Преподобни Јован Многострадални Печерски

18. ЈУЛИ

Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божје, рекао је апостол Павле (Д.А. 14, 22). Сагласно с њим и љубљени ученик Исусов Јован девственик, казао је: "Ја Јован, који сам и брат ваш и друг у невољи (Откр, 1, 9). Такође је сагласан с њима и љубљени ученик Пресвете Богородице из Печерске обитељи, руски девственик Јован, прозван Многострадални, јер је стварно многе невоље поднео ради обета девства, даног Небеском Женику. Своје многострадално житије он исприча пред своју смрт, и то следећим поводом.

Код овог преподобног, који се беше затворио у једном тескобном месту, у пештери преподобног Антонија и тамо провео сав свој живот, често долажаше један од братије кога је ђаво мучио телесном пожудом, и мољаше светога да се помоли Господу да му олакша страст. Преподобни Јован му говораше: Брате, не бој се! нека јача срце твоје! потрпи ради Господа и држи се путева Његових, и Он те неће оставити у рукама непријатеља наших, и неће им дати да те улове. - Одговори му страсник: Веруј ми, оче, ако ми не даш олакшицу, онда нећу имати мира, него ћу прелазити с места на место. - Преподобни Јован му рече: Зашто хоћеш да предаш себе за храну врагу? Ти ћеш бити сличан човеку који стоји на ивици провалије, коме враг долази и изненада га баца у понор, и бива његов пад тако страшан, да он више не може да устане. Останеш ли пак у светом манастиру, бићеш сличан човеку који стоји далеко од провалије, кога враг ма колико напорно вукао не може ринути у понор. И тако ће те Господ трпљењем твојим избавити од понора страсти и кала нечистоте. Чуј, брате, шта се мени десило у мојој младости.

И он стаде причати подробно сав свој живот. Када дођох, говораше он, у овај свети манастир Печерски и почех се трудити по чину светог ангелског образа монашког, ја, силно распаљиван похотом, страшно много претрпех ради спасења свога. По два, некада и по три дана нисам јео, а често и по читаву недељу ништа окусио, и страховитом жеђу умртвљавао сам себе; по читаве ноћи нисам спавао. И у таквом злопаћењу проведох око три године, али ни на тај начин мира не нађох. Тада одох у пештеру где је положен преподобни отац наш Антоније, и проведох дан и ноћ крај његова гроба молећи се. И онда чух глас преподобнога к мени: "Јоване, Јоване! ти треба да се овде у пештери затвориш, да усамљеношћу и ћутањем савладаш страст, и Господ ће ти помоћи молитвама преподобних Својих". Стога се ја, настави преподобни, од тог времена затворих овде у тескобном и мучном месту овом, где живим ево већ тридесет година, и једва пре кратког времена нађох мир. А све године борах се са страстима и телесним помислима, проводећи строг живот, и најпре не мало година само постом и молитвом морах тело своје; затим, не знајући шта да радим и не могући подносити телесну страст, ја реших да живим наг, и тешке вериге ставих на своје тело, и тако од тога доба па све до сада изнуравам себе хладноћом и ранама од верига. Међутим, када и то не би доста, ја измислих нешто друго: ископах дубоку рупу, себи до рамена. Када наступише дани светог Великог поста ја сиђох у рупу и свега себе засух земљом, само ми руке и глава остадоше слободни. И тако притешњаван земљом проведох цео пост, не будући у стању мрднути ниједним зглавком. Али ни од тога не престаде помамљеност тела и распаљеност. Усто ми враг, ђаво, приређиваше застрашивања, желећи ме одагнати одатле. И ја осетих овакво његово лукавство: на дну рупе ноге се моје запалише, жиле се у њима затегоше, кости стадоше пуцати, пламен досезаше до стомака и удови моји почеше горети. Но ја не обраћах никакву пажњу на љуте болове, већ се радовах душом што се она сачува чистом од скврнављења; и волијех пре да сагорим у огњу него да изиђем из рупе посрамљен ђаволом; и гле, у то исто време угледах страшну и љуту змију, која дисаше пламеном, засипаше ме варницама и жељаше да ме прождере. То исто чињаше змија много дана, са жељом да ме отера одатле. А када настаде света ноћ Васкрсења Христова мене изненада нападе та љута змија, устима својим обзину моју главу и руке, и опали ми длаке на глави и бради, као што сам видиш сада, и ја, налазећи се већ у чељустима змије, завапих из дубине срца: Господе Боже, Спаситељу мој, зашто си ме оставио? Смилуј се на мене, Владико, јер си Ти једини Човекољубац! спаси мене грешног, Једини Безгрешни! избави ме од скверног безакоња мог, да не погинем у мрежама лукавога занавек! избави ме од овога врага, јер ево као лав риче, желећи да ме прогута! Покажи силу Своју и дођи да ме спасеш! Блесни муњом Својом и одагнај га, да би га нестало од лица Твога!

Када заврших молитву, одмах као муња блесну божанска светлост, и опака змија ишчезе, и ја је све до сада, по благодати Божјој, не видех. А чух тада и глас Господњи к мени: "Јоване, Јоване, ето теби би помоћ; убудуће пази на себе, да не би горе пострадао у будућем веку". - А ја, поклонивши се рекох: Господе, зашто си ме оставио да будем тешко мучен? - Глас ми одговори: "По сили твога трпљења ово би послано на тебе, да би се ти, искушан огњем, показао чист као злато; јер Бог не допушта да човек буде кушан изнад његових сила, да не би изнемогао и био исмејан лукавом змијом. Но као мудри господар Он снажним и јаким слугама поверава велике и тешке послове, а слабима и немоћнима - мале и лаке. Тако ти схвати и односно борбе са телесном похотом, због које се ти и молиш за себе. Но помоли се томе мртвацу што се налази близу тебе, да ти олакша блудну страст, јер он више учини од Јосифа и може помагати онима који пате од те страсти".

А ја, настави преподобни, не знајући име тога мртваца, стадох вапити: Господе, помилуј ме молитвама овог преподобног! - Касније дознадох да то бејаше Мојсеј Угрин. Тада сиђе на мене неисказана светлост, у којој се и сада налазим, те ми није потребна свећа ни ноћу ни дању; штавише и сви достојни, који долазе к мени, користе се том светлошћу и својим очима виде моју утеху, која ме обасја у ону ноћ Васкрсења, дајући наду на будућу светлост.

Завршивши повест о многострадалном животу свом, преподобни отац наш Јован се обрати брату који паћаше од похоте и рече му: Брате, ми сами ум свој приковасмо за телољубље, зато Бог по праведном суду свом и допушта страсти на нас, пошто не донесосмо достојне родове покајања. Него, брате, ово ћу ти рећи: Хајде да се помолимо овом преподобном Мојсију, и он ће ти помоћи.

Тада се они заједно помолише; затим преподобни Јовац узе једну кост од моштију преподобног Мојсеја и даде му је говорећи: Стави је на своје тело. - Урадивши то, брат одмах осети како се угаси жар, престаде подигравање, и умртви се блудна страст у телу његовом; и од тада га она више није узнемиравала. Онда светитељ и страсник заједно одаше хвалу Богу што оне који у животу свом прославише Њега чистотом, Он и после смрти прославља чудесима која дарују људима очишћење од грехова.

Ускоро после казивања о великим страдањима својим, многострадални затворник, преподобни отац наш Јован, осамнаестог јула предаде дух свој у руке Господу, да би царовао са Оним са којима сапострада. А свете Мошти његове које обилно точе исцељења, као стуб заштите од лица вражија стоје и сада непоколебиво тамо где он сам себе беше укопао до рамена када се подвизавао, и касније када дознаде време свога престављења. Молитвама овог многострадалног затворника, преподобног оца нашег Јована (чије чесно тело, као победившег телесну страст великим страдањем, постаде стуб у дому Божјем) нека и ми будемо вођени, као огњеним стубом јавившим се пред Мојсејем, у ону обећану небеску земљу у којој тече мед и млеко, чега се удостојавају одојчад, а тако исто и овај девственик Јован, слично миљенику Христовом Јовану Богослову, благодаћу и славом у Тројици слављенога Бога, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

Преподобни авва Памво, Нитријски пустињак

18. ЈУЛИ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАМВА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Преподобни Памво поживе до старости као подвижник у пустињи Нитријске Горе, у Египту. О његовом врлинском, богоугодном и светом животу казују многи велики оци, као што ће се видети из ове повести, састављене из разних извора. Пре свега преподобни Антоније Велики[1] рече за њега, да је страхом Божјим, којим беше испуњен, Памво учинио да Дух Божји обитава у њему. Преподобни Пимен[2] говораше: Три подвига видесмо код авве Памва: гладовање сваки дан, ћутање и рукодеље. Преподобни Теодор Студит[3] о овом блаженом оцу даје овакво сведочанство: Памво и делом и речју нека се велича као узвишен.[4] А Сократ Схоластик[5] пише о њему, да је он у почетку свога иноковања, будући неписмен, дошао к једноме од братије да се научи псалмима Давидовим. Чувши у самом почетку први стих тридесет осмог псалма: „Рекох, чуваћу се на путовима својим да не згрешим језиком својим“, – он не хтеде слушати остале стихове него оде говорећи: „Доста ми је овај један стих, ако се научим да га испуњујем на делу“. И после тога дуго не долажаше к учитељу. Након шест месеци виде га негде његов учитељ и упита га: Зашто досад не дође до мене? – Памво одговори: Још се нисам научио да онај стих извршујем на делу. – Затим, пошто прође много година, један од познатих отаца угита га: Јеси ли научио већ онај стих, брате? – Памво одговори: Деветнаест година без престанка се учих њему, и једва навикох да на делу извршујем оно чему он учи.

Иако спочетка беше неписмен, свети Памво потом би умудрен Богом, те имађаше одлично разумевање Светога Писма, и постаде искусан учитељ другима, као што о томе пише преподобни Паладије.[6] Његови ученици беху она четири славна у Египту брата: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Јевтимије, названи велики и споменути у житију светог Јована Златоуста.[7] Први од ових, Диоскор, би потом епископ ермопољски. Ово није онај Диоскор, који бејаше јеретик и проклет на Четвртом Васељенском Сабору светих отаца,[8] него други истога имена који је живео раније. Исто тако и чесни Драконт, споменут у житију преподобног Илариона Великог,[9] епископ и исповедник Христов, који претрпе прогонство од аријанаца, беше у младости својој ученик блаженога Памва. Таквих дакле ученика беше Памво учитељ.

Преподобни отац Памво имађаше велике, многобројне и различите врлине и преимућства, али се међу његовим великим врлинама нарочито истицала врлина: онакво презрење према злату и сребру, какво захтева Господња реч. Када света Меланија Римљанка,[10] која Христа ради раздаваше своја огромна богатства потребитима, допутова у Александрију, она чу од блаженог презвитера Исидора гостопримца о врлинском животу преподобног Памва. Заједно са блаженим Исидором она оде к њему у пустињу и однесе му ковчежић са седамдесет пет ока сребра и замоли га да прими овај њен дар. А он, седећи и плетући рогожу од палмових гранчица, и не погледа на ковчежић већ само рече: „Бог нека те награди за усрђе које имаш према Њему. Затим, на њено наваљивање и молбу, он рече брату који му служаше: „Узми то и расподели свој братији која живе у Либији[11] и по острвима, јер су њихови манастири сиромашни, и они се веома злопате, пошто је њихова земља неродна, а братији египатских манастира не дај ништа, јер је њихова земља плодна и трудом својим они могу стећи колико им треба“.

Тада блажена Меланија предаде томе брату донесено сребро да га разда, и рече преподобном Памву: Оче, знај да овде има седамдесет пет ока сребра. А он ни онда не подиже главу, него јој одговори и не погледавши на ковчежић: „Чедо, Онај коме си ти донела то, нема потребе да Му говориш колико тежи, јер је Он измерио горе, и хумовима поставио меру, утолико пре Он зна колика је тежина тога сребра. Да си га дала мени, било би добро да ми кажеш и количину; али ако си га донела Богу који није одбацио ни две лепте удовичине него их је оценио скупље од свих осталих дарова, онда ћути и буди спокојна!“

Једном ава Пиор дође к преподобном Памву и донесе са собом парче свога сувога хлеба. А када га Памво упита: „Зашто си, оче, донео хлеба са собом?“ Пиор одговори: „Да ти не бих био на терету“. Након не много дана преподобни Памво крену ка оцу Пиору, узевши са собом парче хлеба оквашено у води. Угледавши то, Пиор га упита: „Зашто си, аво, донео оквашен хлеб?“ Он одговори: „Да ти не бих био на терету не само хлебом него и водом“.

Једном приликом свети Атанасије архиепископ александријски замоли аву Памва да дође к њему у Александрију. Путујући са неколицином братије, старац наиђе на групу мирјана који сеђаху и не обраћаху пажњу на монахе који пролажаху поред њих, ослови их и рече им: „Устаните и поздравите монахе с поштовањем, да примите благослов од њих, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света“. Затим, стигавши у град, он угледа жену јавну грешницу, накинђурену на саблазан људима, и стаде плакати. Тада га братија упиташе: „Због чега плачеш, оче?“ Он одговори: „Плачем са два разлога: због погибли душе ове жене, и због тога што се ја не старам тако о својој души, како се она стара о своме телу. Јер се она толико украси, да би се допала људима, а ја се не старам да украсим душу своју, да би се допала Богу“.

Свагда пун умилења, преподобни Памво се никада смејао није нити је икада било осмејка на лицу његовом. Једнога дана беси, желећи да га насмеју, конопцем везаше перо, па га стадоше пред његовим очима вући као неку тешку кладу, грајећи и вичући један другоме: Помозите! помозите! – Видевши то, ава Памво се насмеја. Тада беси ликујући заграјаше: Аха! аха! Памво се насмеја! – А он им одврати: Ја се нисам смејао, него сам се насмејао вашој немоћи, јер толико вас је, а нисте у стању једно перо носити. – Постиђени, беси побегоше.

Ученици његови казиваху о њему и то, да је био врло опрезан у разговору и веома разборит у одговорима. Када су га питали о нечему из Светога Писма, или о чему другом, он никада није одговарао одмах, него је најпре дуго ћутао и размишљао у себи, а потом је много пута говорио: „Још не знам шта да одговорим на то питање“. И тек после три дана или три недеље, а каткад тек после три месеца он је давао одговор на питање. Одговори су његови бивали истинити и веома корисни, пошто су разуму његовом давани благодаћу Божјом. Он је из страха Божјег био веома опрезан у својим одговорима, тако да су његове одговоре примали са сваким страхопоштовањем као одговоре самога Бога. Овом врлином, тојест опрезношћу у речи, он је, вели се, превазилазио све светитеље, па чак и Антонија Великог. Зато су сви са страхом примали речи из уста његових као из уста Божјих: јер Бог говораше кроз његова уста.

У време преподобног Памва бејаху у Египту два рођена брата, Паисије и Исаија, деца богатих родитеља; отац им беше чувен трговац, који је са скупоценом робом путовао чак до Шпаније. Разделивши међу собом огромно имање које им остаде после смрти њихових родитеља, они рекоше један другоме: Какав ћемо живот изабрати себи? ако се будемо бавили трговином као наш отац, онда ко зна коме ће после нас остати плодови наших трудова? Поред тога стално ће нас пратити страх да нас не снађе нека несрећа: разбојници или бродолом. Зато је најбоље да изаберемо монашки живот: да родитељско имање уложимо у небеску ризницу, и тако душе своје спасемо.

Договоривши се тако, они се обојица одрекоше света. Један одмах свој део наследства раздаде сиромасима, црквама и манастирима, и ништа не оставивши себи оде у пустињу. Тамо се научи неком малом рукодељу, којим се издржавао радећи својим рукама, и живљаше сам о Богу, усрдно се постећи и молећи. Други пак подиже себи мали манастир недалеко од мирских насеља, и примивши код себе не много братије даваше уточиште путницима и храњаше ниште. Саградивши гостопримницу и болницу, он све долазнике збрињаваше, и свом душом служаше болесницима; а суботом и недељом постављаше по две, по три, и по четири трпезе за сиромахе. Пошто на такав начин пожи веше неколико година, оба се брата преставише ка Господу.

После њихове кончине међу многом братијом настадоше разговори о овој двојици браће: једни хваљаху онога који одједном раздаде своје имање и оде у пустињу на безмолвије, на молитвено самовање и побожно тиховање; а други претпостављаху другога брата који својим имањем дуго време служаше путницима, ништима и болесницима. Пошто се у овом спору дуго не могаху сложити, братија пођоше да питају о томе преподобног аву Памва, желећи да сазнаду који је од та два брата више угодио Богу својим животом и добио већу награду. Чувши њихово питање, преподобни Памво одговори: „Оба су савршени пред Богом, јер гостопримац се уподоби праведноме Аврааму, а пустињак светом пророку Илији, и обојица подједнако угодише Богу“.

Међутим братија се не могаху сложити, већ се и даље препираху међу собом. Они што пустињака величаху, говораху: Он испуни еванђелску заповест: продаде имање своје и раздаде га сиромасима, и узевши крст последова Христу, проводећи све дане у глади и жећи; а гостопримац, премда и служаше ништима, ипак се и сам коришћаше својим имањем, једући и пијући са гостима, обедујући са болесницима. А друга група говораше да је и гостопримац испунио Христову реч, речену у Еванђељу: није дошао да Му служе, него да Он послужи другима (ср. Мт. 20, 28). Јер овај брат послужи толиким људима, излазећи сваки дан на народне путове, иштући странца, ништег, болесног, бедног, и уводећи такве у свој дом и дајући свима покој. И када је за једну чашу студене воде, дату жедноме, обећана награда од Бога, какву ће онда велику награду добити брат који је странце примао, безбројне гладне и жедне збрињавао, и свакоме болнику као Христу послужио.

Видећи такву несугласицу међу братијом, преподобни Памво им рече: Причекајте мало, братијо, док не добијем обавештење од Бога, па ћу вам онда казати.

После неколико дана братија поново дођоше к њему по одговор на своје питање. Тада им старац рече: „Пред Богом вам говорим, да обадва та брата (Паисија и Исаију) видех где заједно стоје у Рају“. – Чувши то, сва се братија смирише и прославише Бога.

На основу овог откривења, које преподобни доби односно ова два брата, свима постаде јасно како велику благодат има он у Богу, када се пре своје смрти удостоји гледати рајско блаженство. И од виђења рајског блаженства, а нарочито од живеће у њему преизобилне благодати Божје, он сам постаде сличан рајским житељима. Јер још у трулежном телу живећи међу људима, он већ показиваше на лицу свом печат рајске нетрулежности: он не само душом него и телом светљаше, и лице његово сијаше славом као некада лице светог пророка Мојсеја. О томе у Патерику пише ово: Три године преподобни Памво молио се Богу, говорећи: „Господе, молим Те, не прослављај ме на земљи!“ А Бог који прославља Своје угоднике толико га прослави, да братија не могаху гледати на лице његово од славе коју он имађаше. Тако светац би прослављен на земљи у своме телу пре свога прослављења на небу.

А када наступи време блажене кончине његове, после седамдесет година живота његова, он рече братији што стајаху око њега: „Од како дођох на ово место у пустињи, и сазидах ову келију и настаних се у њој, ја нисам пропустио ни један дан да не радим рукама својим, нити се сећам да сам икада јео хлеб забадава, поклоњен од другог; не кајем се ни за једну реч коју сам изговорио до сада. Но ипак одлазим ка Господу тако, као да још нисам ни почео живети богоугодно и по монашки“.

Рекавши то, преподобни предаде своју свету душу у руке Божје, без икакве претходне болести. Такав беше живот и таква кончина овог угодника Божјег, чије свете молитве нека помогну и нама грешнима да се научимо богоугодном животу и да добијемо добру кончину милосрђем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

—————————————–
[1] Спомен његов празнује се 17. јануара.

[2] Спомен његов празнује се 27. августа.

[3] Спомен његов – 11. новембра и 26. јануара.

[4] Канон у суботу Сирну, песма 5. Овај канон написао св. Теодор Студит.

[5] Сократ Схоластик – грчки црквени историчар, живео у петом веку; написао „Црквену историју“, која обухвата време до царовања Теодосија II.

[6] Спомен његов празнује се у Сирну суботу.

[7] Спомен његов 13. новембра, 27. и 30. јануара.

[8] Четврти Васељенски Сабор одржан у Халкидону 451. год.

[9] Спомен његов 21. октобра.

[10] Њен спомен празнује се 31. децембра.

[11] Либија у Северној Африци.

Свети мученик Емилијан

18. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕМИЛИЈАНА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

За царовања безбожног Јулијана богоодступника[1] диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја и узнемири сву васељену. У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу. Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол што је у Мизијској области немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.

Међутим у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.

Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. – Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене! јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!

Они онда оставише сељака, бесно зграбише светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? – Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. – Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату! за ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.

Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? – Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. – Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! – Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. – Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? – Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. – Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? – Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!

Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? – Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. – Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.

И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? – Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. – Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.

И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? – Мученик одговори: Роб сам градоначелников. – Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.

Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! – Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше.[2] Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.

Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.[3]

Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————–

[1] Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. год.

[2] Свети Емилијан упокојио се у Господу 362. године.

[3] Касније у Цариграду би подигнута црква у част светог мученика Емилијана, у коју беху пренете чесне мошти његове. Место у Цариграду где овај храм би подигнут звало се Равдос (од грчке речи ραβδος = жезал, тојест Мојсијев жезал, донесен при цару Константину Великом у Цариград и положен у цркви Богоматере, близу које се налажаше храм светог мученика Емилијана).

Завештање Преподобног Теодосија Кијевско-Печерског

Завештање Преподобног Теодосија Кијевско-Печерског [1]

Преподобные Антоний и Феодосий Киево-Печерские

„Благослови Господе! Ја, Теодосије, бедни слуга Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа – у чистој и праведној вери рођен и васпитан у доброј науци Православним оцем и мајком. Вери латинској (католичкој) не прилазите, не придржавајте се њихових обичаја, бежите од њиховог причешћа и сваког учења и гнушајте се морала њиховог.

Чувајте се чеда, кривовераца и беседе са њима, јер се и наша земља напунила њима. Ако ко и спасава душу, онда само живећи у Православној вери јер нема друге вере, боље, од наше чисте и свете Вере Православне.

Живећи у тој вери, не избављаш се само од грехова и вечних мука, већ и постајеш, причасником вечног живота и без краја ћеш се радовати са Светима. А који живе у другој вери: католичкој, муслиманској, или арменској (монофизити) – они неће видети живот вечни.

Не треба такође, чеда, да се хвали туђа вера. Онај који хвали туђу веру, исто је као да хули на своју веру. Ако неко почне да хвали и своју и туђу, он је двоверац, близак јереси. Ти се чедо, чувај таквих, и своју веру непрестано хвали. Не братими се са њима, већ бежи од њих и подвизавај се у својој вери добрим делима.

Чини милостињу не само својим по вери, већ и туђима. Ако видиш нагога или гладнога или неког ко је запао у беду – било Јеврејин, Турчин или Латин – према свакоме буди милосрдан, избави га од несреће како можеш, и нећеш бити лишен награде од Бога, јер и Сам Бог у садашњем веку излива милости Своје не само на хришћане, већ и на неверне. О незнабошцима и иновернима Бог се стара у овоме веку, али у будућем ће они бити туђи вечном благу.

Ми, који живимо у Православној Вери и овде задобијамо сва блага од Бога и у будућем веку ће нас спасити Господ наш Исус Христос. Чедо ако ти је неопходно да умреш за своју Свету Веру, са храброшћу иди у смрт. Тако су и Свети умирали за Веру, а сада живе у Христу. Ти, чедо, ако видиш иноверне да се споре са вернима, обманом да их одведу од праве Вере – помози Православнима. Тим као да си избавио овцу од уста лавових. А ако ћутиш и оставиш их без помоћи, то ће бити исто, као да би однео искупљену Христову душу и продао је сатани.

Ако теби онај који се супроти каже: „Ваша и наша вера су од Бога“, то ти чедо, одговори: „Кривоверцу! Или ти и Бога сматраш двоверцем!

Не чујеш ли ти, од зле вере развраћени, како Писмо говори: „Један Господ, једна Вера, једно Крштење“ (Еф. 4:5).

Не чујеш ли Апостола Павла, који говори: „Ако Ангео са неба јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал. 1:8).

Ви (Латини), одбацивши проповед Апостолску и Светих Отаца, примили сте лажну и развраћену веру, пуну погибељи. Зато сте и одбачени од нас. Зато не приличи нама да служимо са вама и да приступамо заједно Божанским Тајнама, ни вама ка нашим, ни нама к вашим, јер сте ви мртви и мртву жртву приносите, а ми Живоме Богу – чисту непорочну, да би наследили вечни живот. Тако је било писано: „Даје се свакоме по делима његовим“ о Христу Исусу Господу нашем.
Њему слава.
Амин.“

[1] Свети Теодосије Кијево Печерски, утемељивач руског монаштва, један од најслављенијих Светитеља, прослављених од стране Руске Православне Цркве. Завештање је написано у 12. веку Великом Кијевском кнезу Изјаславу, као глави Православне Кијевске државе, а у његовом лицу и свим Русима, сједињеним у то време у Кијевској Русији.

Света мученица Јулија Картагенска

16. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈЕ ДЕВИЦЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Када Персијанци заузеше у Африци славни град Картагену[1] они одведоше у ропство мноштво народа, међу њима и ову малу девојчицу, о којој је реч, блажену Јулију, ћерку једног знаменитог човека по имену Аналсона. Она би одвезена у палестинску Сирију и продана некоме трговцу незнабошцу. Иако беше код незнабожног господара, девојчица се ипак чврсто држаше своје свете вере у Христа, у којој се родила, и хришћанских добрих обичаја којима од колевке беше научена, често се молећи и постећи. Поставши пак пунолетна, она будно чуваше своју девичанску чистоту, живећи у целомудрију и у великом уздржању, и верно служаше своме господару, по речи Апостола: у простоти срца, не само пред очима радећи као човекоугодници него као пред очима Божјим благоразумно извршујући све наложене јој послове[2], који не беху противни Богу и њеном целомудреном животу, а који беху противни, нико је на њих не могаше приморавати. Њен господар је упорно сиљаше да се одрекне Христа и да незнабожно живи по њиховим паганским обичајима, али је никаквим претњама не могаде приволети на то, јер она беше готова радије умрети него од Христа одступити или се свога целомудрија лишити. И много пута долазило је господару њеном да је убије, али видећи како она верно служи и усрдно ради, поштеди је; и дивљаше се њеној доброј нарави, кротости, смирењу и строгом пошћењу. Јер он је видео да она пости сваки дан, сем суботе и недеље, а слободно од послова време проводи не у нераду и одмору, него или у топлим молитвама к Богу или у читању књига, чему се беше научила од детињства; ретко се кад и ноћу предавала сну. У лицу она беше вазда бледа, а тело јој беше мршаво и измождено од трудова и уздржања. Господар њен се веома дивљаше томе, и видећи да она непроменљиво води такав живот, поче је сажаљевати, волети и уважавати: јер Бог, очински чувајући Своју угодницу, свету Јулију, приклањаше на милостивост к њој сурово срце незнабожног човека.

Јулији беше преко двадесет година када господар њен, као трговац, намисли да са много робе отплови у Галију. Он поведе са собом и верну робињу своју Јулију, пошто виде да се имање његово увећава под њеним надзором, јер ради ње Бог благослови трговчев дом, као некада у Египту Пентефријев дом ради Јосифа. Стога он са скупоценом робом својом поведе и слушкињу своју, или боље – Христову, која беше скупоценија од сваке робе, и отисну се морем. А када пловљаше поред острва Корзике[3], он пристаде тамо. Иако на том острву беху хришћански градови, ипак беше и не мало незнабожаца. И када овај трговац пристаде уз то острво, он угледа у близини пристаништа скуп својих истоверних многобожаца који празноваху и приношаху жртве демонима. Он онда изађе к њима са свима својим слугама, купи утовљеног телца, принесе заједно са незнабошцима погану жртву, па стадоше сви јести, пити и веселити се. А света Јулија остаде на лађи, и из дна душе уздисаше и плакаше, тугујући због заблуде и погибли тих људи.

Један из тог скупа дође на лађу, и угледавши Јулију где плаче и уздише, познаде да је она хришћанка, па оде и тајно рече старешини тога скупа који је руководио приношењем жртава: На лађи што је пристала налази се једна девојка која хули наше богове и осуђује нас што им приносимо жртве. – Старешина тог незнабожног скупа одмах упита палестинског трговца: Зашто сви твоји са лађе не дођоше на наш празник и жртвоприношење? – А кад трговац рече да су дошли сви, старешина узврати: Ја чујем да на твојој лађи има нека девојка која се руга боговима нашим и хули имена њихова. – Трговац одговори: За робињу ли моју говориш? Та ја је ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не могох одвратити од хришћанске заблуде и привести к нашој вери. И да ми није верна и веома корисна у пословима, ја бих је разним мукама давно уморио. – Старешина му на то рече: Приморај је сада, да се заједно с нама поклони боговима и узме учешћа у жртвоприношењу; или ћу ти место ње дати четири робиње своје, или да ти дам новаца колико она кошта, па ћу је ја натерати да се поклони боговима нашим. – Трговац одговори: Ја ти рекох да је њу немогуће приморати на то, јер она воли радије умрети него од своје вере одступити. А да ти је продам, и то је немогуће: јер када би ми ти све своје имање дао за њу, ипак се то не би могло упоредити са њеном службом; стварно, она је веома одана, и моје се имање увећава у њеним рукама, због чега јој поверих све.

Тада старешина скупа, договоривши се тајно са својим људима, приреди због гостију још већу гозбу, и силно напи трговца, Јулијиног господара. А када он напивши се заспа тврдо, и сви његови пијани заспаше, тада безбожни многобошци тога острва отрчаше на лађу, изведоше свету Јулију на земљу и доведоше своме старешини. И рече јој старешина: Девојко, принеси боговима жртву, па ћу те ја откупити од твога господара и пустити на слободу. – Светитељка одговори: Моја слобода је ово: служити Христу, коме ја сваки дан служим чистом савешћу; а ваше заблуде се гнушам.

Тада старешина нареди да је бију по образима. И говораше мученица: Када Господ мој Иисус Христос мене ради претрпе бијење по образима и пљување у лице, зар да ја не претрпим то исто Њега ради! Нека ме бију за Њега по образима, и место упљувака нека по лицу моме теку сузе! – Мучитељ нареди да је чупају за косу, и да је нагу жестоко бију по целоме телу. А мученица, док је бијаху, громко говораше: Исповедам Онога који мене ради би бијен! Господ мој претрпе трнов венац и распеће на Крсту; стога нека и ја, слушкиња Његова, будем заједничарка и подражаватељка Његових страдања, да бих се и ја прославила с Њим у царству Његовом!

Затим нареди мучитељ да се мученици одрежу њене девојачке груди; а она све те љуте муке јуначки трпљаше из љубави према Христу. Желећи да је погуби пре но што се господар њен пробуди, мучитељ нареди да се одмах направи крст и на њему распне мученица, као што некада Јевреји распеше Христа. И света Јулија се у страдању свом за Христа уподоби самоме распетоме Христу Господу, удостојивши се да за Њега буде распета на крсту.

Када света Јулија висијаше на крсту и већ беше близу краја, пробуди се од спавања господар њен, и угледавши је распету, – о, како се велике жалости испуни срце његово! али јој ништа не могаше помоћи, јер невеста Христова већ беше на последњем издисају. А када се света душа њена ослободи телесних уза, онда сви видеше како из њених уста излете голубица беља од снега и одлете у висину, ка небу; осим тога мучитељи њени видеше Ангеле поред ње; и све их спопаде велики страх, те сви побегоше одатле, само мртво тело свете мученице остаде да виси на крсту.[4] Али га не остави Христос Господ, јер заповеди Ангелима Својим да га чувају док не устроји чесно погребење на следећи начин.

Не много далеко од острва Корзике има малено острвце, које се раније звало Маргарита, а сада Горгона; на њему беше мушки манастир; тамо се Ангео Господњи јави монасима, обавести их о свему односно свете мученице Јулије, и нареди им да брзо отиду лађом до острва Корзике, скину са крста многонапаћено тело свете мученице, пренесу у свој манастир и чесно погребу. Монаси седоше у лађу, разапеше једра и кренуше. А кад стигоше у пристаниште, они нађоше све онако како им Ангео Господњи каза. Скинувши са крста свето тело, они га увише у чисто платно. Они нађоше и одрезане груди њене, бачене недалеко од ње поред једног камена; узеше их и придружише телу на њихово место, па унеше тело у лађу, вратише се у свој манастир, и чесно погребоше у Цркви свето тело свете великомученице, славећи Христа Бога који укрепи слушкињу Своју на такав мученички подвиг. И збиваху се чудеса на гробу њеном, и даваху се исцељења од свих болести.

Исто тако збиваху се чудеса и на оном месту где света Јулија пострада. Хришћани, житељи острва Корзике, сазнавши за страдање свете мученице, подигоше у њено име на самом месту где она беше распета малу Цркву, пошто то место беше тесно. А онде где беху бачене одрезане груди њене, ту испод камена изби извор воде слатке и целебне: јер сви болесници, који пијаху од те воде или се њоме умиваху, добијаху оздрављење. А збиваше се још и ово чудо: онај камен кога се дотакоше груди светитељкине (и испод кога изби извор), у она времена, сваке године у дан њеног спомена точаше из себе као неки зној, капље млечне и уједно крваве, за сведочанство девичанства и мучеништва свете Јулије, која се девичанском чистотом убели као млеком, и обагри крвљу проливеном за Христа. И капаху такве капље цели тај дан, од јутра до вечера; и који се мазаху њима, добијаху исцељења.

Након много година она Црква у име свете мученице, подигнута на месту њеног распећа, орону и делимично паде. Тада људи хтедоше да светитељки подигну нову и већу Цркву на пространијем месту, недалеко од првог, које беше веома тесно. И када спремише за зидање камен, цигле, креч и све остало, и већ хтедоше сутрадан да поставе темељ, они изјутра нађоше сав тај припремљени материјал на пређашњем месту где је лежала стара црква. Зидари беху у недоумици. Али ипак после извесног времена они опет пренесоше сав тај материјал на то ново место где намераваху подићи нову Цркву; но идуће ноћи све то би понова пренето на пређашње место. Те ноћи стражари видеше светлу девицу где на колима, у која беху упрегнута два бела вола, превози сав припремљени материјал на пређашње место; и они разумеше да светитељка жели да се храм обнови на пређашњем месту, и учинише по њеној вољи.

Биваху и друга многа чудеса на обадва острва, Корзици и Горгони, док не беху узете одатле чесне мошти светитељкине и пренете у Бресчију.[5] Но и после пренесења моштију житељи Корзике долазе са вером у храм свете мученице, не лишавају се њене помоћи, и сачувавају се од нападаја вражијих њеним светим неразрушивим молитвама и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————-

[1] То је било око 625. године.

[2] Ср. Еф. 6, 5-6.

[3] Острво Корзика у Средоземном Мору.

[4] Света Јулија пострада око 640. године.

[5] Око 763. године.

Свештеномученик Атиноген Пидахтоиски, Епископ Севастијски

16. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АТИНОГЕНА ЕПИСКОПА и десеторице ученика његових[1]

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Незнабожни цар римски Диоклецијан[2] подиже љуто гоњење на хришћане, и сви који живљаху по Богу налажаху се у опасности, пометња владаше свуда, и многи предаваху један другога на смрт, отац сина, брат брата, рођак рођака, – из страха од цара. У јерменски град Севастију допутова неки игемон[3] по имену Филомарх. Сабравши мноштво идолских жречева он им нареди да са венцима на својим главама приносе жртве поганим боговима својим уз весеље и славље, употребљујући трубе и кимвале, гусле и свирале. Сам пак, севши на отвореном судишту пред народом, нареди бирову да на сав глас објави следеће: Послушајте, грађани и сви знаменити људи, царево наређење, па хајдете и принесите боговима жртве! – А све мноштво присутног народа повика: Ми смо хришћани и нећемо се поклонити идолима!

Тада мучитељ нареди војницима да бију народ, и многи умреше за Христа и примише венце небесне. После тога к мучитељу приступи старешина војничког одреда Никола и рече: Господине игемоне, овде има један човек по имену Атиноген, епископ хришћански, који све прелашћује на своју веру, а живи у селу Пидахтои[4].

Игемон одмах посла војнике да га доведу. У светог Атиногена близу тога села бејаше на нарочитом усамљеном месту мали манастир, у коме он са десеторицом својих ученика живљаше у посту и молитвама. Дошавши у његов манастир, војници не затекоше самог светог епископа, јер беше отишао некуда; они онда везаше његове ученике и одведоше их у Севастију. Видевши их, игемон нареди да их одведу у тамницу, окују и добро чувају. А војницима рече: Пронађите ми њиховог учитеља. – Војници одоше и свуда тражаху Атиногена. А човек Божји Атиноген, дошавши у манастир и не нашавши своју братију, уђе у молитвени храм и гледајући у часни крст са сузама говораше: Где су братија коју теби поверих? Ко ће са мном узносити уобичајене молитве Богу? Где су дивне гране маслинове? Шта се догоди с њима? Не знам.

И беше светитељ у великој тузи. Изишавши из манастира он хођаше око њега чудећи се и недоумевајући куда су то отишла братија. Утом к њему притрча кошута, коју он недавно својим рукама отхрани, и умиљавајући се око њега лизаше му руке. Затим он срете једног познаника свог који му рече: Где си био, свети владико, када ученици твоји бише одведени? Јер игемон посла војнике са наређењем да их везане воде у град, да их тамо мукама умори.

Чувши то светац се испуни радости, и погледавши у небо рече: „Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си изврсне слуге Твоје позвао у царство небесно!“ – Онда посла кошуту у пустињу, па сам хитно крену у град Севастију к ученицима својим. Дошавши до судишта у граду, он стаде громко викати: Зашто си ме покрао, мучитељу, опљачкавши Цркву моју? Нека види Бог зло дело твоје које ти изврши, и нека сручи гнев Свој на тебе!

Војници одмах дохватише светитеља и приведоше игомену, говорећи: Ево Атиногена за којим си послао потеру, он силно ружи твоју светлост! – Игемон тог тренутка нареди да га вргну у тамницу, где беху братија његова затворени ради Христа. Угледавши своју братију светитељ се веома обрадова и рече им; Мир нека вам се умножи, и благодат Христова нека буде с вама, дечице моја! Ви се показасте угодни Богу, зато вас Он и позва на обед небесни. Будите дакле храбри, и не бојте се мучитељевих претњи, јер ће вам Господ помоћи сутра да довршите подвиг свој, и ви ћете са Ангелима и хоровима светих боравити у рајским радостима и у весељу вечито славити небеског Владара!

Сутрадан мучитељ седе на судишту и нареди да доведу пред њега Атиногена са десеторицом његових ученика. И рече им: Принесите боговима жртву, по царском наређењу; а ако не послушате, љутим ћу вас мукама мучити и лишити вас живота, као што пре вас погубих упорне у непокорности, те зли зло погибоше. – Свети Атиноген му одговори: Они за које ти, мучитељу, кажеш да су погинули, нису погинули, него ликују на небесима са светим Ангелима. – Игемон рече: Немој ме задржавати, Атиногене, него ме брзо послушај и са дружином својом принеси боговима жртву, да не погинете злом смрћу. – На то светитељ рече игемону: О, свебезакони мучитељу! свепогани и бестидни псу! нећеш нас застрашити својим претњама! чини што хоћеш, јер смо ми готови да све трпимо за Бога нашег.

Разљутивши се, игемон нареди да десеторицу ученика Атиногенових обнажене обесе на мучилишту, па жестоко бију и железним гребенима стружу тела њихова. А они, страдајући, говораху: Готови смо на ране ради Христа бесмртнога! Нећемо се одрећи Тебе, Владару Боже наш! – Видевши њихово јунаштво и трпљење, које никакве муке не могу победити, мучитељ нареди да их посеку мачем. И скончаше свети у добром исповедању, и са славом пређоше у рајска насеља.

По убиству светих десеторице мученика, игемон се обрати светом епископу Атиногену питањем: Где је твој Христос, за кога ти кажеш да је Бог? Зашто Он не дође овамо и не избави твоје ученике из мојих руку? – Рекавши то игемон нареди да и њега обесе нага на мучилишном дрвету и бију. А кад га бијаху светитељ говораше: Хвала Ти, Боже, што ме удостоји страдати за име Твоје! – Игемон га упита: Зашто и тебе не избавља Бог твој из руку мојих? – Мученик одговори: Избавио је и избавиће од злог лукавства твог, безакониче!

Тада игемон нареди да мученика скину са мучилишта и да га понова жестоко бију по ребрима. А светитељ, обраћајући се Богу, узвикну: У Тебе се, Господе, уздах, спаси ме милошћу Својом! – И би к њему божанствени глас одозго који говораше: Буди храбар, изабраниче мој! Ја сам с тобом, Бог твој који те чува!

Овај глас чу не само светитељ него и слуге које га мучаху; и страх одмах спопаде слуге, и они не могаху више мучити човека Божија, јер им се руке укочише. А један од пријатеља игемонових по имену Филип, који сеђаше са њим, рече игемону: Нисам ли ти раније говорио да су хришћани мађионичари? Стога погуби и овог што пре, да се гледаоци не би почели саблажњавати.

Игемон одмах осуди мученика на посечење мачем. А светитељ рече мучитељу: Молим те, игемоне, нареди да ме одведу у мој манастир и тамо погубе. – Игемон испуни мученикову молбу. Када светог мученика вођаху ка његовом манастиру, он појаше неке стихове из Давидових псалама, радујући се и веселећи се што ће се ускоро разлучити од тела и прећи ка Господу. А када се приближи манастиру, гореспоменута кошута изиђе из пустиње у сусрет светитељу и поклони му се у ноге. И рече јој светитељ: Лишена си братије; ево лишаваш се и онога који те је отхранио. Вечни Бог нека не преда тебе и твоје потомство у руке ловцима, него нека потомство твоје долази овамо у спомен наш на заклање и храну у славу Божију онима који буду долазили да празнују успомену нашу. – Кошута, ронећи сузе из очију, припаде к ногама светитељу, а он је осени крсним знаком и рече јој: Иди с миром у пустињу!

Ушавши у манастир свој, свети Атиноген се помоли Богу говорећи: Господе Боже мој! прими у миру душу моју и удостој ме да будем са мојом братијом, да бисмо заједно славили пресвето име Твоје кроза све векове! Подај, Господе, вечни благослов Твој свима који с љубављу почитују успомену моју, свима који у молитвама својим Теби спомињу моје име; јави им благодат Своју и подај им брзу помоћ у свакој њиховој невољи! – Док се он тако мољаше, њему дође глас с неба: Данас ћеш са мном и с ученицима својим бити у рају, и све ће ти се молбе испунити!

Чувши овај глас, мученик се испуни велике радости, и весело подметну под мач главу своју. Посечен, он сконча у Господу. Чесно тело његово верни погребоше на том истом месту, и сабираху се сваке године у дан његове кончине ради свечаног празновања успомене његове[5]. И збивало се дивно чудо: она кошута, коју светитељ беше отхранио и с благословом отпустио у пустињу, долажаше по заповести његовој на празник и довођаше своје младунце. Пошто би их оставила, она је одлазила у пустињу ни од кога не ометана. Кошута то чињаше сваке године, долазећи о празнику и доводећи своје младунце за клање и једење у спомен и част светог мученика Атиногена епископа и десеторице ученика његових, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

—————————————

[1] Икону (фреску) Св. Атиногена и његових ученика видети на стр. 392. ове књиге.

[2] Управљао источном половином римског царства од 284. до 305. г.

[3] Игемон = ηγεμων, римски управитељ једне области; обласни управитељ, поглавар, кнез, војвода.

[4] Зато се Св. Атиноген и зове епископ Пидахтоиски.

[5] Свети Атиноген пострадао 311. године.

Свети мученици Кирик и Јулита

15. ЈУЛИ

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИКА и ЈУЛИТЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули) 

нога светог мученика Кирика - Манастир Неа Мони, острво Хиос

Живљаше у граду Иконији[1] Ликаонске области једна млада жена племићског порекла, од рода ранијих царева римских, по имену Јулита, по вери хришћанка. Мало поживевши у законитом браку она роди мушко дете, па обудове. Она просвети дете светим крштењем и надену му име Кирик. У то време незнабожни римски цар Диоклецијан[2] подиже силно гоњење на хришћане у свима крајевима римске царевине; и постави за кнеза у Ликаонској области неког комита Дометијана, човека сурова и нечовечна и звероподобна, који се радовао проливању крви хришћанске. Дошавши у Иконију, Дометијан стаде љуто мучити верујуће у Христа и брижљиво истраживати оне који се тајно држаху хришћанске вере.

Видећи то и знајући да се са својом побожношћу не може сакрити од мучитеља, верна слушкиња Христова намисли да бежи, јер се бојала да неће бити у стању отрпети љуте муке, па ће се одрећи Христа. Стога она ради љубави Христове остави сва своја имања, која у ње беху многобројна, и кућу и сроднике и робове и сваку лепоту овога света и славу и насладу, па узевши свога трогодишњег синчића Кирика и две најоданије робиње, изиђе ноћу из града Иконије и отпоче странствовати, сећајући се реченога у Светом Писму: Немамо овде града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14).

Тако она дође у Селевкију као путница и сиротица, скривајући своје високо порекло. Али и тамо нађе исто такво гоњење хришћана: јер неки Александар, примивши од цара игемонску власт, допутова у Селевкију и без милости убијаше све који исповедаху име Исуса Христа. Тада блажена Јулита, опоменувши се писанога: Подајте место гњеву (Рм. 12, 19), тојест бежите од гњева; и: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), – отпутова из Селевкије у Киликијски град Тарс, и живљаше ту међу убогима. Но након извесног времена тај исти игемон Александар дође и у Тарс[3] да мучи хришћане. Света Јулита би препозната од неких и достављена игемону. Овај нареди одмах да је ухвате, а сам седе на отвореном народном судишту. Када војници ухватише Јулиту са њеним синчићем, обе робиње побегоше од ње; али издалека иђаху за њом, да виде страдање њено и крај. И мученица би приведена пред игемона, држећи на рукама трогодишње дете своје Кирика. Упитана од игемона за име, порекло и отачаство, она смело одговараше исповедајући име Господа нашег Исуса Христа и називајући себе хришћанком. И говораше: Моје име, порекло и отачаство јесте небеско царство Христа мог!

Разљутивши се, игемон нареди да јој узму дете, па да је свуку, повале на земљу и немилице бију сировим жилама. Када мученицу бијаху, дете гледајући то плакаше, и отимаше се из руку оних што га држаху, да би отрчало к мајци својој. Игемон, видећи како је дете лепо, нареди те му га донеше. Он га узе на крило и стаде га тешити да не плаче, и миловаше га по глави и љубљаше, и тепаше му; но дете се опираше, и отимаше из његових руку, и склањаше своју главицу од њега, недајући му ни да га милује нити да га љуби својим поганим устима; и непрестано гледајући у своју мајку коју су били, оно плакаше и викаше: „Хришћанин сам! пустите ме к мајци!“ И отимајући се ручицама од игемона, оно му ноктима гребаше лице. Игемон се разјари, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, сва му се главица разби и зали крвљу сво то место, и оно предаде Богу своју свету и невину душицу. Тако се овенча свето дете Кирик.

мошти Светог Кирика - Дионисијат (Света Гора)

Мати пак његова блажена Јулита жестоко и дуго бијена, као у туђем телу страдајући и као безосећајни стуб не осећајући, ништа друго не говораше сем ово: „Хришћанка сам и нећу принети жртву бесовима!“ А када је престадоше тући и подигоше са земље, она угледа пред судиштем своје мило чедо мртво у крви, и испунивши се радости рече: Хвала Ти, Господе, што удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!

мошти леве руке светог мученика Кирика и део главе свете мученице Јулите - Сидирокастро, Манастир светих мученика Кирика и Јулите

После тога игемон нареди да мученицу обесе на мучилишту и да јој железним гребенима стружу тело, па да јој онда врелом смолом заливају ране. Тако мученој светитељки гласник викаше: Смилуј се на себе саму, Јулито! поштеди младост своју! поклони се боговими, да би се избавила од мука и да не би љуто погинула страхотном смрћу као твој син! – Света мученица одговараше: Нећу се поклонити ђаволима и њиховим глувим и немим идолима! Ја се поклањам Господу мом Исусу Христу, Јединородном Сину Божјем, којим Отац Небески сатвори све, и старам се достигнути сина мог, да се са њим удостојим царства небеског.

Видевши непобедиво трпљење и јунаштво мученице, игемон је осуди на посечење мачем. Онда је војници узеше и поведоше ван града на губилиште, где су погубљивани осуђени на смрт. Светитељка иђаше радосно као на венчање. Када стигоше на губилиште, она измоли мало времена за молитву; и преклонивши колена помоли се говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си сина мог призвао пре мене удостојивши га да пострада за свето и страшно име Твоје, и што си дао вечни живот са светима њему, оставившем овај ташти живот, – прими дакле и мене недостојну слушкињу Твоју, и удостоји ме да добијем благодат пред Тобом: да будем прибројена мудрим девојкама које уђоше у твој непролазни чертог, да би дух мој благословио Тебе, Саздатеља свог, и беспочетног Оца Твог, и савечног Духа Светог, вавек, Амин.

Пошто се света мученица тако помоли Господу, џелат наоштри мач, удари мученицу по врату и одсече чесну главу[4], оставивши тело њено на том месту без погребења да га поједу пси и звери. Тако исто и тело светог Кирика извукоше из града и бацише поред тела његове мајке па отидоше. А када се спусти ноћ, дођоше оне две гореспоменуте робиње, узеше тело своје госпође и њеног сина, однеше их далеко и погребоше у земљу. Једна од тих робиња доживе до дана Константина Великог, првог хришћанског цара, у чије време засија истина и благодаћу Христовом Црква Божја доби слободу. Тада та робиња показа верним хришћанима место где беху погребене чесне мошти светих мученика, Кирика и Јулите, и исприча о њиховом страдању. Они онда извадише из недра земље њихове свете мошти нетљене, испуњене миомира; и оне даваху исцељења од болести. Страдање ових светих мученика би описано у спомен и част њихову, на корист вернима, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

део моштију св. мученика Кирика, манастир Ивирон (Света Гора)

—————————————

[1] Иконија – град на плодној висоравни у Малој Азији, недалеко од Листре и Дерве; некада Иконија била главни град у Ликаонији.

[2] Владао од 284. до 305. године.

[3] Тарс – град малоазијске области Киликије; родно место светог апостола Павла.

[4] Света Јулита пострада 304. године.

део моштију светог мученика Кирика, Манастир Симонопетра

мошти св. мученика Кирика (скроз лево), манастир Симонопетра

рука светог мученика Кирика, Манастир Неа Мони, острво Хиос