Слово о смрти: као
уделу сваког човека
Судбина која је задесила оце и браћу моју, стићи ће и
мене. Они
су умрли: умрећу и ја. Остављам моју келију, у њој остављам и моје књиге, и
моје одежде, и мој радни сто, за којим сам провео многе сате; остављам све што
ми је било потребно или сам мислио да ми је потребно у овом животу. Из тих соба
у којима сам живео, изнећу само своје тело, као у предворје другога живота и
света; изнећу своје тело и предаћу га земљи, која је од почетка послужила за
тело људско. Истина је да то чека и вас, браћо, који читате ове редове. И ви
ћете умрети: на земљи ћете оставити све што је земаљско; само ћете душама
својим прећи у вечност.
Душа човекова постаје онаква
каква су јој дела. Као што се на огледалу одсликавају предмети који се поставе
пред њега, тако се и душа уобличава према ономе чиме се бави и што ради, према
свом окружењу. Када се предмет удаљи од огледала, које не зна за осећања, његов
одраз нестаје; али на словесној души остају трагови. Они могу бити ублажени и
замењени другима, али за то је потребан и труд и време. Отисци које душа носи у
тренутку своје смрти, они остају њени за вечност, и постају залог њеног вечног
блаженства или вечне муке.
Свети Игњатије Брјанчанинов
Нема коментара:
Постави коментар