МАЈОР УДБЕ О ПОСЉЕДЊИМ ДАНИМА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА: Капетане, знам да више нећу видјети слободу и Српску Спарту…
- Радојица-Рака Ивановић, пензионисани мајор УДБЕ,
носилац више ратних и мирнодопских одликовања, посведочио је, маја 1985. године
у канцеларији секретара Месне заједнице „Аеродром“ (Крагујевац) о страдању и
убиству митрополита Јоаникија Липовца (1890-1945)
.
Када је друг Зечевић отишао ја сам наредио да ми доведу господина Јоаникија. Пред мене су довели измученог човека, лице поднадуло од батина, на бради усирена крв. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да седне и запитао га да ли му шта треба. Тихим гласом је рекао: „Ако може, бар мало воде“. Наредио сам да донесу бокал и чашу и он је то попио наискап. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: „Хвала господине, Бог ће ти вратити“. Затражио сам његов предмет и видео у истом написано руком друга Ђиласа следеће: „Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранству. Треба му судити народни суд а ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим“.
Када сам то прочитао запитао сам га: „Да ли сте Ви свештениче баш ово како овде пише? Јесте ли бунили народ против комунизма, позивали на борбу против партизана, на братоубилачку борбу?
Погледао ме је и тихо ми рекао: „Како ја то све чинио велики Бог ми судио“.
Наредио сам да му донесу да једе и да се одмори, да га нико не сме тући и малтретирати док ја са њим радим. Незадуго послије тога упао је у канцеларију код мене један човек и рекао ми: „Што ти не устајеш да ме поздравиш, ја сам један од челних људи ОЗНЕ за Србију, Василије-Чиле Ковачевић. Тако се ја не дочекујем“, приповеда Ивановић.
– Одговорио сам му да му нигде не пише ко је, да носи кожни мантил и да му чинове не видим и да на челу не пише ко је ко, као и да се није најавио, наставља Ивановић.
Оштро ме је погледао, дограбио телефон и позвао Крцуна.
Нешто му је Крцун рекао нашта се он смирио и рекао: „Па добро, нека ти буде тако, ја сам мало био преоштар“. Запитао ме је шта је са издајничким попом Јоаникијем нашта сам му ја одговорио да сам тај случај добио тек јуче и да га проучавам још. Он ми је одговорио: „Слушај ти Шумадинац, сад ћеш да видиш како се то ради“. Када су довели мученог владику, овај Чиле се устремио на њега, почео да га шутира, песничи, бацио га је на под и отпочео да га гази. Владика није јаука пустио већ је само говорио: „Боже велики, дај ми снаге да све ово издржим и приђем твом Царству без греха!“
Како се владика онесвестио, ја сам рекао Ковачевићу да нема сврхе да га више туче. Ушао је Јеша (један од чувара) и још један од њих, ухватили су владику за руке и ноге и однели га у ћелију. Ковачевић је попио ракију и рекао: „Ово је само почетак шта га чека и упамтиће се како ми Црногорци кажњавамо издајнике. Неће се он наносити главе“. И отишао је.
У међувремену онај мој чувар Јеша је наставио да туче и малтретира и даље владику Јоаникија па сам га ја послао у премештај у Крагујевац не знајући да ћу се поново и тамо срести са њим. Гледао сам колико сам могао да заштитим Јоаникија од мучења, али ми није то увек полазило за руком. Једном је дошла и другарица Спасенија-Цана Бабовић да обиђе тог издајничког попа и почела да га вуче за косу и браду у чему сам је ја прекинуо и рекао да је то што ради срамота. Она ме је само погледала и отишла без поздрава.
Мислим да је то било 10. или 11. јуна. Стигао је поново Ковачевић и друг Ђилас. Затражили су да им доведем Јоаникија и у разговору са њим су остали око два сата. Ја сам био у другој канцеларији. Тукли су га, псовали Бога, мајку и ко зна још шта све. Када су изашли из канцеларије, Јоаникије је лежао на поду, лицем окренут надоле. Подигао сам га, позвао чуваре и попрскао га водом. Када је дошао себи, умио се и ја сам наредио да га одведу да легне и да га нико не дира. Два наредна дана нико га није дирао.
13. јуна 1945. године стигао је друг Ћећа са другом Крцуном. Дочекао сам их и испричао им све шта се дешавало са владиком.
Крцун ми је рекао: „Ма знаш Рако, онај Чиле је свиреп, он је како се прича и оца убио а како да не ради овако са свештеником. Чувај га се јер је незгодан. Већ се на тебе жалио како штитиш издајнике, али то му није код мене прошло. Буди обазрив и немој му се налазити на путу“.
15. јуна, пошто се мало опоравио Јоаникије Липовац ми је рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божје заповести закон. Још ми је рекао: „Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видети моје најближе и Црну Гору, Српску Спарту, зрно слободе. Тако је ваљда записано и тако Бог захтева“.
18. јуна ујутру, мислим да је било око 9 сати, позвао ме је стражар и рекао: “Друже капетане, тражи Вас онај свештеник.
Пре тога из Београда су стигли Ковачевић Василије и Павле Баљевић. Нису ми се јавили већ су отишли до кафане. О њиховом доласку су ме обавестили моји људи. Када је Владика Јоаникије доведен код мене обратио ми се следећим речима: „Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста, па хоћу нешто да те замолим. Молим те да овај мали завежљај када будеш могао пошаљеш мојима у Црну Гору јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и Сину Божјем Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао а Бог ми је сведок колико сам људи спасио…“
И предаде ми комадић крпице у којој је замотан један прстен са три камичка која су највјероватније испала приликом мучења владике. Незадуго после тога стигао је Ковачевић и рекао ми: „Сад ћеш, начелниче, да ме поведеш мало по околини и до твог Опленца па да касније завршим оно што сам дошао да урадим“. Сели смо у џип ја, он и још три његова човека и обишли Опленац. Све га је интересовало а посебно где је то Карађорђево оружје и какав је јунак био. Предвече смо се вратили у Аранђеловац. Његови пратиоци су ушли и извели Владику Јоаникија.
На моје питање куда ће Чиле ми је осорно рекао: „Ту у Буковик, подно Букуље где ће му бити добро. Ти гледај своја посла јер се ово тебе не тиче!“
После једно сат времена џип је пројурио. Отишли су ка Београду. Ја сам одмах ујутру отишао пут Буковика и распитао се код мештана шта се те ноћи збило. Рекли су ми, један старији човек мислим да су га звали Миша или некако тако, да је ту од стране једне групе људи доведен човек са брадом, да је било још, три или четири човека, да су побијени и да је у оног са брадом пуцано више пута и ту на брзину затрпани уз поток. Док нису затрпани, било је неколико стражара. Кажу да се онај са брадом крстио и гледао у небо, завршава своје сведочење Радојица-Рака Ивановић.
Извор: Слободна Херцеговина
”Народни херој” и комунистички злотвор Пеко Дапчевић (онај који је, између осталог, са Кочом Поповићем и Титом наручивао и бирао мете крвничког Савезничког бомбардовања 1944. године) овако разговара са свештеномучеником митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем Липовцем, непосредно пред митрополитово убиство у Аранђеловцу 1945. године. Митрополитов гроб се ни дан данас не зна.
Пеко Дапчевић: ”Јеси ли ти Јоаникије Липовац“?
Митрополит Јоаникије: ”Ја сам Јоаникије, митрополит црногорско-приморски“...
Пеко Дапчевић: ”Немаш право да се тако представљаш! На тој столици седели су велики и заслужни људи, а не издајници као што си ти“!
Митрополит Јоаникије: ”Немате право овако да говорите са мном, јер сам из италијанског логора у Албанији ослободио вашу мајку!
А и за вашег оца бих се ангажовао, али нисам стигао, јер је он нажалост убрзо умро“.
Пеко Дапчевић: ”И то је доказ да си служио окупатору“!
На две недавно откривене фотографије снимљене у Загребу 1945. у колони заробљеника је и Јоаникије (Липовац), за којег се верује да је после тога спроведен у Аранђеловац и стрељан.
Приче кажу да је после заробљавања у Словенији маја 1945, митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) одведен у Србију, заточен у вили „Малер” или „Савић” у Аранђеловцу, мучен и понижаван, на крају стрељан негде подно Букуље и сахрањен у овлаш затрпаном гробу на непознатој локацији. Документи и архивска грађа до сада доступни не откривају готово ништа о митрополитовим последњим данима. Његово име нађено је у извештају партизанске 8. црногорске бригаде од 12. маја 1945, где се он наводи међу заробљенима. Следећи познати документ датиран је на 21. јун исте године.
У питању је депеша Команде позадине партизанске 1. југословенске армије Митрополији црногорско-приморској: – Шаљемо вам панагију и крст који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму – слобода народу!
Баш због оскудности архивске грађе, као и чињенице да се 75 година не зна где је гроб овог црквеног великодостојника, сваки траг је историчарима значајан. То је случај и са недавно откривеним фотографијама, снимљеним у Загребу 1945. у команди Прве армије, на којима се у групи заробљеника види и митрополит Јоаникије. Када је позван да погледа снимке из фонда Музеја Југославије, а радило се о око 3.000 фотографија насталих од краја 1944. до почетка 1947, историчару др Бојану Димитријевићу из Института за савремену историју запале су за око једине две на којима је свештено лице.
– Фотографије је снимио каснији фото-репортер Танјуга, а настале су у Загребу после уласка партизанских снага. Две на којима је митрополит снимљене су вероватно између 15. и 20. маја, у горњем делу града, где је била команда Прве армије, чији се командант Пеко Дапчевић појављује на другим снимцима из ове групе. Поред митрополита је црногорски народни првак и бивши министар Саво Вулетић, а на једном од снимака виде се на челу колоне и два припадника Хрватских оружаних снага. Ово су вероватно последње фотографије митрополита Јоаникија пред ликвидацију која је извршена у Србији, где је скончао заједно с Вулетићем. Симболично је за мене било то што смо, игром случаја, фотографије открили баш на рођендан митрополита Јоаникија – каже Димитријевић.
Противник комуниста, на челу митрополије све време Другог светског рата у Црној Гори, где уз рат против окупатора бесни и онај грађански, Јоаникије Липовац је 1944. кренуо у повлачење ка Босни са четничким јединицама Павла Ђуришића и делом народа: укупно око 10.000 људи, међу којима је 3.000 цивила избеглица и око 70 свештеника Митрополије црногорско-приморске.
– Из докумената се види да митрополит Јоаникије прати црногорске снаге од Подгорице целим путем до Лијевча поља. У Лијевча пољу је чак у једној ситуацији био талац у преговорима са представницима НДХ и Секуле Дрљевића. После тога нисам нашао никакве податке о његовом кретању до извештаја према којем је међу заробљенима у Цељу – наводи Димитријевић.
(Фото:графије сведоче да је био спроведен кроз Загреб заједно за политичким представницима из Црне Горе и да су они били под посебним режимом, додаје наш саговорник. Око његовог спровођења у Србију, испитивања и стрељања има много недоумица.
– Није јасно која га је Озна испитивала. Да ли је то армијска Озна, тзв. Трећи контраобавештајни одсек, који се бавио ратним заробљеницима, или је то Озна за Србију, која се бавила и политичким заробљеницима. С обзиром на то да се у сведочењима помињу нека имена и из једне и из друге структуре, није јасно ко њега у ствари испитује и зашто је одведен у Аранђеловац. Свака Озна је у Словенији издвајала своје заробљенике, а по изјавама, припадници Озне за Црну Гору врше тријажу црногорских заробљеника у Марибору. Тако да је крајње необично зашто митрополит није предат Озни за Црну Гору. Може бити да су војни команданти који су били Црногорци, као што је Пеко Дапчевић, из неке личне освете желели да он буде код њих и да му је онда тако пресуђено без суда. Митрополит је као такав вероватно био незгодан за било какво суђење, али је био човек који је био љути противник комуниста у Црној Гори, где је ситуација била много драстичнија него у другим крајевима. Претпостављам да се због свега тога уопште није размишљало о било каквој судској верификацији његове кривице – сматра Димитријевић.
Сведочанства о ислеђивању и погубљењу митрополита Јоаникија само су посредна и дата су много година после тог догађаја, због чега, како истиче Димитријевић, не можемо да се ослонимо на њихову поузданост. Можда ће се у архивима наћи још неки податак, као што су случајно откривене и ове фотографије, али...
– Нисам убеђен с обзиром на то да су све овакве стране биле склоњене од очију јавности – сумњичав је наш саговорник.
Што се тиче локације гроба Јоаникија Липовца, Димитријевић верује да би она могла бити откривена уколико би постојала опсежна акција, али сматра да нема довољно воље да се то и спроведе.
После Другог светског рата, Митрополија црногорско-приморска била је десеткована: за време рата убијено је 12 свештеника, на стратиштима у Словенији стрељано је њих око 70, а страдао је и сам митрополит. Међу стрељанима у Словенији био је и Јоаникијев блиски сарадник и истакнути теолог свештеник Лука Вукмановић, потоњи свештеномученик Српске православне цркве, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, каснијег народног хероја Југославије.Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар