се удаљи из своје отаџбине у Свету Гору и тамо ступи у братство манастира Дохиарског. Ту он ускоро прими монашки лик и стаде се анђеоски подвизавати. Његов пост, молитва, бдење, немарење за пролазна блага земаљска, старање о чувању у чистоти свих чула, умртвљавање тела, брига о чистоти душе, о чувању ума од нечистих помисли, одбијање напада нечистих духова који су се упињали да поколебају света стремљења његова ка анђелском савршенству, заиста беху дивни. Због таквог савршенства у врлинама он би од свеколике братије једногласно и једнодушно изабран за игумана обитељи. Поставши вођ и пастир словесних оваца Христових он још више увећа своје подвиге: додаде пост посту, уздржање уздржању, бдење бдењу, молитву молитви, лишавање лишавању; укратко: он вођаше на земљи неземни живот, у телу – бестелесни, уопше он живљаше као у туђем телу.
Тако се подвизавајући и свето управљајући повереном му од Бога духовном паством, божанствени Теофан, по неиспитаним судовима и смеровима Божјим, доживе једно искушење. Он имађаше сестрића. Нечестиви агарјани узму као роба овог његовог сестрића, одведу у Цариград, и тамо преведу у муслиманску веру. Горко беше светој души Теофановој подносити ту беду, зато он без оклевања крену у Цариград, и Божјом помоћу успе да ишчупа из руку нечестиваца несрећну жртву фанатизма њиховог. Срећно извршивши ово свето дело, он се врати у свој манастир заједно са својим младим сестрићем, кога ускоро потом удостоји монашког лика и уврсти у братство обитељи. Али оци манастирски, бојећи се да се та ствар не разгласи и они искусе неку напаст од љутих варвара, стадоше роптати на свога пастира и негодовати и против њега и против његовог сестрића. Видећи немир који због њега узима маха у манастиру, свети Теофан, угледајући се на подвигоположника Христа, уступи место неправичном гњеву, и заједно са својим сестрићем, који за неразумне беше камен спотицања, удаљи се не само из обитељи Дохиарске него и из саме Свете Горе, и оде у Верију. Тамо у скиту Претече он сазида цркву у част Пресвете Богоматере, сабра довољан број монаха, прописа им правила за живот, утврди им старешинство и заведе код њих диван поредак.

После тога, оставивши ту свога сестрића, божанствени Теофан се удаљи сам у Наус. И у Наусу, нашавши погодно место, он подиже диван храм у име и част Светих Архангела, и саградивши манастир сабра довољан број монаха, постаде им пастир и отац, и мудро их руководећи по тешким стазама подвижништва, вођаше их ка небеској отаџбини нашој. Провевши ту доста времена, он се врати у подигнуту њиме у Верији прву обитељ; јер обе ове, њиме подигнуте обитељи, сматраху га за свог заједничког оца.

Пошто доживе дубоку старост, преподобни Теофан је морао, као и сви смртни, да плати природи неопходни данак. Унапред сазнавши откривењем Божјим за своју кончину, он позва к себи све своје монахе, обавести их о томе, и уједно тешаше братију који су много плакали, обећавајући им да се никада неће одвајати од њих духом својим; и најзад мирно и спокојно предаде у руке Божје мирни дух свој.

Творац и Промислитељ наш, Господ Бог, обећао је прослављати оне који Њега прослављају (1 Цар. 2, 30). По нелажном обећању свом Он благоволи прославити и богоносног оца нашег Теофана, који прослави Њега својим ангелским подвизима; и то благоволи прославити га многим знамењима и чудесима како за живота његова тако и после смрти. Ми ћемо укратко навести нека од њих.

Када се светитељ враћао лађом из Цариграда у Свету Гору догоди се да нестаде на лађи пијаће воде, те све који бејаху на лађи стаде мучити жеђ. Тада светитељ молитвом својом к Богу претвори слану воду морску у слатку и укусну за пиће, и тако спасе од сигурне смрти оне што беху на лађи. За време те исте пловидбе он молитвом својом укроти побеснело море које је претило лађи да је потопи, и уместо разјарене буре на мору настаде савршена тишина.

А после светитељеве смрти, силом молитава његових збивала су се, и сада се збивају, безбројна чудеса на свима који са вером долазе к моштима његовим у Наусу и с љубављу га призивају у помоћ.
Један ђавоимани, обревши се на светитељевом погребу, избави се од опаког мучитеља чим само са побожношћу и вером целива чесне ноге његове. И потом не једанпут, зли мучитељи човека ђаволи излажаху из ђавоиманих од самог побожног додира тих паћеника к моштима овог светитеља.

Нарочито је дивно, то што светитељ указује своју благодатну помоћ не само вернима него и невернима. Један муслиман патио је од губе на глави. Много новаца он беше потрошио на лекаре надајући се у исцелење, али му то ништа не поможе. Најзад се ману лекара и оде у Теофанов манастир Светих Архангела, заиска воде са моштију светитеља, и – о чуда! – чим том водом уми своју главу, губа спаде са његове главе као крљушт. – Исто тако један човек са сухом руком из Битоља беше скоро све своје имање потрошио на узалудно лечење. Међутим, чим се само побожно дотаче моштију бесплатнога лекара, преподобног оца Теофана, његова болесна рука постаде здрава, као и друга.

Град Наус се неколико пута спасавао куге, а једном и суше, молитвеним призивањем у помоћ светога Теофана. Избављана су од куге и друга насеља на тај начин што су тамо ношене чесне мошти светог Теофана.

Једна крвоточива жена, која је много година патила од те опаке бољке и узалуд потрошила сву своју имовину на лекаре, дође у манастир светог Теофана, и чим попи мало воде са светитељевих моштију, она се тог часа ослободи своје неподношљиве болести.

Видећи мноштво оних који прибегавају к моштима светог Теофана и љутећи се на то, један јеромонах у обитељи Светих Арханђела намисли да сакрије мошти негде на тајном месту. Но, – о чуда! – због такве његове намере њему се одмах потпуно одузеше и руке и ноге. Видећи у томе очигледан знак да светитељу није по вољи његова намера да сакрије од људи чесне мошти његове, он се раскаја због своје намере, и тада доби исцељење. А други монах исте обитељи хтеде из побожних побуда да извади један зуб из чесне главе светитељеве и чува код себе, али и то не беше по вољи светитељу, и тај монах би због тога наказан слепилом. Но чим одустаде од своје жеље, он доби исцељење од светитеља. – Године 1451 у тврђави града Верије један хришћанин прими муслиманску веру, због чега бедник доби велики чин и власт, и постаде неукротива звер према деци Христове Цркве. Много јада поднеше од њега хришћани, а нарочито манастири. Сејући свуда страх и трепет и не наилазећи нигде на препреке својим злочинствима, овај злочиначки отпадник прећаше да нападне и Наус, и да на првом месту сруши манастир преподобног Теофана а да монахе побије. И стварно, он опљачка манастир и много што шта у њему поруши; али ту и дође крај његовом зверству, јер на молитве увређеног светитеља овај злочинац зло изврже своју отпадничку душу.

Безбројно мноштво и других славних чудеса бивало је, и сада их бива, од светих моштију овог преподобног оца, свима који им са вером и побожношћу прибегавају, у славу Бога и доказ богоугодног живота светог оца нашег Теофана.

Угледајући се према својим моћима на равноапостолни живот богоносног оца нашег Теофана, нека се и ми сви удостојимо настанити се и веселити се у царству неисказане славе и вечнога блаженства. Амин.[1]
———————————–
[1] Његова Служба штампана је у Венецији 1764. и у Солуну 1883. године.

среда, 27. март 2019.

Преподобни Отац Бенедикт Нурсијски - Богу омиљени

14. Март
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ БЕНЕДИКТА[1]
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

фреска манастира Пећка Патријаршија

Благословен именом и благодаћу Божјом, свети Бенедикт[2] беше из детињства стар умом, превазилазећи свој узраст понашањем зрела човека. Јер у цвету младости своје, када је могао слободно наслађивати се светом, сваку телесну жељу он сматраше као плеву. Рођен би у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. Родитељи га дадоше у Риму на школовање, да изучи световну философију. Но видећи многе ђаке како живе поквареним животом и развратно, он се не задржа дуго у школи, јер се побоја да због незнатног књижног учења не изгуби велики разум душе, и да се у друштву покварених сам не поквари и пропадне. И изиђе из школе (око 496. г.) ненаучен мудрац и разуман незналац, презревши световну философију, да сачува унутрашњу целомудреност. И не само он остави школу, него и огромна богатства својих родитеља, који већ беху отишли из овог света. И жуђаше за монашким чином и пустињачким животом. За њим пође једна чесна старица, његова бивша дадиља, јер је много волела његову добру нарав. И када стиже у место, звано Афиле, близу горе Симбрунил, с љубављу га задржаше неки познаници, и он борављаше тамо при цркви светог Петра. Побожни људи, стекавши духовну љубав према блаженом јуноши, веома га поштоваху. Једном приликом његова дадиља узе од комшике наћве да се послужи за кратко време, и метнувши их на сто оде некуда. Али наћве некако падоше са стола и разбише се напола. Када се старица врну и виде суд разбијен, веома се ожалости и плакаше, јер беше туђ. А блажени јуноша, видећи своју дадиљу како плаче због разбијеног суда, узе оба дела разбијеног суда и повуче се на усамљено место. Ту паде на земљу пред Богом и, после једног сата уставши са молитве, нађе суд читав, без икаквог трага од разбијености. Однесе га и даде својој дадиљи.
За ово чудо чуше тамошњи житељи. И узеше те наћве, и обесише их о зид цркве крај врата, на видном месту, у славу Божју а у похвалу богоугодном јуноши Бенедикту. Али он, не трпећи поштовање и славу од људи, тајно се извуче одатле да нико не зна, оставивши и своју дадиљу, и крену у пустињу. Кад дође до места, званог Субјако, на четрдесет попришта од Рима, срете га, по Божјем промислу, неки инок Роман, који је ишао из оближњег манастира, којим је управљао игуман Теодот. И они седоше и стадоше разговарати о душевној користи. Блажени Бенедикт му откри своју мисао и жељу срца свог, и у њему наће подржаваоца своје намере. Роман замонаши Бенедикта у пустињи. И пошто у једној великој провалији пронађоше једну пећину, којој је врло тешко било прићи, Роман ту смести Бенедикта. И доношаше му храну из манастира. И три године не каза никоме у манастиру за Бенедикта, него крадући за време обеда помало хлеба, он му ношаше у одређене дане. Но пошто је прилаз Бенедиктовој пећини био врло тежак, јер је требало читаву планину обилазити, па се спустити у провалију и прићи пећини, то је Роман са врлетне стене над пећином спуштао Бенедикту хлеб помоћу једног врло дугачког конопца. А о крај конопца привезивао је једно мало звонце, да би светитељ чуо кад му спушта хлеб. Али враг, ненавидећи слуге Божје, одлучи да омете братољубиво служење Романово, и да глађу примора Бенедикта на малодушност. Стога једнога дана када Роман по обичају свом спушташе са стене хлеб ка пећини, он се баци каменом и разби звоно. Али ништа не успе. Јер чесни инок Роман не преста служити брату све док Господу не би воља: и да Романа одмори од његовог богоугодног труда, и да слугу свога Бенедикта, светило сакривено у пећини, објави свету на корист многима. – Недалеко од тога места где се подвизавао преподобни Бенедикт, подвизавала се и његова сестра Схоластина, која такође беше постала монахиња.

Пошто прођоше три године, једноме презвитеру који је далеко живео, а који за Ускрс беше обилна јестива спремио себи, јави се Господ у виђењу, и рече му: Ето, ти си многа јела спремио за себе, а слуга мој Бенедикт у оној пећини малаксава од глади из љубави према мени. – Презвитер одмах устаде, узе јестива, и пође да тражи Божјег човека. И пошто прође гудуре планинске и потоке долинске и провалије земаљске, стиже до указане му пећине, и пронађе траженога. И пошто га целива у Господу, обојица седоше и духовним разговором душе своје на хранише. Затим презвитер моли светога, говорећи: Оче, да се прихватимо хране благодарећи Бога, јер је данас Ускрс. А Божји човек му одговори: Мени је данас Васкрс, пошто се удостојих да те видим. – Јер преподобни није знао да је Васкрс, пошто је живео далеко од људи и нико није знао за њега осим инока Романа. – Презвитер на то рече: Оче, данас је заиста празник Васкрсења Господњег, и не треба да постиш. Мене је Бог послао к теби ради тога, да се обојица наситимо Његовим даровима. - Онда заблагодаривши Богу, једоше обојица; и утешивши се духовним весељем, презвитер отиде своме дому, славећи Бога што се удостоји видели слугу Божијег.

После тога чобани пронађоше преподобног Бенедикта. И од тада многи сазнадоше за њега, и стадоше му долазити доносећи му хране, а преподобни отац им узвраћаше хранећи их духовном храном.

Видећи такво житије преподобног Бенедикта ђаво се распадаше од зависти, и смишљаше како да га омете. И једнога дана, преображен у црну птицу, звану кос, он стаде слободно летети око његове главе тако, да је свети Бенедикт рукама могао ухватити ту птицу да је хтео, али он није марио за то. Него познавши да је то ђаволова замка, он се прекрсти, и она птица нестаде.

После тога одмах, по дејству ђавола, на светога нападе таква телесна пожуда као никада раније. Јер једну жену, коју свети некада као млад беше видео у свету, демон блуда тако наслика пред његовим духовним очима, и у умртвљеном телу његовом толико распали телесну страст, да умало не паде у душевно униније, у душевну чамотињу. Јер му долажаше мисао, убацивана од лукавога, да се врати у свет. Али га благодат Божја одозго укрепи, и начини победитељем страсти. Јер дошавши себи, и угледавши у близини много коприва и трња, преподобни се скиде наг, и врло дуго се ваљаше по оштром трњу и љутој коприви, и силне болове трпљаше, све док не виде да му је цело тело обливено крвљу. И избавивши се тако од прљавих помисли и блудне похоте, он веома благодараше Бога. Отада благодаћу Божјом он би толико укрепљен у својој чистоти, да се демон блуда никада више не усуди да га у току целог живота узнемири, као што сам доцније каза о себи ученицима својим ради њихове користи.

Глас о преподобном пуче на све стране. Тада се догоди те умре игуман једног манастира у том крају. Монаси тога манастира дојурише к преподобном Бенедикту и усрдно га мољаху да им буде наставник и пастир. А он, не желећи и одбијајући старешинство, називаше себе грешним и недостојним, рекавши им и ово: Моји обичаји неће се слагати са вашим обичајима. – Али, савладан њиховим молбама он, и против воље, пристаде, и постаде игуман тога манастира.

Као игуман, свети Бенедикт будно управљаше устројством и поретком манастирским, чврсто држаше устав подвижничког живота, и не допушташе никоме да живи по својој вољи. И покајаше се монаси што изабраше ееби таквог игумана, који се не слаже са њиховим посувраћеним обичајима. И договорише се они најгори међу њима, те ставише у вино смртоносни отров, налише у стаклену чашу, и за време обеда усудише се дати преподобноме то смртоносно пиће. А он, пруживши своју чесну руку, прекрсти чашу, и чаша прште од силе светитељева крста као од ударца каменом. И по томе човек Божји познаде да је та чаша била смртоносна, пошто није могла поднети животворни знак крста. И одмах уставши, позва братију, и са осмехом на лицу и незлобивим срцем рече им: Нека се милостиви Бог смилује на вас, децо, што ми ово приредисте. Не рекох ли вам у почетку да се моји обичаји неће слагати са вашим обичајима? Зато потражите себи оца према својим обичајима, а ја с вама не могу бити.

И поздравивши се с њима, он отиде у своје првобитно обиталиште – пећину, и тамо живљаше сам пред очима Бога свевидца. И Господ, који све мудро устројава, не желећи да његов угодник Бенедикт сам греде путем спасења него да и друге упути к спасењу, даде му место малог велико стадо, и место једног остављеног манастира даде му дванаест манастира. Јер се глас о његовом равноангелном животу пронесе, и к њему хитаху са свих страна: једни, желећи да се удостоје његових молитава и благослова; други, да користе душу његовим богонадахнутим поукама; трећи са жељом да живе поред њега. И многи, оставивши свет и што је у свету, направише себи келијице крај његове пећине, и живљаху од труда руку својих. И за неколико година толико се умножи братија, да се нису могли сместити у тој пустињској дубодолини. Стога светитељ раздели братију на дванаест манастира, и одреди да у свакоме манастиру у почетку живи по дванаест монаха. И свакоме манастиру постави игумана од најискуснијих ученика својих. А почетнике задржа код себе, да би их упутио у монашки живот.

Долажаху к преподобноме и неки знаменити римски грађани, и повераваху му своје синове да их духовно васпита и спреми за служење Богу. Такав беше Евтихије, човек утледан и високог порекла; он доведе светоме свог младог сина Мавра, и посвети га Богу. Тако исто и патриције Тертулије, приносећи на дар Богу свога сина Плакиду који још беше мало дете, предаде га у свете руке преподобном Бенедикту. Мавр дакле служаше светоме, помажући му у пословима; а дете Плакиду преподобни одгајаше, хранећи га више духовном него телесном храном.

У једном од манастира преподобног Бенедикта беше неки брат лењ. Он је волео да за време богослужења излази из цркве. Иако га је игуман саветовао и поучавао, он се не поправљаше. Када за то сазнаде преподобни Бенедикт, позва га к себи и, пошто га дуго саветоваше, отпусти га. Али се он ни после тога не поправи. Потом дође у тај манастир сам преподобни отац. И стојећи у цркви на богослужењу, он погледа на тог брата, и виде поред њега ђавола у облику једног црног дечка, како га је ухватио за крај одеће и вуче га напоље из цркве. И рече преподобни онима што стајаху близу њега: Видите ли ко вуче оног брата са молитве напоље? Они му одговорише: Не, оче. – Тада се светитељ помоли Богу да им отвори душевне очи. И идућег дана неки од њих видеше где мали црнац изводи из цркве оног брата, и казаше светоме шта виде. После отпуста кротки отац ради спасења тог брата допусти себи малу суровост, јер га не само речима него и штапом добро поучи, и одагна од њега ђавола, који као да сам доби батине, никада се више не поврати к ономе иноку, а инок отада постаде исправан.

Један манастир који се налажаше на високој гори, није имао у близини воде. Морали су силазити по воду у дубодолину, и са великом су муком износили воду у манастир. Због тога црноризци тога манастира дођоше к преподобном оцу, молећи га да им допусти да манастир пренесу на друго место, где има воде. Преподобни им нареди да се мало претрпе. А ноћу сам са малим Плакидом оде на ту гору где беше манастир и, преклонивши колена и помоливши се, изведе извор воде, који не само изобилно задовољаваше манастирске потребе, него од њега не мали поток течаше с горе у долину.

У једном другом манастиру његовом деси се ово: један брат копаше мотиком у градини на обали реке, и случајно му спаде са држаље гвожђе од мотике, и паде у реку. Брат се стаде кидати од муке, јер није могао да извади гвожђе, пошто је река била врло дубока и брза. Но догоди се да баш тада наиђе у ту градину преподобни Бенедикт. И видевши да се брат много једи што му је мотика пала у воду, он учини чудо слично Јелисејевом: узе држаљу од мотике, спусти је у воду на месту где гвожђе беше пало, и грожђе се тог часа диже само са дна реке и навуче на држаљу. И преподобни даде брату читаву мотику, говорећи му: Труди се и не тугуј!

Једнога дана преподобни сеђаше у својој келији. Дете Плакида узе крчаг и оде на реку по воду. Захватајући воду са обале, Плакида се заједно с крчагом омаче и паде у реку која га далеко однесе. Видећи то својим душевним очима, преподобни дозва свога келејника ученика Мавра и рече му: Трчи, трчи брзо, јер Плакида паде у реку, и вода га већ однесе далеко! Мавр отрча, и угледавши где се далеко од обале Плакида дави, потрча по реци као по сувој земљи, и дохвативши дете за косу извуче га на обалу, и обрнувши се назад, познаде да је по реци ишао као по суву, јер док је ишао по води, сматрао је да трчи по земљи. Но он се тек од тога препаде и, дошавши с Плакидом к оцу, исприча му то. Али он то не приписиваше себи него сили ревносног послушања Мавровог. А Мавр приписиваше то његовим родитељским молитвама. Плакида пак рече: Ја угледах над главом својом мантију очеву, и видех како ме ти сам, оче, дохвати за косу и изведе на суво, а Мавра угледах тек на обали.

Док је преподобни Бенедикт био тако прослављан од Бога великом благодаћу чудотворства, и сви к њему прибегавали, неки презвитер у том крају, по имену Флоренције, нахушкан од ђавола, паде у завист, и стаде у народу грдити и осуђивати преподобног, трудећи се да љубав народну одврати од светитеља. Али у томе не успе ни најмање, јер нико није веровао његовим хулним речима, нити га слушао. Тада овај бедник намисли да отрује светитеља. Он начини просфору са смртоносним отровом, па је посла на поклон преподобном Бенедикту. Но прозорљиви муж, иако познаде да је просфора пуна отрова, прими је са захвалношћу. У оно доба дана када је преподобни отац обедовао, један гавран је по обичају свом долетао из оближње шуме, и из руку светога оца добијао хлеба. Тог дана у доба обеда долете по обичају свом гавран по своју храну. Преподобни Бенедикт узе отровну просфору Флоренцијеву, метну је пред гаврана и рече му: У име Исуса Христа Сина Бога живога узми овај хлеб и однеси у такво пусто место, где га не може наћ^ никакав човек нити икаква птица. Гавран стаде са отвореним кљуном ходити око просфоре и грактати, показујући јасно да жели испунити очево наређење, али не може због ђаволског отрова у њој. А човек Божји опет рече птици: Узми, узми, не бој се, јер ти неће нашкодити, и носи у непроходну пустињу. Тада гавран, испуњујући наређење, са великим страхом узе у кљун смртоносну просфору, и одлете, па се после три сата поврати и доби из руку светитељевих своју уобичајену храну. А незлобиви отац, видевши Флоренцијеву злобу и непријатељство, мољаше се Богу да му ово не постави у грех него да га поправи. Али Флоренције, остајући непоправљив, стремљаше ка нечем горем: јер пошто не могаде тајним отровом убити тело Бенедиктово, он намисли да сатанским лукавством убије душе ученика Бенедиктових.

Пошто су ученици сваки дан радили у градини, Флоренције најми седам лепих девојака и посла их до градине да тамо, потпуно обнажене, чине бестидности пред очима младих монаха: скачу, играју и певају, да би на тај начин млада срца њихова побудиле на прљаву похоту. Преподобни отац Бенедикт, видевши то побоја се за душе својих младих ученика, и одлучи да са својим младим монасима отпутује одатле, дајући на тај начин места Флоренцијевом гневу и уклањајући младиће од саблазни. Стога сазва братију и игумане својих манастира, постави им искусног аву, и предаде их Богу. А сам, смиреномудро се уклањајући од мржње и непријатељства људског, отиде одатле са најмлађим ученицима.

Када презвитер Флоренције сазнаде за одлазак преподобнога, веома се радоваше. Али Господ, Бог одмазде, освећујући слугу свог, наведе изненадну смрт на рђавог презвитера. Јер кад је Флоренције седео на чардаку своје куће и веселио се, изненада се сруши чардак и затрпа злобника. И нико други од његових укућана не пострада, једино он тада погибе.

Чу се то одмах у манастирима Бенедиктовим. И блажени Мавр, возљубљени ученик светитељев, који беше остављен у манастиру, посла по оца поручујући му: Врати се, оче, јер презвитер који је низашта непријатељевао против тебе, зло погибе. А преподобни, чувши за такву смрт Флоренцијеву, веома се ожалости, и плакаше много за њим. А на ученика свог Мавра се наљути што се обрадовао Флоренцијевој смрти, и наложи му за то покајање. Сам пак не пристаде да се врати у првобитно обиталиште, већ се пресели у друга места. Али, иако обиталиште промени, врага не промени. Јер проналазач зла, ђаво, врло многе нападе чињаше на њега. Но уколико он војеваше против њега, утолико се угодник Божји помоћу Христовом показиваше непобедив.

Када преподобни Бенедикт крену са свога првобитног места, он дође у Кампанијску област[3] у околину града Касина (око 529. године). Тамо на једној високој гори пронађе идолски храм Аполонов, око кога беше шума унаоколо. Он онда идола разби, храм поруши, шуму посече и спали, и на том месту временом подиже цркву у име светог Јована Крститеља, и манастир устроји, и многобројну братију сабра. Но у тим крајевима беше још врло много људи неверника, који су се клањали идолима, и муж апостолски, силан делом и речју, обраћаше их ка Христу, потврђујући чудесним делима своју свету проповед. А демони, не подносећи његово присуство тамо и своју пропаст од њега, нападаху на њега отворено, дишући пламеном јарости и зовући га по имену: Бенедикте, Бенедикте! А када им светитељ не одговораше, они опет викаху: Маледитке,[4] маледикте! а не Бенедикте! тојест: проклети, проклети, а не благословени! Шта је теби до нас? зашто нас гониш? – А благословени Бенедикт их молитвом и крсним знамењем одгоњаше од себе као ветар прашину.

Док су братија зидали од камена манастир и трудили се да буде што већи, светитељ се у својој усамљеничкој келији упражњавао у молитви, и видевши ђавола где пролази, упита га: Куда идеш, враже? Ђаво одговори: Идем к монасима што зидају. – Светитељ одмах посла те извести братију да се добро пазе од неке неочекиване напасти вражије, пошто им је ђаво овог часа отишао. И док је послани испоручивао ову поруку братији, гле, изненада паде зид што су зидали и уби једног младића. Смрт овога брата веома ожалости монахе, и они плачући одоше к светитељу и обавестише га о томе. А он нареди да му га донесу. Но беше немогуће да га донесу на рукама, пошто му зид беше све кости размрскао. Зато га метнуше у једну велику врећу, и донесоше оцу у келију. Преподобни нареди да га положе на рогозу, на којој се обично молио, и да сви изађу напоље. А он се затвори сам, и својом усрдном молитвом Богу васкрсе мртваца читава и здрава, и истог дана посла га, као човека који је од сна устао, на посао к братији.

У својој обитељи преподобни написа своја монашка правила, која имађаху велики значај за монаштво на Западу.[5] Озакони и ово правилно предање: да братија, која се неким послом шаљу на пут, не једу нити пију док се не врате у манастир. И ово се правило држало врло строго. Но једном се догоди да нека братија, послани на неки посао, велики део дана проведоше пешачећи, па изгладнели свратише у кућу једне посвећене девице добродетељне. Она их угости, те они једоше и пише. Затим се касно вратише и одоше к оцу по благослов. Он их упита: Где једосте? Они одговорише: Нигде нисмо јели, оче. Светитељ им рече: Што лажете? Зар не једосте код оне доброљубиве девице? Не једосте ли то и то јело? Не пописте ли толико чаша? – А кад они то чуше, запрепастише се како прозорљиви отац зна шта се на даљини чини, и павши казаше истину молећи за опроштај.

Исто тако преподобни изобличи једног брата који је тајно јео. Уопште, његове прозорљиве очи виделе су и многа друга дела која су кришом чињена. И сваки се бојаше да ма где чини или говори ма шта ружно, јер су знали да је свуда са њима дух оца њиховог, и на сва њихова дела и речи гледа, и изобличава оне који греше.

Цар готски Тотела, који се тада налазио у Кампанијској области, чувши за прозорљивост преподобног Бенедикта, зажеле да га посети. Али не оде одмах сам, него посла царски одевена једног свог достојанственика, по имену Рига. А то учини, да би опробао прозорљивост препободнога, да ли ће познати да му није дошао сам цар. И када Рига, царски одевен и праћен мноштвом велможа и војника, ићаше, преподобни Бенедикт угледавши га издалека довикну му: Чедо, скини са себе ту царску одећу, јер није твоја него онога који те посла к мени. – Рига се уплаши од тога, поклони се светитељу, и одмах се врати. Онда сам цар Тотела дође са смирењем, и поклони се прозорљивцу Божјем. А овај га много изобличи и изружи због насиља и многих злих дела његових, и изрече му ово пророчанство: По попуштењу Божјем заузећеш Рим, и прећи море, али ћеш у десетој години свога царовања умрети. – И ове се пророчанске речи преподобног Бенедикта збише у своје време.

Поред пророчког дара преподобни отац наш Бенедикт имао је од Бога силу против демона. Тако, аквинејски епископ Констанције имађаше једног клирика кога мучаше ђаво. И шиљаше га епископ у разна света места ка гробовима Мученика, али га свети Мученици као недостојна не хтедоше исцелити. А кад га доведоше к човеку Божјем Бенедикту, он молитвама његовим одмах доби исцељење. Пошто истера ђавола из клирика, свети Бенедикт издаде том клирику овакву заповест: Меса не једи, нити се усуђуј да примиш свештенички чин. – Исцељени клирик врати се дома, и дуго држаше ове две заповести: меса не јеђаше, и свештенички чин не примаше. Али после много година, видећи да на места неких помрлих свештеника долазе људи нижи од њега, он то схвати као увреду, и као заборавивши заповест светог Бенедикта, заиска свештенички чин. И када би посвећен, тог истог дана, по попуштењу Божјем, нападе на њега љути ђаво. И пошто га немилосрдно измучи, он га уби.

Неки високородан човек Теопров, угледни грађанин града Касина, који богомудром поуком светог Бенедикта би од идолопоклонства обраћен к Богу, због врлинског живота свог уживаше велику љубав код свог духовног оца и учитеља. И кад једном уђе у келију његову, затече преподобног где горко плаче и рида. И стојећи дуго и посматрајући како силне сузе лије, он би у неприлици, јер га беше затекао да плаче не у молитвено време. А преподобни је имао обичај да плаче за време молитве. Но овом приликом је био тужан, кукао је и јецао. Уплашен, Теопров га најзад упита зашто плаче. Тада светитељ, једва се уздржавши од суза и јецања, рече: Видиш манастир који Божјом помоћи подигох, и шта у њему за братију уредих. Ето, све ће то. по суду свемоћног Бога, бити предато незнабошцима на разрушење и пљачку. И ја једва умолих Бога да ми поклони душе братије моје који живе у манастиру.

Ово пророштво преподобнога испуни се, пошто се преподобни престави. Јер једне ноћи, када братија почиваху, Лонгобарди[6] нападоше изненада на манастир. Али не могоше ухватити ниједног од братије, јер сви побегоше читави, чувани од варварских руку молитвама оца свог преподобног Бенедикта. А манастир Лонгобарди опљачкаше и много порушише, док је за живота овог светог оца обитељ његова имала од Бога све што јој треба.

Неки побожан човек посла преподобном Бенедикту два крчага вина. А слуга сакри негде уз пут један крчаг с вином, а други донесе оцу. Прозорљиви старац, отпуштајући слугу рече му: Пази, синко, да не пијеш из оног крчага што си сакрио на путу, него проспи оно вино и видећеш шта је у њему. Постидевши се од овог укора, слуга се поклони светоме и отиде. А кад стиже до сакривеног крчага, он, да би проверио старчене речи, стаде загледати у крчаг, па изли вино, и са вином испаде змија. Он се веома уплаши, и кајаше се због учињеног греха.

Недалеко 6а обитељи преподобнога беше село, које раније служаше демонима својим идолопоклоничким безбожјем. Но са доласком у те крајеве светог Бенедикта, и његовим приљежним старањем цело се село обрати ка Христу Богу. У том селу беше манастир чесних девица монахиња, и преподобни имађаше обичај да им шаље искусну братију, да их уче речи Божјој. Једном приликом један од братије, који беше послан к монахињама ради тога, сврши поуку. И кад хтеде да пође у свој манастир, монахиње га умолише да прими убрусе. Он их узе и метну у недра. А кад стиже пред преподобног оца, преподобни га љутито погледа и с гневом упита: Брате, зашто безакоње уђе у недра твоја? Овај се препаде, и од страха заборави на убрусе у недрима, и не схваташе о чему га отац пита. Светитељ му поново рече: Еда ли ја не бејах тамо поред тебе, када ти од свештених сестара прими убрусе, и сакри их у недра? Чувши то, брат паде пред ноге светитељу, молећи опроштај за свој грех.

Једнога дана преподобни, по обичају свом, касно увече јеђаше за трпезом, а млад монах, син неког богатог властелина, стајаше крај трпезе са свећом и свећаше му. И монах стаде у гордом уму свом мислити: Ко је овај пред којим ја стојим, и држећи свећу служим му као роб? Зашто овом мршавом старцу служим? Док је он тако помишљао у уму свом, његова се мисао не утаји од прозорљивог старца, и он га очински прекори кротко му говорећи: Чедо, осени крсним знаком срце своје, јер се у теби појављују горде помисли. Пази на себе! И дозвавши друге послушнике, нареди да узму свећу из његових руку. А он изишавши из келије, сећаше плачући. И упитан од братије зашто га отац одасла, он им каза за своје горде помисли. И сви се дивљаху прозорљивости очевој, да се пред њим ни мисли срца не могу сакрити.

Једне године беше глад у области Кампанијској. И у обитељи преподобнога настаде оскудица у хлебу, јер остаде само пет хлебова, што многобројној братији није било доста ни за један оброк. И братија се веома сневеселише, не знајући где ће наћи храну за време глади. А светитељ им рече: Зашто се ожалостисте, маловерни, што оскуђевамо у хлебу? Зар се не уздате у Бога који не оставља оне који Му служе? Не сећате ли се Спаситељевих речи у Еванђељу: Иштите најпре царства Божјег, и ово ће вам се све додати; јер зна Отац ваш небески оно што вам треба пре но што заиштете (Мт. 6, 33. 32). Стога не падајте духом! Данас оскуђевате, а сутра ћете имати у изобиљу оно што вам треба. – И сутрадан, по Божјем промислу, обрете се пред манастирским вратима двеста модија[7] брашна у врећама. И нико не могаде сазнати откуда и ко им донесе толико брашна. И увидеше да им Бог на невидљив начин посла храну молитвама оца њихова.

Неки богољубиви муж моли преподобнога да нареди да се подигне манастир на његовом имању које се налазило у близини грала Тераканије. Преподобни посла потребан број својих ученика зидара, наредивши им да очисте место и спреме све што им треба за зидање. А ја ћу, рече, сам доћи у тај и тај дан, и показати на коме месту треба зидати здање. Они отидоше, све припремише, и очекиваху оца. А када дође указани дан, у свитање јави се преподобни ученицима зидарима који су још спавали, и показа им места где ће зидати цркву, где трпезарију, где келије, и где све остале манастирске зграде. И пробудивши се, ученици казиваху један другоме своје виђење у сну. И чуђаху се како сви имађаху једно исто виђење; и очекиваху оца. Али пошто он не дође тог дана, ни идућег, они се ожалостише, и одоше к њему тужни, и упиташе га: Преподобни оче, ми очекивасмо твој долазак, као што си нам био обећао, да нам покажеш места за зграде, зашто ниси дошао? Светитељ одговори: Шта говорите, браћо, зар вам нисам долазио? А они тврђаху, говорећи: Не, оче, ниси долазио. Тада им светитељ рече: Заборависте када вам се јавих док сте спавали, и руком вам показах сва места на који ма ћете шта зидати? Идите дакле и зидајте зграде на оним местима на којима вам у виђењу наредих да зидате. Они се онда поклонише светитељу, вратише се и поступише по наређењу.
У том крају неке две девојке високог рода обећаше се Христу сачувати своје девство, и живљаху у дому свом подвижнички. Оне живљаху чедно, али им језик беше необуздан, јер друге осуђиваху, оговараху и укораваху. Сазнавши за то, преподобни Бенедикт посла им овакву поруку: Поправите језик свој. Не учините ли то, одлучићу вас од божанског Причешћа. – Али оне не одступише од свога безумља, нити одговорише на поруку очинску, и после мало дана обе умреше у чистом девству. И бише заједно сахрањене у цркви. А када се служила света литургија и ђакон произносио јектенију о оглашенима да се не могу причестити већ изаћи напоље, неки су видели обе ове девојке како излазе из свог гроба и из цркве, јер не могу бити унутра за време свете литургије. И ово се догађало сваке свете литургије. А када о томе обавестише светог Бенедикта, он се сажали на њих, узе просфору и посла је у ту цркву да се принесе на свету жртву за душе обеју девојака оних. И пошто би принесена света жртва, више се не видеше да излазе напоље, и веровало се да су добиле опроштај од Бога због свете жртве и молитава преподобнога.
Неки млад монах у обитељи светога Бенедикта, прекомерно волећи своје родитеље по телу, често је без благослова преподобног оца одлазио њиховом дому. А кад једном, по обичају свом, потајно изиђе из манастира и уђе у дом са родитељима, он тог тренутка паде и умре. Сазнавши за то, монаси узеше тело његово и по прописима сахранише. А сутрадан обрете се тело тога монаха избачено из гроба. И поново га сахранише. Но идућег дана опет га нађоше избачено. Тада родитељи његови с великим плачем припадоше к ногама преподобног Бенедикта, просећи милост да он божанском благодаћу што је у њему помилује њиховог умрлог сина и нареди земљи да држи његово тело. Видећи патње срца њиховог, преподобни узе малену частицу Пречистих Тајни, и нареди да је чесно метну на груди умрлога, па да га сахране. Када то би урађено, тело његово остаде у гробу и земља га више не избациваше.

Преподобни беше према свима веома милостив, жалостив, сиротољубив, и дарежљив, и све што Бог слаше његовој обитељи он нештедице раздаваше ништима и невољнима, а сам н братија његова живљаху у сиротињи. Једнога дана неки осиротели хришћанин беше притешњен великом невољом од зајмодавца коме је дуговао дванаест златника. Он са сузама дође к светитељу молећи га, да му да дванаест златника, да се откупи од дуга, пошто га зајмодавац силно кињи да му дуг врати. Преподобни, који тада у свом манастиру није имао ни пребијене паре, рече томе човеку: Опрости нам, брате, сада немамо толико колико тражиш, него доћи опет после два дана. – У току пак та два дана светитељ упражњаваше уобичајене молитве, просећи у Бога откупљење дужнику. И кад трећег дана дође опет овај јадни дужник, и клањаше се угоднику Божјем просећи обећани откуп, тада се у манастиру на једном суду пуном сочива изненада поврх сочива обретоше тринаест златника молитвама светитељевим. Жалостиви отац их узе и све даде ојађеном човеку, говорећи му: Иди, чедо, дај зајмодавцу свом дванаест златника, а један задржи, нек ти се нађе за домаће потребе.

Изиђе једном човек Божји са братијом на имање да раде у градини. А земљоделац неки, сав уплакан, дође у манастир носећи на рукама свог умрлог сина малог, и тражаше преподобног оца Бенедикта. Рекоше му да он са братијом на имању ради и да ће доцкан доћи. Тада човек тај, положивши мртвог сина пред вратима манастирским, потрча к преподобном, и срете га на путу где се већ враћа с рада у манастир, и стаде са сузама вапити к светоме, говорећи: Дај ми сина мог, оче, дај ми сина! А човек Божји зачуђен упита га: Еда ли ја узех сина твога? Човек одговори: Син мој умре, него дођи и васкрсни га! Чувши ове речи, преподобни се веома ожалости и рече к братији: Бегајмо браћо, бегајмо! јер васкравати мртве није наш посао, него посао светих Апостола. – А човек од силне душевне патње заклињаше се говорећи: Нећу отићи одавде док сина мог не васкрснеш! – Тада преподобни приђе к телу умрлог детета преклони с братијом колена на молитву, и говораше к Богу: Господе, не гледај на моје грехе него на веру овог човека, који се моли да му син васкрсне, те врати душу овоме телу! – – Светитељ још не беше завршио молитву, а мртво тело поче показивати знаке живота и мицати се. Тада га светитељ узе за руку, подиже дете живо и здраво, и даде га оцу његову. – И сви слављаху Бога за овакво преславно чудо, А и многа друга предивна чудеса учини овај чудотворни отац, о којима опширно пише свети Григорије Двојеслов, папа римски. Но потребно је прећи на крај ове повести.

Преподобни Бенедикт имађаше рођену сестру, која се звала Схоластика. Родитељи је још од повоја посветише Богу. И она сав живот свој проведе у девству и подвижништву, и потпуно угоди Богу. Она је имала обичај да сваке године једанпут посети свога брата, овог угодника Божјег. Он ју је примао, не у манастиру него на једном манастирском имању недалеко од манастира. И тамо је разговарао с њом о душекорисним стварима. А кад последње године свога земаљског живота блажена Схоластика дође у посету своме брату, преподобни проведе цео тај дан са њом у светим разговорима и богонадахнутим поукама и корисним повестима. Увече би постављена трпеза, а они и за време вечере не престајаху са богонадахнутим разговорима. И тако зађоше дубоко у ноћ. Онда света девица рече преподобноме: Молим те, брате мој, да сву ноћ ову до сванућа проведемо у разговору о небеској радости и вечном животу. Блажени јој одговори: Шта кажеш, сестро? Мени је немогуће да сву ноћ проведем изван своје келије. – А ноћ беше чиста и ведра, нигде облачка на небу. Кад света девојка виде да брат неће да јој испуни молбу, склопи руке, метну их на сто, па спусти главу своју на њих, и тајно у срцу свом принесе свемоћном Богу молитву са сузама. И чим подиже главу, изненада се разлеже страховита грмљавина, и удари силна киша, и падаху громови уз севање муња, тако да чесни човек Божји Бенедикт, и братија што с њим беху дошли, не само што нису могли изићи, него ни на врата нагвирити. Толику је силу имала пред Богом молитва ове свете девојке. А преподобни, познавши да она тајном молитвом својом низведе изненада ову кишу, рече јој: Сестро, зашто ми то уради? Света одговори: Ја те молих, брате, и ти ме не хте послушати; а ја замолих Господа мог, и Он ме одмах услиши. Сада, ако можеш изађи и иди у свој манастир, а мене остави. – И тако преподобни, и против воље, остаде са сестром сву ноћ у разговору о вечном животу. А кад свану, они се опростише, и разиђоше се.

После три дана, стојећи на молитви, преподобни подиже очи своје к небу и виде душу своје преподобне сестре где у облику голубице, у великој светлости, лети ка небу и тамо је са славом дочекују у небеском царству. По томе сазнаде њен излазак из тела, и испуни се велике радости и весеља што се душа њена удостојила такве славе. И заблагодаривши дубоко Богу, он каза братији да му се сестра преставила. И посла те донесоше свето тело њено у манастир његов, и као скупоцено благо положи га у гроб који беше припремио за себе.
После неког времена дође преподобноме у посету ђакон Серванд, игуман манастира у Кампанијској области подигнутог од патриција Либерија, муж пун небеске благодати. И проведоше у корисним разговорима о преслаткој храни у небеском царству, коју, иако још не могаху потпуно примити, ипак се делимично њоме причешћиваху честим уздасима и богомислећим умом. А када је требало и телесну храну кушати, они су то с уздисањем чинили, стално носећи у срцу сећање на непролазну храну. Ради ноћног одмора преподобни отац Бенедикт попе се у своју келију на спрату, а блаженом госту ђакону Серванду предоставише келију у приземљу. Пошто преподобни Бенедикт отпочину мало, устаде пред поноћ на молитву. И стојећи крај прозорца и молећи се, изненада угледа велику небеску светлост, и ноћ постаде виднија него дан. А што је чудније, као што сам отац касније казиваше, изгледало ми је да видим целу васељену како се сабрала под ту сунчану светлост као у једну лопту. Гледајући брижљиво ка тој светлости, преподобни виде како Анђели на огњеном кругу носе ка небу душу блаженог Германа, епископа капуанског. Тада преподобни Бенедикт, желећи да његов гост Серванд буде учесник и сведок тог страшног виђења, громко га два-трипут викну по имену. Овај се уплаши од тако необичног позивања, хитно оде к њему у келију, и виде не цело виђење, него угледа мали део оне неисказане светлости. А све остало му исприча човек Божји Бенедикт.

Свети одмах посла у град Касино код љубљеног ученика свог Теопрова грађанина, молећи га да се брзо распита у граду Капуа за светог епископа Германа. И овај га одмах обавести да се епископ преставио, и када се преставио. И видеше да се свети Герман преставио оне поноћи и у онај час, када преподобни Бенедикт виде где Анђели носе на огњеном кругу душу његову ка небу.

Потом дође време и самом преподобном Бенедикту да се разлучи од тела и отиде ка Господу. И сазнавши на шест дана раније час своје кончине он нареди да се отвори гроб који он беше припремио за себе. И разболевши се телом, лежаше на одру, поучавајући братију, за које беше и правила написао о монашком животу. А у дан престављења свог он нареди да га носе у цркву светог Јована Крститеља, коју он подиже, као што је напред речено, на месту разореног идолишта Аполоновог. И причестивши се тамо Божанским Тајнама, он подиже руке своје к Богу, и молећи се разлучи се од тела, 547. године, и отиде к Богу у пресветла небеска насеља, која виде док још у телу беше.

У то време, кад је преподобни Бенедикт имао да се раздреши од телесних уза, два инока, један на путу, а други у другом манастиру у келији својој, молећи се видеше једно исто виђење: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама, и по странама осветљен многобројним пламтећим свећама; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога, и да ће он њиме овога часа узићи на небо.

Ово исто виђење видеше та два брата, који телом беху далеко један од другога; а и себе саме видеше где заједно стоје у тој визији. И кад дођоше на сахрану свога светог оца, они свој сакупљеној братији испричаше. Јер се слегоше иноци из свих обитељи преподобнога, и из других манастира, и мноштво народа из целе те области. И са многим сузама чесно опеваше преподобног оца. И положише свето тело његово у цркви светог Крститеља, коју он беше подигао, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног од целокупне твари вавек, Амин.


—————————————————–
[1]Житије препод. Бенедикта написао је римски папа Св. Григорије I (590-604), у својим Дијалозима, а на грчки га је превео папа Захарије (741-772).
[2] Бенедикт, на латинском benedictus, значи благословен.
[3] Кампанија – јужна област Италије, лежи око Напуљског залива.
[4] Маледикте (maledictus) латински значи: проклети.
[5] Правила Св. Бенедикта писана су по угледу на монашка правила Св. Василија Великог, Св. Јована Касијана и Бл. Августина.
[6] Лонгобарди – ратнички народ, припадао Германском племену.
[7] Модија, латински modius је мера која садржи око пет ока.