Ко су били истински покретачи Првог србског устанка?
Буну организовале хаџије из Свете земље
Турске дахије добро знале ко су ауторитети који народ
могу да покрену на буну. Хаџи Рувим и Хаџи Ђера окупили 12 кнезова који су
положили заклетву да ће подићи буну
манастир светог Саве Освећеног (јудејска пустиња)
МОНАСИ хаџије, следбеници поклоњења Светог Саве у
Светој земљи, просветитељи и завереници - Хаџи Рувим, Хаџи Ђера, Хаџи Мелентије
и Хаџи Георгије, били су истински покретачи Првог србског устанка. Србско
оружје би била само гомила гвожђурије да поклоници места Васкрсења Христовог у
Јерусалиму нису у народу одржали веру у Васкрс Србије.
- Дахије су пре кнезова желеле да побију монахе,
творце устаничке завере. Знали су да је њихов ауторитет права сила која може да
покрене народ на устанак. Хајдуцима и кнезовима народ није много веровао, али
"Божји угодници", хаџије, били су неприкосновени. Зато су Хаџи Рувим
и Хаџи Ђера у јануару 1803. у манастиру Боговађа могли да окупе 12 српских
кнезова и убеде их да положе заклетву да ће подићи устанак ако се султан оглуши
о молбе за обуздавање јаничара - каже историчар Борисав Челиковић.
Према описима с почетка 19. века, полагање заклетве
пред поклоницима Христовог гроба био је мистични ритуал који се примењивао само
у изузетним приликама. Они су тада симболично извртали црквене одоре и
упозоравали учеснике да ће се кривоклетство претворити у анатему за целу породицу.
- Хаџија је био у народном схватању посвећеник, више
од обичног смртника. То је била моћ која се стицала поклоњењем у Светој земљи.
За овај врло ризичан и скуп подухват одобрење су добијали само одабрани монаси.
Ходочашће у Свету земљу био је испит за будуће лидере националне борбе, чији је
носилац била Црква. Али и прилика да се успоставе везе са сличним поклоницима
других православних народа - објашњава Челиковић.
Прекаљени путник и поклоник кога су дахије намеравале
да посеку био је и Хаџи Мелентије Павловић, игуман манастира Раче, који је у
устанку постао соколски војвода, користећи се сабљом вешто као и крстом и
босиљком. Турска мета био је и Хаџи Георгије из Никоља Кабларског, центра
устаничке агитације и обавештајног рада још од аустро-турских ратова.
из србског устанка, Хаџи Рувим и Хаџи Ђера
Уочи избијања устанка 1804, код њега се од Турака
скривао Хаџи Рувим, на непрестаним путовањима између Свете Горе Атонске, Србске
Свете Горе у Овчарско-кабларској клисури и Студенице. Са тих путева је послао
14 посланица с позивом на борбу за ослобођење Србије. Иако су га дахијске уходе
вребале, искусни путник био је неухватљив. Све док није одлучио да сам оде у
Београд, пред бесне дахије. Хаџи Рувим се свесно жртвовао јер је знао да ће
његова смрт само убрзати србску побуну. Јаничарске вође су га пре погубљења
неколико дана мучиле. Хаџи Ђера, Рувимов саборац, убијен је шест дана пре
"сече кнезова" испред свог манастира Моравци.
- Архимандрит Хаџи Рувим Нешковић био је последња
жртва дахија у "сечи кнезова" почетком 1804, која је само убрзала избијање
буне против дахија. Протопрезвитер Пејић у писму митрополиту Стратимировићу
наводи да се од тамнице до места погубљења непрестано молио и да је на крају
замолио и своје убице да га пусте да се помоли још четврт часа, што су оне и
учиниле, те да је потом мирно поднео своју смрт. Тако је окончан живот
најугледније духовне личности у србском народу тог времена - наводи историчар
др Недељко В. Радосављевић из Историјског института.
Да би се разумела Хаџи Рувимова помиреност са смрћу,
неопходно је подсетити се какав је подухват био ходочашће у Свету земљу. Оно је
подразумевало смртне опасности током неколико недеља пешачења до пристаништа
Солуна или Цариграда, а затим и током пловидбе дуге двадесетак дана, на којима
нису биле реткост олује и пирати. Копно Свете земље није било много безбедније.
Лопови и исламски фанатици су претили у лавиринту уских уличица Јерусалима које
воде до Храма Васкрсења, а бедуинске разбојничке банде су биле нарочито опасне
за србске монахе поклонике који су обавезно ишли у Јудејску пустињу. Као и
Свети Сава, пели су се на Гору искушења изнад Јерихона, где је Христа током 40
дана поста искушавао проклети сатана, и у манастир Георгија Хозевита, у клисури Вади
Келт, крај пећине где је Свети Илија живео три године хранећи се оним што су му
доносили. Врхунац је био посета Мар Саби, манастиру Светог Саве Освећеног у
дубокој клисури Кедрона.
гроб Господњи
Овај испосник и светитељ из 5. века био је духовни
узор нашем Светом Сави Србском, коме је, по предању, завештао свој игумански
штап - патерицу. То и не би било чудно да први србски архиепископ није рођен
шест векова касније по његовом уснућу. Када је дошао на поклоњење у Мар Сабу, опустошену
бедуинским нападима, 1229, патерица му је са олтара пала пред ноге три пута.
После овог чуда Свети Сава је у Јудејску пустињу довео србске монахе, који су
од манастира направили тврђаву, чували га и управљали њиме следећих 130 година.
Упркос свим опасностима, поклоници из Србије нису
престајали да долазе, чак ни после пропасти средњовековне државе.
- Пропаст је преживела само једна институција -
Србска црква. Зато је морала да прерасте чисто религиозне оквире и постане
неугасиво кандило Србије, које одржава идеју о њеној обнови. Србски монаси због
тога одлазе у Свету земљу трагом Светог Саве, на извор хришћанства. У Светој
земљи раде скрипторијуми у којима се преписују књиге на србском које су за Србе
у робству или у расејању светиња јер преносе поруку са Христовог гроба:
"Очекујете Васкрсење, оно је стварност". На спољнополитичком плану та
порука је гласила: "Ми смо и даље ту и чекамо" - каже Владимир
Давидовић, стручњак за србску баштину, бивши секретар САНУ, сада помоћник
министра правде.
тамница Христова
РЕНЕСАНСНИ ПОКЛОНИК
БИОГРАФИЈА Хаџи Рувима указује да је стереотип о
неуком и недовољно образованом свештенству тог времена неодржив, наглашава
историчар др Недељко В. Радосављевић:
- Хаџи Рувим Нешковић био је свештеник, а касније
старешина два угледна манастира, Вољавче и Благовештења у Београдском пашалуку.
За то време, и у околностима у којима је живео, био је веома добро образован, а
поред знања грчког језика, овладао је и низом практичних вештина, попут
дубореза и краснописа. Хроничар и историчар, он је иза себе оставио многобројне
записе и кратке описе догађаја чији је савременик био.
извор: Новости
Нема коментара:
Постави коментар