ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

Изгон из Раја, Високи Дечани

 

Серафим Роуз

(Пост. 4: 1 – 6: 5)

 

У претходном поглављу говорили смо о Адамовом изгнанству са тачке гледишта Раја. Сада ћемо видети куда је отишао. Са четвртим поглављем Књиге Постања почиње земаљски живот какав нам је познат и сада али који се, како ћемо видети, по много чему и разликује од нашег садашњег живота.

За разлику од прва три поглавља Књиге Постања, за које постоји обиље светоотачких тумачења, за последња поглавља има их само неколико. Углавном ћемо се ослањати на Тумачења Књиге Постања светих Јована Златоустог и Јефрема Сиријског. На Западу постоје и Тумачења блаженог Августина која нисам видео, као и неколицина других.

У четвртом и наредним поглављима углавном ћемо пратити грчки текст (Септуагинту) Књиге Постања, која се унеколико разликује од Библије краља Џејмса, преведене са јеврејског.

 

1. Адамово изгнанство

Четврто поглавље почиње Адамовим изгнанством. Где је Адам протеран? У грчком тексту Књиге Постања читамо: И изгна Адама, и настани га насупрот Рају насладе (Пост. 3; 23).

Будући да је Рај, као што смо видели, стварно место, тако је и земља где је Адам избачен била стварно место, недалеко од Раја. У 2. поглављу Књиге Постања (ст. 7 – 8) видели смо да је Адам створен од земље а затим уведен у Рај, тако да је сада био изгнан на место где је и створен. Свети Оци су изненађујуће "географични" у погледу овог места, за које су сматрали да се налази у близини Раја, па чак и у његовом видокругу, нудећи духовне погодности које ће за позније човечанство бити изгубљене. Свети Јефрем Сиријски пише:

"Кад је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја, али му је Он у Својој доброти дао да обитава изван граница Раја, у долини поред Раја. Међутим, људи су и ту грешили, и због тога су били расејани...

Породица двојице браће се раздвојила: Каин је отишао и почео да живи у земљи Наидској, ниже од места у којима су живеле Ситова и Енохова породица. Међутим, потомци оних који су живели горе и били називани синовима Божијим напустили су своју земљу, сишли доле и ступили у брак са кћерима људским, кћерима оних што су живели доле.[1]

Овој теми вратићемо се поново кад будемо говорили о шестом поглављу Књиге Постања. Сада ћемо приметити само то да се Адамово стање изван Раја – које је потрајало до краја његовог дугог живота, а у каквом су вероватно живели и његови потомци до потопа – у великој мери разликовало од стања у каквом се данас налази пало човечанство. Ми ћемо током овог курса испитати неке од физичких карактеристика те разлике. Овде ћемо истаћи само духовну корист од обитавања у непосредној близини Раја, од могућности да се још увек види место и стање од којег је човек отпао и у које је призван да се врати. Свети Јован Златоусти пише:

,,Чак и у случају да је поглед на Рај изазивао у Адаму неподношљив бол, он му је истовремено донео и велику корист: стални поглед на Рај послужио је ожалошћеноме као упозорење за будућност, како не би поново пао у исти преступ.''[2]

Видевши да је Рај још увек тамо, Адам је на неки начин још увек близак Богу; он ни приближно није био онако далеко од Бога колико ће то човечанство касније постати. Осим тога, он је духовно могао да сагледа и да види шта је изгубио. Према томе, можете да претпоставите да је Адам био у стању покајања и подвига. Он је једном пао и био лишен свог првобитног стања: гледајући Рај који је изгубио, требало је да сада буде мање искушаван.

Ово учење изложено је и у богослужењу Православне цркве на Недељу праштања, када се православним хришћанима, као надахнуће за покајање и као припрема за ступање у подвиг Великог поста, даје изображење Адама који седи изван Раја и посматра оно што је изгубио:

,,Адам сеђаше испред Раја и, оплакујући своју голотињу, јецаше: "Авај мени, злобном преваром бејах наговорен и заведен, и сад сам изгнан из славе..." ("Слава" на "Господи возвах")[3]

 

2. Каин и Авељ

4: 1 Након тога позна Адам Еву, жену своју, и она затрудне, и роди Каина, и рече: добих човека од Господа. И роди опет брата његовог Авеља.

(Име Каин значи "добијени").

Четврто поглавље почиње првом причом о живљењу након пада, када је Адам живео у свом новом обитавалишту: причом о Каину и Авељу.

Овде видимо прву разлику између живљења Адама и Еве у Рају и живљења изван Раја: брачни живот и рађање деце започели су тек након њиховог прогонства. Као што смо видели, Свети Оци су врло одређени у тврдњи да је Ева пре пада била девственица. Свети Јован Златоусти о томе пише: ,,Након непослушања и након изгнанства из Раја, започео је брачни живот. Пре свог непослушања, први људи су живели као Ангели и није било ни говора о полном општењу."[4]

Разуме се да установљење брака није због овога лишено части и благослова Божијег. То једноставно показује да Адамово првобитно стање није био брачни живот какав ми познајемо. Првобитно стање било је слично стању у које ћемо се вратити, кад се неће ни женити ни удавати (в. Мт. 22; 30) и кад ће сви бити у стању девствености.

Свети Оци постављају питање: како би се деца рађала да Адам није пао? Они одговарају да би се деца рађала на начин који је познат Богу а не на начин који је познат нама и који је, како о томе расправља свети Григорије Нисијски, повезан с нашом палом, животињском природом. Тај начин (начин полног размножавања) неће постојати у будућем Рају, као што није постојао ни у оном првобитном.

 

4: 2 – 5 И Авељ поста пастир а Каин ратар. А после неког времена догоди се да Каин принесе Господу принос (жртву) од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос (жртву), а на Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени.

Одакле Каину и Авељу идеја о жртвоприношењу? Свети Оци кажу да је идеја о жртвоприношењу Богу, односно, о томе да Му се врате најбоље овоземаљске ствари, усађена у човекову свест још од самог почетка његовог постојања. Бог је створио људе да би Му служили и због тога је прво о чему су размишљали било да Му у знак захвалности принесу оно што су имали.

Због чега је Бог благонаклоно погледао на Авељеву а не на Каинову жртву? Да ли је Он имао миљенике? Чак и из овог оскудног текста видимо да је Авељ принео Богу најбоље што је имао, односно "првину и претилину" од свог стада, док је Каин принео само нешто плодова од "рода земаљског", не марећи да принесе најбоље што је имао. Он је имао идеју жртве, али је имао следећи став: ,,Ево, принећу нешто од онога што имам!" То за њега није имало посебан значај, док се Авељ побринуо да принесе најбоље што је имао. Жртвоприношење је било у Каиновој природи, али јој он (тј. својој природи) није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва.

Свети Јефрем пише: ,,Он је принео жртву од најодабранијег, а Каин без одабирања. Авељ је одабрао и принео првину и претилину, док је Каин принео или класје или заједно с њим плодове којих је било у то време. Иако је његово жртвоприношење било сиромашније него (жртвоприношење) његовог брата, да га није принео с ниподаштавањем и његово приношење било би угодно као и оно што га је понудио његов брат. Он то, међутим, није учинио, иако је било лако да то учини. Није се побринуо за најбоље класје или за најбоље плодове. У души онога који је жртву приносио није било љубави за Онога Који жртву прима и будући да је жртву принео с ниподаштавањем, Бог ју је одбио."[5]

Каин се није расрдио само због тога што је његова жртва одбијена, него и због дубоке страсти која се овде први пут показала у људској историји: због зависти. Свети Јован Златоусти о овом одломку каже: ,,Његова срџба проистекла је из два разлога: не само због чињенице да је он сам био одбијен, него и због чињенице да је дар његовог брата био прихваћен.[6]

Свети Јефрем указује да се Божје прихватање Авељевог дара потврдило ватром која је сишла са небеса да би га спалила, док Каинова жртва није била спаљена.[7]

Међутим, овде се поново показује милост Божија. Као што је дошао код Адама кад је овај сагрешио и упитао га: Где си, дајући му тиме прилику да се покаје, Бог је сада дошао код Каина нудећи му исту погодност.

 

4: 6 – 7 Тада рече Господ Каину: Што се срдиш? Што ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро грех је на вратима. Воља је његова под твојом влашћу, јер ти си му старији.

О овим стиховима свети Јован Златоусти каже: "Погледај ово неисказиво снисхођење брижности! Бог је видео да је Каин, да тако кажемо, обузет страшћу зависти; међутим, погледај како Он у Својој благости примењује на њега одговарајуће исцелење, као да га истог часа подиже и не допушта да се утопи... Бог му каже: 'Будући да си погрешио, смири се и успокоји своје помисли, ослободи се налета таласа који опкољавају твоју душу, умири своју пометњу да свом греху не би додао и грех који ће бити много озбиљнији...' Бог је унапред знао да ће Каин устати на свог брата и овим речима га је упозоравао... Желео је да ублажи Каинову јарост и свирепост и да га спречи да устане на брата. Видевши кретања његовог ума и знајући за суровост његове убилачке намере, Бог је желео да омекша његово срце и да примири његов ум. Из тог разлога му потчињава брата и не одузима му власт над њим. Међутим, чак ни од такве бриге ни од таквог поступка Каин није имао користи. Таква је разлика у унутрашњем расположењу (Каина и Авеља)! Таква је сила зла!"[8]

Ту исту појаву видимо и данас, као што је видимо и у целокупној људској историји: Бог кажњава тек након што људима да прилику да се покају и да се промене.

 

4: 8 После говораше Каин с Авељем, братом својим, али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља, брата свога, и уби га.

У првим поглављима књиге Постања видимо почетке свега што ће се касније понављати кроз људску историју. Овде видимо прво убиство, и то убиство рођеног брата.

И овде се, као и у случају Адамовог пада, најпре показује Божије настојање да се кривац покаје, да би се затим показала Његова милост чак и кад нема покајања.

 

4: 9 – 16 Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к Мени! И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу обрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бегунац на земљи. А Каин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси (сретне). А Господ му рече: за то, ко убије Каина, седам ће се пута покајати. И начини Господ знак на Каину да га не убије ко га удеси (сретне). И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској, на истоку према Едему.

О овоме свети Јефрем каже: ,,Бог се појављује пред њим без гнева, тако да би, уколико се покаје, молитва са његових усана спрала грех братоубиства почињен његовим рукама, али да, ако се не покаје, на њега буде наложена тешка казна, као што злочинци и заслужују. Каин је, међутим, уместо покајањем испуњен негодовањем и Свезнајућем, Који га пита за брата не би ли Каина привукао к Себи, овај гневно одговара: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега?"[9]

Свети Јован Златоусти наглашава разлику између проклетства изреченог Адаму и оног које је изречено Каину: ,,Колико је тај грех (Каинов) био већи него преступање Првоствореног (Адама) види се и у разлици међу проклетствима. Тамо (Господ) каже: Земља нека је проклета због тебе и излива проклетство на земљу, показујући бригу за човека... овде, међутим... будући да је то неопростив злочин, проклетству је изложен сам починилац (злочина): нека си проклет на земљи. Он (Каин) готово да је поступао као змија, која је послужила као оруђе ђавољег плана. И као што је она преваром увела смрт, тако је и он, преваривши брата и изводећи га у поље, наоружао своје руке против њега и починио убиство. И као што је Господ рекао змији: Да си проклета мимо свих звери пољских (Пост. 3; 15), тако је рекао и Каину, јер је и он поступио на сличан начин."[10]

Након тога, Каин је коначно признао своју кривицу, али је било касно. Свети Јован Златоусти каже: ,,Он је исповедио (свој грех), и исповедио га је с великом тачношћу. Међутим, од тога више није било никакве користи, јер га је исповедио у погрешно време. Требало је да га исповеди правовремено, како би Судију приклонио ка милосрђу."[11]

Овде би требало додати да је његово исповедање у већој мери било признавање кривице него наговештај покајања. Он је жалио, али се није покајао за свој грех, што је све до дана данашњег врло уобичајена појава међу људима.

Каин је, дакле, отишао да живи у земљи Наидској, нижој области која, међутим, још увек није била далеко од Раја. У том периоду људске историје, географско ширење становништва још увек је било веома ограничено. Како тврди свети Јефрем, од тада па надаље није више било брачних веза између Каинових потомака и остале Адамове деце.[12] На Каина је стављен знак да би тиме његови рођаци били спречени да му се освете.[13] На тај начин се издвајају две паралелне линије људског рода: једни су били истински следбеници Божији а други отпадници од Њега или, како је то касније описао блажени Августин, била је то држава Божија и држава људска.

 

4: 17 – 22 И позна Каин жену своју, а она затрудне и роди Еноха. И сазида град, и прозва га по имену сина својега, Енох. А Еноху се роди Гаидад, а Гаидад роди Малелеила, а Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. И узе Ламех две жене, једној беше име Ада а другој Села. И Ада роди Јовила; од њега се народише који живе по шаторима и стоку пасу. А брату његовом беше име Јувал; од њега се изродише гудачи и свирачи. А и Села роди Товела, који беше вешт ковати свашта од бакра и гвожђа; а сестра Товелу беше Ноема.

Одакле је дошла Каинова жена? Она је дошла од кћери Адамових. Адам је једини од којег су сви потекли. Књига Постања помиње као његову децу само Каина, Авеља и Сита, али они су били само најстарији; он је имао још много деце. Касније, у Књизи Постања 5; 4 – 5, читамо да је након Ситовог рођења поживео још седам стотина година "рађајући синове и кћери". Адаму је дата заповест да рађа и да се множи, а он је поживео деветсто тридесет година. Према томе, морао је имати на стотине деце.

Ово нас доводи до следећег питања: ,,Како то да је Каин могао да ожени своју рођену сестру? Зар то није противно законима Православне цркве?" То се, наравно, дешавало на почетку времена, и тада је постојао другачији закон; они нису живели под законом под каквим ми данас живимо. У то доба, људи су живели деветсто година. Очигледно да је човечанство тада, чак и у физичком погледу, било сасвим другачије (далеко савршеније, прим. уређивача блога) од оног које данас знамо.

У Књизи Постања, 4: 17 – 22, видимо зачетке цивилизације какву познајемо: први град, први занати, прве уметности. Очигледно је да нам овде није дато ништа друго до наговештај онога што се догађало, али и то је довољно да нам створи представу која је сасвим другачија од оне какву нам представља еволуциони став о човековом пореклу. Према библијском становишту, оно што се назива "напредним" карактеристикама цивилизације појављује се на самом почетку, и први град основао је син првог човека. Ништа није речено о светском становништву у Адамовом нараштају, али је очигледно да су, због дугог живота првих патријараха и Божије заповести да се рађају и да се множе, после неколико првих генерација морале постојати многе хиљаде ако не и милиони људи.

(Рационалистички усмерени библијски научници, који почетке човека виде у примитивним пећинским људима каменог доба, поричу чак и само постојање Каина и Авеља као историјских личности. За њих је то само морална прича.)

Ламех је први човек за којег је речено да је имао две жене. Очигледно да је овај обичај, који ће након потопа постати учесталији, у доба првих патријараха сматран за реткост.

 

4: 23 – 24 И рече Ламех својим женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте речи моје. Убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет седам пута.

Овај одломак је тумачен на различите начине, али најједноставније објашњење даје свети Јован Златоусти: он каже да то указује на глас савести у Ламеху, који отворено исповеда свој грех и сматра себе достојним веће казне него Каин (јер он већ беше видео Каинову казну за злочин убиства).[14]

 

4: 25 – 26 А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и даде му име Сит јер ми, рече, даде Бог сина за Авеља, којег уби Каин. И Ситу се роди син, којему даде име Енос. Тада се поче призивати име Господње.

Текст се овде враћа главној линији која потиче од Адама (кроз којега се може пратити Спаситељева генеалогија). Сит значи "замена".

Што се тиче 26. стиха, он очигледно указује на почетке установљеног богослужења, које се везује за Еносово име. Управо због тога се Ситови потомци у 6. поглављу називају "синовима Божијим".

 

3. Генеалогија од Адама преко Сита до Ноја

 

5: 1 – 21 Ово је књига људског рода. Кад у онај дан Бог створи Адама, по образу Божијем створи га. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва човека Адам, кад беху створени. И поживе Адам двеста тридесет година, и роди сина по лику и образу своме, и даде му име Сит. А дани Адамови, које је поживео после Ситовог рођења, јесу седам стотина година, и рађао је синове и кћери. Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и умре. А Сит поживе две стотине и пет година и роди Еноса, а после рођења Еноса поживе Сит још седам стотина и седам година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит свега девет стотина и дванаест година, и умре. А Енос поживе сто и деведесет година и роди Каинана. А родивши Каинана поживе Енос седам стотина и петнаест година рађајући синове и кћери. Тако поживе Енос свега девет стотина и пет година, и умре. А Каинан поживе стотину седамдесет година и роди Малелеила, и родивши Малелеила поживе Каинан седам стотина четрдесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Каинан свега девет стотина и десет година, и умре. А Малелеило поживе сто шездесет и пет година и роди Јареда. А родивши Јареда поживе Малелеило још седам стотина тридесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет пет година, и умре. А Јаред поживе сто шездесет две године, и роди Еноха. А родивши Еноха поживе Јаред још осам стотина година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет две године, и умре. А Енох поживе сто шездесет и пет година, и роди Матусала.

У овом одломку налази се неколико питања за нас.

1. Сви рани патријарси живели су око девет стотина година, што је нешто фантастично за нас, који тешко да доживимо осамдесет или деведесет година, а што је случај са човечанством још од пре времена Псалмопојца Давида. Рационалистичка критика се овде поново налази у искушењу да "реинтерпретира" текст. Међутим, Свети Оци прихватају га управо онако како је написано: у та времена, односно у првим вековима након Стварања, људи су се физички уистину много разликовали од нас. У трећем поглављу расправљали смо донекле о климатским условима у свету пре потопа, када још није било дуге због свода од паре који је окруживао земљу, дајући умерену климу и прочишћавајући штетна зрачења (радијацију). Живот је тада био уистину другачији (као што смо рекли, тада се чак и Рај могао видети) и, уколико одбацимо своје предрасуде о грубим пећинским људима каменог доба, нема разлога да не прихватимо ову чињеницу.

2. Друго питање тиче се саме генеалогије: због чега је она толико значајна да би била забележена? Будући да еволуциона теорија захтева неколико стотина, па чак и хиљада година за историју човечанства, рационалистички критичари су приморани да реинтерпретирају генеалогију, тврдећи или да постоје "празнине" од по неколико стотина година или да неки од патријараха уопште нису били стварни људи, него једноставно имена која означавају дуготрајне епохе. Ако је тако, онда овде уопште нема генеалогије.

Међутим, Свети Оци су једнодушни у тврдњи да ова листа имена јесте управо генеалогија и да није значајна само због тога што је сачувала појединости о раној историји људског рода него превасходно због тога што је то генеалогија Христова. Целокупна генеалогија Христова дата је у 3. глави Лукиног Еванђеља (прва глава Матејевог Еванђеља прати Христову генеалогију само од Авраама). Оци су врло брижљиви у усаглашавању привидних неподударности у именима како би се сачувала тачна генеалогија (на пример, свети Григорије Богослов у једној својој омилији на ову тему). Ми морамо да изаберемо: или да будемо уз Свето Писмо и Свете Оце или уз модерну рационалистичку критику која своје умовање заснива на претпоставкама (а не на чињеницама) модерне науке.

3. На основу година које су наведене у овом одломку (и у каснијим одломцима Књиге Постања) може се израчунати старост човечанства. Према бројевима који су дати у Септуагинти, сада је 7490. година од стварања Адама. Јеврејски текст даје донекле другачије бројеве и према њему је човечанство млађе за неких хиљаду година. Оци се никад нису узнемиравали због ове разлике (блажени Августин објашњава то у Држави Божијој као ствар од другоразредног значаја), али су без разлике прихватили и дубоку старост патријараха и приближну старост земље од четири или пет хиљада година пре рођења Христовог (односно, нешто преко 5.500 година према тексту Септуагинте).

4. Почев од петог поглавља Књиге Стварања, пратимо историју онога што је већ било названо "изабрани народ": људи посвећених Богу, који су преносили предање о истинском богослужењу и побожности, припреманих да се међу њима коначно роди обећани Месија (Помазаник). Према томе, мало се говори о Каиновим потомцима, јер они нису изабрани народ. Сетови потомци су, иако понекад искварени и уништавани, поштеђени због једног човека, Ноја, и његових синова.

 

5: 22 – 24 А родивши Матусала поживе Енох једнако по вољи Божијој две стотине година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Енох свега три стотине шездесет пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој нестаде га, јер га узе Бог.

Свети апостол Павле сасвим одређено говори о Еноху: Вером Енох би узнесен да не види смрти, и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено да је угодио Богу (Јевр. 11; 5).

Светоотачко предање је сасвим једнодушно у томе да ће се Енох, који је толико угодио Богу да није умро него је жив узнесен у Рај, вратити пред крај света заједно са пророком Илијом, који је такође жив узнесен на небеса, да ће заједно проповедати реч Божију, да ће у то време умрети мученичком смрћу и након три и по дана васкрснути (в. Откр. 11).

 

5: 25 – 6: 1 А Матусал поживе сто шездесет седам година и роди Ламеха. А родивши Ламеха поживе Матусал осам стотина и две године, рађајући синове и кћери. Тако поживе Матусал свега девет стотина шездесет девет година, и умре. А Ламех поживе сто осамдесет осам година и роди сина, и даде му име Ноје, говорећи: овај ће нас одморити од послова наших и од труда руку наших на земљи коју прокле Господ. И родивши Ноја поживе Ламех пет стотина шездесет пет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Ламех свега седам стотина педесет три године, и умре. А кад Ноју би пет стотина година он роди три сина, Сима, Хама и Јафета.

Ови стихови садрже генеалогију људског рода до Ноја, односно хронологију целог човечанства до потопа, који се догодио око две хиљаде година након Стварања света.

Дајући сину име Ноје Ламех је пророковао, јер то име значи "починак", односно, у његово време доћи ће крај људским гресима – потоп.

 

4. Кварење људског рода

6: 2 – 4 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се Дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година.

Према светоотачком схватању, ,,синови Божији" су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини. Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани ,,синовима Божијим", јер је требало да се од њих роди Христос.

,,Кћери људске" су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници. Требало је да синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа). Тако је требало да се синови Божији издвоје од осталих, како би могли да постану прародитељи Спаситељеви.

Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове синове, како би очувале своју расу. Подстакнути плотском жудњом, ,,синови Божији" су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су "тело" или "телесни". ? Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8; 8).

,,Сто двадесет година" не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на милосрђе Божије.

Неки су спекулисали да се под ,,синовима Божијим" подразумевају небеска бића или Ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да Ангели не могу да рађају људе. И древне спекулације о браку Ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама.

 

6: 5 А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове; то бејаху силни људи, од старине на гласу.

Не би требало да под дивовима подразумевамо људе необичног раста. Према светом Јефрему, потомци Ситови, изабрана раса, били су високи и стасити, док су потомци Каинови, проклетници, били ниски. Кад су се ове две расе помешале, преовладала је стаситост Ситових потомака. Изгледа да је дивовски раст људи, Ситових потомака пре потопа, једна од оних особина људског рода које ће се изгубити у новим климатским условима после потопског света.

Вероватно је да се у подвизима ових ,,дивова" (можда извршених у ратовима с Каиновим потомцима) може наћи порекло "богова" из митова старе Грчке и осталих земаља.

---

[1] Свети Јефрем Сиријски, Рај, 1

[2] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 3

[3] Мати Марија и архимандрит Калист Вер, превод Великопосног Триода, с. 169.

[4] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 4

[5] Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 4

[6] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 5

[7] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4

[8] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 6

[9] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4

[10] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 19; 3

[11] Исто

[12] Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4

[13] Исто

[14] Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 20; 2

Посебно важно! Антихристов жиг – то је још и убод, и ујед змије

„Лицемери! лице небеско умете познавати,

а знаке времена не можете познати?“

(Мт. 16,3)

 Редакција сајта „Москва Трећи Рим“:

- Драга браћо и сестре у Христу! Ми, скупа са вама, морамо и обавезни смо да пратимо знаке времена, како не бисмо били лицемери, које наш Господ Исус Христос обличује. А у нашем познавању и препознавању времена - нема ситница, јер у њима се крије ђаво.

Желели бисмо да вам укажемо на важну и неспорну чињеницу која се тиче жига Антихриста. У књизи Откривење Светог Апостола Јована Богослова у поглављима 13, 14, 16 пише о жигу. Дакле, ако се ова реч χαραγμα преведена на руски језик са старогрчког језика, на коме је написано Откривење, онда ова реч има и друго значење напоредо са жигом, линијом, знаком и ознаком.

Она се такође преводи и као: УБОД И УЈЕД ЗМИЈЕ! (испод је скриншот речника са старогрчког на руски).

А управо вакцина против COVID - a je и ињекција (са шприцем) и угриз (змије), јер убризгава се вакцина - отров у људско тело.

Као што видимо, вакцинација јасно указује на жиг антихриста о ком говори Откривење.

Очигледно да је зато ,,старац'' Пајсије Светогорац још пре неколико деценија упозорио: "А сада се појавила још једна болест, против које је већ пронађена вакцина. Биће обавезна, а када се особа вакцинише, добиће и печат".

Лого Светске здравствене организације не само да приказује иглу (штап) и змију, не само да је сама вакцинација убод, извршен шприцем са убризгавањем отрова у људско тело, већ и предстојеће маркирање људи који су примили вакцину  - то је постпуно слично са „угризом змије“.

Подсетићемо још једанпут на  нашу публикацију из  јула 2020, где смо цитирали речи сатанисте Била Гејтса: „Људи којима ће бити убризгана вакцина против COVID-19 морају бити обележени тако да се касније могу идентификовати као вакцинисани“.

И шта је предложио за обележавање? Истраживачи са Технолошког института у Масачусетсу по наруџбини Гејтса направили су мастило које садржи луциферазу која се може безбедно убризгати под кожу заједно са самом вакцином. Видљиви су само уз помоћ посебне апликације за камеру паметног телефона и филтера. Невидљива "тетоважа" која прати вакцину је узорак сићушних квантних тачака-сићушних полупроводничких кристала који се убризгавају под кожу помоћу високотехнолошких, растворљивих микроиглица које рефлектују светлост и светлуцају у инфрацрвеном светлу.

Драга браћо и сестре у Христу! Позивамо вас да обратите велику пажњу на оно што смо навели у овом кратком чланку. Молимо се и молимо вас да не пристанете на вакцинацију која је погубна по тело И ДУШУ. Покушајте да заштитите своје најмилије и све око себе који желе да вас слушају, чују и разумеју од овог душегубног корака. Моли те се за њихово уразумљење. Помози нам, Господе!

П.С. Слика која приказује наношење тетоваже квантних тачака на кожу путем вакцинације.

Скриншот речника с преводом грчке речи χαραγμα:

Превод православног Новог Завета са оригиналног грчког на енглески такође сведочи да убод значи жиг како пише у Откривењу. Текст на енглеском (у наставку) ради потврде читалаца на енглеском језику. Подвучено је место са фуснотом.

Свети пророк Мојсеј Боговидац

04. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА МОЈСИЈА БОГОВИДЦА

св. пророк Мојсеј Боговидац

После смрти Јосифове потомство Јакова, оца његова, за неколико стотина година[1] толико се намножи у земљи Египатској, да се она сва напуни Израиљцима, и у време рата они су сами могли дати до шест стотина хиљада војника. Тада се цар египатски поче прибојавати да се народ Израиљски не удружи са непријатељима Египта, па истребе Египћане са земље. Зато он постави нарочите настојнике над Израиљцима да их муче сваковрсним тешким пословима. И жестоко нагоњаху Израиљце, и загорчаваху им живот, приморавајући их да обрађују земљу, праве опеке и зидају градове, не из неке потребе него из сујете, а нарочито из жеље да што пре униште јеврејски народ. Али уколико они више мучаху и злостављаху Израиљце, утолико се ови више множаху: јер не могаху они умањити број људи, који се по вољи самога Бога размножаваху и увећаваху. И мада цар беше потајно издао наређење бабицама да убијају свако мушко дете јеврејско чим се роди, но бабице се бојаху Бога и штеђаху децу. Тада цар објави заповест по целој земљи Египатској: да је сваки дужан бацити у реку мушко дете јеврејско чим га примети (2. Мојс. 1, 10-22) У то време живљаше тамо неки човек из племена Левијева, по имену Амрам, који имађаше жену из истога племена, по имену Јохаведу; њима се пре овога времена родише син Арон и кћи Мариам (2. Мојс. 6, 20) А у ово опасно време, када новорођенчад јеврејску убијаху, њима се роди други син; дете беше веома лепо, и они плакаху због њега, знајући заповест цареву о убијању мушких новорођенчади јеврејских. И кријаху га три месеца. А кад га више не могаху крити мати његова узе ковчежић од сите, обли га смолом и паклином, метну дете у њега, и однесе га у трску крај реке. А сестра његова стаде подаље да види шта ће бити од њега. Утом, по промислу Божјем, кћи фараонова[2] дође на реку[3] да се купа и девојке њезине ходаху крај реке. Она угледа ковчежић у трсци, и посла дворкињу своју те га извади. Отворивши ковчежић она угледа у њему дете које плакаше; и сажали јој се, и рече: „то је јеврејско дете“. Па хотећи да га посини она нареди да нађу детету дојкињу међу Јеврејкама. По казивању Јосифа Флавија[4], многе су дојкиње Јеврејке довођене к нађеном детету, али оно не хте ни од једне сисати. Тада сестра Мојсијева Мариам приступи кћери фараоновој и рече јој: Хоћеш ли, госпођо, да ја идем да ти дозовем дојкињу Јеврејку, да ти одоји дете? – Кћи фараонова јој рече: Иди и дозови. – И отиде девојчица, и дозва матер детињу. И кћи фараонова јој рече: Узми ово дете и одој ми га, а ја ћу ти платити. – Јохаведа узе дете у руке, и оно се одмах прилепи уз њу, осећајући у њој своју мајку, и она га надоји. И дојаше га она у своме дому, и одоји га. А кад дете одрасте, она га одведе кћери фараоновој; ова га посини, и надену му име Мојсије, говорећи: јер га из воде извадих (2. Мојс. 2, 2-10). А египатска реч моис значи вода.

У неким старим историјама[5] пише се о Мојсију, како га је једном кћи фараонова донела оцу своме фараону, и овај играјући се с Мојсијем метну му на главу царски венац, на коме беше извајан мали идолчић; дете Мојсије дохвати венац са главе, баци га на земљу, и изгази ногама. Поред цара то виде и један присутни жрец идолски који знађаше за предсказање мага[6], по коме се Израиљцима имао родити вођ, при коме ће Египат претрпети многе казне; и овај жрец саветова фараону да убије ово дете, да не би када одрасте нанело неку несрећу њиховој земљи. Но по Божјем благоволењу и уређењу, други устадоше против тога говорећи, да је дете учинило то ненамерно, из незнања. Желећи пак да провере то незнање и ненамерност, они донесоше детету жар, и оно узимаше жар и меташе себи у уста, те опече себи језик, од чега Мојсије и постаде муцав.

Када Мојсије порасте, кћи фараонова одреди најодабраније мудраце египатске да га уче свој мудрости египатској. И он се показа врло бистар, и беше силан у речима и у делима, и за кратко време превазиђе своје учитеље, и постаде љубимац цара и свих дворјана (ср. Д. А. 7, 21-22). А када сазнаде за своје порекло, да је Израиљац, он поче упознавати Јединог Бога, постојећег на небесима, Творца свеколике твари, у кога вероваше његов народ, и он се стаде гнушати незнабожачког безбожја египатског (ср. Јевр. 11, 24-26).

Неки историчари пишу[7] да када Етиопљани војеваху против Египта онда Мојсије, већ зрео човек, би изабран од Египћана за војсковођу, и храброшћу својом потуче Етиопљане. Но цар египатски уместо захвалности омрзну га, јер неки од египатских жречева у своме волхвовању прорицаху да ће Мојсије навести несреће на Египат, и саветоваху цару да га убије. Слушајући их, цар стварно намисли да убије Мојсија, али томе не приступи брзо; јер не жељаше да ожалости своју кћер, и јер се надаше да Мојсију пронађе какву кривицу или да сачека згодније време.

У то време Мојсије изиђе једном к браћи својој, синовима Израиљевим; и гледајући њихове патње виде где некакав Египћанин бије једнога Јеврејина. И обазрев се тамо и амо, кад виде да нема никога, он уби Египћанина и сакри тело његово у песак. Изишавши и сутрадан, он виде два Јеврејина где се бију, и рече ономе који беше крив: Зашто бијеш ближњега свога? – А тај узврати: Ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама? Хоћеш ли да и мене убијеш као што си јуче убио Египћанина? – Чувши то Мојсије се уплаши и рече: Вероватно, сви су дознали за убиство. – И фараон чу за то и тражаше да погуби Мојсија. Али Мојсије побеже од фараона, и дође у земљу Мадијамску. Уморан од пута он седе код једнога студенца. Утом седам кћери свештеника мадијамског Јотора[8], које пасијаху овце оца свога дођоше на студенац и стадоше захватати воду и налевати у појила да напоје стадо. Међутим наиђоше пастири других стада и отераше их. Тада Мојсије уста и одбрани девојке, и захватајући воду напоји им стадо. Вративши се кући, девојке испричаше оцу своме како их један Египћанин одбрани од пастира и напоји им стадо. Јотор онда позва Мојсија, и прими га у кућу своју, па му потом кћер своју Сефору даде за жену. Са њом Мојсије доби два сина; првоме надену име Гирсам, „јер сам“, говораше он, „дошљак у земљи туђој“, а другоме Елеазар, рекавши: „Бог оца мога би ми помоћник, и избави ме из руке фараонове“ (2. Мојс. 2, 11-22).

После много времена умре цар египатски. И уздисаху од невоље синови Израиљеви и вапијаху; и вапај њихов од тешких мука њихових узиђе к Богу. И Бог чу уздисање њихово, и опомену се Бог завета Свога с Авраамом, Исаком и Јаковом. И погледа Бог на синове Израиљеве, и намисли их избавити (2. Мспс. 2, 23-25).

Мојсије пасијаше стадо Јотору тасту своме. Једном он одведе стадо преко пустиње и дође на гору Божију Хорив.[9] И јави му се Ангео Господњи у пламену огњеном из купине; и погледа Мојсије, а то купина огњем гори а не сагорева. Мојсије рече: Идем да видим то велико јављење, зашто не сагорева купина. – А Господ викну к њему из купине: Мојсије! Мојсије! – Он одговори: Ево ме, Господе! – И рече му Господ: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља. – Још му рече: Ја сам Бог оца твога, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. – А Мојсије заклони лице своје, јер га страх бејаше гледати у Бога. – И рече Господ: Добро видех страдање народа мога у Египту, и чух вапај његов, и сазнадох муку његову. И сиђох да га избавим из руку египатских, и да га изведем из те земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече, у земљу где су Хананеји и Хетеји и Амореји и Ферезеји и Јевеји и Јевусеји. И ево вапај синова Израиљевих већ дође до Мене, и видим муку којом их муче Египћани. Сада хајде да тебе пошљем к фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљеве, из Египта. – А Мојсије рече Богу: Ко сам ја да идем к фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? – А Бог му рече: Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те Ја послао: кад изведеш народ мој из Египта, служићете Богу на овој гори. – Мојсије рече Богу: Ево, кад отидем к синовима Израиљевим, па им речем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ме упитају: како Му је Име? шта ћу им казати? – Господ одговори Мојсију: Ја сам Онај што Јест. Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест Он ме посла к вама. – И опет рече Бог Мојсију: Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама. То је Име Моје довека, и то је спомен Мој од колена на колено. Иди, и скупи старешине Израиљске, па им реци: Господ Бог отаца ваших јави ми се и рече: Обиђох вас, и видех како вам је у Египту. И извешћу вас из невоље Египатске у земљу где тече млеко и мед. И они ће послушати глас твој; па ћеш ти и старешине Израиљске отићи к цару Египатском, и рећи ћете му: Господ Бог Јеврејски позва нас, па ти се молимо да изидемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу своме. Но Ја знам да вам цар египатски неће допустити да изидете. Тада ћу Ја пружити Руку своју, и ударићу Египат свим чудесима својим, и фараон ће вас морати пустити. – А ако не поверују, одврати Мојсије, и не послушају глас мој, и рекну: није ти Се Господ јавио. – Господ га упита: Шта ти је то у руци? – Штап, одговори Мојсије. – Баци га на земљу, рече Господ. – И Мојсије га баци, а он поста змија. И Мојсије побеже од ње. А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју, па је ухвати за реп.

– И он пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој. – И Господ рече Мојсију: То учини, да би ти поверовали да ти се јавио Господ Бог отаца њихових, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А ако и томе не поверују, онда тури руку своју у недра своја. – И Мојсије тури руку своју у недра своја; а кад је извади, он виде да му је рука од губе постала бела као снег. Господ му нареди да опет тури руку у недра, и она опет постаде здрава. – Ако пак не узверују теби и после тог знамења, рече Господ, онда захвати воде из реке и пролиј на земљу, и вода ће се претворити у крв. – Мојсије опет стаде молити Бога да не шаље њега, јер није речит и муца кад говори. А Господ рече Мојсију: Ко је дао уста човеку? ко чини немим или глувим или окатим или слепим? зар не Ја, Господ? Иди дакле, Ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити.

– Но Мојсије и даље мољаше Господа да место њега пошаље неког способнијег. Тада се разгњеви Господ на Мојсија и рече: Није ли ти Арон брат? Ја знам да је он речит; и ево он ће те срести, и кад те види обрадоваће се у срцу свом. Њему ћеш казати и метнућеш ове речи у уста његова, и Ја ћу бити с твојим устима и с његовим устима, и учићу вас шта ћете чинити. И он ће место тебе говорити народу, и он ће бити теби место уста а ти ћеш бити њему место Бога. А тај штап узми у руку своју, њим ћеш чинити чудеса (2. Мојс. 3, 1. до 4. , 17).

После тога Мојсије се врати к Јотору тасту своме, и рече му: Пусти ме да идем у Египат к браћи својој, да видим јесу ли јоште у животу. – Иди с миром, одговори Јотор. И побеже Мојсије у Египат без страха, јер цар који је хтео да га убије и сви који су искали душу његову беху помрли. По наређењу пак Божјем у сусрет Мојсију изиђе Арон, и сусревши се загрлише се. И Мојсије каза Арону све речи Господње. Дошавши у Египат они скупише све старешине синова Израиљевих, и казаше им све речи које Господ беше рекао Мојсију, и Мојсије учини знаке пред свима. И повероваше им Израиљци и обрадоваше се што Господ походи синове Израиљеве и што погледа на њихово страдање.

После тога Мојсије и Арон изиђоше пред фараона и рекоше му: Овако вели Господ Бог Израиљев: пусти народ мој да ми празнују празник у пустињи. – Али фараон рече: Ко је тај Бог Израиљев, да бих ја послушао глас Његов? Не знам ја Господа, и нећу пустити Израиљце. И ви, Мојсије и Ароне, зашто одвлачите народ од рада његова? Идите сваки на свој посао. – И у исти дан заповеди фараон настојницима да још јаче киње Јевреје, наваљујући на њих још теже послове. При томе фараон говораше: Јевреји су беспослени, па зато траже да иду да принесу жртву Богу своме.

Кињени још више, Јевреји повикаше на Мојсија и Арона: Господ нека вам суди што нас омразисте фараону и слугама његовим, и дадосте им мач у руке да нас побију. – Мојсије се онда обрати Господу и рече: Господе, зашто си навукао то зло на народ? зашто си ме послао? Јер откако изидох пред фараона и проговорих у Твоје Име, он још горе поступа с народом. – Господ одговори Мојсију: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону, јер под дејством руке крепке пустиће синове Израиљеве, чак ће их истерати из своје земље (2. Мојс. 4, 18-6, 1).

Окрепљен Богом, Мојсије поново изиђе с Ароном пред фараона и рече му: Господ Бог јеврејски посла ме к теби да ти кажем: пусти народ мој да ми послужи у пустињи. – И да би уверили фараона да су заиста послани од Бога, они стадоше творити чудеса. Арон баци штап пред фараона и пред слуге његове, и прометну се у змију. Фараон онда дозва мудраце египатске и врачаре; те и врачари египатски учинише то исто својим врачањем. И бацише сваки свој штап, и прометнуше се штапови у змије; али штап Аронов прождре њихове штапове. И отврдну срце фараоново, и не послуша их, као што беше казао Господ, и не хте пустити народ. Тада по наређењу Божјем Мојсије и Арон стадоше наводити казне на земљу Египатску.

Прва казна беше ова: подигавши штап свој Арон удари по води речној пред фараоном и слугама његовим, и сва вода што беше у реци претвори се у крв; и рибе што беху у реци поцркаше; и усмрде се река тако да не могаху Египћани пити воде из реке, и беше крв по свој земљи египатској. – Друга казна беху жабе: Арон пружи руку своју на воде египатске, и изађоше жабе и покрише земљу Египатску, и скакаху по кућама, по спаваћим собама, по постељама, по наћвама, по пећима; скакаху и на цара и на слуге његове и на народ његов; и провре земља њихова жабама. И када по речи Мојсијевој поцркаше жабе, Египћани их згртаху свуда на камаре и камаре, и усмрде се сва земља Египатска од поцркалих и иструлелих жаба. – Трећа казна беху ваши: Арон пружи руку своју са штапом својим, и удари по праху на земљи, и посташе ваши по људима и по стоци, сав прах на земљи претвори се у ваши по целој земљи Египатској. – Четврта казна беху силне бубине, које напунише и кућу фараонову и куће слугу његових и сву земљу Египатску. – Пета казна би помор стоке: од тог помора угину сва стока египћанска. – Шеста казна беху гнојаве красте по људима и по стоци. – Седма казна: град поби по свој земљи Египатској што год беше у пољу од човека до живинчета; и све биље у пољу потре град, и сва дрвета у пољу поломи. – Осма казна: скакавци и гусенице изедоше сву траву по земљи Египатској, и поједоше сав род у пољу њихову. – Девета казна: Мојсије пружи руку своју к небу, и три дана би тако густа тама по свој земљи Египатској, да се и при огњу ништа видело није; нико није могао видети другога, и нико се за то време не маче с места где га тама затече. – Десета и последња казна беше помор првенаца Египатских, од првенца фараонова па до првенца последње слушкиње.

Све ове казне беху навођене од Бога преко Мојсија и Арона. И ниједна од тих казни не нашкоди синовима Израиљевим већ само Египћанима, зато што фараон не хте пустити људе Божје. Јер иако је он из страха од казне неколико пута обећавао да ће их пустити, он је одустајао од тога чим би казна попустила, све тако до десете казне. А пред десету казну, по заповести Мојсијевој.. синови Израиљеви измолише од Египћана наките сребрне и златне и хаљине скупоцене, колико могаху понети са собом. И научи Мојсије Израиљце како имају јести пасхално јагње, и како ће његовом крвљу покропити праг и оба довратка. А око поноћи поби Господ све првенце у земљи Египатској од првенца фараона до првенца сужња у тамници, и што год беше првенац од стоке. Тада уста фараон те ноћи, он и све слуге његове, и сви Египћани, и би велика кукњава по свој земљи Египатској, јер не беше куће у којој не би мртваца. И фараон одмах дозва по ноћи Мојсија и Арона и рече им: Устаните и идите из народа мога и ви и синови Израиљеви, и отидите, послужите Господу Богу вашем, као што говористе. Узмите и овце своје и говеда своја, и идите, па и мене благословите.

И Египћани стадоше наваљивати на Израиљце да што пре иду из њихове земље, јер говораху: сви ћемо изгинути због њих.

И изиђоше Израиљци узевши тесто своје још не ускисло, јер не могаху спремити себи брашњенице, пошто их Египћани искаху и мољаху да иду што пре. И изиђоше они са сребром, златом и накитима; с њима изиђоше и многи дошљаци, и стоке ситне и крупне врло много. Број синова Израиљевих који изиђоше беше око шест стотина хиљада пешака, самих људи, осим деце и дошљака. А Мојсије узе са собом и кости Јосифове, јер Јосиф, умирући у Египту и пророчким духом провидећи будућност, закле синове Израиљеве говорећи: Заиста ће вас походити Бог; а ви онда изнесите кости моје одавде са собом (1. Мојс. 50, 25). И Господ иђаше пред Израиљцима дању у стубу од облака водећи их путем, а ноћу у стубу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу. И не уклањаше се испред народа стуб од облака дању ни стуб од огња ноћу (2. Мојс. 13, 16-22).

Када би јављено фараону, цару Египатскоме, да је побегао народ Израиљски, промени се срце фараоново и слугу његових према народу овоме, те рекоше: Шта учинисмо, те пустисмо Израиљце да нам не служе? – И фараон упреже кола своја, и узе народ свој са собом; и узе шест стотина кола изабраних и сва остала кола египатска, и над свима војводе. И појурише они за Израиљцима и стигоше их кад они бејаху у околу на мору, али их не могоше напасти: јер Ангео Господњи, који иђаше пред војском Израиљском, стаде им за леђа; и дошавши између војске Египатске и војске Израиљске беше онима облак мрачан а овима светљаше по ноћи, те не приступише једни другима целу ноћ. И пружи Мојсије руку своју на море, и Господ узбури море силним ветром источним, који дуваше целу ноћ, и осуши море, и вода се раступи. И пођоше синови Израиљеви посред мора сухим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с леве стране. А Египћани терајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи фараонови, кола и коњици његови. Но пошто Израиљци бише преведени преко мора, Мојсије по наређењу Божјем пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Египћани нагоше бежати према мору; и Господ баци Египћане усред мора. И вративши се вода потопи кола и коњанике и сву војску фараонову, и не оста ни један од њих. И избави Господ Израиља у онај дан из руку Египатских; и видеше Израиљци мртве Египћане на брегу морском, које избациваше море. И видевши велику силу, коју Господ показа на Египћанима, Израиљци се побојаше Господа, и вероваше Господу и слузи Његовом Мојсију. Тада Мојсије и синови Израиљеви, радујући се и ликујући, запеваше захвалну песму Господу: Певајмо Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море … (2. Мојс. 15, 1-18).

После тога Мојсије крену синове Израиљеве од Црвенога Мора, и уведе у пустињу Сур[10]; и три дана они иђаху по пустињи и не нахођаху воде. А кад дођоше у Меру они нађоше извор, али не могоше пити воду, јер беше горка. И стаде народ викати на Мојсија говорећи: Шта ћемо пити? – А Мојсије завапи ка Господу, и Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка (2. Мојс. 15, 22-25). И вођаше Мојсије Израиљце за време њиховог путовања по разним пустињама четрдесет година, измољујући им од Бога све што им беше потребно. Када они узропташе на Мојсија и Арона због хране, сећајући се меса које јеђаху у Египту, Мојсије умоли Бога, те им одажди ману да једу и посла им препелице у изобиљу (2. Мојс. 16, 2-31; Пс. 104, 40). Ту ману Израиљци једоше четрдесет година у Арабијској пустињи. Када они стадоше викати на Мојсија због жеђи, Мојсије им изведе воду из камена: удари у камен и потече вода (2. Мојс. 17, 1. до 7. ). Када Амалићани нападоше на Израиљце, Мојсије им измоли од Бога победу над Амалићанима: јер Мојсије на молитви држаше руке своје увис к Богу све док Израиљци потпуно не победише Амалићане (2. Мојс. 17, 8. до 16. ). И кад год они разгневише Бога у пустињи, Мојсије сваки пут умољаваше за њих Господа, Који би их истребио, да се избраник Његов Мојсије није свесрдно заузимао за њих пред Њим, да их не погуби. А даде им Мојсије и закон на каменим таблицама писан, који Мојсије доби од Бога на гори Синају, пошто се пости четридесет дана и четрдесет ноћи. И Господ говори с Мојсијем Лицем к лицу као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33, 11). Мојсије начини и скинију по упутству Божијем, и постави унутра Ковчег Завета, опточен златом, и метну у њега златни сасуд са маном, процветали жезал Аронов, и таблице завета; а над ковчегом постави два златна Херувима, и уреди све што је потребно за приношење жртава. Потом Мојсије установи за Израиљце празнике, и постави им свештенике и левите за служење Богу. Исто тако постави им и световне власти: изабра Мојсије из свега Израиља људе поштене, и постави их за поглаваре над народом, тисућнике, стотинике, педесетнике, десетнике у писмоводитеље. И они суђаху народу у свако доба, а ствари тешке јављаху Мојсију (2. Мојс. 18, 25-26). Ово учини по савету свога таста Јотора, који са женом његовом Сефором и са два сина његова дође к њему из земље Мадијамске у пустињу, пошто беше чуо све шта Господ учини с њим; Мојсије га с љубављу прими, и угостивши га отпусти с миром дома.

И многа друга знамења и чудеса сатвори слуга Божји Мојсије, и многа старања и бриге уложи око Израиљаца, и даде им многе законе и уредбе. О свему томе опширно пише у пет Мојсијевих Књига. У њима је подробно описан његов живот, труд и подвизи као вође и управљача народа Израиљског.

Када се Мојсију приближи време његове кончине, Господ га унапред обавести о његовом престављењу и рече му: Изиђи на гору Аварим, која је у земљи Моавској према Јерихону, и види земљу Хананску коју дајем синовима Израиљевим у посед. И умри на гори тој (5. Мојс. 32, 48-50). Пред своју смрт Мојсије благослови синове Израиљеве, свако племе посебно, пророкујући о будућим судбама њиховим (5. Мојс. 33, 1. до 29. ). После тога по наређењу Божјем Мојсије изиђе на гору Навав, и Господ му показа сву земљу од Балада до Дана, и сву земљу Нефталимову, и сву земљу Јефремову и Манасијину, и сву земљу Јудину све до мора Западнога, и јужну страну, и равницу, долину под Јерихоном, све до Сигора. И рече Господ Мојсију: Ово је земља, за коју сам се заклео Аврааму, Исаку и Јакову говорећи: семену вашем даћу је. Показах ти је да је видиш очима својим, али у њу нећеш ући. – И умре онде Мојсије слуга Господњи у земљи Моавској, по речи Господњој. И би погребен у земљи Моавској према Ветфегору; и нико никада не дозна за гроб његов. – Мојсију беше сто и двадесет година када умре; и не беху потамнеле очи његове нити га снага издала. И плакаше синови Израиљеви за Мојсијем у пољу Моавском тридесет дана; и прођоше плачни дани жалости за Мојсијем. И не би више у Израиљу онаквога пророка као Мојсије, којега Господ позна Лицем к лицу, по свима знацима и чудесима које учини Мојсије пред очима свега Израиља (5. Мојс. 34, 1-12). – Његовим светим молитвама нека нас избави Господ од сваке невоље, и нека нас настани у вечна насеља, извевши нас из Египта – кукавног света овог! Амин.

---

[1] Патријарх Јосиф умро око 19. векова пре Христа; боравак Израиљаца у Египту трајао око 398. год., рачунајући од пресељења тамо Јакова са породицом.

[2] Тојест кћи цара египатског, јер су се цареви египатски називали фараони.

[3] Овде се разуме река Нил; извире у Абисинији, увире у Средоземно Море.

[4] Јосиф Флавије, јеврејски историчар, рођен 37. после Христа, написао књигу „Јеврејске старине“, у њој наводи пека предања о Мојсију којих нема у Библији.

[5] Ово предање записао је Георгије Кедрин, византијски писац, крајем XI или почетком XII века; написао „Историјски синопсис“ – збир летописних предања од створења света до 1059. године после Христа.

[6] Под именом мага, волхва, у старини су се разумевали људи мудри, који су поседовали висока и огромна знања, нарочито знања о тајним силама природе, небеским светилима, свештеним словима, и томе слично. Они су посматрали и испитивали природне појаве, тумачили снове, претсказивали будућност; већина од њих били су истовремено и жреци, и уживали велики углед на дворовима и у народу. Такви су били нарочито маги египатски.

[7] Јосиф Флавије: „Јеврејске старине“, књ. 2. гл. 10.

[8] Мадијамци беху потомци Мадијама, четвртог сина Авраамовог од Хстуре; то бејаше многобројан народ разних Арабиских племена, који вођаше номадски начин живота. Мадијамска земља пружала се поред Еланитског залива Црвеног Мора кроз пустињска пространства, на истоку од Мора, у Арабији. Као потомци Авраамова сина Мадијама, Јотор и његова породица почитоваху истинитог Бога.

[9] Хорив – гора у пустињи Арабијској, западна узвишица истог планинског ланца, чији источни део сачињава Синај.

[10] Сур – пустиња између Палестине и Египта, између залива Црвенога Мора и Средоземног Мора, до југозападне границе Палестине. Сада се назива пустиња Ел Џифар.