Благовести

25. МАРТ

Благовести

Tропар, глас 4.

Днес спасенија нашего главизна и јеже от вјека тајинства јављеније: Син Божиј Син Дјеви бивајет и Гаврил благодат благовјетствујет. Тјемже и ми с Њим Богородицје возопијим: Радујсја, Благодатнаја, Господ с Тобоју.

Тропар, глас 4.

Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом!

Кондак, глас 8.

Возбраној Војеводје Побједитељнаја, јако избавилшесја от злих, Благодарственаја, восписујем Ти раби Твоји Богородице, но јако имушчаја державу непобједимују, от всјаких нас бјед свободи да зовем Ти: Радујсја, Невјесто Неневјестнаја.

Кондак, глас 8.

Теби, Изабраној Војвоткињи, ми слуге Твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А Ти, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неудата!

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења – када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и допуштењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о Њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики Архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, Дјевојка ће зачети и родиће Сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости Архангелској и рече јој: Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом Архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је Архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

РЕЧ НА БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Кад се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету Девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква Девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње – пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, Она која је имала родити светије од свих светих Слово (Логоса). Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра Њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за Мајку предвечног Слова свог, о чијем оваплоћењу од Ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове Благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, Девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној Девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да Девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та Девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту Девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом Њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја Је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане Његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење Њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до Вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у Њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону Она, као и остале вршњакиње Њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја Њеног посветили Богу; да је Она обећала остати Девојком до смрти; да се Она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак Њу, Девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа Девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну Девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је Девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад Она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с Њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу Њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону Њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. – И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дјева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дјева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. – И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, Њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар Њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Слова, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, Архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Ангелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог Ангела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И Ангео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, Он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би Ангео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи Мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Слово хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Ангела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Слово оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени – пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Ангео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Ангела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту дјевства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје Ногама Његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Дјеве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју Човека видети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун Човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Ангелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у Њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на Њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје Њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, Дјевојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше Серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше Његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ Мој, савивши небеса, сиђе и усели се у Мене, са жељом да Тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, Архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред Њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дјева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом (Лк. 1, 28), који је пре Тебе; сада је с Тобом, и мало касније родиће се из Тебе; Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с Тобом! очигледно показују присуство Цара, који од Ње прими Тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину Благословена! Радуј се, Дјево Најузвишенија! Радуј се, прекрасни Храме небеске славе! Радуј се, освећена Палато Цара! Радуј се, Дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те Пророчицом и Дјевом и Књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си Благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена Ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва Гором сеновитом. И Тебе, Гору Божју, Гору високу, Гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама Ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни Светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена Ти, која као Рај имаш у себи Едемски Врт – Христоса, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе Твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Ангела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала зашта да се плаши од појаве Ангела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Ангелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку Ангелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Ангео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што Њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Ангео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао и недоумицу, како ће Дјевојка зачети и родити Сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Ангео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о Дјевојци: Ти си та Дјевојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина Твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер Пречисти по природи Бог тражи да се роди од Пречисте целомудрене Дјевојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који Мене љубе, и они који Ме траже наћи ће милост[2]. – А пошто си Га Ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него Обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од Тебе Девствене Матере без оца. Његово је Име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство Његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Ангелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Ангеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је Дјевојка која није познала мужа. Зато је и питала Ангела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Ангелу: Кажи ми начин Рождества, о Ангеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав Плод, али без повреде девичанства. – А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Ангела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће Дјевојка зачети, али није читала на који ће начин Дјевојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, Дјевојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Ангео сада у благовести објављује. – Ангео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; Зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Највишега осениће Те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо Зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе Дјевојке произвести живо Дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби Дјевојачкој уобличити Човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у Теби, о Пресвета Дјево, да ће у пречистој утроби Твојој бесемено устројити од Тела твог Тело бестелесном Богу Слову. Јер ће кроз Тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући Те својом божанском славом, да би Ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног Човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна Дјевојка као што си била и пре порођаја. То ће у Теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран Ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче Сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна Дјевојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти Дјевојка зачећеш.

Слушајући од Ангела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби Њеној, дејством Светога Духа, изврши се Зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном Серафимске љубави гораше Дух Њен, и сав Ум Њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу Његовом на неизразив начин; и у том Њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде Тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Ангео, по наређењу Божјем, обави Благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од Ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. Амин.

ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ“, на острву Тиносу у Грчкој

Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу[3] у Грчкој, потиче још из доба пре арапског робства, које је било давно пре турског робства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос не зна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпана под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако: На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.

Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. – А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.

Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији[4]! Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати.

Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.

Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове.

Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише.

Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело.

Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.[5]

——————————————

[1] Ис. 66, 2.

[2] Прич. 8, 17.

[3] Острво Тинос спада у групу острва званих Кикладе у Јегејском Мору. Од Атинског пристаништа је удаљено до шест сати бродом.

[4] Ова преподобна монахиња Пелагија заиста постаде блажена. Пошто се мирно упокоји у Господу 28. априла 1834. године, би прибројана лику преподобних и унета у календар Грчке Цркве.

[5] Ова света Икона би једном украдена од стране једног среброљупца, 15. децембра 1824. године. Али убрзо он би откривен и од свенародног гњева кажњен, а чудотворна Икона би свечано враћена у свети храм Богоматере, где и данас почива.

Преподобни Тит Печерски

Преподобни Тит Печерски

Како се открива гнев Божји с неба на грех људски (ср. Рим. 1, 18), и како мир Божји који превазилази сваки ум (ср. Флб. 4, 7) чува тело и душу човека који мир иште, показује нам на очигледан начин житије овог блаженог Тита. Монахујући у Печерском манастиру, Тит би удостојен презвитерског чина. На подвиге, достојне вечнога блаженства, он би упућен следећом околношћу. Овом блаженом презвитеру Титу бејаше брат по духу црноризац истога манастира Евагрије, ђакон по чину. Међу њима беше велика и целицемерна љубав, тако да се сви дивљаху њиховој једнодушности и искреној љубави. Но ненавидник сваког добра ђаво, навикнут да сеје кукољ по пшеници, посеја и међу њима непријатељство. Гневом и мржњом он тако помрачи њихова срца, да они просто не могаху гледати један другога, и на све могуће начине избегаваху један другога. Када је један од њих кадио у цркви, други се склањао од кађења; а ако се не би склонио, онај би га преминуо не покадивши га. У таквом мраку греховном они проведоше дуго време, па се чак усуђиваху да приносе Божанске Дарове и да се причешћују Њима, не помиривши се међу собом и не измоливши опроштај један од другога. На све то подбадаше их враг. Братија пак мољаше их много пута да се помире, али они нису хтели ни да чују за то. Једном се, по промислу Божјем, Тит тако тешко разболе, да је мислио да неће остати у животу. И стаде горко плакати због греха свог, па смирено и понизно посла ђакону Евагрију ову искрену поруку: "Опрости ми, брате, Господа ради, јер те гневом својим увредих". Али он му не само не опрости, него га штавише стаде грубим речима проклињати. Међутим братија, видевши да Тит већ умире, довукоше Евагрија силом, да се опрости са братом. Угледавши га, болник се одмах подиже, и паде му ничице пред ноге, говорећи са сузама: "Опрости ми, оче, и благослови!" Но Евагрије, немилостив и нечовечан, окрену се од брата и пред свима изговори ове страшне речи: "Никада се нећу помирити с њим, ни у овом свету ни у оном!"

Рекавши то, он се истрже из руку братије, и одмах паде. Братија хтедоше да га подигну, и гле - он већ беше мртав. И не могаху му братија ни руке прекрстити, ни уста затворити, ни очи заклопити, као да беше одавна умро. А блажени Тит у то исто време устаде потпуно здрав, као да никада није боловао. И сви бише запрепашћени тако изненадном смрћу једнога и тако брзим исцељењем другога. И стадоше распитивати исцељеног презвитера Тита, шта то значи. Блажени Тит им онда подробно исприча све што му би откривено: "За време болести док још бејах обузет гневом, ја видех како Ангели отступише од мене и плакаху због погибије душе моје, а ђаволи се радоваху због гнева мог. Тога ради вас ја и стадох молити да идете и измолите ми опроштај од брата. И када га ви приведосте к мени, и ја му се поклоних a он сe окрену од мене, видех једног немилостивог Ангела са пламеним копљем, којим он удари неопростившег ми брата, и он одмах паде мртав. А мени тај исти Ангео пружи руку и подиже ме, и ево сам здрав".

Уплашени овим казивањем, братија много плакаху над грозно умрлим Евагријем. И погребоше га, али са отвореним очима и устима, и са испруженим рукама. А сами се стадоше нарочито чувати од гнева, праштајући један другоме сваку увредљиву реч, и сећајући се добро оне поуке Господње: "Сваки који се гневи на брата свог ни за што, биће крив суду" (Мт. 5, 22). Усто, и свети Јефрем Сирин је рекао: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, таквога очекује неумољиви суд". И могаше се тада говорити о уразумљеној братији: Велики мир имају они који љубе закон Твој, Господе (Псал. 118, 165). Но нарочито сам блажени презвитер Тит увиде да преко помирења са братом он обрете мир са Богом, што га сачува и од телесне и од душевне смрти. Од тог доба он и не помисли гневити се на ма кога, него, искоренивши потпуно гнев, он стече према свој братији љубав по Богу која никад не престаје, која је, као корен мира, свеза савршенства (Кол. 3, 14); љубав која је од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне (1 Тим. 1, 5); љубав која дуго трпи, која је самилосна, која не завиди (1 Кор. 13, 4); љубав која садржи у себи све врлине, нарочито ове: целомудрије, пошћење и непрестану молитву. Од тога времена овај блажени презвитер имађаше стално у срцу речи Светога Писма: Будите мудри и трезни у молитвама; а пре свега имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво грехова (1 Петр. 4, 7-8). Приносећи Бескрвну жртву, презвитер Тит испуњаваше и следећу еванђелску реч: Љубити Бога и ближњега, веће је од свију жртава и приноса (Мк. 12, 33). А стече он и савршени мир те, испуњен савршеном љубављу, није могао туговати и говорити: Нема мира у костима мојим од грехова мојих (Псал. 37, 4). Савршени мир овога постника беше такав, да се на њему испуни истинита реч Апостолова: Царство Божје није јело и пиће него правда и мир (Рим. 14, 17). Стога се блажени Тит удостоји добити и на небу упокојење, јер, жудећи за њим, он после многих и великих богоугодних трудова и подвига отиде ка Господу. Скончао 1190. године. Свето тело његово почива у једној од печерских пештера, пуној Светих као доње небо, а духом равноангелним он борави на небу, куда би узнесен у вечни покој на рукама Ангела који му се јавише. И они, радујући се тамо, овом некадашњем грешнику који се достојно покајао, шта су могли рећи? Ништа друго до оно што и свети Апостол Павле о Апостолу Титу: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). A ми, радујући се такође, можемо одговорити овим небеским житељима речима из исте Посланице: Ми се утешисмо вашом утехом, и нарочито се обрадовасмо радошћу Титовом, којега се дух упокоји међу вама. - Нека се светим молитвама преподобнога Тита и ми, одбацивши сваки гнев, удостојимо добити опроштај грехова и упокојење временско и вечно у Христу Господу нашем, који је Бог љубави и мира (2 Кор. 13, 11), коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Потврда о епископској хиротонији Матеја Брестенског

Трагична савремена дешавања и свету и паклени план уништења човечанства иза кога стоје јудеомасони

Ова објава садржаће изузетно важан текст који је објавио Деан РС и кратак одговор на текст који ће уствари бити склапање читавог мозаика где ће свако видети јасни циљ онога што се свету припрема.

Две плаве траке на застави Израела симболизују две реке, Еуфрат и Нил.

Израел са границама између ове две реке има верске темеље већ деценијама.

План се састоји од етничког чишћења и распарчавања држава на Блиском истоку са циљем ширења давно замишљених израелских граница, а њихов ционистички лоби зна да је мањим државама лакше манипулисати, вршити на њих притисак и отимати им територије.

Пре пар дана је на нету кружила слика 100 000 климатизованих шатора у Саудијској Арабији који зјапе празни а у њих би се могли сместити сви мигранти, наш народ се пита због чега они нису примили све те мигранте а спремни су да финансирају градњу стотина џамија широм Европе...

Одговор је врло једноставан, Саудијску Арабију су основали Јевреји а породица Ел Сауд, једна од најбогатијих и најмоћнијих династија у свету чијих 7 000 чланова породице влада Саудијском Арабијом, су робови и слуге израелских циониста.

Иста ситуација је и са председником Египта Халил ел Сисијем који је наследио Мухамеда Мурсија који није извршавао задатке Израела те је свргнут након само 6 месеци и осуђен на 20 година затвора.

Тачније у њиховој служби су владајући људи у свим богатим земљама Персијског залива, јер је њихов капитализам заснован на богатству јеврејских олигарха.

Ради се о најмоћнијим људима на свету који вуку конце светских дешавања а чак су и Трампа довели у Белу кућу јер ни један председнички кандидат не може ући у ужи избор уколико не добије подршку израелског лобија и њихових банкара.

Сам Трамп је одмах по стајању на чело САД-а потврдио своју подршку илегалним израелским насељима и тако директно прекршио резолуцију 2334 која се односи на илегалност израелских насеља на окупираној Западној обали.

Они држе конце у својим рукама и најмоћније земље света у ствари се налазе у канџама ционистичког лобија.

Један Израелски генерал је скоро коментарисао ове њихове планове речима "Ако желите да нас одвратите од ових наших планова, морате нашу верску књигу коју следимо изменити, а то је немогуће."

Јевреји су 2 000 година чекали да заузму Јерусалим, 2 000 година су умакали кухано јаје у слану воду, што је њихов вековни обичај, и поздрављали се са речима "Догодине у Јерусалиму."

Ширење територије Израела увелико траје, њихови политичари константно и јавно говоре о проширењу њихових граница на Јордан, док су Голанску висораван давно преотели од Сирије.

Паклени план је дугорочан и обухвата депортацију исламиста из наведених земаља у Европу да би територије које ће они заузети остале чисте.

О овоме говори и Библија али и Куран где Хиџра јасно описује насељавање хришћанских земаља арапским светом, само данас потпомогнути новцем циониста који никада неће одустати од идеје да створе свет по својој мери без обзира на број људских жртава.

Израел треба да се прошири на библијске границе од Еуфрата на истоку до Нила на западу, да обухвата територије Египта, Либана, Сирије, Јордана, Саудијске Арабије, Ирака, па чак и дела Турске.

Да нема претње и да постане светска велесила у одржавању војне доминације на Блиском истоку.

У овај план је укључена читава хришћанско-ционистичка алијанаса а све земље које су прихватиле мигранте добиле су новац и учествују у овом плану.

Тема балканизације одувек је била важан део образложења политичког ционизма.

Када је султан Абдул Хамид II, 1900. године одбио понуду Теодора Херцла, оснивача ционизма, у износу од 150 милиона фунти у замену за ционистичко насеље у Палестини, значило је да ће вође ционизма у догледно време преусмерити своје напоре у тражењу средстава за стварање јеврејске домовине на Блиском истоку.

Током Првог светског рата између ционистичког покрета и британске владе потписан је тзв. Сајкс-Пикотов споразум усмерен на стварање будуће јеврејске државе на територији која је означена као "Британски мандат."

Посматрано у тренутном контексту, ционистички план за Блиски исток садржи присну везу са инвазијом на Ирак 2003. године, ратом 2006. године у Либану, ратом 2011. године у Либији, ратовима у Сирији и Јемену који су може се рећи још увек у току.

Сви ратни сукоби на Блиском истоку а посебно у Сирији су део завере да се прошире границе Израела.

Терористичка организација "Исламска држава" не постоји, то је у ствари групација која ради за израелску тајну службу Мосад, и до данас је освојила добар део територије на којој ће се простирати "Велики Израел", тј. држава коју је Израилију обећао Јехова.

Након ширења територије дошло је време за расељавање становништва.

Аутохтоно мислиманско становништво мора се раселити а јеврејска контрола над имиграционом политиком Европе тренутно ради своје.

Жидовски банкари у чијим рукама је светски монопол, финансирају ову најезду миграната на наша вековна огњишта.

Њихови медији свакодневно потпаљују и охрабрују сукобе цивилизација у свим земљама у Европи, и измишљају сценарије да европске Јевреје прогањају подивљали Арапи, а затим те исте Јевреје охрабрују да крену пут Израела, те се прави замена становништва.

Банкари који су енормно богатство стекли после Другог светског рата на одштети у име геноцида над Јеврејима, геноцида који је у најмању руку преувеличан у финансијском смислу.

Нисам антисемита и не желим да умањим геноцид над Јеврејима али чињеница је да су се огромне реке новца слиле у њихове џепове на име злочина који се уопште нису десили.

Један случај је раскринкао и швајцарски публициста српског порекла, Александар Дорин, који је доказао да се убиство 400 Јевреја у пољском граду Познањ 1941. године није могло десити јер је наводна хала где су биле гасне коморе, направљена тек 1957. године.

Дорину је након овог и још неких текстова о Сребреници залеђена сва имовина у Швајцарској, одузет му је пасош и завршио је у затвору у земљи коју исто контролишу Јевреји и у земљи у којој је организован рат на Косову и настала је тзв. ОВК-а формација.

Али само на основу овог наводног злочина у Познању, Немачка је Израелу исплатила 300 милиона долара одштете...

У Европи се тренутно догађа једна од највећих кампања промене структура становништва у модерној историји човечанства а темељи Старог континента су пољуљани.

Има једна изрека која каже:

"Ако желите да знате колико је сати по Божијем времену само погледајте како се понаша израелска нација."

Пише: Деан РС

Осврт на текст:

Веома смислено написан текст који делим свакоме да прочита. Припрема за долазак антихриста од стране јудеомасона се увелико спрема и несумњиво да они стоје иза масовног расељавања милитантних фундаменталистичких исламиста по Европи са тајним циљем изазивања коначног нуклеарног рата и смањења броја популације на Земљи. Ко је у теми (Библије и светих Отаца) он зна да се коначни рат мора десити и да ће га зауставити антихрист којег ће људи прихватити као Спаситеља миротворца, и крунисати за цара света и врховног вођу у велелепно обновљеном Соломоновом храму чија се изградња увелико планира. Антихрист стоји иза кампање чиповања становништва и у своје време ће силом натерати цело човечанство да прими чип под кожу - антихристов жиг звери који је одрицање од крштења и Бога (књига Откровења). Господ на крштењу даје Печат дара Духа Светог којим сваки катихумен постаје члан Његове Цркве, а антихрист ће људе чиповати својим жигом звери - чипом који представља добровољно одрицање од крштења и Бога. На крштењу се одричемо сатане, а чипом се одричемо Бога.

Када јудео масони раселе исламисте тачно на месту где желе да изазову коначни рат (Европа) и остваре план велике државе Израела чисту од муслиманског света, изазваће светски нуклеарни рат који ће букнути у Европи и трајати тачно 6 месеци (књига Откровења) када ће ступити на сцену као нова личност њихов лажни месија, миленијски дугоишчекивани Јеврејски Цар који ће као миротворац зауставити рат и преживели свет ће га због тога прихватити и славити.

Прави Месија и Бог у Телу је дошао и то је био Христос али га Јевреји нису познали и прихватили јер није био по њиховој замисли. Зато ће им Бог послати (допустити) обману да верују у њега (антихриста).

,,Ја дођох у име Оца својега, и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.'' (Јов. 5, 43).

Људи, Бога ради погледајте овај видео и препознајте план о коме вам говоримо. О овоме свему је говорио Христос у Јеванђељу и писано је у књизи Откровења Јовановог (и о коначном рату, и о чипу - жигу звери, и о повратку праведника на земљи светих пророка Илије и Еноха, који ће разобличити антихриста и чинити велика чуда услед којих ће знатан део Јевреја поверовати у Христа и обратити се у хришћанство и спасти се). Не познају сви Писмо, али нека послушају оне који су упућени јер им из љубави говоре да не би погинули вечно и били на Другом Доласку Христовом осуђени и заувек бачени у огањ неугасиви са сатаном и свим демонима његовим (палим ангелима) и антихристом. Јер тамо ће нематеријална душа горети а неће моћи да сагори и муке ће бити вечне. Плач и шкргут зуба по речима Христовим. Ко прими чип - жиг сатанин погубиће душу своју. Светим Оцима је заповеђено да ни по цену живота не примамо чип и да умремо као мученици Христови јер ћемо тиме златним словима бити уписани у Књизи Живота на Небесима као исповедници који пролише крв своју за Христа.

https://mondo.rs/MobIT/Tech-Vesti/a1292589/Korona-virus-cipovanje-ljudi-Korona-virus-cipovi-Korona-virus-cipovi-pacijenti-Koronavirus-vesti.html?fbclid=IwAR3ogBFkunV1rsLTbSSYKt2vkhtok5nCaURU3ZAzVrnq_oK6d3Bq-aqGBDw

Пропаганда за масовно примање чипа почиње. Чиповање о коме је предсказано у Библији и о коме су свети Оци толико упозоравали.

Следи изазивање таквог стања хаоса у свету да ће сви људи у паници и послушности похрлити да га приме преварени сатанском пропагандом. Мали број људи и међу Србима, ,,оно што је лудо пред светом'' га неће примити јер зна добро да је Бог Духом Светим заповедио ,,ко прими антихристов чип биће осуђен на Страшном Суду и Ангелима бачен на вечно горење у паклу огњеном''

Чиповање је сатанино крштење. Ко га прими погубиће душу своју.

Свети великомученик Теодор Тирон

17. ФЕБРУАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

фреска (детаљ) на стубу у левој певници наоса дечанске цркве, око 1340.

Пре самог житија наводимо информацију да се сви делови моштију светог великомученикаТеодора Тирона (осим леве руке и обе ноге до колена) налазе у Србији у манастиру Ново Хопово.

ПУТ МОШТИЈУ

Тело Светог Теодора Тирона много година је чувано у цркви коју подиже Евсевија, а затим га безбожни Јелини бацише у море у коме је лежао преко тристотине година. Кад се хришћанство у овим крајевима умножило, а идолопоклонство ослабило, по Божијој вољи, тело страдалника се приближи обали и епископ града Евхаита, Божијим откровењем би обавештен о њему. Сабра сав клир и пођоше ка обали мора и пронађоше мошти светог које се сијаше у мору. Са страхом и љубављу их узеше и са литијом и слављењем до града однеше и над његовим гробом подигоше цркву у име његово. Мошти остадоше у цркви многе године и преславна чуда су твориле онима који су им са вером приступали.

Из ове цркве, након много година, неки хришћани испуњени страхопоштовањем, тајно узму тело светог Теодора Тирона и пренесу га у Европу, до Угровлашке. Отуда их, опет, неки побожни властелин града Сибина Ердељског великим златом откупи и пренесе их кући својој, где их часно чуваше у ковчегу, током целог свог живота. После смрти овог властелина, његова удовица која је била неверна, запостави ковчег са телом. Неки неимари који дођоше после неког времена да овој жени обнове кровове над кућама у којима је живела, видеше човека сувог и непознатог у ковчегу. Благи Бог који о свему промишља, посла светог Теодора у сан једног од мајстора, дрводељи Радовану Ракићу, и представи му се. Од тада мајстор намишљаше како да узме тело мученика Христовог и, најзад, договори се са удовицом да плата за његов рад на обновљењу њене куће буде тело светог Теодора. Ковчег донесе у земљу Јованопољску и похрани их у манастиру Ходош, где почиваху двадесет и пет година. Многа чудеса се десише онима који приступаху светим моштима. О чудесима свеца слушаше народ мађарски и њихов клир наговараше војску да тајно и насилно отму мучениково свето тело. Монаси манастира Ходош прозреше њихово лукавство и дадоше се у бекство, носећи са собом ковчег. Дођоше у Срем и настанише се у манастиру Ново Хопово. Од хоповске братије буду радо примљени, а ковчег са светим телом беше унесен у цркву са појањем и литијом, стављен пред престолним иконама, где више година у миру и покоју почиваше.

мошти светог великомученика Теодора Тирона

Његовим светим моштима прилазише многи људи и добише исцељења по вери својој. Неки су говорили да је то свети Димитрије, други да је Јаков Персијанац, било је многих нагађања. Истина је да су сви они једно у Богу, али ово је заиста Свети Теодор Тирон, јер га исповедаше демони из уста опседнутих људи. Његово тело је почивало у манастиру Ново Хопово пуно година које беху испуњене бројним чудесним исцељењима. Нажалост, после дугих мирних година уследиле су године испуњене бекством и страдањима.

Прво бежање хоповских монаха са светим телом догодило се 1683. године, када су под везиром Кара Мустафом, Турци прешли преко Саве и Дунава, и опсели град Беч. Тада братство са моштима светитеља пређе Саву и оде у Шабац, а онда даље до манастира Радовашнице у Мачви, у храм светог архистратига Михајла. Ту осташе мошти целу годину. У међувремену, бесни због пораза у Бечу, при повратку помахнитали Турци опустошише и запалише цркву манстира Ново Хопово, као и све његове зграде. Хоповци се, ипак врате са моштима Светог Теодора Тирона и тело светитеља положише у цркву у Иригу, где почиваше четири године, док не би црква хоповска поново покривена. На месту старе иришке цркве, касније се сазида много већа и би посвећена имену Светог мученика Теодора. И дан данас она се назива Теодоровском.

Друго бежање хоповске братије са светим телом догодило се 1690. године, опет због Турака. Са блаженим патријархом Арсенијем Чарнојевићем дођоше у Сентандреју. Од тадашњих шест цркава наше вере, једна од њих, храм св. Николаја, доби назив Оповачка црква. Вероватно због тога што је у њој неко време било похрањено тело светог великомученика, а и хоповска братија су живела покрај ње. Хоповци су се Дунавом вратили у отаџбину, али пошто на путу бивају обавештени да у Срему још увек није безбедно, одлазе у Ковин, где је тело неко време почивало. Из Ковина преносе га у Бају, где почиваше три месеца у цркви. Одатле се, напослетку, вратише у свој манастир са светим моштима.

Треће бекство се догодило 1716. године, када турски цар Ахмет полази у нова освајања. Настаје нова невоља, страх и ужас међу хришћанима који су живели у Срему. Тада манастири Крушедол и Велика Ремета беху запаљени, а хоповски монаси закопаше свето Теодорово тело на неком скривеном месту, а сами се разбежаше на разне стране. Када турска сила би разбијена и протерана, хоповски монаси ископају тело и пренесу га у Нови Сад, у саборну цркву светог великомученика Георгија, где је почивало годину дана. Када следеће године турски устаници беше протерани, са великим бројем клирика и верника, са чашћу која доликује Светом великомученику Теодору Тирону, Хоповци пренеше свете мошти у свој манастир дана 14. августа.

 манастир Ново Хопово

Да, било је и четвртог бекства. Било је то за време Другог светског рата. У то време укупан број житеља манастира кретао се око једне стотине. На Велики Четвртак 1943. у манастир уђу паризани и униште све што се дало уништити. Тело Светог Теодора Тирона сестре склоне у једну од економских зграда где је почивало око месец дана, када га иришки свештеник узе на воловска кола и превезе у цркву Св. Теодора Тирона, у Ириг. Свете мошти су ту почивале до 1984. године, када су на Покров Пресвете Богородице враћене своме дому, манастиру Ново Хопово, где и данас почивају.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин[1] разаслаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време свети Теодор Тирон[2], који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији[3]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубочиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и Цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник Цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве. Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина Његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има Сина, Слово Истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.

Добивши неколико дана за размишљање, свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова[4]. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише.

Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њ блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.

На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво светих Ангела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), – никако Није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.

Сутрадан нареди судија да светог Теодора изведу преда њ на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.

Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1).

Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.

А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15. 16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.

Судија дуго размишљаше, па опет упита светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.

Видећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.

Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.

А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен.

Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

О ЧУДУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ТИРОНА

После цара Констанција, сина Константина Великог[5], зацари се Јулијан Отступник[6]. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију[7] посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће сиротиња радити, која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори, да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца, ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор; Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде, и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

————————————————————————————————

[1] Под Максимијаном овде се разуме Максимијан Галерије, зет цара Диоклецијана (284-305), савладар његов на Истоку, и после њега наследник његов (305-311). Максимин Дака био је савладар Максимијану Галерију, коме је он био нећак. Од Максимијана Галерија он је добио на управу Сирију и Египат са титулом цезара. Царовао је готово једновремено са Галеријом (305-311).

[2] Тирон значи регрут. Св. Теодор беше родом из места Хумиале у амасијској области у Понту.

[3] Амасија – силно утврђен град у Понту, на обема обалама реке Ириса; некадашња престоница понтијских царева. Понт – североисточпа област Мале Азије.

[4] Овде се подразумева незнабожачка богиња цибела, кћи неба (урана) и земље (гее); она се сматрала као велика мајка богова, пошто ју је грчка митологија држала за мајку олимпијских богова са зевсом на челу.

[5] Цар Константин Велики царовао од 306. до 337. (аутократор од 324 -337); син његов Констанције – од 337. до 361. године.

[6] Царовао од 361. до 363. године.

[7] Био архиепископ у Цариграду од 360. до 370. године.