О неистинитим и неоснованим оптужбама Акакија Станковића односно једноличне епископске хиротоније

Житија светих су фактографија, састављана по фактима (чињеницама), записиваних од стране тадашњих брзописаца (дијалози мученика са мучитељима). Црква их је усвојила и кроз њих верујемо у веродостојност догађаја о којима сведоче.

Неколико случајева једноличне хиротоније из житија светих

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕПИСКОПА ДИСАНА, ПРЕЗВИТЕРА МАРИЈАВА, АВДИЕСА И ОСТАЛИХ СТРАДАЛИХ У ПЕРСИЈИ

Када персијски цар Сапор (325–379 год.) удари на грчко царство, заузе место Византин, и војнике које нађе тамо поби, а старце, жене и децу, као и епископа Илиодора, презвитера Дисана и Маријава и остале клирике остави у животу. Пред своју смрт епископ Илиодор посвети за епископа презвитера Дисана… (Житија Светих, Јустина Поповића за 9. април)

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕВСЕВИЈА САМОСАТСКОГ

„… За време царовања Јулијана Одступника (361–363), Црква Христова трпела је још веће зло неголи за време царовања Констанција. Уз аријанску јерес која је смућивала све правоверне у васељени, присајединило се и гоњење од незнабожаца… У такво љуто време Св. Евсевије, сакривши свој епископски чин, обукао се у војничку одећу и у њој је почео да обилази Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у православној вери. Где је налазио Цркве без свештенослужитеља, тамо је постављао јереје (свештенике) и ђаконе као и друге клирике а за епископе је постављао само оне који су одбацивали аријеву јерес и исповедали Православље.(287) Ето какву ревност у Христу, какав труд, какву бригу и старање је имао Велики архијереј Божији Евсевије о Христовој Цркви у то време!”(288)

––––––––––––––––––––

(287) Слично видимо и у житију Св. Мелетија епископа Ликопољског, који се почетком четвртог века упустио у рукополагања епископа‚ сам. Мелетије је развио велику црквену делатност, упркос свом прогањању и упркос изгнанству на које је био осуђен. Дакле, он је, на свом путу, на сваком месту, постављао клирике за епископе и презвитере. Први Васељенски Сабор, „подстакнут човекољубљем”, допустио је општење и служење са онима који су како „тако рукоположени''.

(288) Житија Светих у преводу Св. Димитрија Ростовског за месец јун 22. дан. Теодорит је звао Евсевија Самосатског „великим” (Тхеодор, Х.Е.В, 4). Св. Евсевије је погинуо од руке једне Аријанке (бацила је са крова цреп који га је погодио у главу), када је дошао у једно село да сам рукоположи једног православног епископа.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВТОНОМА

„Св. Автоном био је епископ у Италији за време царовања Диоклецијана. Када је настало жестоко гоњење на хришћане, Автоном, сетивши се речи Господњих из Светог Јеванђеља: А када вас потерају у једном граду, бежите у други. (Мт. 10, 23),оставио је Италију и преселио се у Витинију, где се по Божијем промислу зауставио у једном насељу које се звало Сореос. Овде је Св. Автонома примио неки гостољубиви Корнилије. Пошто је код њега проживео довољно дуго времена и проповедајући Христа обратио многе Јелине ка хришћанској вери, Св. Автоном је на том месту саградио хришћанима Цркву у име Војводе небеских Сила, Светог Архистратига Михаила, уручујући њему заштиту свих новопросвећених, а сам, пак, посветивши Корнилија у ђакона отишао је у Ликаонију и Исаврију желећи да и тамо проповеда благочешће.

Потрудивши се у тим крајевима доста дуго времена Св. Автоном поново се вратио Корнилију јер је хтео да види стадо Христово које је он преобратио. Тада је посветио Корнилија за свештеника и заједно са њим почео је служити спасењу рода човечијег.

Када је нечестиви цар Диоклецијан дошао у Никомидију са циљем да побије све следбенике Христове који се тамо налазе, идолопоклоници су почели да траже и Св. Автонома као најпознатијег међу хришћанима. Међутим, Светитељ желећи да још више народа приведе од таме бесовске ка светлости и познању истинитог Бога, није предао себе у руке мучитеља. Чувајући себе ради користи Цркве, Св. Автоном је отпловио у Клавдиопољ који се налазио на обали мора Евксинског где је наставио да проповеда Реч Божију… Након тога Св. Автоном се опет вратио у Сореос.

Увидевши да се број верујућих тамо још више умножио, Свети је поставио (рукоположио) Корнилија за епископа, а сам је отишао у Малу Азију, где је почео да искорењује и истребљује трње безбожја, те да распрострањује свету Веру у Јединог Бога…”(289) (Житија Светих у преводу Св. Димитрија Ростовског за 12. септембар)
––––––––––––––––––––
(289) Из овога се јасно види да је Св. Автоном обилазио разне територије сам и искључиво сам је рукоположио Корнилија за епископа.

СПОМЕН ОЦА НАШЕГ КАСТИНА, ЕПИСКОПА ВИЗАНТСКОГ(25. јануар)

„Вазда благородног и праведног Кастина, учини Христос, од неверника, жртвоприноситељем.”

„Овај, међу Светима, отац наш Кастин, који је водио порекло из Старог Рима, раније је по вероисповести био идолопоклоник, а по звању председавајући царског Сената и веома богат човек. Пошто је, код апостола записано да које унапред позна, Бог оне и одреди (Рим. 8, 29), Бог је судбину и овога Светитеља устројио човекољубиво и спасоносно. Све оно што Бог допушта да нам се догоди, премда наизглед неповољно по нашем мишљењу, ипак је усмерено ка ономе што је корисно за нашу душу, као што је и коринтског мученика, заштитнички, Павле предао Сатани да би му, како каже, душа била спасена. Тако је и овог Светитеља демон много година мучио, по допуштењу Божијем, како би се тиме устројило његово спасење и то његовим одвраћањем од заблуде идола. Пошто је Светитељ употребио свакаква лукавства и покушао да се на сваки начин излечи од демонског мучења, а у томе није успео, због тога се налазио у недоумици и очајању у вези са својим исцељењем. Тада је, наиме, Кирилијан, епископ аргирупољски, вршио чуда по местима око Константинопоља; стога је Кастину јављено у Рим да постоји такав човек чудотворац, који може да га ослободи демона. Сместа, дакле, пошавши из Рима, пошао је ка Византу и сусрео Светог Кирилијана. Павши му пред ноге, стаде га молити да га излечи. Био је излечен, а после тога се одмах и крстио. Тада, поделивши сиромасима сву своју имовину, остао је уз чудотворца Кирилијана, помажући му као да је неки роб или бедник. А блажени Кирилијан, имајући дар прорицања, предвидео је да ће и благополучни Кастин постати способан да сакупља народ. Стога га је упознао са целим црквеним учењем. А када је овај био на самрти, рукоположио је Кастина за Архиепископа аргирупољског и византског, наложивши му следеће: ’Ето дете, постао си епископ благодаћу Божијом, помоћу моје руке. Стога се старај да Цркву аргирупољску преместиш на тло преко пута Византа, јер то ми се од Бога приказало пре много времена.’ Пошто је Кирилијан умро, блажени Кастин се постарао, пре свега другога, да оснује Цркву у северном делу Византа, по имену Свете Јефимије, која је, мало пре тога, пострадала у Халкидону. Затим је преместио епископат аргирупољски у ту Цркву. Тако је овај Кастин осамнаести епископ аргирупољски, а први, то јест после апостола Стахиса, епископ византски. Пошто је апостолски и богоугодно напасао стадо Христово током седам година, и пошто је за свог наследника у Византу рукоположио веома побожног Тита, преставио се у Господу 241. године.”(290)  (грчки „Синаксар”,стр. 645–646) 
––––––––––––––––––––
(290) Из овог кратког описа живота Светог Кастина види се јасно као дан да су једноличне хиротоније била уобичајена пракса прве Цркве! И сам је био рукоположен од једног епископа, а и сам је рукоположио свог наследника!

У ЖИТИЈУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У ТОМ ИСТОМ „СИНАКСАРУ” ЗА 13. НОВЕМБАР НА СТР. 386–387,ОПИСУЈЕ СЕ СЛЕДЕЋИ СЛУЧАЈ:

„Пошто су цареви војници одвели Светог на Исток, поступајући према њему као према животињи, довели су га у неко село у Јерменији, по имену Кукус. А зла и искушења која су му војници нанели на путу, по наређењу царице и крволокâ, које речи могу да опишу? Знајући да Свети није јео ништа друго осим овсене каше, нису хтели да му дају да једе чак ни чист хлеб, већ су му давали сув и устајао. За пиће су му давали врућу воду, и то у време сунчеве жеге. Изоставићу остале муке. Када је стигао у Кукус, Свети је учинио чудо, па су мештани поверовали у Христа, иако су раније били незнабошци.

У Кукусу је живео један човек, по вероисповести идолопоклоник, који је био одузет осам година, током којих уопште није могао да хода. Људи из Кукуса, чувши да је Светитељ вршио чуда у Константинопољу, одвели су га до њега. Тада упита Свети болесника: ’Кога Бога поштујеш?’. Овај рече: ’Сунце’. Каже му Свети: ’А како те не излечи твој Бог?’. Болесник одговори: ’Не може, јер има и другог Бога над собом’. Свети му каже: ’А зашто не верујеш у тог Бога, који је већи од сунца?’. Болесник одговори: ’Не усуђујемо се да њега назовемо Богом, јер ко год је грешник, а њега назове Богом, бива спржен’. То чувши, и знајући да говори заблудело, Свети му рече: ’Ако поверујеш у Бога којега ја проповедам, нећеш бити спржен, него ћеш бити просветљен и бићеш излечен духовно и телесно’. Онај рече одговоривши му: ’Верујем у твог Бога свом својом душом’. Тада га Свети, упутивши молитву Богу, излечи од његове болести. Видевши то тамошњи људи, као и они који су живели у околним местима, повероваше у Христа, са женама и децом, и беху крштени од Светога. Тамо је Свети рукоположио епископе и свештенике, ради освећења народа, а рукополагао је људе који су познавали и грчки и јерменски језик, јер су у Кукусу говорили јерменски. Потом су они превели Стари и Нови Завет, као и правило Свете Литургије и псалама.”

О освеђењу епископа Преосвећенога кир Саве

На крају свега навешћу цитат из описа житија нашег Првосветитеља – Светог Саве српског, без обзира на сва противљења савремених историчара и каноничара који оспоравају чињеницу да је и сама Светосавска Српска Црква имала  апостолско прејемство од само једног епископа, и то од самог Светог Саве. Да прочитамо дакле шта је о томе догађају записао Савин биограф Дометијан:

О освеђењу епископа Преосвећенога кир Саве:

И ту изабра од ученика својих богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве који могу управљати људе по божанственом закону и по предању Светих Апостола, и да чувају указање Светих и богоносних Отаца. И осветивши их, сатвори их епископима и предавши им крајеве отачаства свога, посла свакога од њих у своју енорију (епархију – п.п.)…

И без обзира на чињеницу да је Свети Сава добио благослов за оснивање Срске Цркве и хиротоније нових епископа од самог цариградског патријарха, у опису тог догађаја – КОЈИ ЈЕ ИНАЧЕ НАЈВАЖНИЈИ ДОГАЂАЈ У ЦЕЛОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ – нигде се не говори о присуству другог епископа. Зашто? Па управо зато што другог није ни било! Да је био присутан тај други епископ, зар ни Дометијан, ни Теодосије не би записали име онога који је учествовао у тим историјским хиротонијама како би наш народ могао свагда да му благодари и да се сећа на његову блажену успомену која би вечно остала у сећању свих Срба? Зар неко може да се дрзне да тврди како су обојица Савиних биографа превидели тако важну ствар?

Пошто савремени каноничари упорно поричу каноничност једноличних хиротонија, и Савину једноличну хиротонију, волео бих да изнесу доказе за такве своје тврдње и да објасне „неуком и необавештеном свету” етимолошки смисао горе наведеног цитата и како се тумаче речи „изабра” и „сатвори”. Зар је Дометијан био тако неписмен па није знао разлику између једнине и множине, и како се пише нешто у једнини, а како у множини? По граматици српскословенског језика те речи су глаголи и у свом неодрећеном облику они гласе изабрати и сатворити. У једнини су изабра и сатвори, док би у множини требало да се каже изабраше или изабраху и сатворише.
Из свега наведеног може се закључити да су и Свети Сава и тадашњи цариградски патријарх веома добро познавали канонски поредак и да се не би дрзнули да учине такав „тешки” канонски „преступ” када би једнолична хиротонија заиста и била строго противканонска и ван домашаја икономије када ситуација тако налаже...

комплетан јавни одговор Акакију Станковићу на све његове неистине којима обмањује србски народ можете прочитати на линку: ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ