Прекрасна је и богољубива навика код хришћана да имају икону Спаситеља и да My се моле. To је потреба за којом вапије наша душа...
И ето, имамо иконе Спаситеља, Мајке Божије и друге.
Љубав хришћана према њима, са жељом да увек носе њихове ликове у мислима и у
срцу, сама наша природа чулно-духовна, изазвала је неопходност да се оне
изобразе иконописањем и да се ставе на почасно место у кући, као у нашим срцима
или у домовима наших душа; да им се да најпочасније место и да се поштују пре
свега срдачним поклоњењем, а потом и телесним...
Онога тренуткa када почињеш да се молиш у духу и истини пред светом
иконом, на пример Спаситеља, тог тренутка до иконе долази дух онога који је
насликан на икони, зато, ако је твоја вера у присуство лика насликаног на икони
дошла дотле да ти видиш то лице живо, тада се оно заиста својом благодаћу ту и
налази. На пример, чудотворне иконе, које говоре, које лију сузе, крв и друго;
зато баш сви они гледају необично живо и изразито.
Шта је немогуће за Бога, Који може да оживи камен и
створи од њега човека? Исто тако чудесно (дело), Он може да учини са насликаном
иконом. Све је могуће ономе који верује
(Мк. 9, 23), и код онога који верује чудесно силази Вишњи. Он се сједињује са
знамењем животворног крста и чудотвори.
Ви гледате у икону Спаситеља и видите, да Он гледа на
вас пресветлим очима, а тај поглед и јесте слика тога, да Он заиста гледа на
вас својим очима јаснијим од сунца и види све ваше мисли, чује све ваше жеље
срца и уздахе. Икона је заиста образ, у цртама и знацима она представља нешто
што је немогуће нацртати и означити, нешто што може да се постигне само вером.
Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све
са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на
длану. Гле, на длановима сам те изрезао;
зидови су твоји једнако преда мном, говори Господ (Ис. 49, 16). Како је
много утехе, живота у тим речима сведржитељног Промислитеља!
Нема коментара:
Постави коментар