Истинита прича о Рају

"Истинита прича о Рају"

"Хиљаду година пред Твојим очима, Господе; јесте као јучерашњи дан који прође"

(Пс. 90, 4)

Беше неки калуђер у манастиру, једном се запита: "Како може проћи хиљаду година као један дан? " Тако је лепо у Рају и такво велико блаженство, да хиљаду година јесу као један дан.

Калуђер беше црквењак и водио је узвишени живот. Он се молио Богородици неколико година и говорио је: "Мајко Божија, моли се Спаситељу Христу да ми покаже како хиљаду година пролазе као један дан? Јер знам да су ове речи Духа Светог истините. " Молио се три године, и Бог му показа.

Црквењак је после ноћног богослужења остао сам у цркви и читао је акатист Богородици. Кључеве је држао у руци а пану је држао преко рамена. Одједном у храм улете један орао и стаде на иконостас. Био је у хиљадама боја, имао је црне очи и гледао је по цркви. Свако перо било је као драги камен.

Калуђер, када је видео орла да је стао над иконостасом, заборави да се моли и помисли: "Ја ћу покушати да га ухватим! Јер ако њега ухватим, неће ми бити потребно друго богатство на овој земљи! Па макар само једно перо да му узмем!"

Скочи ка орлу, али орао одлети у средину цркве. Чинило се да не може летети. Калуђер за њим. Замало да га ухвати, али орао одлети у припрату.

"Авај, мени! Помози, Господе, да га ухватим!" Али када стави руку на њега, орао полети, али ниско, и тако одлете из цркве и стаде на ограду. Када се калуђер залетео да га ухвати, орао одлете у шуму.

Потом је монах прескочио ограду, говорећи: "Господе, помози ми да га ухватим!" Замало да га ухвати, али орао опет одлете, сада на неку ливаду. "Господе, немој ме оставити. Бар једно перо да узмем!"

Када је покушао поново да га ухвати, орао полети ка једној јели. Онда је монах почео плакати: "Господе, нисам био достојан да узмем једно перо". И гледао је ка орлу: "Господе, Господе, како је лепа птица! Нисам видео тако лепу птицу!"

Али одједном орао је почео да пева, неку песму коју овај монах никада није чуо на лицу ове земље. Беше то Анђео у лику орла, али он то није знао; и стајао је и гледао орла, који му је певао 355 година.

Мислећи да му је прошао само један сат, монах за ово време није ни остарио а није се ни уморио, нити огладнео, нити ожеднео и нико га није приметио.

Одлете орао, а монах је држао кључеве код себе, кад се одједном присети: "Тешко мени, нисам узео пану, и црква остаде откључана; одох да закључам цркву".

Стигао је у близину манастира, а кључеве је држао у руци; али манастир није препознао. Црква би другачије покривена, а ћелије беху измењене. Помисли у себи: "Господе, или је мене напустила памет, или овај манастир није наш!" Знајући да се задржао само један сат, отишао је код чувара са кључевима у руци.

Видећи старца с белом брадом, обасјана лица, рече му:

- Благословите оче! Који пут вас овде доводи?

- Сине, идем да закључам цркву.

- Али, одакле си? - Одавде, из манастира.

- А где си био? - Овде, у близини.

- Оче, ниси од наших.

- Не познајеш ме, сине, ја сам онај монах, црквењак и идем да закључам цркву!

- Сачекај, оче, да идем да јавим игуману.

Али, игуман је уснио један сан у коме је добио следеће откровење, неки глас који се три пута јављао: "Отворите капије манастира, да уђе голуб Господњи!"

- Оче дошао је неки старац, сјајног лица, и каже да жели закључати цркву, јер је црквењак.

- Отвори му, сине, јер је ово велика тајна! Дођи са њим код мене.

Кад су стигли код игумана, овај упита старца:

- Оче, да ли ме познајеш?

- Не.

- Да ли познајеш манастир?

- Не познајем га више. Цркву познајем, али као да ни она више није таква. Била је другачије покривена.

- Али, где си био до сада оче?

- Био сам овде у шуми.

Игуман нареди да се звони, и да се скупи цела обитељ, која је бројала око 300 монаха.

Потом је одвео овог калуђера ка средини цркве, оставио га пред иконостасом, да би га видели сви калуђери и упита га:

- Оче, од свих ових монаха, познајеш ли некога?

- Жив је Христос, не познајем никога! Одговори он.

- Да ли ви познајете овог калуђера? Питао је игуман монахе.

- Не познајемо га, одговорише сви.

- Оче, ако велиш да си отишао пре сат времена, ко беше игуман када си отишао? Упита га старац.

- Авва Иларион.

- Ко је био еклесијарх?

- Авва Амвросије.

- Ко је био економ?

- Авва Кириак.

- Ко беше ризничар?

- Авва Геронтије.

Онда рече игуман:

- Велика се тајна открива међу нама. Да дође задужени монах за архиву. И рече му: Иди и донеси архиву манастира овде, уназад за неколико стотина година и тражи када је био овај ред монаха. Тражио је уназад 50 година, за 100 година, тражио је за 200 година, за 300 година и нису пронашли. И тражили су уназад за 355 година и пронашли су неке списе поједене од мољаца, старе, и заборављене на тавану манастира. Када су почели читати, почели су да их проналазе.

- Оче, али када си ти отишао?

- Мора бити око сат и нешто.

- Оче, али за коју ствар си се молио Господу?

- Молим се одавно и читам молитву Богородици да ми Спаситељ покаже оно што каже у Псалтиру: Хиљаду година пред Твојим очима, Господе јесте као јучерашњи дан који прође!

- Оче, ево Пресвети и Предобри Бог удостојио те твоје молитве. Ниси желео да верујеш, али сад ћеш поверовати, хтео си да се увериш. Ево, од када си отишао прошло је 355 година!

Старац заплаче. Игуман му одговори:

- Погледај, оче, јер ти Господ показа чудо, за које си се у вери молио. Ако ти се 355 година учинило као један сат, верујеш ли сада да су хиљаду година пред Господом као један дан?

- Верујем, оче!

Онда је игуман заповедио неком свештенику да обуче брзо одејаније, донесе Свете Тајне и причести старца пред свима.

Старац прими Свете тајне и рече:

- Оци, опростите, јер велико чудо ми се збило. Лице му се осветли као сунце. Тражио је од свију опроштај и упокоји се у цркви.

Недеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа богослужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски "творци икона" и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању Апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју србског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених србских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметност, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Србска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: "Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша" (1. Јн. 5, 4).

Амин.

Свети Јован Кронштатски: Молитва пред иконом

Прекрасна је и богољубива навика код хришћана да имају икону Спаситеља и да My се моле. To је потреба за којом вапије наша душа...

И ето, имамо иконе Спаситеља, Мајке Божије и друге. Љубав хришћана према њима, са жељом да увек носе њихове ликове у мислима и у срцу, сама наша природа чулно-духовна, изазвала је неопходност да се оне изобразе иконописањем и да се ставе на почасно место у кући, као у нашим срцима или у домовима наших душа; да им се да најпочасније место и да се поштују пре свега срдачним поклоњењем, а потом и телесним...

Онога тренуткa када почињеш да се молиш у духу и истини пред светом иконом, на пример Спаситеља, тог тренутка до иконе долази дух онога који је насликан на икони, зато, ако је твоја вера у присуство лика насликаног на икони дошла дотле да ти видиш то лице живо, тада се оно заиста својом благодаћу ту и налази. На пример, чудотворне иконе, које говоре, које лију сузе, крв и друго; зато баш сви они гледају необично живо и изразито.

Шта је немогуће за Бога, Који може да оживи камен и створи од њега човека? Исто тако чудесно (дело), Он може да учини са насликаном иконом. Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23), и код онога који верује чудесно силази Вишњи. Он се сједињује са знамењем животворног крста и чудотвори.

Ви гледате у икону Спаситеља и видите, да Он гледа на вас пресветлим очима, а тај поглед и јесте слика тога, да Он заиста гледа на вас својим очима јаснијим од сунца и види све ваше мисли, чује све ваше жеље срца и уздахе. Икона је заиста образ, у цртама и знацима она представља нешто што је немогуће нацртати и означити, нешто што може да се постигне само вером.

Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам те изрезао; зидови су твоји једнако преда мном, говори Господ (Ис. 49, 16). Како је много утехе, живота у тим речима сведржитељног Промислитеља!

Дакле, молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан са њом благодаћу Својом; и Очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Очи су Господње на сваком мјесту, гледајући (Прич. 15, 3), значи, и на икони; и слухом изображеним на њој, слуша вас. Али, запамтите да су очи Његове очи Божије, уши Његове уши Бога свуда присутног.

Не прилагођавајте веру своме животу већ живот прилагођавајте вери

БЛАЖЕНИ АРХИЕП. СЕРАФИМ СОБОЉЕВ

ЗАВЕШТАЊЕ АРХИЕПИСКОПА СЕРАФИМА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

...Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. Модернисти  не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28)...

Пазите, браћо – говори Апостол – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. (Кол. 2, 8). Овде велики Апостол исказује не само жељу већ и опомену да се тврдо и непоколебиво држимо Православне вере и не падамо ни у какве јереси.

Апостол Павле нас чува од највећег зла, од најтежег греха, какав је јерес. То је грех самог Сатане, који је први јеретик (ето коме се уподобљују јеретици, прим. аутора блога), јер је неправославно помислио да може бити раван Богу. По сили тог греха, Деница је устао против свог Саздатеља и због тога је био лишен те највеличанственије благодатне славе, коју му је даровао Господ: он је изгубио своје блажено јединство са Богом, био низвргнут са Неба на земљу и осуђен на вечна адска мучења у геени огњеној.

Али и сви јеретици греше тим истим сатанским грехом. Изврћући и газећи једно или друго учење Христа Спаситеља, које им је предала Православна Црква кроз Апостоле и Свете Оце, они самим тиме устају против Бога и зато и наслеђују удео ђавола – вечно адско мучење.

Ова горка истина је описана у житију Киријака Отшелника. Овде се говори о томе како је неком иноку Теофану, Господ кроз Свог Анђела открио о загробном уделу Арија, Дискора, Севера, Нестора, Евтихија и других јеретика. Инок Теофан их је видео у адским мукама, обузетих пламеном адског огња.

Уосталом, јеретици подлежу тешкој казни не само у будућем животу, већ и у садашњем, земном. Исти тај велики Апостол говори: ''Аще мы, или Ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом вам, анафема да будет'' (Али ако вам и ми или Анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде) (Гал. 1, 8).

А шта то значи анатема? То значи удаљавање од нас унутрашње благодати крштења. А у њој је источник Истине и несаломиве силе за нашу борбу са злом. Она је наше средство достизања истините среће и вечне божанствене радости од сједињења са Христом.

Последично, православни хришћани који примају другу благовест, то јест ову или ону јерес – одвајају се од општења са Богом, Источником нашег спасења, од сваког истинитог добра и постају оруђе у рукама ђавола, т.ј. најнесрећнији људи на свету.

Какав закључак ми треба да извучемо из свега реченог? Ако је јерес тако погубна, онда ћемо се, возљубљена браћо и сестре у Христу, тврдо и неуклоно држати Православне вере, коју исповеда наша света Црква.

Та вера није само Апостолска већ и Отачка. Она се тако назива зато што су је Свети Оци коначно установили на Седам Васељенски Сабора, изложили је и предали нам је у наравственим (моралним) и вероучитељским нормама т.ј. у светим правилима (канонима) и догматима Православне Цркве.

Отачком се наша вера назива још и зато што су Свети Оци Васељенских Сабора, пре него што су обнародовали своје саборске одлуке, њих упоређивали са учењем Светих Отаца који су били пре њих. На тај начин, за саме Оце Васељенских Сабора, како сведоче о томе дела тих Сабора која су дошла до нас, вера Отаца који су били пре њих, била је критеријум истине. Па ако је за саме стубове Цркве Отачко учење било критеријум истине, онда тим пре за нас, грешне, свагда заблуделе, оно треба да буде то.

Ето зашто је највећи Свети Отац Руске Православне Цркве, преп. Серафим Саровски. говорио: ''Све што је целивала и примила Света Црква на Седам Васељенских Сабора, свето и неуклоно испуњавај. Тешко томе човеку који макар једну реч одузме или дода одлукама Васељенских Сабора.'' Овде св. Серафим Саровски под речју ''све'', наравно, подразумева сва правила (каноне) који се односе на наш морални живот и догмате наше вере.

Значајно је што се те светоотачке речи савршено поклапају са речима Ап. Павла, који у својој Другој посланици Солуњанима каже: ''Стойте и держите предания, имже научистеся или словом, или посланием нашим'' (Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.) (2 Фес. 2, 15).

Шта велики Апостол сматра под речју ''предања''? Несумњиво, и наравоученије (моралну поуку) и вероучење, т.ј. она правила моралног хришћанског живота и догмате наше вере, чему је он, као и сви други Апостоли, учио хришћане, и усмено и писмено. При чему нам Апостол, како овде објашњава епископ Теофан Затворник, заповеда да стојимо и будемо непромењиви у том њиховом  учењу т.ј. да не допуштамо никакве измене у светим правилима и догматима Православне Цркве.

Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу.

Модернисти  не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28).

Такви модернисти су били код нас у Русији, и то недавно. Они су се организовали у безакону заједницу под именом ''Жива црква'', која је допуштала жењени епископат, другобрачно свештенство и на друге начине уништавала наша света правила. Али Руски народ, је својом православном, кристално чистом вером, одбацио ''Живу цркву'' и она је ишчезла са лица руске земље.

Даље. Исходећи из лажне мисли о примени научног развоја на догмате, модернисти се труде да уведу измене и униште чак и саме догмате. И такви модернисти су били недавно код нас у Русији, под именом обновљенаца. Али и њих је Руски народ одбацио својом вером. И сада код нас нема ни ''Живе'' ни ''Обновљене'' цркве. Код нас постоји само једна, истинито Света и Православна Црква.

То вам је, љубљена у Христу децо, <...>   моја жеља: држите се свето и неуклоно наше Православне вере и у њеним правилима и у њеним догматима. Не прилагођавајте веру свом животу већ живот прилагођавајте вери. У истинито правславној вери налазите сву своју срећу.

Тада ћете бити истинити синови Православне Цркве и Господ ће излити на вас још овде Своју неоизрециву милост. А у будућем, загробном, животу, Он ће вам дати бескрајно блаженство Свог Небеског царства, чега да удостоји Господ све нас, молитвама Пречисте Мајке Божије и ради молитава великог борца против јереси и стуба Православља кога данас празнује Црква  - светог Василија Великог. Амин.

 

Из ''Слова на Нову 1946. годину.''

Извор: http://www.blagogon.ru/articles/237/
Превод: Православна породица, новембар 2015.

Свети Апостол и јеванђелист Матеј

16. НОВЕМБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНГЕЛИСТА МАТЕЈА

Свети Апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије,[1] живљаше у Галилејском граду Капернауму.[2] Он беше човек имућан и по занимању цариник.[3] Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини[4] и рече му: „Хајде за Мном!“

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, – све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника[5] и фарисеја.[6] Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, нero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто Учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? – А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.[7]

Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу Апостола.[8] Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим Апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на Апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим Апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се Апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали Апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.[9]

Отпутовавши из Јерусалима, свети Апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја – накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља.[10] Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће Мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.

Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши Апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? – Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, – и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети Апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа, и сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека – Христа.

Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на Апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, Апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и Апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. – To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја Апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати Апостола. Но кад се приближи Апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити Апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши Апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да Апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но Апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је Апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу Апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим Апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не могаше побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка Апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог Апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу.[11] Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно Апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог Апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети Апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: „Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно“.

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог Апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог Апостола, мољаше од светог Апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: „Надени му име не Фулвијан већ Матеј“.

Добивши на тај начин при крштењу Апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и Апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

---

[1] Мк. 2, 14; Мт. 9, 9; Лк. 5, 27.

[2] Капернаум – малени град на северозападној обали Генисаретског Језера или Тиверијадског Мора, у Галилеји. Сада рушевина тог града под именом Тел-Тум.

[3] Цариник – тојест закупац и скупљач пореза, царине, трошарине, или митар. Цариници су постављани од Римских власти да убирају порез и остале дажбине од Јевреја. При обављању тих послова, цариници cу обично употребљавали све могуће мере, да што више користи извуку за себе лично. Користољубиви и безобзирни, митари су сматрани од Јевреја за издајнике своје земље, свога народа и Бога. Грешник, незнабожац и митар – код Јевреја је значило једно исто; говорити с њима, сматрало се за грех; дружити се с њима, сматрано је за оскврњење, мада је и међy њима било добрих и богобојажљивих људи.

[4] Царина – место за наплаћивање дажбина, царине, трошарине од каравана који су пролазили приморским путем, и од лађара за превожење робе морем.

[5] Код Јевреја су се називали књижевницима људи високог књижног образовања, и најученији међу Јеврејима: они су тумачили закон, јавно учили и поучавали народ закону; називали су се равини и законоучитељи; познаваоци закона, они су решавали спорна питања, замршене послове, који су захтевали познавање закона и практично искуство; писци и писари, који су служили у синагогама и синедрионима. Ови учени Јевреји описују се у Новом Завету као посебан сталеж, различит од фарисеја; но у исто време они често иступају заједно са фарисејима. Већина књижевника била је слепо привржена многим предањима, која нису била у духу Божјег Закона, лажно тумачила Божји Закон, и била слепи вођ народа, радећи за славу од људи.

[6] Фарисеји – једна од Јеврејских секти; појавила се у II и III веку пре Христа. Фарисеј значи издвојени, нарочити, посебни. Тај су назив добили, јер су се старали да се одликују нарочитом ревношћу за Закон. У току времена, помоћу разних тумачења и допуна Закона образовало се мноштво предања, која су се првенствено односила на спољашњу, обредну страну Закона. Придајући свима отачким предањима и обичајима исту божанску важност као и Мојсијевом Закону, фарисеји су сачињавали посебну класу људи, и да би лакше сачували отачка предања, они су избегавали општење са осталим народом. Народ пак гледао је на њих као на људе нарочите, као на строге ревнитеље Закона који се старају да подрже у народу веру и побожност, и односио се према њима са дубоким поштовањем. Међутим, под спољашњом праведношћу и обредном ревношћу фарисеја тајило се најодвратније лицемерство, најхладнокрвнија бездушност и најнеморалнија делатност. Зато је Господ Христос карао и осуђивао њих више неголи ма коју другу врсту људи.

[7] Лк. 5, 27-32; Мт. 9, 9-13; Мк. 2, 14-17.

[8] Мт. 10, 1-42; Мк. 3, 13-19; Лк. 6, 14-16.

[9] Свети Матеј написао је Еванђеље око 41. године после Христа. To је била прва по времену свештена књига између свих књига Новога Завета, и зато заузима прво место. Свети Матеј је написао Еванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком дошло до нас, док се оно на јеврејском изгубило.

[10] Сирија – западна област Мале Азије, пружала се од Средоземног Мора до Еуфрата. Персија – у јужном делу Иранских равница, између реке Тигра, Персијског Залива и Каспијског Мора. Мидија – западни део Ирана, на југу од Каспијског Мора: са запада граничила Асиријом и Великом Јерменијом, с југа Персијом, са истока Парћијом. Парћија – пространа земља у Азији: на југоистоку од Каспијског Мора, и даље на исток до Индијског Мора. Етиопија – у Африци, на југу од Египта, где су сада Нубија и Абисинија.

Св. Игњатије Брјанчанинов: АНТИХРИСТ И ЊЕГОВО ВРЕМЕ

Уочи другог доласка Христовог, када хришћанство, духовно знање и расуђивање до крајности пресахну међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Нарочито ће сам антихрист обилно да точи чудеса, да поражава и задовољава њима телесно мудровање и неукост. Он ће им дати знамење са небеса које траже и ишчекују. Његов долазак, вели свети апостол Павле, збиће се по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасили (2. Сол. 2,6-10). Незнање и телесно мудровање, када виде та чудеса, никако се неће зауставити да би поразмислили: одмах ће их прихватити због сродности свога духа са њиховим у својој заслепљености дејство сатане ће признати и исповедити као највећу пројаву силе Божије. Антихрист ће бити примљен врло журно и непромишљено. Људи неће схватити да његова чудеса немају никакав добар, разуман циљ и никакво одређено значење, да су туђа истини, преиспуњена лажима, да представљају чудовишну, свезлобну и бесмислену глуму, која покушава да задиви, доведе у недоумицу и самозаборав, да превари, обмане, привуче привидом раскошног али испразног и глупог утиска који оставља.

Није чудно што ће одступници од хришћанства антихристова чудеса да приме без противречења и са одушевљењем, јер они су непријатељи истине, непријатељи Бога: на време ступивши у општење са сатаном по духу, они су себе припремили за отворено и делатно примање посланика и оруђа сатане, његовог учења и свих његових дела. Дубоку пажњу и сузе заслужује то што ће антихристова чудеса и дела довести у недоумицу и саме изабранике Божије. Узрок силног утицаја антихристовог на људе састојаће се у његовој адској покварености и лицемерју, којима ће се вешто прикрити најужасније зло у његовој необузданој и бестидној дрскости, уз најобилније садејство палих духова, и на крају у способности чињења чудеса, макар и лажних, али задивљујућих.

Људска уобразиља није у стању да себи представи таквог злочинца какав ће бити антихрист; људском срцу, чак и изопаченом, није својствено да поверује да би зло могло да достигне такав степен, какав ће достићи у антихристу. Он ће раструбити о себи, као што су то чиниле његове претече и праслике, назваће се проповедником и обновитаљем истинског Богопознања; они који не схватају хришћанство, видеће у њему представника и поборника истинске религије и придружиће му се. Он ће загрмети, назваће себе обећаним Месијом: васпитаници телесног мудровања дочекиваће га са клицањем; видевши његову славу, моћ, генијалне способности и најшири развој, прогласиће га за бога, постаће његови следбеници. Антихрист ће се показати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином; њега ће признати као таквога и покориће му се због његове узвишене добродетељи они који палу људску правду сматрају за правду, и нису је се одрекли ради правде Јеванђеља. Антихрист ће људском роду да понуди успостављање највећег земаљског благостања, понудиће почасти, богатство, раскош, телесне удобности и насладе; они који траже земаљско прихватиће антихриста и назваће га својим владиком. Антихрист ће пред људским родом, попут заводљивих позоришних представа, открити призоре задивљујућих чудеса, необјашњивих за савремену науку. Језивошћу и дивотом својих чудеса он ће изазвати страх, задовољиће неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољиће људску сујету и гордост, задовољиће телесно мудровање, сујеверје, довешће у недоумицу људску ученост; сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђили од руковођења светлошћу Божијом, биће наведени на покорност лукавоме (Отк. 13,8).

Свети Игњатије Брјанчанинов