МАЈОР УДБЕ О ПОСЉЕДЊИМ ДАНИМА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА

 

МАЈОР УДБЕ О ПОСЉЕДЊИМ ДАНИМА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА: Капетане, знам да више нећу видјети слободу и Српску Спарту…

• Радојица-Рака Ивановић, пензионисани мајор УДБЕ, носилац више ратних и мирнодопских одликовања, посведочио је, маја 1985. године у канцеларији секретара Месне заједнице „Аеродром“ (Крагујевац) о страдању и убиству митрополита Јоаникија Липовца (1890-1945) .
  

 

– Једног дана сам добио наређење да одем у Аранђеловац и јавим се другу Зечевићу који за мене има специјалан задатак. Када сам стигао, рекао ми је: „Слушај друже Рако, ти си наш поверљив човек, искусан и мораћеш да се позабавиш са једним затвореником који се налази овде у Аранђеловцу у вили Малер. То је издајнички свештеник из Црне Горе, зове се Јоаникије Липовац, митрополит је. Наши су га ухватили у Словенији и по налогу друга Ђиласа доведен је овде. Ти ћеш га саслушавати и покушај да од њега много тога извучеш јер он све зна. Посебно обрати пажњу шта зна о Дражи, о Црногорском националном комитету, колико је водећих четничких главешина успело да емигрира и где се крију јер би смо их тако могли открити и ако их не можемо извести пред наредни суд бар онда да их ликвидирамо. Чини ми се да је тврд али ће га батине омекшати“.

Када је друг Зечевић отишао ја сам наредио да ми доведу господина Јоаникија. Пред мене су довели измученог човека, лице поднадуло од батина, на бради усирена крв. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да седне и запитао га да ли му шта треба. Тихим гласом је рекао: „Ако може, бар мало воде“. Наредио сам да донесу бокал и чашу и он је то попио наискап. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: „Хвала господине, Бог ће ти вратити“. Затражио сам његов предмет и видео у истом написано руком друга Ђиласа следеће: „Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранству. Треба му судити народни суд а ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим“.

Када сам то прочитао запитао сам га: „Да ли сте Ви свештениче баш ово како овде пише? Јесте ли бунили народ против комунизма, позивали на борбу против партизана, на братоубилачку борбу?

Погледао ме је и тихо ми рекао: „Како ја то све чинио велики Бог ми судио“.

Наредио сам да му донесу да једе и да се одмори, да га нико не сме тући и малтретирати док ја са њим радим. Незадуго послије тога упао је у канцеларију код мене један човек и рекао ми: „Што ти не устајеш да ме поздравиш, ја сам један од челних људи ОЗНЕ за Србију, Василије-Чиле Ковачевић. Тако се ја не дочекујем“, приповеда Ивановић.

– Одговорио сам му да му нигде не пише ко је, да носи кожни мантил и да му чинове не видим и да на челу не пише ко је ко, као и да се није најавио, наставља Ивановић.

Оштро ме је погледао, дограбио телефон и позвао Крцуна.

Нешто му је Крцун рекао нашта се он смирио и рекао: „Па добро, нека ти буде тако, ја сам мало био преоштар“. Запитао ме је шта је са издајничким попом Јоаникијем нашта сам му ја одговорио да сам тај случај добио тек јуче и да га проучавам још. Он ми је одговорио: „Слушај ти Шумадинац, сад ћеш да видиш како се то ради“. Када су довели мученог владику, овај Чиле се устремио на њега, почео да га шутира, песничи, бацио га је на под и отпочео да га гази. Владика није јаука пустио већ је само говорио: „Боже велики, дај ми снаге да све ово издржим и приђем твом Царству без греха!“

Како се владика онесвестио, ја сам рекао Ковачевићу да нема сврхе да га више туче. Ушао је Јеша (један од чувара) и још један од њих, ухватили су владику за руке и ноге и однели га у ћелију. Ковачевић је попио ракију и рекао: „Ово је само почетак шта га чека и упамтиће се како ми Црногорци кажњавамо издајнике. Неће се он наносити главе“. И отишао је.

У међувремену онај мој чувар Јеша је наставио да туче и малтретира и даље владику Јоаникија па сам га ја послао у премештај у Крагујевац не знајући да ћу се поново и тамо срести са њим. Гледао сам колико сам могао да заштитим Јоаникија од мучења, али ми није то увек полазило за руком. Једном је дошла и другарица Спасенија-Цана Бабовић да обиђе тог издајничког попа и почела да га вуче за косу и браду у чему сам је ја прекинуо и рекао да је то што ради срамота. Она ме је само погледала и отишла без поздрава.

Мислим да је то било 10. или 11. јуна. Стигао је поново Ковачевић и друг Ђилас. Затражили су да им доведем Јоаникија и у разговору са њим су остали око два сата. Ја сам био у другој канцеларији. Тукли су га, псовали Бога, мајку и ко зна још шта све. Када су изашли из канцеларије, Јоаникије је лежао на поду, лицем окренут надоле. Подигао сам га, позвао чуваре и попрскао га водом. Када је дошао себи, умио се и ја сам наредио да га одведу да легне и да га нико не дира. Два наредна дана нико га није дирао.

13. јуна 1945. године стигао је друг Ћећа са другом Крцуном. Дочекао сам их и испричао им све шта се дешавало са владиком.

Крцун ми је рекао: „Ма знаш Рако, онај Чиле је свиреп, он је како се прича и оца убио а како да не ради овако са свештеником. Чувај га се јер је незгодан. Већ се на тебе жалио како штитиш издајнике, али то му није код мене прошло. Буди обазрив и немој му се налазити на путу“.

15. јуна, пошто се мало опоравио Јоаникије Липовац ми је рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божје заповести закон. Још ми је рекао: „Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видети моје најближе и Црну Гору, Српску Спарту, зрно слободе. Тако је ваљда записано и тако Бог захтева“.

18. јуна ујутру, мислим да је било око 9 сати, позвао ме је стражар и рекао: “Друже капетане, тражи Вас онај свештеник.

Пре тога из Београда су стигли Ковачевић Василије и Павле Баљевић. Нису ми се јавили већ су отишли до кафане. О њиховом доласку су ме обавестили моји људи. Када је Владика Јоаникије доведен код мене обратио ми се следећим речима: „Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста, па хоћу нешто да те замолим. Молим те да овај мали завежљај када будеш могао пошаљеш мојима у Црну Гору јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и Сину Божјем Исусу Христу. Никога нисам издао, руке окаљао а Бог ми је сведок колико сам људи спасио…“

И предаде ми комадић крпице у којој је замотан један прстен са три камичка која су највјероватније испала приликом мучења владике. Незадуго после тога стигао је Ковачевић и рекао ми: „Сад ћеш, начелниче, да ме поведеш мало по околини и до твог Опленца па да касније завршим оно што сам дошао да урадим“. Сели смо у џип ја, он и још три његова човека и обишли Опленац. Све га је интересовало а посебно где је то Карађорђево оружје и какав је јунак био. Предвече смо се вратили у Аранђеловац. Његови пратиоци су ушли и извели Владику Јоаникија.

На моје питање куда ће Чиле ми је осорно рекао: „Ту у Буковик, подно Букуље где ће му бити добро. Ти гледај своја посла јер се ово тебе не тиче!“

После једно сат времена џип је пројурио. Отишли су ка Београду. Ја сам одмах ујутру отишао пут Буковика и распитао се код мештана шта се те ноћи збило. Рекли су ми, један старији човек мислим да су га звали Миша или некако тако, да је ту од стране једне групе људи доведен човек са брадом, да је било још, три или четири човека, да су побијени и да је у оног са брадом пуцано више пута и ту на брзину затрпани уз поток. Док нису затрпани, било је неколико стражара. Кажу да се онај са брадом крстио и гледао у небо, завршава своје сведочење Радојица-Рака Ивановић.

 

Извор: Слободна Херцеговина

 

Митрополит Порфирије признао јеретика за светитеља

“Био сам одушевљен што је дошло толико људи, с толиким поштовањем, с вјером у Бога”, рекао је митрополит загребачко-љубљански Порфирије у разговору за Вечерњи лист.

“ Свети Леополд Богдан Мандић је у љубави и смирености према Кристу чезнуо за јединством свих хришћана за које је молио и на којему је радио, што није ништа друго него испуњење Христових ријечи да сви буду једно. Зато је његов долазак управо у ово вријеме велики благослов за све нас, јер то његово путујуће, невидљиво мистично искуство сигурно утиче на све људе који га поштују”, изјавио је митрополит загребачко-љубљански Порфирије.

Митрополит Порфирије је био присутан на дочеку тијела Леополда Мандића испред Загребачке катедрале, а био је и на вечерњој молитви која је услиједила након тога, током које га је надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић посебно поздравио. У разговору који је водио новинар Дарко Павичић митрополит Порфирије је проговорио о “посебном духовном озрачју” које је долазак земних остатака Леополда Мандића створило у Загребу.

“Био сам одушевљен што је дошло толико људи, с толиким поштовањем, с вјером у Бога”, рекао је Порфирије и наставио:

“Вјера коју сам имао прилике видјети једноставно ме одушевила. Био сам испуњен и дирнут јер је то нада да смо ми људи који показујући вјеру имају потребу за љубављу. Многи који су ме послије сусретали исказивали су љубав и повјерење у оно што радимо. Знак је то да људи не пристају на подјеле и мржњу”.

Митрополит Порфирије је рекао и како је сигуран да је долазак тијела Леополда Мандића Божје дјело.

“Како би нас Бог потакнуо на нормалан живот успркос свим искушењима која нас окружују и којима понекад можемо бити подложни”, поручио је Порфирије који је додао и како долазак тијела католичког свеца значи пуно и за православне у Хрватској.

“Јер сваки просвећени и крепостан човјек светац је без обзира којој Цркви припада”, закључио је он у разговору за Вечерњи лист.

 

Вечерњи лист април 2016.

О Хришћанима који одају пошту умрлим јеретицима

„Ниједна јерес није се толико радикално и толико тоталитарно побунила против Богочовека Христа и Његове Цркве, као што је то учинио Папизам…“

(Архимандрит Јустин Поповић, „Човек и Богочовек“, издање Астир, Атина 1993, 6. издање, стр. 159.).

 

СВЕТИ НИКОДИМ СВЕТОГОРАЦ

(Тумачи 9. и 34. Канон Лаодикијског Сабора)

·     (Канон 9.): ,,...Сви који припадају Цркви, тј. Православни верници, не треба да иду на гробља јеретика, где су сахрањени поједини познати јеретици, или на места ггде су сахрањени њихови мученици; (...) Не треба да иду књима, православни Хришћани, нити да се моле, нити да траже исцелење, тј. да им одају пошту, или да ишту излечење својих болести. А који би то учинили, одређује овај Канон да се одлуче привремено, док се не покају и исповеде да су сагрешили. Погледај и 45. Канон Светих Апостола (тај Канон наређује одлучење клирика који се заједно моле са јеретицима)''.

 

·      (Канон 34.): ,,...9. Канон (претходно наведен) само одлучује оне који одлазе на гробове лажних мученика јеретика,... док овај 34. Канон анатемише оне који тамо иду, јер су пренебрегли истинске мученике Христове, ОДЕЛИВШИ СЕ ТАКО ОД БОГА, и отишли су лажним мученицима, са свим својим срцем и расположењем душе...''.

 

(Свети Никодим Светогорац, Пидалион (Крмчија) умног Брода, Једне Свете Католичанске (Саборне) и Апостолске Цркве Православних, Солун 2033, стр. 424, 424 и 433).

Вазнесење Господње - Спасовдан

 Вазнесење Господње - Спасовдан

Вазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске Цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино Црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај Рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога Црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала Оној првој Ластавици и одлетела за Њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа и Бога Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је Он почетак и пут? И није ли Он сам рекао Својим Апостолима: Ја идем да вам приправим место, и узећу вас к Себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад Ја будем подигнут од земље све ћу привући к Себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом стварању света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је са духовним крилима узнео Се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и Херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и Херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Богочовек, Господ и Спаситељ твој, Исус Христос, Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио Се на земљу, обукао Се у Тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје Лице да буде попљувано и предао Своје Тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио Се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је Васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад Вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у Ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1, 11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с Неба на земљу и рођење у Телу било изненађење за Ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су Ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести Архангела Гаврила Пресветој Дјеви у Назарету па све редом до Његовог моћног Вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклонити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: Вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну ,,..све добро чини'' (Мк. 7, 37), како ли тек ти, који си крштен у Његово Име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И Вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као Васкрсење. ,,Боље је за вас да Ја идем'', рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака Његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово Вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни Вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају Вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да Васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду Васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и Апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: ,,овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију'', дотле Апостоли говораху: ,,Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вечнога живота'' (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива Се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да Васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у Име Његово и опроштење греха по свима народима[1] почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није Васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили Божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, Архангел Гаврил, изговорио Пресветој Дјеви пророчким речима: ,,Он ће спасти људе Своје од гријеха њихових'', то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом Победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета Велика Жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост Васкрсења. У тајанственом смислу пак: ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци Страдања Господа, сведоци Његовог славног Васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И Апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у Апостола Свога, Господ је рекао: јер ти Се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А Апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: Овога Исуса Васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (Д.А. 2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо, што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и Сам Господ посведочио : Ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега, него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра, у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како Телесног Страдања, смрти и Васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и Васкрсења!

Но ипак у то време Апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: Нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога Васкрсења, показујући Себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о Царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, Силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке Своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао Се Васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао Се не до звезда него изнад звезда; уздигао Се не до Ангела него изнад Ангела, и не до највиших Сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих Рајских обиталишта Ангелских и праведничких, далеко, далеко и за Херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и Животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; није јој равна у противном правцу ни сама дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим Васкрслим Телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет Архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, Најблагословенији међу људима! О, благодатни Источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио Апостоле Твоје!

И кад гледаху за Њим где иде на небо, гле, два човјека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на Небо тако ће доћи као што видесте да иде на Небо. Два човека у белим хаљинама јесу два Ангела Божја. Невидљиве војске Ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с Неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рождеству у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо, тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице Ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље Ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује Ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз Ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они Му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао Се на Небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом Страдању и Васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим Који сиђе с неба, Син Човјечији (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о Хлебу који сиђе с Неба); а ако угледате Сина Човјечијег да одлази горе где је пре био (Јов. 6, 62)? и још оно: изиђох од Оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к Оцу (Јов. 16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и Васкрсењу. Но кад су Га видели Васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом Вазнесењу на Небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с Неба сишао, јер се на Небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на Небу као што је био и на земљи, јер Га Ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су Ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у Цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: Ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије Тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, Сила с висине , на ту прву Цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је Вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као Апостоли негда у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе Сила с висине, преслатки Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као Апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и Вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава, част, поклоњење и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Владика Николај Велимировић

---

[1] Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите Eвангелје всех твари. Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с Ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. " Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.