Како ће се остварити долазак антихриста?

ГЛОБАЛНА, СВЕТСКА РЕЛИГИЈА - ЕКУМЕНИЗАМ

Светска Религија се не ствара – ОНА ЈЕ ВЕЋ СТВОРЕНА, она већ постоји и делује!

Антихрист ће своју власт утврдити на три стуба: политика, економија, религија. То јест, још пре него што се Антихрист појави, организација која припрема његов долазак – светско масонство – ствoриће три светске подорганизације:

– Светска Политика
– Светска Економија
– Светска Религија

Ако је неопходно ми бисмо могли да у детаље проанализирамо и несумњиво се уверимо да светска Политика већ постоји. Много је примера. Немамо места да у овом кратком раду наведемо све, али већ постоје нови (унификовани) пасоши држава и светска полиција као јединствени орган светске политике.

Светска економија такође постоји. Постоји и светска НОВЧАНА ЈЕДИНИЦА. То није долар (он се користи само у САД) и није евро (он се користи само у Европи). Међународни новац је ЕЛЕКТРОНСКА ИНФОРМАЦИЈА, а монета је – електронска јединица! Све банке света су сједињене у једну мрежу и раде на том монетарном систему.

Лако закључујемо да ако већ постоје два стуба, онда (логично!) постоји и трећи – светска Религија! Да, постоји! Светска религија се назива СВЕјерес екуменизма. Створили су једну светску религију. Уједињене су све јереси – све нехришћанске религије: обновљена је Вавилонска кула (Пост. 11,4-9).

Светској религији припадају све људске религије које је измислио пали човек након што се одвојио од Бога и изгубио познање Истине. Њој припадају све “цркве” које су одсечене од Лозе Исус Христос. Тој светској религији припадају све званичне православне - екуменистичке цркве. Сви они имају заједнички религиозни живот, заједничке ритуале, заједничке литургије. Њихово јединство више није циљ ка коме се тежи – оно већ постоји! Оно је реална стварност! Изражава се у тим заједничким ритуалима, у тим заједничким литругијама, у заједничком религиозном животу…
Више о теми уједињења светских религија можете прочитати на линку (овде:)

 

Светска религија све спаја у једно: Далај Лама са Рабином

У тексту који следи даћемо само неколико примера, тек ради информисаности, без улажења у детаље. За нас је немогуће да опишемо сав деценијски ток религиозног живота СВЕјереси екуменизма, па још у истраживању овако малог обима. …Догађаји који се тамо наводе су познати. Такође, на ту тему постоји и небројено мноштво фотографија објављених у најразличитим земљама читавог света. Оне нису толико познате у православним земљамa, зато што их тамо не приказују, како православни не би увидели обману и како се не би узнемирили, и да не би изашли из прелести и из смртоносних мрежа екуменизма. У другим пак земљама јеретици и иноверци се радују када их виде.

Навешћемо само два нарочито карактеристична примера заједничких литургија. Из тих примера јасно се види да се светска Религија не ствара – ОНА ЈЕ ВЕЋ СТВОРЕНА, она већ постоји и делује! У тим мешовитим литургијама МАНИФЕСТУЈЕ СЕ и ДОБИЈА СВОЈ РЕАЛНИ ИЗРАЗ литургијски живот заједнички за све подрелигије које чине светску Религију! Ти примери дају нам представу о овој Религији, могућност да је посматрамо у пракси и да схватимо каква је та Религија и какав је њен живот!

 

Све религије су једно! Асизи 1986.

У тим заједничким литругијама нарочито је карактеристично то што обично почињу ОТКРИВЕНИМ НЕЗНАБОШТВОМ – ритуалним призивањем нечистих духова, како би они дошли и “благословили” и “осветили” литургију и све који у њој узимају учешћа. Заиста, сваки нормалан човек лако увиђа да то није благослов и освећење него нешто сасвим супротно: оскверњење и проклетство. У тој зајединчкој литургији узимају учешће представници новокалендарске “цркве” Грчке, Московске патријаршије и свих помесних официјелних цркава или боље рећи они који себе називају “православнима”. Поменути “православци” једнако као и остали присутни примају незнабожачко “освећење” и “благослов”. Реч је о различитим видовима шаманизма, о древним магијским ритуалима и свакојаким другим видовима отвореног паганства и сатанизма.

Светска Религија користи имена која придају мање - више “научни” призвук како самој религији као организацији, тако и њеним организованим обредима (збориштима): “Светски Савет Цркава”, “Шеста Генерална Асамблеја Светског Савета Цркава” – мада шамански ритуали који се тамо савршавају и међурелигиозна гунгула и хаос за разлику од самог назива уопште не делују научно.

Заједнички религиозни обред у Ванкуверу у Канади у августу 1983. отпочео је “свештеним” огњем и индијским шаманским ритуалом, којим се призивају нечисти духови како би дошли ради “благослова” и “освећења” литургије и свих њених учесника. Индијци су подигли тотем са симболом божанства покровитеља племена.

Јеврејски рабин проповеда о јединству између јевреја и хришћана. Слушаоци те проповеди који себе називају “православнима” очигледно се не буне против могућности ИДЕОЛОШКОГ јединства између 1) оних који су распели Христа и поричу да је Он Христос, и 2) њих самих, који признају да је Он Христос (тобоже признају!) па се зато и називају “хришћанима”, па још и “православнима”, и тобоже се клањају Њему, а не онима који су Га распели и њиховом лажном христу – антихристу!

ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – део саме литургије. На челу поворке носе корпу са хлебовима који симболизују или тачније речено ЗАМЕЊУЈУ свето Причешће и Тело Господа нашег Исуса Христа. Иза корпе носе Јеванђеље. Носи га православни или тачније назови - православни епископ Торонтски Сотирије који припада Константинопољској патријарши, Саборно анатемисаној новокалендарској “цркви”.

“Eпископ” Сотирије Торонтски из Константинопољске патријаршије благосиља Јеванђељем учеснике шаролике литургије.

“Митрополит” Хризостом из Константинопољске патријаршије, новокалендарске “цркве”, савршава “ломљење хлеба” за екуменистичко причешће! Овом пародијом, овим изругивањем, замењена је најсветија свештена радња која се на Православној Литургији савршава уз возглас: “Пазимо! Светиње светима!” Ово богохулно театрализовање Светиње представља крајњу безбожност!

А ово изгледа “појање” на литургији различитих духова…

То је потпуно сатанистички ритуал. Али оно што их изнад свега показјуе као НАЈВЕЋЕ рушитеље вере, то је чињеница да се шепуре у свештеним одеждама православља и користећи свете химне упућене Светом Богу – које је Он Сам предао светитељима Својим – они ту прослављају сатану, обмањујући наивне својом маском.

Заједничка литургија у Канбери у Аустралији одржана 7. фебруара 1991. године током “Седме Асамблеје Светског Савета Цркава”. Као и литургија у Ванкуверу у Канади, тако и ова започиње ОТВОРЕНИМ ПАГАНСТВОМ – ритуалним призивањем нечистих духова како би дошли и “благословили” и “осветили” литургију и све који у њој узимају учешће. Запаљен је био и огањ из кога је излазио “очишћујући” дим. СВИ учесници литургије пролазили су кроз тај дим и то “очишћење”: и представници Константинопољске патријаршије, и Грчке Новокалендарске цркве, и Московске патријаршије, и Српске патријаршије и сви други учесници који себе називају “православнима” – сви су они, улазећи у “Скинију поклоњења”, пролазили кроз тај оскврњујући “очишћујући” демонски дим – кађење демонима.

Скинија поклоњења. Где се савршава та заједничка литургија? Направили су један огроман шатор, који подсећа на старозаветну Скинију. Назвали су га “Скинија поклоњења”. Тамо су подигли једну бину, као у позоришту. Ту су поставили и “свети” Престол. На њему ће се савршавати литургија. Пре но што до тога дође, на самом почетку ће, као што смо рекли, бити обављено призивање нечистих духова – аустралијски шамански ритуали, крици, пљескање…

Ту се налазе и екуменисти, који се називају “православнима”. Ево њихове “православности”! Какве везе све то има са Светим Православљем? Када је било допустиво да пред Светим престолом, тамо где ће православни свештеник или архијереј служити Свету Литургију, претходно играју врачеви, полуголи и намазани бојама, да скачу пред Светим Престолом и испуштају такве нељудске, демонске крике? Је ли то Православље? Какве то уопште везе има са Православљем?

То је крајња безбожност!

 У “Скинији поклоњења” нашло се више од 4.000 учесника Асамблеје.

Ту учествују представници СВИХ помесних “православних” цркава:

18 представника Константинопољске патријаршије, на челу са ондашњим “митрополитом” Халкидонским, а данас “патријархом” Вартоломејом;

12 представника Грчке Новокалендарске “цркве” на челу са “митрополитом” Неапољским и Ставропољским Дионисијем…

Особа у раси у левом горњем углу није некакав обичан фотограф, него сам Христодулос, данашњи “архиепископ” новокалендарске “цркве” Грчке, а тада још “митрополит” Димитријадски.

Највећу делегацију, готово 40 представника, има Московска патријаршија, на челу са “митрополитом” Смоленским Кирилом (новоизабрани Руски патријарх).

Чита се ПРАВОСЛАВНИ СИМВОЛ ВЕРЕ! Парадокс, спрдња, или шта? Читају га заједно сви јеретици света (!?!) на челу са “архиепископом” Стилијаном из новокалендарске “цркве” Константинопољске патријаршије. Сходно томе он је – архијеретик. Читање се савршава на енглеском језику.

Поред њега је други архијеретик: “митрополит” Мирски Хризостом (који је на ванкуверској литургији савршавао ломљење хлеба). Између њих двојице стоји “свештеница” Lois са епитрахиљем!

А сада “митрополит” Хризостом чита “Оче наш” на грчком, док сви остали јеретици ту молитву читају на својим језицима.

Следи литургијски целив “Возљубим друг друга”. Тај целив има светотајински карактер – они који се целивају тиме исповедају своје јединомислије и ПОТПУНО ЈЕДИНСТВО ВЕРЕ!

У овом светотајинском литургијском целиву узима учешће и Христодулос, данашњи “архиепископ” екумениста - новокалендараца у читавој Грчкој, а у оно време “митрополит” Димитријадски. И он верује као овај незнабожац… дошао је да са радошћу изјави како имају ПОТПУНО ЈЕДИНСТВО ВЕРЕ!

“Свештеник” Српске цркве Милош Весин, који такође себе назива “православним”, диригује хором састављеним од представника најразличитијих јереси.

Протестантска “свештеница” чита Јеванђеље – Господ даје власт Апостолима Својим (а преко њих и епископима и свештеницима): “Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су” (Јн. 20,22-23). Снови о свештеничкој власти, епитрахиљу и… минђушама – све заједно…

Такозвани “православни” “епископи” и “свештеници” узимају учешће у овој “литургији” где су предстојатељи протестантске жене-“свештенице”.

“Свештени” излазак са заједничке литургије цркве лукавих. Предводи га протестантска свештеница Луис која весело поскакује у ритму тарамбука…

За њом иду протестанти и… они који себе називају “православнима”. Међу њима има и неких који изгледају као “духоносни старци”…

Тема овог међурелигиозног циркуса била је: “Дођи Душе Свети! Обнови сваку твар!! Али КАКАВ је то дух сишао на ову шаролику литургију? Дух Свети или некакав други дух (или духови)? На ово питање добијамо јасан одговор од недвосмисленог знака који је с времена на време показивао овај религиозни лидер са висине бине током свога религиозног скакања на крају заједничке литургије цркве лукавих…

 

Папа и Вартоломеј славе јединство

Догађаји које смо овде описали веома сажето, без детаља, веома јасно показују да све званичне цркве нису просто "православне цркве", него су то јеретичке “цркве” које припадају СВЕСВЕТСКОЈ јереси екуменизма. И такво чињенично стање се неумањује ако су неке од помесних цркава светског православља задржале стари календар јер оне саслужују и моле се заједно – сједињене су у истој тој СВЕјереси екуменизма – у цркви лукавих. Све те “цркве” које већ деценијама припадају свесветској Религији свих јереси не представљају и не могу бити православне!

Српска званична црква активни је органски члан нове светске религије

Оне су јеретичке, и при томе припадају најгорој од свих јереси у историји човечанства – свејереси екуменизма! Такве јереси није било у читавој досадашњој људској историји. Свака појединачна јерес или лажна религија је неупоредиво мање опасна у односу на ту ЈЕДНУ ОПШТУ РЕЛИГИЈУ свих јереси и религија. “Цркве” које припадају тој СВЕЈЕРЕСИ никако се не могу називати “православнима” – оне су подорганизације цркве лукавих.

ЈУГОСЛОВЕНСКО ПРИХВАТАЊЕ РИМОКАТОЛИЧКОГ КАЛЕНДАРА

У пројекту и формирању Југославије, државне творевине “троименог“ и `вишерелигиозног` народа`, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта по себи, је имало битну улогу. Југословенски екуменизам је подразумијевао преиначење “старе“ српске православне историје и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и стварање претпоставки заједничке југословенске будућности. Прелазак на грегоријански календар је имао функцију прављења дисконтинуитета у српској историјској и политичкој свијести православног памћења и предања.

У Краљевини СХС грегоријански календар је уведен првог мјесеца наредне године по формирању Краљевине СХС - Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године објављеном у првом броју „Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се дана 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919.године, након 14. јануара по јулијанском календару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.

Пошто су Хрвати и Словенци као римокатолици користили папски календар увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично представљало прелазак Краљевине Србије на грегоријански календар. Истим законом су и институције бивше Краљевине Црне Горе прешле на грегоријански календар. Потом је услиједило наметање грегоријанског календара Српској православној цркви. Превођење СПЦ на папски календар је планирано у склопу југословенског прозелитског пројекта унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис ради превођења православних цркава на грегоријански клаендар – експонент евроатланске стратегије у Цариграду и “источни папа“. На том скупу су биле присутне три православне аутокефалне цркве: Грчка, Румнска и Српска са југословенским предлагачима, док су најближе православне цркве и историјске патријаршије, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, одбиле да присуствују конгресу.

Грегоријански календар је политичким притиском наметнут Грчкој и Румунској цркви, а нетачно је да су Александријиска и Антиохијиска Црква затим добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под посебним притиском и уцјенама. После Мелентијевог конгреса александријски патријарх Фотије са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазива Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар, што је Александријску патријаршију означило као следећу мету.

Наивно је мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, или што грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Нажалост, тако су мислили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском уједињењу свијета нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат, његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба, али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима Цркве, изједначавањем православног и римокатоличког календара увођењем у оба додатне “тачности“, типичан је примјер југословенског ванхришћанског атеистичког  интернационализма.

Пошто идеологију масонског мондијализма, вавилонског мијешања народа и култура до стапања у утопистичкој визији једнобразног човјечанства, југословенски протагонисти новокалендарства нису могли сасвим јавно проповиједати православним Србима, као ни мисионари југословенске унијатске римокатоличке мисије, прозелитским подвођењем православним Србима су навођени економски разлози увођења грегоријанског календара. Указивано је да ће преласком на грегоријански календар бити „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може“.

Професор Милутин Миланковић није био само занесен астрофизиком у негирању религиозних разлога код предлога за увођење новог календара већ и идеолошко-политичким програмом. У званични извјештај унесене су  Миланковићеве ријечи: Делегате су имале разне грчке, румунска, српска, а ,,испосничка лица представљале су несрећну руску цркву’. Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русију односно Совјетском савезу грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србију односно Краљевну Југославију југословенска влада и Краљ Југославије. Нажалост, Румунска црква је била пројекат прозелитизма југословенског екуменистичког евроатланског програма што се обзнанило учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и рихватањем евроатланског календара.

Српски патријарх Павле и содомитски бракови у СПЦ

„Ма ко да говори нешто другачије него што је било заповеђено у Предању, чак ако је он достојан поверења, чак, ако је испосник, чак ако он живи целемудрено, твори чудеса, пророкује – нека буде за тебе као вук у јагњећој кожи, јер је он поборник духовне погибије…И ако такав раздаје своје имање беднима и горе премешта и ако тело своје предаје на мучење, нека буде за тебе противник, јер унижава закон и пророке чије је речи испунио Христос Својим боравком на земљи. Гледај на таквога, као на антихриста…“ И епископи нису изузетак, ово се на њих односи.

свети Игњатије Богоносац

Вук у овчјој кожи, јеретик и лажни патријарх српски Павле Стојчевић озаконио је содомитска венчања у СПЦ уколико неки мушкарац промени пол, ''постане жена'' (?!!) и обратно. Таквим особама који живе у највећим смртним противприродним гресима, несрећни јеретик Павле - ''светац који хода'', дозвољавао је и причест.

Тај несрећник променом пола није постао жена, већ је одстранио један део тела и легао у постељу са мушкарцем. Новотарију венчања између два мушкарца или две жене је озаконила СПЦ обављајући тај обред пред својим богом (оним рогатим којем деценијама и служе), лажући и варајући благочестиви народ да се код њих добија Тело и Крв Христова. Тим чином је данашња СПЦ званично постала содомитска.

Воистину су безумни и превртљиви они лажни епископи и лажни борци за веру који говоре да СПЦ и даље има освећујућу благодат у Светим Тајнама и да је она упркос свима јересима Црква Христова. Ти псеудо епископи су и сами змијски породи и чада тих истих јеретика екумениста. Свети Оци исповедају да је јерес болест ума, па нас став лажних бораца изнутра и њихових сателита који су се одвојили од њих пре неку годину не занимају. Нас занима благочестив народ којег лажући вуку за собом у ад.

Погледајмо текст где ''протојереј'' мр Велибор Џомић износи јасан став СПЦ о содомитским венчањима:

Трансџендери, особе које су промениле пол, могу да се крсте и венчавају у Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве, изјавио је за "Вијести" протојереј мр Велибор Џомић, парох подгорички и стручњак за црквено право. Званичан став СПЦ је, према Џомићевим тврдњама, да је транс особама „благословено коришћење дарова цркве Христове од крштења до причешћа".

Према тврдњама Џомића, такав став СПЦ је још 1986. године формулисао партријарх Павле као епископ рашко-призренски.

СПЦ венчава особе које су промениле пол, искључиво уз медицинску документацију.

Српска православна црква признаје брак између особа које су промениле пол, искључиво уз приложен доказ - медицинску документацију из које се види да се одређена особа није подвргла хируршком захвату из хира (?!!). Информацију о оваквој врсти брака објавили су недавно подгорички медији позивајући се на случај венчања две особе од којих је једна променила пол.

„С обзиром на то да промена пола не представља уобичајену појаву, црквени поступак са таквим особама је другачији као што је, на пример, другачији поступак када је младожења старији од младе више од 15 година или млада од младожење више од три године", рекао је Џомић.

Он је објаснио да особа која је због медицинске оправданости променила пол може да користи благодати светих тајни, али да са својим стањем мора да упозна свештеника.

„Свештеник је као духовник дужан да ту особу саслуша и поучи упознајући је са ставом Цркве Христове. Након тога, пароху се мора доставити ваљана медицинска документација која сведочи да се операцијама није приступило из хира, него из разлога медицинске нужности", објаснио је парох подгорички.

(наш додатак: које нужности, оне сатанске?)

Документација се, према његовим речима, са молбом прослеђује вишим црквеним властима, а свете тајне и обреди над таквим особама се обављају тек након благослова надлежног епископа. „Промене о којима говоримо морају бити евидентиране у црквеним матичним књигама", рекао је парох подгорички.

(наш додатак: дакле, содомија је за јеретика Павла и данашњу СПЦ једино бирократски проблем)

„Хируршка промена пола представља појаву новијег датума са којом се Црква кроз претходне векове није сусретала из простог разлога што медицинска наука није била на таквом степену развоја као што је данас", објаснио је Џомић. Он је рекао да у случају крштења и венчања трансродних особа постоје две ситуације: да ли је особа прво крштена, па онда приступила промени пола или обрнуто, напомињући да се света тајна крштења не понавља ни у једном случају.

„Крштење се врши над личношћу, а не над полом", рекао је Џомић. Он је истакао да, иако је изражена разлика полности на земљи, полне способности немају метафизички, вечни значај.

Позвавши се на светог апостола Павла (посланица Галатима), Џомић је поручио да „нема мушко ни женско, него су пред Богом једно".

(наш додатак: о, какво бедно и сатанско извртање Јеванђења)

Говорећи о том случају, подгорички парох протојереј мр Велибор Џомић каже за "Борбу" да је почетком ове године двоје младих у подгоричкој парохији за јул заказало венчање и да ни један детаљ није указивао да постоји нешто што је проблематично у њиховом случају.

"Све је наизглед било уобичајено, обављен је предбрачни разговор, упознати су са светом тајном брака и приложили су ваљане крштенице из једне београдске цркве. Међутим, с обзиром да је Подгорица мала средина, да се људи познају, добили смо анонимну дојаву да је младожења некада био женска особа и да је променио пол. Позвали смо их, обавили разговор, објаснили им да живимо у времену људских слобода и права, али да у цркви Христовој постоје правила којих се свештеници морају придржавати", објашњава Џомић.

Према његовим речима, добијено је признање да је младожења имао женско име, да је рођен као хермафродит, те да су му родитељи наденули женско име, а родбини и јавности представили као девојчицу.

"Та особа је цео живот живела са том патњом и стравичном располућеношћу. Касније, након пунолетства, имала је неколико хируршких интервенција како би своју спољашњост прилагодила својим унутрашњим осећањима", рекао је он. Велибор Џомић тврди да се венчање није могло обавити у заказаном термину управо због тога што су ту веома важну чињеницу прећутали приликом благовременог разговора са свештеником.

"Из суза које смо видели, осетили смо велику патњу те особе (наш додатак: лукава патетика не би ли се оправдало сатанско дело). Ту особу смо поучили да се преко парохијског свештеника нашем надлежном митрополиту мора да достави њихова писмена молба са пратећом документацијом која би потврдила да су такве хируршке интервенције извршене из разлога медицинске нужности, а не из хира или пркоса Богу", тврди Џомић.

Став православне цркве је да је особама које су из медицински оправданих (?!!) разлога приступила хируршким интервенцијама промене пола могуће крштење и причешће, али тек након благослова надлежног епископа.

Он додаје да се обреди над таквим лицима обављају тек након благослова надлежног епископа. Хируршке промене обавезно морају бити евидентиране у црквеним матичним књигама.

Овакав став цркве је формулисао патријарх Павле још 1986 . године као Епископ Рашко-Призренски што само по себи довољно говори колико црква прати савремене појаве у друштву, мери их и посматра у односу на вечност.

(наш додатак: видите ли које је године несрећни Павле увео содомију у Цркву? Воистину је Павле био и остао једна од највећих превара Србског народа. Јеретик и најревноснији екумениста у мантији Српске Православне Цркве - вук у овчјој кожи)

Благодат је тамо где је Истина

Највеће што постоји у овом палом свету је душа-ум који тражи Истину. Свет ће постојати док постоје умови који траже, и налазе Истину. Ускоро, кад Истину више не буде било могуће наћи - зато јер су синови лажи најпре затрли и затворили све путеве који воде до Ње, а затим је и Саму закопали под земљу плотског безумља, или кад генетском модификацијом човечанства нестане умова који траже Истину – свету ће доћи крај. Зато ја овим, неубедљиво сведочећи истину Цркве у нашем сасвим последњем времену, по немоћи својој остављам знак крај путића којим ионако иду ретки, и дајем прилику онима који долазе после нас да сами виде где је древна стаза Божија.

(цитат из једног текста монаха Григорија)

Светитељи и њихове мошти које се налазе у манастирима светих Немањића, нису издали Бога и православље, те не сме да буде чудно да и дан данас чудотворе (као и чудотворне иконе) и исцељују верујући народ који им се усрдно моли за помоћ.

Ми смо дужни да слушамо устав Цркве и свете Оце. 
Свети Оци и Васељенски Сабори безпоговорно јеретике објављују за анатемисане, одлучене и безблагодатне.

Благодатни огањ је Божија потврда догмата о Христовом Ваксрсењу и победи над смрћу, а не исправности вере и благодатности јеретичке Јерусалимске патријаршије на челу са Теофилом - данас. 
Благодатни Огањ је Божји доказ осуде на Страшном Суду, да немају изговор сви који не вероваше у Сина Божјег а знаше за то чудо.
Притом јавна је тајна да благодатни огањ не пали свећу јеретику јерусалимском Теофилу, већ деценијама пали кандило у гробу Господњем одакле Теофил пали и излази из гроба показујући народу.
Благодат у Светим Тајнама је оно што ниједан јеретик нема, самим тим ни зловерни јеретици из СПЦ и осталог официјалног псеудоправославља.

Народ најпре треба да схвати да данашњи јеретици СПЦ нису у Цркви Христовој. Они су само спољашњи привид и изглед Цркве - имитација сотонина (митре, браде и одежде).

Светосавску Србску Православну Цркву не чини ова данашња лажна СПЦ. Она је превара и обмана сатанина.
Цркву Христову на Земљи не чине зидине патријаршија и манастирска здања у којима се некада православље исповедало; већ скуп патријараха, архиепископа, митрополита, епископа који стоје у ИСТИНИ и који имају чисто апостолско прејемство. Црква није у зидинама већ у епископима, свештенству, монаштву у народу.

Под појмом Цркве, Апостол назива сабор верних. Њу је назвао телом Христовим и испуњењем Очевим, зато што ју је Отац испунио сваким даровима и зато што у њој, по пророчкој речи живи и пребива.”
Преподобни Теодорит Студит

Тамо где је јерес, где је лажно учење о Богу, где су анатеме Свеправославних Сабора пале на главу зловерујућих, тамо НЕМА АПОСТОЛСКОГ ПРЕЈЕМСТВА и самим тим НЕМА Цркве већ обмане сатанине. Добро обрати пажњу кога свети Теодор Студит назива Црквом, Сабор верних архијереја у истини, а не зидине црквених објеката.

– „ко прима лажне апостоле и лажне учитеље, ђавола прима“ –
„Какве Свете Тајне они могу вршити? Који дух силази на оно што они свештенодејствују, и на оне које они рукополажу?“ 
Преподобни великомученик Максим Исповедник

Онај ко не исповеда веру Цркве, налази се ван Цркве.
Преподобни Јован Касијан Римљанин

Јерес одваја сваког човека од Цркве.
Седми Васељенски Сабор

„Јер заиста, чим је уведена јерес, Ангео чувар тог места је одлетео и такав храм је постао ОБИЧАН ДОМ ”, тј. ЛИШЕН БЛАГОДАТИ!!!
(Св. Теодор Студит)

Хришћанска молитва не треба да буде гомила лажи, јер је упућена Богу, Небеском Оцу, Оцу Истине. Христос, Син Божији, који је за себе рекао да је Он „Пут Истина и Живот“, не може да лаже зато што је Он сам ИСТИНА! Када верници и свештеници спомињу епископа јеретика, они своје молитве не узносе Небеском Оцу, већ их упућују СОТОНИ, који је „лажа и отац лажи“.
Свети Григорије Ниски

Свети Григорије Палама – у „Оповргавању посланице Игњатија Антиохијског“ – директно одриче достојанство епископа, када он не иде за Истином:
„ Јер Цркви Христовој припадају само они, који прихватају истину Цркве; а они, који су непослушни тој истини, ни на који начин не могу да представљају Цркву и немају према њој никакав однос. Такви људи се баве самообманом, чак ако су свештеници, или архијереји. Прво, истинито хришћанство, карактерише се и опредељује, не личностима, већ апсолутном истином и непоколебљивом вером. „ И они, који припадају Цркви Христовој су од истине, а они, који нису од истине, они и не припадају Цркви Христовој, ма колико они говорили лажи о себи, када сами себе називају светим пастирима и архиепископима и тако их и други називају. А ми сви знамо, да се хришћанство одређује не спољашњим изгледом већ истиношћу и исправношћу вере.

Свети Фотије Велики писао је: „Када је пастир јеретик, тада он постаје вук и ми морамо да бежимо од њега, да нас он не би увео у заблуду и чак, ако је он миран, избегавај општење и разговор са њим, као од отрова змијског.“

Не померај древне међе које поставише оци ТВОЈИ!

"Господе, ко пребива у дому Твом (тј.Цркви) и ко ће се настанити у Гори Светој Твојој? Који ходи непорочан и твори правду, који говори истину у срцу свом."

(Пс. 14.1-2)


"Овако говори Адонај Господ: Ево Мене на те пастире и Ја ћу тражити овце Моје из руку њихових!"

(Јез. 34,10)


"Тешко пастиру празноме који оставља овце своје! Мач ће пасти на мишицу његову и на десно око његово! Усахнуће му  десница (тј.којом се чине добра дела) и ослепеће му десно око његово (тј. којим се види добро)!"

(Зах.11,17)


Говорећи да су мудри, полудеше.

(Рим. 1, 22)


"Молим вас, браћо, чувајте се оних који мимо учења којем сте научени, творе раздоре и саблазни и уклањајте се од њих!" 

(Рим. 16,17)


„Не померај древне међе које поставише оци твоји!“
(Приче 22,28)

"Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе Истини, људи развраћени умом и лажни у вери." 

(2.Тим. 4,8)


"Који вас смућује понеће грех, ма ко био."

(Гал. 5,10)


"Никог нема да виче за правду, ни да се пре за истину!"

(Иса. 59,4)


"Какав мир, код толиког блуда Језавеље мајке твоје!"

(4.Цар. 9,22)


"Који држе сујету и лаж, благодат своју оставише."

(Јона. 2,9)


"Тешко онима који хуле, који хуле на Закон!"

(Иса. 24,16)


"Зна Господ умовања мудраца, да су сујетна."

(1.Кор. 3,20)


„Прођите улицама Јерусалима и гледајте, тражите, по трговима питајте, нађите човека-само једног, који правду твори и истину иште! И опростићу Јерусалиму."

(Јер. 5,1)


"Који творе саблазни Царства Божјег неће наследити!"

(Гал. 5.19-24)


"Са преподобним  преподобан бићеш, и са невиним невин бићеш, и са изабраним изабран бићеш. А са кривим развратићеш се (крив бићеш)." 

(Пс.17.26-27)


„Када не би било гоњења, ни мученици не би просијали, ни исповедници не би добили венце победе од Христа и не би својим подвизима учврстили и обрадовали Православну Цркву.“  

(Свети Марко Ефески) 


„И, гле, због оскудице у побожности и у црквама ће се појавити јереси и расколи и као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних  у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабане. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога и учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове „типике“ приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу“

(Свети Анатолије Оптински)


Св. Максим Исповедник: „Саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу, него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на још већу пропаст оних који се држе те заблуде“

(из 12. Посланице)


Теодосије Велики пише цару Анастасију поводом монофизитске јереси: "Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. А оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога, кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви..."

(о. Јустин Поповић: "Житија Светих" за јануар, стр.292)


"Благодат је тамо где је истина."

(Св.Макарије Велики)


"Ми расуђујемо по предању отаца."

(Акта 4. Вас. Сабора)


"Свака новотарија и све што је противно Предању установљено или што ће се установити - анатема!"

(6. и 7. Вас. Сабор)


"Учење Светих Отаца Источне Цркве је - истинито; то је учење Духа Светог. Молим вас, држите се тог учења!"

(Свети Игњатије Брјанчанинов)


"Води рачуна о речима Отаца као о речима Божијим"

(Свети Јевтимије Велики)


"Ако се обратимо извору Божанског Предања, одмах ће престати људска заблуда."

(Свети Кипријан Картагински)


"Молим вас, чувајмо одлучно Свету Веру, јер видите колико има одступања од ње и колико морамо захваљивати Богу што нисмо доспели у неку заблуду, него смо добили и чувамо Веру Православну."

(Свети Теодор Студит)


"Када би и цео свет усвојио учење које је супротно Правоверју, ја га нећу усвојити, нити ћу одступити од Еванђелског и Апостолског Учења и од Предања Светих Отаца,  па макар ме и на смрт предали"

(Свети Мартин Исповедник)


"Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа.

Ко год и на какав год начин одступи од Цркве - у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења - ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви."

(Свештеномученик Иларион Тројицки)


"Католичанска Црква је ПРАВИЛНО И СПАСОНОСНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ У БОГА"

(Свети Максим Исповедник)


"Докле у цркви буду били архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење!"

(Св. Максим Исповедник)


"Сваки који дејствује против нарушавања Божјих или црквених заповеди је исповедник."

(Св.Теодор Студит)


"Они који се одвоје од епископа пре синодске истраге зато што он проповеда погрешно учење и јерес јавно, не само да нису подложни казни, него им припада слава Православних Хришћана"

(Никодим Аг.)


"Ко има Исповедање Католичанске Цркве он је истински син и причасник њен."

(Акта 7. Вас.Сабора)


"Ко год не прати црквене обичаје проглашене  од стране седам Васељенских Сабора и Свету Пасхалију и календар (месецослов) које су они установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену пасхалију и нови календар безбожних папиних астронома, и противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве - нека је анатема, одлучен од Цркве Христове и ван Сабора верних".

(Сабор 1583.)


"Сатанино дело је лукаво подражавање Истине"

(Св. Антоније Велики)


"Знај, ако од тебе изађе огањ саблазни и прогута друге, Бог ће из руке твоје тражити душе које прогута огањ твој. Ако ти и сам не вргаваш у огањ, него се само саглашаваш са онима који вргавају, на суду ћеш бити заједничар њихов."

(Св. Исак Сирин)


"Оне који у наше време преиначавају и изврћу истину, оне који се ките сујетном и лажном сличношћу Цркви, сличношћу туђом Христу и истини, њих нека нико не назива хришћанима и нека не општи са њима."

(Св. Јован Златоуст)


"Нема ничега средњег између истине и лажи."

(Св. Марко Ефески)

"Душама благочестивим и простим лако је избећи заблуде и пронаћи истину - само се окренемо источнику Божанственог Предања и заблуда ишчезава."

(Св.Кипријан Картагински)

Ми ти, читаоче, као печат, представљамо слово ревнитеља Христовог истинског, Светитеља Теофана Затворника. Слово о томе како православни и пастири Цркве треба да чувају свету истину.

"Да би се истина чувала, треба је примити. Да би се имала, треба је познати. Тако, сваки који зна хришћанску истину, постаје чувар, бранитељ и заштитник њен. Што је више оних који знају истину, то је силнија њена одбрана, тим је безбеднија она сама - не као сама по себи, но међу људима. Напротив, што је мање оних који знају истину, то је мање ограда против лажи - и тим је опаснији положај истине међу нама. Јер у том случају, јави ли се какво лажно учење, онај који не зна истину пропустиће га, пошто га као лажно не може ни препознати нити обличити. Од њега, лаж ће прећи другоме који не зна, од другог трећем, и тако даље. Лаж ће ући и истиснуће истину.

Је ли невин тај који ју је пропустио? Никако. То је исто као када војник, из нехата не научивши лозинку, пропусти непријатеља у логор. На тај начин, сваки који не зна истину већ је њен издајник, и издајник заједнице верних, Свете Цркве. Строго? Али тако јесте! Та кривица свом тежином пада на оне који имају моћи и начина да познају истину, а не сазнају је.

Хришћанину је страна потреба да све по своме разумева; он тражи једно - како су сви и свагда разумевали ствари и судили о њима. Све јереси и све лажи произишле су од нарушавања овог основног правила истине. Јерес је расуђивање о нечему по своме, без саображавања са обрасцем расуђивања који је Цркви предао Господ.

И тако, успроповедајмо, браћо, у храмовима и домовима, на сабрањима и у личним беседама, уснама, писмима, јавно. Будимо трубе, што се непрекидно гласају, трубе јасне. Одбацимо раздор, који тајно бива у редовима нашим, саставимо братски савез, усредоточимо силе, устремимо их све на једно. Истина сама за себе стоји: објавимо је у уши свима, и она ће сама привући оне које унапред позна Отац наш Небески. Само почнимо то дело тако, да нам нико по правди не може рећи: лекару, исцели себе!"

Св. Кипријан Картагенски говори да расколници и јеретици нису имали љубави, те су због тога, нарушили јединство Цркве: „Ђаво је смислио јереси и расколе, како би срушио веру, изопачио истину, и растргао јединство (у вери). Његови служитељи проповедају вероломство под изговором вере, антихриста под именом Христа и прикривајући лаж својом наводном правдољубивошћу, префињеним лукавством уништавају истину… и као што ђаво није Христос, мада и обмањује његовим именом, тако се ни хришћанином не може сматрати онај, који не пребива у истини Његовог Јеванђеља и вере.” па продужава не правећи никакву разлику између расколника и јеретика: „Господ наш Исус Христос у Свом Јеванђељу је сведочио да су Његови противници они који нису с Њим и који не сакупљајући са Њим растерују стадо Његово (…) Такође и блажени Апостол Јован (Богослов) није разликовао било какву јерес од раскола и није конкретно говорио о некима који су се одвојили, већ је све који су одступили од Цркве и деловали против ње, назвао антихристима. Одавде је очигледно да су противници Господњи и антихристи сви они за које се јасно зна да су одступили од љубави и јединства Саборне Цркве.”


(Писмо Магну о крштењу Новацијана – Св. Кипријан Картагенски)

 КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

 ''Веома ме жалости чињеница да су запостављена правила Отаца и што је у многоме заборављена строгост у Цркви. Плашим се да ће, мало по мало, ако се настави са таквим немаром, да ће доћи до велике пометње у црквеним пословима''.

 (Из Прве канонске посланице Светог Василија Великога хорепископима)



10. правило Св. Апостола

Који се заједно  са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.               



11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.



45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.



64. правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.



71. правило Св. Апостола

 Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.



9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди...



Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр. 9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: ''Који сте ван општења, одлазите'', не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.



32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослов.



33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.



34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.



38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.



6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.



10. правило Лаодикијскога Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.



72. правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јеретичком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи...



6. правило Св. Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их, разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу.



1. правило Картагенског Сабора

 Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.



15. канон Светог Константинопољског (двократног) Сабора

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.



46. правило св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу.



  Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)



Учење (јеретичко) противно православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.


 (Зонара, Тумачење 14. правила, IV Васељенског сабора)