ЈУГОСЛОВЕНСКО ПРИХВАТАЊЕ РИМОКАТОЛИЧКОГ КАЛЕНДАРА

У пројекту и формирању Југославије, државне творевине “троименог“ и `вишерелигиозног` народа`, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта по себи, је имало битну улогу. Југословенски екуменизам је подразумијевао преиначење “старе“ српске православне историје и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и стварање претпоставки заједничке југословенске будућности. Прелазак на грегоријански календар је имао функцију прављења дисконтинуитета у српској историјској и политичкој свијести православног памћења и предања.

У Краљевини СХС грегоријански календар је уведен првог мјесеца наредне године по формирању Краљевине СХС - Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године објављеном у првом броју „Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се дана 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919.године, након 14. јануара по јулијанском календару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.

Пошто су Хрвати и Словенци као римокатолици користили папски календар увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично представљало прелазак Краљевине Србије на грегоријански календар. Истим законом су и институције бивше Краљевине Црне Горе прешле на грегоријански календар. Потом је услиједило наметање грегоријанског календара Српској православној цркви. Превођење СПЦ на папски календар је планирано у склопу југословенског прозелитског пројекта унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис ради превођења православних цркава на грегоријански клаендар – експонент евроатланске стратегије у Цариграду и “источни папа“. На том скупу су биле присутне три православне аутокефалне цркве: Грчка, Румнска и Српска са југословенским предлагачима, док су најближе православне цркве и историјске патријаршије, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, одбиле да присуствују конгресу.

Грегоријански календар је политичким притиском наметнут Грчкој и Румунској цркви, а нетачно је да су Александријиска и Антиохијиска Црква затим добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под посебним притиском и уцјенама. После Мелентијевог конгреса александријски патријарх Фотије са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазива Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар, што је Александријску патријаршију означило као следећу мету.

Наивно је мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, или што грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Нажалост, тако су мислили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском уједињењу свијета нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат, његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба, али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима Цркве, изједначавањем православног и римокатоличког календара увођењем у оба додатне “тачности“, типичан је примјер југословенског ванхришћанског атеистичког  интернационализма.

Пошто идеологију масонског мондијализма, вавилонског мијешања народа и култура до стапања у утопистичкој визији једнобразног човјечанства, југословенски протагонисти новокалендарства нису могли сасвим јавно проповиједати православним Србима, као ни мисионари југословенске унијатске римокатоличке мисије, прозелитским подвођењем православним Србима су навођени економски разлози увођења грегоријанског календара. Указивано је да ће преласком на грегоријански календар бити „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може“.

Професор Милутин Миланковић није био само занесен астрофизиком у негирању религиозних разлога код предлога за увођење новог календара већ и идеолошко-политичким програмом. У званични извјештај унесене су  Миланковићеве ријечи: Делегате су имале разне грчке, румунска, српска, а ,,испосничка лица представљале су несрећну руску цркву’. Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русију односно Совјетском савезу грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србију односно Краљевну Југославију југословенска влада и Краљ Југославије. Нажалост, Румунска црква је била пројекат прозелитизма југословенског екуменистичког евроатланског програма што се обзнанило учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и рихватањем евроатланског календара.