Свети мученици бесребреници Кир и Јован

31. ЈАНУАР

Свети мученици бесребреници Кир и Јован

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

свети мученици бесребреници и чудотворци Кир и Јован, Високи Дечани

Страдање светих чудотвораца и бесплатних лекара Кира и Јована, и Атанасије мученице са Теоктистом, Теодотијом и Евдоксијом, трима кћерима њеним.

ВИДЕО ЗАПИС МОШТИЈУ ГЛАВЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КИРА - Грчка, Лутраки можете погледати (овде:)

Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа[1], већ о завештањима светих Пророка и Апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.

У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки Ангелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.

Свети Јован пак беше родом из Едесе[2], побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.

У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Каноп[3] у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје. Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.

О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају Божанску част, не марећи за смрт.

глава светог исцелитеља и чудотворца Кира - Грчка, Лутраки

Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.

На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. – Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.

Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше.

А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.

Преподобни Сампсон Странопримац и мучеништво св. Кира и Јована (менолог, Високи Дечани)

По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, – наређујем да се по закону царском отсеку главе.

И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311. године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог Апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном – свете мученике Кира и Јована, a y другом – свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег[4], свети Кирил, патријарх александријски[5], доби наређење преко Ангела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин[6], да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.

 

свети мученици бесребреници и чудотворци Кир и Јован, Високи Дечани

 

О ПРАЗНИКУ ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТИХ ЧУДОТВОРАЦА И БЕСРЕБРЕНИКА КИРА И ЈОВАНА можете прочитати (овде:)

---

[1] Гален – знаменити учени лекар грчки, рођен 131 године после Христа; био дворски лекар код ондашњих царева римских; Гален је имао огроман утицај на лекаре целога света, и његов углед био је непоколебљив у њиховим очима све до шеснаестог века. – Хипократ је други чувени лекар грчки; живео много раније од Галена, од 460. до 356. године пре Христа; од њега је остало неколико писаних дела, на којима се Гален учио.

[2] Град у Киликији, југоисточмој области Мале Азије.

[3] Град у Доњем (северном) Египту.

[4] Цар Теодосије II, или Млађи, царовао од 408. до 450. године.

[5] Св. Кирил I био патријархом од 412. до 444. године.

[6] Манутин – недалеко од града Канопа. – Касније мошти светих Кира и Јована беху пренесене у Рим, а одатле у Минхен.

ГАРАНТНО ПИСМО Светог Нектарија Егинског, издато јеромонаху Матеју

ГАРАНТНО ПИСМО Светог Нектарија Егинског, издато јеромонаху Матеју, којим га поставља за духовног оца, месеца априла 1910. године. (Егина)

КРАТАК ЖИВОТОПИС УВЕК СЕЋАЊА ДОСТОЈНОГ АРХИЕПИСКОПА aтинског и целе Грчке Матеја (†)

Родио се првог марта 1861. године у селу Панетимон-Ханија на Криту. На крштењу доби име Георгије. Његови родитељи, свештеник Харалампије и попадија Недеља подизали су га и васпитавали у „науци и путу Господњем“. У дванаестој години остао је без оца. Мајка и старији брат, који поста свештеник, послаше га у свештени манастир „Богородице – Златоизворне“.

Био је марљив, те је испуњавао и послушање, које беше добио у манастиру. Учио је и школу. Свакодневна храна тамо би му проучавање „Житија Светих“ и других душекорисних књигâ.

Године 1876. одлази у Александрију, где је завршио своје гимназијско образовање, а после тога упућује се у Јерусалим на поклоњење. Патријарх Јеротеј, којег је посетио, подстакао га је и уписао на високу школу „Часног Крста“.

Године 1885. завршава Високу школу и тадашњи патријарх  Никодим рукополаже га за јерођакона.

30.априла 1886.г. отац Нектарије посвећује га у Велику схиму под именом Матеј. Његови подвизи на Светој гори били су велики.

26.јула 1893.г. рукоположен је у јеромонаха, и током многих година био је познати духовник манастира Велика Лавра. Светогорски оци прозвали су га „велики духовник“. Слава „великог духовника“ пратиће га заувек.

Јуна 1910.г. одлази у Атину и Нафплион и путује по читавом Пелопонезу, да проповеда и исповеда. Тада се упознао са светим Нектаријем Егинским, с којим га је повезивало искрено пријатељство. Овај га производи у архимандрита и поклања му свој надбедреник. Искрено пријатељство трајало је до краја светитељевог овоземаљског живота.

Године 1911. после четрнаест месеци враћа се поновно у Јерусалим, у манастир светог Саве (Освећеног), где такође проповеда и исповеда.

Од 27.септембра 1912.г. до 1916.г. затворио се у своју келију у манастиру Симонопетра на Светој гори.

Године 1916. једнодушно је изабран за настојатеља и поверена му је Вазнесењска црква у Панкратију, атинској четврти.

Од 1924.године заједно са другим светогорским оцима стаје на чело, преузима свештену борбу против новокалендарске новотарије.

У току 1927. године оснива свети манастир Ваведења Богородичиног у Кератеји, а 1934.г. свети манастир Преображења Господњег, којима је касније предстојало да постану две јаке тврђаве Православља.

Године 1935. рукоположен је на велику молбу благочестивог народа за владику брестенског.

Године 1948. рукополаже владике, јер је веровао, да Црква истинитих православних хришћана није „стража и саставни део новокалендарске новотарије“, већ наставак Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и да у Њој мора да се настави и предаје апостолско прејемство.

14. маја 1950.г. преставио се Господу.

Вечнаја памјат блаженом увек помена достојном архиепископу Матеју првом.

... Много се свештеника вратило од новокалендарске новотарије и послужило православном народу и свештеној борби. Допринос ревнитељâ Свете горе је од посебног значаја. Ови ни за тренутак не допустише новотарију у своје душе.

Први међу јеромонасима Свете горе, који пожурише да помогну истинитим православним хришћанима и да послуже “нападнутој Цркви“ од новотарских ударâ, беше добродетељима истакнути јеромонах и познати свеправославни духовни отац Матеј Карпатакис. После увођења новотарије он отпоче са писањем многих Посланицâ својој духовној деци, у којима је осуђивао новотарију, зато што она представља разлог, који хришћане одваја од Бога. Напоредо са тим слао им је и патријаршијске Прогласе/Сигилионе, уз молбу и заповест да буду умножавани и ширени, како би хришћани препознали и чували се од штетне папске новотарије. Истовремено, боравећи на Светој гори, отац Матеј борио се да се прекине помињање „патријарха“ новатора. Из тог разлога доживео је прогоне, напустио Свету гору и године 1926.г. отишао у Атину. Први је од светогораца, који је основао Верско удружење Истинитих православних хришћана. Толико је велика била енергија овог светог човека, да је године 1927. основао за читав свет највеће манастирско стециште – женски свештени манастир, посвећен Ваведењу Богородичином, у близини места Како Таласа (~Зло море) у кератејској области, на Атичком полуострву. Две године после тога 1928., Свету гору напуштају и остали јеромонаси, који ојачавају свештену борбу. Те године број храмова Удружења достигао је двеста четрдесет и пет, док је 1934. број дошао до осам стотина. Ово је доказ колико се Удружење старало, заједно са јеромонахом Матејем, и какву је рану нанео новотарац Хризостом Пападопулос. Овај догађај био је подстрек многим владикама из расколничке цркве, да се побуне против променâ, а неки се и повратише од новотарства...“ (Часопис Проповедник истинитог Православља, том 25, 1980.).

ЧУДО У ДЕЧАНИМА 1692. ГОДИНЕ

СВЕТИ КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ И ПРЕПОДОБНА ЈЕЛЕНА ДЕЧАНСКА ШТИТЕ МАНАСТИР ОД НЕКРСТА ТУРСКОГ

Историји је давно познат начин турског освајања. У окупираним крајевима Турци су рушили цркве или су их претварали у џамије. Данас ћу вам писати о догађају који се одиграо 1692. године. Српска светиња коју су Турци покушали да претворе у џамију била је манастир Високи Дечани, задужбина краља Стефана Дечанског.

За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника на челу са поглаваром. Да ово не би изазвало буну околних Срба Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Такође на истом месту Турци су поставили свој полумесец са звездом, као знак потурчења.

Главни војсковођа је позвао игумана и монахе и предложио им да пређу у ислам. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија били су присиљени да напусте манастир.

По истеривању калуђера, у манастиру су остали само Света Јелена и Свети краљ Стефан Дечански.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију требао се започети пред главним улазом у цркву.

Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресла и фигура лава стражара са јужне стране се откину и паде на главу верског старешине усмртивши овог на лицу места.

Истовремено поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уз црквени зид. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши.

Од провале облака Бистрица надође од брда до брда и заједно са водом која се сјури, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Додуше и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију.

Свети краљ Стефан Дечански и преподобна Јелена Дечанска сачуваше манастир од пропасти те 1692. године као што су то чинили и у наредним вековима.

На фотографији се види да недостаје лав са десне стране прозора.

Десна рука Светог Јована Крститеља и бројне реликвије чувају се у Цетињском манастиру (ВИДЕО)

Десна рука Светог Јована Крститеља и бројне реликвије чувају се у Цетињском манастиру

Док поручује "Не дамо светиње", народ широм Црне Горе у мирним литијама подсећа на све у вери утемељено и сачувано вековима уназад. У тој богатој баштини, посебно место заузима Цетињски манастир и реликвије које се у њему чувају - део часног крста на коме је Христос разапет и десна рука Светог Јована Крститеља, али и изузетно вредни богослужбени предмети, рукописне и штампане књиге и иконе.

Десна рука Св. Јована, којом је крстио Христа, од Севастије до Цетиња прошла је хиљаде километара. Малтешки витезови су је предали руском императору Павлу I Романову, заједно са делом Часног крста, и иконом Мајке Божје Филеримске.

Tоком Bољшевичке револуције, те светиње је спасила краљица Марија Фјодоровна Романов, да би их 1932. митрополит кијевски, поклонио краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица.

После бомбардовања Београда, краљ Петар II Карађорђевић пренео их је на Острог, где су скривене провеле рат, а у једној полицијској рацији 1952. одузете цркви.

До 1978. године рука Св. Јована Крститеља била је у сефу Удбе, да би је митрополит Амфилохије 1993. изнео на светлост дана. Од тада је она у цркви Цетињског манастира.

Ту, уз мошти Светог Петра Цетињског, је и ковчежић са делом Часног крста, и ове светиње окупљају вернике из целог света. У манастирској ризници је и круна Св. Краља Стефана Дечанског из 14. века.

"Патријарх Арсеније Чарнојевић прије сеобе, 1688. године, сеобе Срба са Косова, да је донео и оставио управо на чување у Цетињски манастир, из простог разлога што је Арсеније Чарнојевић био одавде, са Цетиња", прича Јован Маркуш, координатаор за заштиту културних добара, Митрополија црногорско-приморска.

По другом предању, круну је донео дечански игуман Данило Кажанегра. Овде је и драгоцени епитрахиљ Светог Саве, одежде Св. Петра Цетињског, Петра II Петровића Његоша, богато украшене иконе, предмети од племенитих метала, рукописне књиге из 13. века и оне из прве ћирилске јужнословенске штампарије.

Трагови давних времена, древне Зетске епископије, коју је Свети Сава основао 1219. да би у време цара Душана била уздигнута на степен митрополије, овде живо сведоче о духовности, култури, али и тешким искушењима која је Српска православна црква преживела.

извор: РТС

О латинској јереси Filioque — из житија светог Фотија Цариградског

О Богу Духу Светом

- део из писма светог Фотија Цариградског упућеном источним патријарсима - позив на Сабор

''Они (римокатолици) и свети и свештени Символ вере, који по свим саборским и васељенским одлукама поседује непобедиву моћ, покушаше да искваре својим лажним мишљењима и изврнутим речима, новачећи у Символу да Дух Свети не происходи само од Оца (како стоји у Символу), него и од Сина. Али ко је икада чуо да је било ко од јеретика изрекао некада такву науку? Ко уопште од Хришћана може да поднесе да се у Светој Тројици уводе два узрока, то јест: Отац као један узрок Сина и Духа, и Син као други узрок за Духа Светога, и тиме да претвори монархију (јединоначалије) у Светој Тројици у двобожје? А и зашто би Дух Свети исходио и од Сина? Јер ако је Његово иcxoђење из Оца савршено, - а савршено је јер је Он Бог савршени од Бога савршенога, - чему онда исхођење и од Сина? Даље, Син не може бити посредник између Оца и Духа, пошто Дух није сопственост Сина. Ако би у Божанству постојала два начела, два узрока, онда се разорава јединство Божанства. Ако Дух исходи и од Оца и од Сина, његово исхођење само од Оца мора бити или потпуно или непотпуно. Ако је непотпуно, исхођење би од двају Лица било много механичкије и непотпуније него исхођење од једног Лица само; ако није непотпуно, зашто би за Њега било неопходно да исходи и од Сина? Ако Син учествује у личном својству Оца, онда Син и Дух губе своје личне одлике, чиме се пада у полусавелијанство. Поставка, да у Божанству постоје два начела, од којих је једно самостално а друго прима своје порекло од његa, у корену уништава хришћански појам о Богу. Било би много доследније ова два начела повећати на три, јер би то више одговарало људском схватању Свете Тројице. Пошто је Отац начело и узрок не због природе Божанства, него због ипостасног својства, и пошто Ипостас Очева не укључује Сина, то Син не може бити начело и узрок. Filioque уствари раздваја Очеву Ипостас на два дела, или Ипостас Сина чини делом Очеве Ипостаси. Учењем о Filioque Свети Дух је два пута одмакнут од Оца, и отуда има много нижи ранг него Син. Ако Дух Свети исходи и од Сина, онда од трију Божанских Лица само Дух Свети има више него један почетак (αρχη). Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац и Син испадају ближи један другоме него Отац и Дух, пошто Сину припада не само Очева природа него и Очево лично својство. Исхођење Духа од Сина је или исто као и оно од Оца, у ком се случају разлика међу Лицима губи мешањем својстава, или је различито, у ком случају постоји противност у Светој Тројици. Двоструко исхођење се не може помирити са принципом, да оно што није заједничко свима трим Лицима, искључиво припада само једноме од трију Лица. Ако Дух исходи и од Сина, зашто не би нешто исходило и од Духа, да би се на тај начин очувала равнотежа међу Божанским Лицима? Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац се показује као пристрасан према Сину.

Отац је или више узрок Духа него Син, или мање; ако је више, онда је то увреда према достојанству Сина, ако је мање, онда је то увреда према достојанству Оца. Латини чине Сина већим од Духа, јер Га сматрају узроком и непобожно Га стављају ближе Оцу. Уводећи другостепени узрок у Свету Тројицу, латини вређају Сина, јер Га чине узроком Онога који је већ проузрокован, те као узрок Он није потребан. Они раздељују Духа Светога на два дела: на онај од Оца и на онај од Сина. У Светој Тројици, сједињеној нераздељивим јединством, све три Ипостаси су неприкосновене, али ако се Синовство дода исхођењу Духа, Синовство је повређено и ипостасна својства оштећена. Ако је рођењем Сина била дата моћ Сину да од Њега исходи Свети Дух, како онда не би разорено само Синовство његово када Он, који је сам био проузрокован, постаде узроком другога који је раван Њему и исте природе са Њим? Према учењу о Filioque немогуће је видети зашто Свети Дух не би могао бити назван унуком. Ако је Отац узрок Сина, који је другостепени узрок Духа, онда је Отац истовремено и ближи и даљи узрок Духа! Двоструки узрок (први и другостепени) у Божанству неизбежно садржи и двоструки резултат; отуда личност Духа мора бити двострука. Према томе, учење о исхођењу Духа и од Сина (Filioque), уводи у Божанство два начела, диархију, и тиме нарушава јединство Божанства, монархију Оца.''

...Када ови послани заменици источних патријараха стигоше, тада би сазван Велики и Васељенски Сабор, у лето 867 године. На Сабору је било око хиљаду епископа, клирика и монаха; председавао је Свети Фотије, a присуствовао је и сам цар Михаило. Свети Сабор прво размотри јеретичко учење и делање франачких мисионара у Бугарској, које тамо беше послао пaпa Никола; затим латинско ЈЕРЕТИЧКО УЧЕЊЕ о Духу Светом (Filioque); онда свечано изрече осуду свим ранијим јересима, па и овој латинској новоуведеној јереси (о томе да Дух Свети исходи и од Сина). Римски пaпa Никола би Саборски ОСУЂЕН, РАШЧИЊЕН И АНАТЕМИСАН, као вођа нереда у Цркви и БОГОХУЛНЕ ЈЕРЕСИ. А беше осуђено и сво његово властољубље и горда страст и жеља да овлада целом Црквом Божјом и потчини је себи. На крају Сабора свети патријарх у свечаној беседи одаде хвалу победи Православне вере над свим јересима и узвелича Утешитеља Духа Светог, чијом се благодаћу сакупљају и покрећу свети Васељенски Сабори ради истребљења ђавољег кукоља јереси из Цркве. Овим Сабором свети отац наш Фотије и сви саборски Оци показаше да црквеној саборској власти подлежу сви епископи без изузетка, па према томе и римски епископ. Поготову то бива ако је у питању појава неког новог ЈЕРЕТИЧКОГ УЧЕЊА, па ма ко га заступао. Јер и раније, пре тoг папе Николе, би саборски осуђен епископ римски Хонорије, присталица монотелитске јереси. Њега осуди свети Шести Васељенски Сабор, и ту осуду потврди и Седми Васељеиски Сабор. Речи светог патријарха Фотија: "Свако треба да зна своју меру", које он изрече на оном ранијем Сабору 861 године, званом "Прво-Други", а које речи тај Сабор усвоји и унесе у свете каноне, важе овде и за римског папу. Јер у Цркви Божјој нема друге главе и старешине осим Господа нашег Исуса Христа, Који Духом Светим руководи Цркву Своју преко Отаца и Сабора. Но треба прећи и на остало многострадално житије овог светог и равноапостолног патријарха и оца Цркве...

Преподобна Ксенија Римљанка

24. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ ЕВСЕВИЈЕ – КСЕНИЈЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

Житија и прослављења Светих личе на светлост звезда. Јер као што су звезде постављене на небу да обасјавају поднебесје, те их виде и Индијанци, не скривају се ни од Скита, озаравају земљу, осветљују мора, и морепловци се управљају према њима, а због безбројности њихове не знамо им имена, али се дивимо светлој лепоти њиховој, – тако и светлост Светих, иако су њихове мошти затворене у њиховим гробовима, но силе њихове у поднебесју нису ограничене границама земље, ми се дивимо њиховом житију и чудимо њиховој слави којом их Бог прославља, као што прослави и ову угодницу своју, преподобну Ксенију. Њено дивно житије написаше стари, и предадоше потомству, ради просвећења и као пример онима који желе да с љубављу служе Богу.

У Риму беше један знаменит и угледан човек, велики сенатор, православни хришћанин. Он имађаше само једно чедо, као зеницу ока, кћер Евсевију. Када она стиже за удају, један великаш, такође сенатор, затражи је од њених родитеља за свога сина. Родитељи се договорише, и заручише Евсевију за високородног младића, угледног и богатог. И би утврђен дан венчања. Али девица, испуњена божанском љубављу, жељаше да се вечним девством својим уневести Бесмртном Женику, Господу Христу, који је лепши од синова људских. Али ту своју жељу она скриваше пред родитељима. Јер је знала да они када би сазнали њену намеру, не би хтели ни чути за то, и сигурно би били одлучно против тога, мазећи је и приморавајући је на брак. Пошто им она беше јединица, и наследница свих њихових богатстава, они су желели да уживају у њеном супружанству и деци. Блажена пак Евсевија имађаше две верне робиње, које су од детињства расле са њом, и служаху јој усрдно и предано. Она им насамо рече: Хоћу да вам кажем једну тајну, али вас најпре заклињем Господом Богом, да никоме не кажете што будете чуле од мене, јер ћу вам открити мисао и жељу срца свог. Пазите дакле, да нико од смртних не сазна моју тајну. А ви, ако хоћете, пристаните уз мене, да и ви спасете душе своје, и помогнете мени јадној. – Одговорише јој робиње: Шта год нам наредиш, госпођо наша, учинићемо, утолико пре што је намера твоја корисна по душе наше. Ми смо готове пре да умремо за тебе, него што би икоме казале оно што нам будеш рекла. – Девица им онда рече: Знате, да моји родитељи хоће да ме удаду. А мени никада ни на ум не дође да помислим на брак. И врло ми тешко пада што родитељи хоће са мном да учине. Јер, шта је овај живот? Само сен, и дим, и сан. Послушајте ме дакле: решимо се на заједнички чист живот. И ако је воља Божја на страни моје намере, и ви пристанете на мој предлог, и сачувате у тајности што вам говорим, онда ћемо размислити шта нам даље ваља чинити. Но верујте ми, када би моји родитељи чак и сазнали за ово, и узажелели да ме силом удаду, не би били у стању, – Бог ми помогао! – да ме не одврате од моје намере, па макар ме предали огњу или мачу, или зверовима. Чувши то, обе робиње рекоше: Нека буде воља Господња! јер и ми пристајемо уз твоју намеру, и желимо што и ти, госпођо наша. И милије нам је умрети с тобом, него царовати без тебе. – Пошто то чу од својих робиња, блажена Евсевија прослави Бога. И три девице, имајући подједнаку љубав према Христу, размишљаху сваког дана шта да раде, да би им се жеља могла остварити. И мољаху Бога да их Он упути.

Од онога дана, у који се зарекоше на љубав Господњу, и одлучише на чист живот, Евсевија тајно од родитеља раздаваше преко својих двеју слушкиња потребитима све што имађаше: злато, сребро и све скупоцене ствари. А и слушкиње раздаваху течевину своју што имађаху, припремајући се ради љубави Христове на сиромаштво.

Пошто се већ приближи дан венчања, и све се припреме привођаху крају, блажена се Евсевија договори са двема својим дворкињама, те оне ноћу, преобучене у мушку одећу, поневши нешто пара, изиђоше из куће да нико не примети. Прекрстивши се, обратише се Христу Богу, овако говорећи: Сине Божји, Ти буди с нама, и кажи нам пут којим да идемо, јер љубави твоје ради остављамо дом и све с њим. И волимо да се потуцамо и мучимо, Тебе желећи и Тебе иштући.

И тако напустивши дом, и помоливши се са сузама, оне путоваху плачући и радујући се. А успут говораше света Евсевија слушкињама својим: Ви ћете отсада бити сестре моје и госпође моје. И ја ћу вам служити у све дане живота свога. Само, о госпође моје! презримо све ради Бога, и не тражимо ништа на земљи! Једино, спасавајмо душе своје! бегајмо од сујетних душегубних брига житејских! Верујмо Господу који је рекао: Сваки који остави кућу, или оца, или матер, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). О сестре моје! спасавајмо душе своје!

Док им је света тако говорила, дођоше до мора. И нађоше лађу која је имала да плови у област Александрије. Платише пут, и укрцаше се у лађу. И пошто дуваше повољан ветар, за неколико дана стигоше у Александрију. Одатле опет испловише, искрцаше се на острво, звано Коа, удаљено петнаест хиљада корака од Халикарнаса, града Каријског[1]. Јер свуда тумараху, желећи да нађу неко забачено и непознато место, где их родитељи Евсевијини не би пронашли. И остадоше на том острву не плашеђи се. И ту се опет преобукоше у женске хаљине. И узевши под најам једну малу кућицу, живљаху благодарећи Бога, коме се непрестано мољаху, да им пошаље човека духовника, који би их могао замонашити и бринути се о душама њиховим. А света Евсевија говораше другарицама својим: Молим вас Господа ради, сестре моје, сачувајмо тајну нашу: немојмо говорити никоме о постојбини својој и о намери својој, ни ради чега напустисмо дом, ни како се зовемо, да не би родитељи моји на тај начин дознали где се налазимо. Заклињем вас дакле Богом, да све ово у тајности чувате до краја живота мог, и никоме ништа не реците! Ако вас пак ко упита за моје име, реците да се зовем Ксенија, што значи Странкиња[2]. Јер, ето, као што видите, странствујем, оставивши Бога ради дом и родитеље. И отсада ме ни ви не зовите Евсевијом већ Ксенијом, јер овде немамо града који ће остати, него странствујући заједно с вама у овом животу тражим онај који ће доћи.

Пошто то рече другама својим света Евсевија, оне јој обеђаше да ће све бити како им наређује. И отада свету невесту Христову зваху место Евсевија Ксенија. Једном пак, преклонивши колена своја са сестрама, света стаде плакати и говорити: Боже, учини с нама странкињама и убогима велику милост Твоју, као што си учинио са свима светима Твојим, и пошаљи нам богоугодна човека, Господе, помоћу кога би се могле спасти и ми смирене!

Пошто се тако, помолише, света Ксенија изиђе са сестрама из куће у којој живљаху, и гле, угледаше једног чесног старца седих власи, где иде из пристаништа. Он беше по монашки одевен; лице му беше као у анђела. И притрчавши му, света девојка припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Божји човече, не презри ону која странствује у туђини; не одврати се од убоге беднице, нити се гнушај молбе грешнице, него се угледај на светог апостола Павла, и буди нам наставник и учитељ, као што он би светој Текли. Сети се награде, припремљене од Бога праведницима, и спаси ме заједно са овим двема сестрама!

Када то чу Божји служитељ, ударише и њему сузе, и рече јој: Шта желиш да вам учиним? Она одговори: Буди нам по Богу отац и учитељ, и води нас где би се могле спасти, јер смо странкиње и незнамо куда да идемо, а стид нас је да се показујемо људима. Он их упита: Откуда сте? и какав је разлог те сте овде тако саме? Света одговори: Ми смо из врло далеке земље, слуго Христов. И договорисмо се да заједно отпутујемо из наше отаџбине, и дођосмо у ова места. А молисмо Бога и дан и ноћ, да нам пошље човека помоћу кога би се могле спасти. И ето, Бог нам посла твоје преподобије, које може узети на себе немоћи наше.

На то свети старац рече: Верујте ми, сестре, и ја сам овде странац, као што видите. Долазим из светих места, где сам био да се поклоним, и сада се враћам у своју отаџбину. – Упита га слушкиња Христова: Из које је земље преподобије твоје, господине мој’? Он одговори: Ја сам из земље Каријске, из града Миласа. Опет му рече невеста Христова: Молим твоју светињу, кажи нам свој чин, јер ми изгледа да си епископ. Старац јој одговори: Опрости ми, сестро, човек сам грешан и недостојан иночког образа, али сам по милости Божјој презвитер, и игуман малог братства у манастиру светог и преславног апостола Андреја. Зовем се Павле.

Чувши то, слушкиња Христова, захвали Богу, говорећи: Хвала Ти, Боже, што си услишао мене убогу; и послао ми, као некада светој Текли светог Павла, слугу твог, да спасе мене са овим двема сетрама. – И рече старцу: Молим те, слуго Божји, не презри нас странкиње, него нам буди отац по Богу. А блажени Павле одговори: Рекох вам да сам и ја странац, и не знам какво ћу вам добро учинити овде. А ако хоћете да идете у мој град, надам се да ће Господ учинити милост с вама, и ја ћу се према својим моћима старати о вама. – Девојке са сузама, клањајући се старцу, говораху: О, слуго Божји, поведи нас са собом; ићи ћемо с тобом куда наредиш, само учини милост према странкињама, и буди нам вођ ка вечном животу!

Човек Божји поведе са собом ове свете девојке, и доведе их у свој град Милас. Ту, у близини цркве пронађе им једну усамљену кућу, коју света Ксенија купи новцем што беше понела од куће. Подиже и цркву, не велику, у име светог првомученика Стефана. А ускоро сагради и мали девичански манастир, у који сабра неколико девица, и Христу их уневести. А брињаше се о њима свети Павле игуман, који и постриже у монаштво свету Ксенију са двема њеним другама. И нико не дознаде све до кончине блажене Ксеније одакле је она, и ради чега је напустила своје отачаство, и како јој је право име, јер се стално називаше Ксенијом, А када су преподобног Павла питали за те девице, он је одговарао да их је довео са острва Коа. И сви држаху да су оне отуда. Стога и манастирчић њихов називаху по том острву: Коа.

He прође много, а епископ тога града Кирил усну у Господу. И на епископски престо би изабран преподобни Павле, игуман манастира св. апостода Андреја. И кад као епископ дође у девичански манастир, он госпоћу Ксенију, и преко њене воље, постави за ђаконису, као заиста достојну тога чина. Јер, иако у телу, она вођаше анђеоски живот. И ма да је, као сенаторска кћи, одрасла у удобностима и нези, она се одаде врло тешком и суровом животу, и тако иђаше подвижничком савршенству неким новим и необичним и тешким путем. Уздржања њеног бојаху се демони, и побеђивани њеним постом и подвизима бегаху, и не усуђиваху се ни да јој приђу. Јела је сваки други, или трећи дан. А много пута и по читаву седмицу ништа није узимала у уста. А када се прихватала хране, она није јела ни поврће, ни сочиво, ни зеље, нити што друго од лепих јела, ни вина, него само мало хлеба, који је квасила својим сузама. Па и хлеб је посипала пепелом из кадионице. И тако је радила у току целог живота свог, испуњујући пророчку реч: Једох пепео као хлеб, и пиће своје сузама растварах (Пс. 101, 10). А стараше се на све могуће начине да то своје уздржање сакрије од сестара. Само њене две друге и сажитељке посматраху то кришом, и саме подражаваху њено добродетељно, врлинско житије. У ње је била таква разбуђеност, да је од вечера до јутрења по сву ноћ стајала молећи се са уздигнутим рукама к небу. To cy сестре стално посматрале кришом. Понекад би пак преклонила колена, и тако од вечера до јутра творила молитву са сузама. Тако је она стално служила Господу. И то је чинила с таквим смирењем, да је сматрала себе гором од свих.

Али, ко може испричати остале врлине њене? Која би реч била кадра да изрази све њене подвиге? Шта да речемо о њеној кротости? Јер је нико никада не виде да се љути, нити житије своје окаља неком сујетом и величањем. Лице у ње беше смерно, ум без охолости, поглед скроман, тело измождено испосништвом, а срце спокојно, без икакве пометености. И које то врлине не беше у ње? Бдење – непрекидно, уздржање – велико, смирење – неисказаио, љубав – неизмерна, бедне је помагала, страдалницима састрадавала, грешницима била милостива, а заведене изводила на пут покајања. О њеној пак одећи не треба ни говорити. Носила је неке рите, па је ипак сматрала да је и њих недостојна. И сав живот њен прохођаше у умилењу срца и непрестаном проливању суза. И пре су се могли видети студенци где за време жеге пресахну, него ли очи њене да престану са сузама. Гледајући стално ка љубљеном Христу, Женику свом, очи су њене проливале потоке суза, јер је чезнула да Га види лицем к лицу, и давидски говорила: Када ћу доћи и показати се лицу Божјем, лицу сладчајшег Женика мог? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3. 4).

А када се овој незаборавној девици, непорочној невести Христовој, приближи време да иде из овог привременог живота, настаде празник светог Јефрема, некадањег епископа у том граду. И блажени епископ Павле пође са целокупним клиром у село Левкин, у коме се налазила црква светог епископа Јефрема, и у њој чесне мошти његове. У то време преподобна Ксенија сазва све своје сестре у манастирску цркву, и стаде им говорити: Госпође моје и сестре, знам колику љубав к мени показасте, како слабост моју поднесосте, и помогосте мени странкињи. И сада вас молим, имајте ту љубав до краја према мени, слушкињи вашој, и помињите у молитвама својим мене убогу и грешну и странкињу, да се Бог смилује на мене, да ме греси моји не спрече, него да молитвама вашим несметано пређем ка Христу мом. И ево, крај се мој приближи, и душа је моја болна и жалосна веома, јер неприпремљена одлазим из тела свог. А пошто сада отац наш епископ, господин Павле, није овде, то му ви, када буде дошао, место мене реците: Овако рече убога Ксенија: Ради Бога, чесни оче, сећај се мога странствовања, јер си ме ти упутио, и увео у овај живот; стога – моли се за мене, да ме Господ не постиди у мојој нади!

Чувши то, све сестре стадоше плакати, и говорити: Госпођо наша и наставнице душа наших, ти нас остављаш сироте и бедне. Ко ће нас отсада упућивати на пут живота, ко поучавати? И ко ће се молити за нас кад нас чамотиња спопадне? He, госпођо, не остављај нас у овакво време! Сети се, ти си нас сабрала у овај тор свој; постарај се за душе наше, госпођо, и умоли Бога да те ради нас убогих остави још неко време у овом животу, да би нас упутила на спасење.

Припадоше к ногама њеним и две њене друге, плачући горко и говорећи: Ти нас већ напушташ, господарице наша, и одлазиш одавде без нас. А шта ћемо без тебе радити ми убоге? Шта ћемо чинити ми странкиње у туђој земљи? О! тешко нама убогима и беднима и странкињама што не радисмо на себи, те нас стога остављаш саме, госпођо наша! Сети се наших туга које с тобом заједно отуговасмо! Сети се странствовања нашег и свог! Сети се како ти у свему свесрдно послужисмо! Сети се нас, и помоли се за нас Богу, и поведи нас са собом, да се не одвајамо од тебе, госпођо наша!

У толиком свеопштем плачу и узбуђењу, стаде и сама госпођа Ксенија плачући говорити: Познато вам је, сестре моје, како свети апостол Петар пре толико времена изјављује ово, говорећи: He доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање. Али ће доћи дан Господњи као лупеж (2 Петр. 3, 9-10).

Знајући ово дакле, сестре моје, немојмо се лењити за ово кратко време, него стражимо, упалимо светилнике наше, узмимо уље у судове своје, припремимо се за сусрет Женика, јер не знамо у који ће нас час позвати Господ. Ето, жетва наилази, и делатељи су готови, само очекују заповест Господњу.

Када ово преподобна рече, и све сестре припадоше к ногама њеним плачуђи, она подиже к небу руке своје, и лијући сузе мољаше се овако: Боже, Ти си ме до овога часа штитио у странствовању мом, послушај мене убогу и грешну слушкињу Твоју: буди милостив овим слушкињама Твојим, сестрама мојим, чувај их, и сачувај од сваке замке ћавоље у славу и похвалу светог имена Твог! Молим Ти се, Боже мој, сети се и ових двеју сестара мојих, које су заједно са мном странствовале ради љубави Твоје! И као што се у овом привременом животу не одвојише од мене, тако нас и у Царству Твом не раздвој, него нас заједно удостој дворца Твог!

Пошто се тако помоли Богу, преподобна замоли сестре да све изађу на кратко време, и оставе је саму у потпуној тишини. И када све изађоше из цркве, она остаде сама. А две друге њене, стојећи пред вратима цркве, вираху кроз кључаоницу, и видеше како клечи и моли се Богу. Затим се крстолико распростре у молитви ничице по земљи, и док се тако распрострта мољаше, изненада сину у цркви светлост као муња и силан мирис стаде излазити из цркве. А оне брзо уђоше унутра, и кад је хтедоше подићи са земље, видеше да се упокојила у Господу. To би у подне у суботу двадесет и четвртог јануара 450 године. И изишавши те две сестре плачући, позваше друге сестре, говорећи: Мајке наше и сестре, ходите да кукамо, јер све осиротесмо! Ходите да плачемо, јер нам нестаде стуба! Лишисмо се чесне мајке наше; отиде од нас наставница наша, и остадосмо саме: света Ксенија, мајка наша умре!

Све сестре уђоше унутра, и кад је видеше где се преставила, настаде велики плач и јаук. А човекољубиви Бог, желећи да покаже свима какво је сакривено благо била на земљи преподобна Ксенија, показа велико и пресветло знамење на небу; у онај час, у који преподобна Ксенија предаде своју свету душу у руке Господње, у ведро и јасно подне, појави се на небу над девичким манастиром веома светао венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. – Ово знамење видеше сви. A грађани Миласа, који у то време са својим епископом преподобним Павлом још беху у селу Левкину, видеше ово знамеље на небу, и зачуђени, питаху се: Шта има ово да значи? Блажени пак епископ Павле Духом разумеде, и рече народу: Госпођа Ксенија усну, и због ње би ово знамење венца. – И чим заврши свету литургију, врати се епископ у град са свима људима који су о празнику били у селу, и нађоше грађани да је госпођа Ксенија умрла, као што им епископ објави.

У девички манастир слеже се силан свет: људи и жене са децом, привучени небеским знамењем. И говораху: Слава Теби Христе Боже, што имаш мноштво светих који тајно творе вољу твоју! Слава Теби, Сине Божји, који си се оваплотио и добровољно распео за нас грешне, што си нам открио своје велико благо, које се досада овде скривало! Слава Теби, Господе, што си убоги град Твој Милас удостојио да буде ризница и чувалиште Твога блага, чувајући у њему скупоцени бисер, свету невесту Твоју, коју си примио у своје небеске дворе, оставивши чисто и свето тело њено граду Твоме на чување!

Док тако сви плакаху и говораху, гледајући на венац и крст који су се видели на небу, сав се христољубиви народ, нарочито жене, запалише ревношћу, и громко говораху епископу Павлу: Немој скривати славу града нашег, преподобни епископе! немој прећутати хвалу нашу! немој скривати бисер који нам је Бог открио! Покажи отворено упаљену свећу, која је досада под поклопцем била и потајно светлила! покажи је свима, нека сви противници наши виде и познаду каквоме Господу служимо! Нека виде незнабошци и постиде се! Нека виде Јевреји тајну Крста, и познаду да је Бог Онај кога су они распели! Нека виде сви непријатељи Крста Христовог, и закукају! Нека виде како Господ Анђела и по смрти прославља слуге Своје! Нека виде сви каквом је славом Христос Бог овенчао невесту Своју Ксенију, коју су људи сматрали за непознату странкињу, и заробљеницу! Нека виде сви каквог се дара и благодати удостоји наш убоги град!

Док народ тако с усрђем говораше епископу, приступи епископ са свештенством чесном телу свете Ксеније, и, као што доликује, положише га на носиљку. Онда епископ и свештенство узеше носиљку на рамена; и испред њих су ношене многе свеће и кадионице; и певајући ношаху свето тело ка средини града. И сви се дивљаху дивном чуду; кад носиљка са телом свете Ксеније ношена иђаше, иђаше над носиљком и венац са крстом на небу јављени; и опет, када носиљку поставише усред града, стаде и венац са крстом изнад носиљке. – To чудесно знамење видеше и житељи околних села, те се у град слеже силан народ, тако да све улице беху закрчене. И блажени епископ Павле са народом проведе сву ноћ уочи недеље крај светог тела преподобне, бдећи и појући све до сванућа. И многа се исцелења догодише од светих моштију њених. Јер се сваки исцељиваше, ма од какве в дуготрајне болести боловао, чим би се дотакао носиљке.

Кад настаде света недеља, покрише плаштаницама чесно тело преподобне Ксеније, и појући погребне песме однесоше га до места званог Сикиније, на улазу у град, на јужној страни. Јер пре свога престављења света Ксенија је била оставила аманет да је ту сахране. И сав народ посматраше како венац од звезда са крстом иде по небу над светим телом преподобне док је ношено до Сикинија; и кад ту спустише одар, стаде и венац над њим. Док је сахрана обављана, неки из народа, од оних плаштаница што су биле на одру светитељкином, разделише међу собом на парчад, и са вером однеше да чувају ради исцељења од разних болести. Пошто епископ, као што је пропис, миром мироса свето тело преподобне Ксеније, и метну га у нови гроб, и тако изврши чесну сахрану, одмах постаде невидљив венац од звезда са крстом који је дотле сијао на небу. И биваху многа исцељења од гроба свете Ксеније свима који су са вером долазили.

Ускоро умре и једна од двеју друга преподобне Ксеније. Потом за њом убрзо и друга оде у вечни живот. И бише обадве сахрањене крај ногу свете госпође своје. А када мењаше светом ова друга, дођоше јој све монахиње, и заклињући је мољаху је да им каже све што зна о госпођи Ксенији. И она, видећи себе да је при крају овога живота, исприча им подробно све о светој Ксенији, откуда је, ко су јој родитељи, и због чега побеже из родитељског дома и свога отачаства са двема робињама својим, како прикри своје име Евсевија и назва се Ксенија, пошто странствоваше ради љубави Божје. И тако све дознаше непознато житије невесте Христове Ксеније.

Тако преподобна Ксенија угоди Богу: беше туђа свету, a житељ неба; беше у телу, а изједначи се са Ангелима бестелесним; скину тело као хаљину, и као змију згази ђавола; овај свет је сматрала као ђубре, и сачува непорочним своје девство као скупоцену ризницу; уневести се Христу љубављу, венча са вером; и чему се надаше, то и доби; и сада се радује у дворима Бесмртног Женика свог и молитвама својим много помаже вернима, јер смрт не умртви силе њене, нити доброчинства њена ограничи на једно место. Она је многе врлине стекла Христа ради, зато нам и Христос јавља преко ње велико милосрђе, одазивајући се светим молитвама своје љубљене невесте.

Пошто прође неколико година од престављења свете Ксеније, престави се и преподобни епископ Павле, духовни отац свете Ксеније. И он угоди Богу: јер молитве његове изгоњаху демоне и исцељиваху од сваке болести. И би погребен у цркви светог апостола Андреја, где најпре беше игуман. А душа његова света престаде Богу у слави светих. Нека нас његовим топлим посредовањем за нас пред Богом, и молитвама преподобне Евсевије, прозване Ксеније, и заступништвом светих двеју робиња њених, Господ удостоји милости своје, сада и увек и кроза све векове, амин.

—————————————————————————————

[1] Карија – југозападни део Малоазијског полуострва. Халикарнас – један од главних градова Карије.

[2] Од грчке речи ξενος, која значи: туђ, стран, иностран.

Ватопедска Богородица Утешитељка - Парамитија

Богородица Парамитја (Утешитељка)

Богородица Парамитја, Света Гора Атон 

Богородица “Парамитја” се налази у манастиру Ватопед. Ова најслађа икона је фреска из четрнаестог века. Раније се налазила у десном углу саборног храма, а након свог последњег чуда она је премештена у посебан параклис који се зове Пресвета Богородица Парамитја. Једном давно, оци су се били сакупили на вечерњем богослужењу. Након завршетка они кренуше да укажу поштовање икони Пресвете Богородице која се тада налазила ван зидина манастира. Игуман им даде кључ од спољашњих врата која су се увече закључавала. Сва светогорска врата се откључавају са изласком сунца и закључавају се са његовим заласком. Након заласка сунца она се не могу отворити, осим у неким нарочитим случајевима. Предање нам доноси да је двадесет првог јануара 1320. године, када је игуман био свети Генадије, пошто је дао кључеве од врата, икона оживела и Пресвета Богородица са ње проговорила рекавши: "Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата"! И тада - о чуда Твога Христе Царе -ти који си био у наручју Мајке твоје, Исусе, затворио си руком њена уста и рекао: "Не мати моја, не говори им. Остави нека пострадају како су заслужили, јер су запоставили своје монашке дужности! И тада Пресветеа Богородица са великом материнском смелошћу пред Сином својим и Богом, узе ручицу Христову и одаљи је од уста својих и наклонивши главу своју удесно повика игуману још једном: "Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата"! И још додаде: "и покајте се, јер је Син мој и Бог мој, гневан на вас". И понови она ово и по трећи пут: "Немојте данас да отварате врата манастирска..." Након ових чудесних речи Пресвета Богородица и Иисус постадоше опет као икона, с тим што се сама икона променила тако да на њој и данас Богородица држи ручицу Христову удаљену од уста својих, а глава јој је наклоњена на десну страну. Израз њеног лица је пун снисходљивости и материнске љубави, док Христос, иако је овде још дете, има строг израз лица попут Судије. Игуман је чуо речи које му је Богородица упутила и није отворио капију. Када су пирати видели да се врата не отварају и да су монаси на зидинама и да припремају кључало уље и воду како би се бранили, схватише да су њихове намере познате и отидоше а да нису похарали манастир. Ова икона је нерукотворена пошто је променила свој изглед и добила, благодаћу Божијом, онакав какав је данас. Због чудотворног јављања Богородичиног и због тога што је на тај начин спасила манастир, ова икона је добила назив "Богородица Парамитја" тј. утешитељна. Како говоре они који су ову икону видели и поклонили јој се, божанска сладост њеног лица оснажује и теши сваку душу. Чудо се преко ове иконе догодило још једном - ово се догодило након изградње нове Цркве - ради Богородичине смелости да се залаже за опроштај грехова људских заступништвом својим пред Сином и Богом њеним и да нас тако спасе од праведне осуде због мноштва прегрешења наших. Након што се, дакле, савршило оно чудо, монаси поставише пред иконом кандило које се никада није гасило. Сваког петка савршавали су Свету Литургију у том параклису Богородице Парамитје, и свакога дана су тамо појали псалме. Касније су се у овом параклису редовно догађала исцелења.

"Башта Пресвете Богородице"

Разговор са  Игуманом, архимандритом Јефремом Ватопедским - Манолис Мелинос