Исповедање вере преподобномученика Максима Исповедника

Познато је да преподобни Максим Исповедник није био ни архијереј ни свештеник. Он је био обичан монах.

– Када се појавило учење монотелитизма у раном 7. веку, свети Максим Исповедник (+662) га је прогласио за јерес, осудио све архијереје и патријархе свога времена прекинувши Литургијско општење, без одлуке Васељенског Црквеног Сабора, јавно говорећи свима њима да су они ВАН ЦРКВЕ и да НЕМАЈУ Свете Тајне.

Исповедао је да је само он са његовом групом монаха ЦЕЛА православна Црква јер су једини остали у Апостолској вери.

Шести Васељенски Сабор сазван је 681. године, а овај светитељ је прељутом смрћу убијен скоро 20 година пре.

Међутим, по „канонској (?)“ логици савремених ''духовника'' обавезном се сматра присуство „васељенске – саборне“ осуде за јерес, те по тој изопаченој логици следи да би светог великомученика Максима Исповедника једноставно требало прогласити шизматиком (расколником) који није поштовао црквену хијерархију и који је деловао самовољно.

Међутим, Црква, вођена Светим Духом, славила је подвиг светог Максима, управо због тога што је прогласио монотелитизам јеретичким учењем од самог настанка, објавивши све заражене патријархе свог времена БЕЗБЛАГОДАТНИМ у Светим Тајнама ПРЕ, а не тек након Саборне одлуке Шестог Васељенског Сабора.

Свети Максим Исповедник пред царем разобличава монотелитску јерес

(детаљ са руске иконе, XVI век)

Може бити да је он по логици савремених „духовних хришћана” био фанатички расколник?

А гле, тадашња јерес монотелитства је била далеко префињенија и несхватљивија наспрам данашњег екуменизма. Екуменизам је јерес која је веома груба, и која директно поништава један од чланова Симбола Вере. „Верујем … у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”, а поништава и догмате (о Духу Светом) и многе каноне!

Да се којим случајем јерес монотелитства по први пут појавила тек данас, питање је да ли би га неко од савремених „православаца” уопште и препознао као јерес. Ко би данас почео да „префињено” испитује да ли је у Христу једна или две воље, тј. да ли воља припада природи или лицу? Ко би се дакле, данас уопште упуштао у то када се догматско учење Цркве, данас покушава приказати просто као скуп приватних „богословских мишљења”!…

О неистинитим и неоснованим оптужбама Акакија Станковића односно једноличне епископске хиротоније

Житија светих су фактографија, састављана по фактима (чињеницама), записиваних од стране тадашњих брзописаца (дијалози мученика са мучитељима). Црква их је усвојила и кроз њих верујемо у веродостојност догађаја о којима сведоче.

Неколико случајева једноличне хиротоније из житија светих

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕПИСКОПА ДИСАНА, ПРЕЗВИТЕРА МАРИЈАВА, АВДИЕСА И ОСТАЛИХ СТРАДАЛИХ У ПЕРСИЈИ

Када персијски цар Сапор (325–379 год.) удари на грчко царство, заузе место Византин, и војнике које нађе тамо поби, а старце, жене и децу, као и епископа Илиодора, презвитера Дисана и Маријава и остале клирике остави у животу. Пред своју смрт епископ Илиодор посвети за епископа презвитера Дисана… (Житија Светих, Јустина Поповића за 9. април)

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕВСЕВИЈА САМОСАТСКОГ

„… За време царовања Јулијана Одступника (361–363), Црква Христова трпела је још веће зло неголи за време царовања Констанција. Уз аријанску јерес која је смућивала све правоверне у васељени, присајединило се и гоњење од незнабожаца… У такво љуто време Св. Евсевије, сакривши свој епископски чин, обукао се у војничку одећу и у њој је почео да обилази Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у православној вери. Где је налазио Цркве без свештенослужитеља, тамо је постављао јереје (свештенике) и ђаконе као и друге клирике а за епископе је постављао само оне који су одбацивали аријеву јерес и исповедали Православље.(287) Ето какву ревност у Христу, какав труд, какву бригу и старање је имао Велики архијереј Божији Евсевије о Христовој Цркви у то време!”(288)

––––––––––––––––––––

(287) Слично видимо и у житију Св. Мелетија епископа Ликопољског, који се почетком четвртог века упустио у рукополагања епископа‚ сам. Мелетије је развио велику црквену делатност, упркос свом прогањању и упркос изгнанству на које је био осуђен. Дакле, он је, на свом путу, на сваком месту, постављао клирике за епископе и презвитере. Први Васељенски Сабор, „подстакнут човекољубљем”, допустио је општење и служење са онима који су како „тако рукоположени''.

(288) Житија Светих у преводу Св. Димитрија Ростовског за месец јун 22. дан. Теодорит је звао Евсевија Самосатског „великим” (Тхеодор, Х.Е.В, 4). Св. Евсевије је погинуо од руке једне Аријанке (бацила је са крова цреп који га је погодио у главу), када је дошао у једно село да сам рукоположи једног православног епископа.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВТОНОМА

„Св. Автоном био је епископ у Италији за време царовања Диоклецијана. Када је настало жестоко гоњење на хришћане, Автоном, сетивши се речи Господњих из Светог Јеванђеља: А када вас потерају у једном граду, бежите у други. (Мт. 10, 23),оставио је Италију и преселио се у Витинију, где се по Божијем промислу зауставио у једном насељу које се звало Сореос. Овде је Св. Автонома примио неки гостољубиви Корнилије. Пошто је код њега проживео довољно дуго времена и проповедајући Христа обратио многе Јелине ка хришћанској вери, Св. Автоном је на том месту саградио хришћанима Цркву у име Војводе небеских Сила, Светог Архистратига Михаила, уручујући њему заштиту свих новопросвећених, а сам, пак, посветивши Корнилија у ђакона отишао је у Ликаонију и Исаврију желећи да и тамо проповеда благочешће.

Потрудивши се у тим крајевима доста дуго времена Св. Автоном поново се вратио Корнилију јер је хтео да види стадо Христово које је он преобратио. Тада је посветио Корнилија за свештеника и заједно са њим почео је служити спасењу рода човечијег.

Када је нечестиви цар Диоклецијан дошао у Никомидију са циљем да побије све следбенике Христове који се тамо налазе, идолопоклоници су почели да траже и Св. Автонома као најпознатијег међу хришћанима. Међутим, Светитељ желећи да још више народа приведе од таме бесовске ка светлости и познању истинитог Бога, није предао себе у руке мучитеља. Чувајући себе ради користи Цркве, Св. Автоном је отпловио у Клавдиопољ који се налазио на обали мора Евксинског где је наставио да проповеда Реч Божију… Након тога Св. Автоном се опет вратио у Сореос.

Увидевши да се број верујућих тамо још више умножио, Свети је поставио (рукоположио) Корнилија за епископа, а сам је отишао у Малу Азију, где је почео да искорењује и истребљује трње безбожја, те да распрострањује свету Веру у Јединог Бога…”(289) (Житија Светих у преводу Св. Димитрија Ростовског за 12. септембар)
––––––––––––––––––––
(289) Из овога се јасно види да је Св. Автоном обилазио разне територије сам и искључиво сам је рукоположио Корнилија за епископа.

СПОМЕН ОЦА НАШЕГ КАСТИНА, ЕПИСКОПА ВИЗАНТСКОГ(25. јануар)

„Вазда благородног и праведног Кастина, учини Христос, од неверника, жртвоприноситељем.”

„Овај, међу Светима, отац наш Кастин, који је водио порекло из Старог Рима, раније је по вероисповести био идолопоклоник, а по звању председавајући царског Сената и веома богат човек. Пошто је, код апостола записано да које унапред позна, Бог оне и одреди (Рим. 8, 29), Бог је судбину и овога Светитеља устројио човекољубиво и спасоносно. Све оно што Бог допушта да нам се догоди, премда наизглед неповољно по нашем мишљењу, ипак је усмерено ка ономе што је корисно за нашу душу, као што је и коринтског мученика, заштитнички, Павле предао Сатани да би му, како каже, душа била спасена. Тако је и овог Светитеља демон много година мучио, по допуштењу Божијем, како би се тиме устројило његово спасење и то његовим одвраћањем од заблуде идола. Пошто је Светитељ употребио свакаква лукавства и покушао да се на сваки начин излечи од демонског мучења, а у томе није успео, због тога се налазио у недоумици и очајању у вези са својим исцељењем. Тада је, наиме, Кирилијан, епископ аргирупољски, вршио чуда по местима око Константинопоља; стога је Кастину јављено у Рим да постоји такав човек чудотворац, који може да га ослободи демона. Сместа, дакле, пошавши из Рима, пошао је ка Византу и сусрео Светог Кирилијана. Павши му пред ноге, стаде га молити да га излечи. Био је излечен, а после тога се одмах и крстио. Тада, поделивши сиромасима сву своју имовину, остао је уз чудотворца Кирилијана, помажући му као да је неки роб или бедник. А блажени Кирилијан, имајући дар прорицања, предвидео је да ће и благополучни Кастин постати способан да сакупља народ. Стога га је упознао са целим црквеним учењем. А када је овај био на самрти, рукоположио је Кастина за Архиепископа аргирупољског и византског, наложивши му следеће: ’Ето дете, постао си епископ благодаћу Божијом, помоћу моје руке. Стога се старај да Цркву аргирупољску преместиш на тло преко пута Византа, јер то ми се од Бога приказало пре много времена.’ Пошто је Кирилијан умро, блажени Кастин се постарао, пре свега другога, да оснује Цркву у северном делу Византа, по имену Свете Јефимије, која је, мало пре тога, пострадала у Халкидону. Затим је преместио епископат аргирупољски у ту Цркву. Тако је овај Кастин осамнаести епископ аргирупољски, а први, то јест после апостола Стахиса, епископ византски. Пошто је апостолски и богоугодно напасао стадо Христово током седам година, и пошто је за свог наследника у Византу рукоположио веома побожног Тита, преставио се у Господу 241. године.”(290)  (грчки „Синаксар”,стр. 645–646) 
––––––––––––––––––––
(290) Из овог кратког описа живота Светог Кастина види се јасно као дан да су једноличне хиротоније била уобичајена пракса прве Цркве! И сам је био рукоположен од једног епископа, а и сам је рукоположио свог наследника!

У ЖИТИЈУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У ТОМ ИСТОМ „СИНАКСАРУ” ЗА 13. НОВЕМБАР НА СТР. 386–387,ОПИСУЈЕ СЕ СЛЕДЕЋИ СЛУЧАЈ:

„Пошто су цареви војници одвели Светог на Исток, поступајући према њему као према животињи, довели су га у неко село у Јерменији, по имену Кукус. А зла и искушења која су му војници нанели на путу, по наређењу царице и крволокâ, које речи могу да опишу? Знајући да Свети није јео ништа друго осим овсене каше, нису хтели да му дају да једе чак ни чист хлеб, већ су му давали сув и устајао. За пиће су му давали врућу воду, и то у време сунчеве жеге. Изоставићу остале муке. Када је стигао у Кукус, Свети је учинио чудо, па су мештани поверовали у Христа, иако су раније били незнабошци.

У Кукусу је живео један човек, по вероисповести идолопоклоник, који је био одузет осам година, током којих уопште није могао да хода. Људи из Кукуса, чувши да је Светитељ вршио чуда у Константинопољу, одвели су га до њега. Тада упита Свети болесника: ’Кога Бога поштујеш?’. Овај рече: ’Сунце’. Каже му Свети: ’А како те не излечи твој Бог?’. Болесник одговори: ’Не може, јер има и другог Бога над собом’. Свети му каже: ’А зашто не верујеш у тог Бога, који је већи од сунца?’. Болесник одговори: ’Не усуђујемо се да њега назовемо Богом, јер ко год је грешник, а њега назове Богом, бива спржен’. То чувши, и знајући да говори заблудело, Свети му рече: ’Ако поверујеш у Бога којега ја проповедам, нећеш бити спржен, него ћеш бити просветљен и бићеш излечен духовно и телесно’. Онај рече одговоривши му: ’Верујем у твог Бога свом својом душом’. Тада га Свети, упутивши молитву Богу, излечи од његове болести. Видевши то тамошњи људи, као и они који су живели у околним местима, повероваше у Христа, са женама и децом, и беху крштени од Светога. Тамо је Свети рукоположио епископе и свештенике, ради освећења народа, а рукополагао је људе који су познавали и грчки и јерменски језик, јер су у Кукусу говорили јерменски. Потом су они превели Стари и Нови Завет, као и правило Свете Литургије и псалама.”

О освеђењу епископа Преосвећенога кир Саве

На крају свега навешћу цитат из описа житија нашег Првосветитеља – Светог Саве српског, без обзира на сва противљења савремених историчара и каноничара који оспоравају чињеницу да је и сама Светосавска Српска Црква имала  апостолско прејемство од само једног епископа, и то од самог Светог Саве. Да прочитамо дакле шта је о томе догађају записао Савин биограф Дометијан:

О освеђењу епископа Преосвећенога кир Саве:

И ту изабра од ученика својих богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве који могу управљати људе по божанственом закону и по предању Светих Апостола, и да чувају указање Светих и богоносних Отаца. И осветивши их, сатвори их епископима и предавши им крајеве отачаства свога, посла свакога од њих у своју енорију (епархију – п.п.)…

И без обзира на чињеницу да је Свети Сава добио благослов за оснивање Срске Цркве и хиротоније нових епископа од самог цариградског патријарха, у опису тог догађаја – КОЈИ ЈЕ ИНАЧЕ НАЈВАЖНИЈИ ДОГАЂАЈ У ЦЕЛОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ – нигде се не говори о присуству другог епископа. Зашто? Па управо зато што другог није ни било! Да је био присутан тај други епископ, зар ни Дометијан, ни Теодосије не би записали име онога који је учествовао у тим историјским хиротонијама како би наш народ могао свагда да му благодари и да се сећа на његову блажену успомену која би вечно остала у сећању свих Срба? Зар неко може да се дрзне да тврди како су обојица Савиних биографа превидели тако важну ствар?

Пошто савремени каноничари упорно поричу каноничност једноличних хиротонија, и Савину једноличну хиротонију, волео бих да изнесу доказе за такве своје тврдње и да објасне „неуком и необавештеном свету” етимолошки смисао горе наведеног цитата и како се тумаче речи „изабра” и „сатвори”. Зар је Дометијан био тако неписмен па није знао разлику између једнине и множине, и како се пише нешто у једнини, а како у множини? По граматици српскословенског језика те речи су глаголи и у свом неодрећеном облику они гласе изабрати и сатворити. У једнини су изабра и сатвори, док би у множини требало да се каже изабраше или изабраху и сатворише.
Из свега наведеног може се закључити да су и Свети Сава и тадашњи цариградски патријарх веома добро познавали канонски поредак и да се не би дрзнули да учине такав „тешки” канонски „преступ” када би једнолична хиротонија заиста и била строго противканонска и ван домашаја икономије када ситуација тако налаже...

комплетан јавни одговор Акакију Станковићу на све његове неистине којима обмањује србски народ можете прочитати на линку: ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ

Правила поста

Пост је божанског порекла; Божја установа и наредба. Пост је рајска установа и заповест Божја (1.Мојс. 2. гл.9. и 15–17.ст).

Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио  четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и пророк Мојсеј и други пророци. Постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све Свете руководио у животу по Богу", каже Свети Василије Велики. Пост је не само Божја заповест, него и божански начин живота, по речима Светог Симеона Солунског, ''Бог не потребује хране, пост нас приближава Анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу ''.

Прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, слављење Тројичнога Бога и Његових Светих, дакле духовне је природе. За човека то значи уздизање душе изнад тела, духовно усавршавање. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од грешних мисли, жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на враћање свих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и заштита од сваког демонског дејства о чему је сам Спаситељ рекао: "Овај род (тј. демони) се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.


Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље. Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже Свети Јован Златоусти: ,,Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње’’.

На питање: Која је мера поста? Свети Василије Велики одговара: ,,У духовном посту мера је једна и важна за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, патили око спремања омиљених и скупих јела’’.

Постоји неколико начина поста:

1. када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,

2. када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,

3. када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и

4. када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;

Значи, за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.

Стварање света

Стари завет почиње описом постанка света: "У почетку створи Бог небо и земљу". Под речју "небо" треба разумети становнике неба - Ангеле и остале бестелесне небеске Силе. "А Земља беше без обличја и пуста", тј. цео створени материјални свет.

Први дан створена је светлост: "И рече Бог: Нека буде светлост! И би светлост. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме". Тај дан је дан један: из њега извиру и њему се враћају сви дани. (Јеврејска реч "јом" дан, може да значи одређени астрономски или неограничени временски период настанка света).

Други дан Бог је створио свод небески и раставио воду под сводом од воде над сводом, а свод назва Бог небо. То је оно видљиво небо. Иза њега се налазе безбројни Божји светови, названи симболично - "вода над сводом", јер круже и теку, сваки својом путањом, хармонично и без сударања, по бескрајном простору.

Трећи дан снагом речи Божје оделила се вода од копна. На земљи је израсла трава и разноврсна дрвета која рађају плод. Силом Божије речи то једном засејано семе, увек доноси плод, захваљујући благослову и заповести Бога..

Четврти дан Бог је створио светила на своду небеском. Сунце да управља даном, и месец да управља ноћу, и звезде: да светле и да буду знаци времена, дана и година. Првостворена светлост, расута по целој творевини, сабрала се и особито заблистала, овог дана, кроз небеска светила. Сунце је обасјало земљу, обавијену дотада густим маглама и влагом.

Пети дан Бог је ствроио жива створења у водама, рибе и остала створења велика и мала, као и птице небеске, по врстама њиховим.

Шести дан створио је Бог стоку и ситне животиње и звери земаљске, по врстама њиховим.

На крају рече Бог: "Да начинимо човека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи." Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Прво је Бог створио Адама, па му је онда створио жену, "човечицу", Еву, да му буде помоћник на путу ка вечном циљу њиховог живота и живота свих створења. Човек и човечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица: Људи су створени да се узајамно воле и испуне несебичном божанском Љубављу.

Апостолски наследници

Ко је продужио проповед и дело Светих Апостола у свету? Продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.

Апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришћани. Сви хришћани су позвани да буду апостоли Христови, да буду со и светлост свету; да буду сведоци Христови - речју, делима, а ако затреба и мученичком крвљу. Јер Народ Божији је чувар вере православне ако би висока јерархија затајила.

Избор и посвећење у православну јерархију иде одозго, са неба. Лично Христос је изабрао дванаест Апостола. Они су, касније, изабирали прве епископе, а епископски сабори су изабрали нове епископе. У ствари, Христос Духом Светим и даље позива у апостолску службу Своје избранике - преко Архијерејских сабора. Значи, Православна Црква је Јединоначалије Свете Тројице, Божије Царство на Земљи. Али напоменимо одмах још ово: наш Цар и Бог, Исус Христос, био је на Земљи радник, дрводеља. Он је дошао са неба да нас ослободи од свих комплекса: најужаснијег комплекса страха од смрти, Својим васкрсењем, као и најсмешнијег комплекса школских диплома, Својим указивањем љубави према свима, јер сваки човек је незаменљив уникат, без обзира на степен образовања или необразовања.

ЈЕДИНСТВО „ЦРКАВА” СЕ ДОГОДИЛО

АТАНАСИЈЕ САКАРЕЛОС

          Ова књига садржи само једно поглавље из наше необјављене књиге с почетка године Јединство „Цркава.” Ово поглавље које се доноси овде чини потребан додатак за олакшавање читаоцу да употпуни слику знања ο теми коју истражује ова књига тј. ο постигнутом јединству Цркава године 1965. у време тадашњег папе Павла VI и патријарха Атинагоре.

          Јединство „Цркава” је једна тема која не занима много људи. Многи људи су најчешће равнодушни према било каквој вери. Међутим показује се да су и људи који прокламирају православну веру незаинтересовани да ли су се њихови предводници већ сјединили с папизмом или спомињу ли папу на црквеним службама или дају ли свете тајне његовим следбеницима итд.

          Свети Василије Велики је говорио да људи његовог доба „истину нити желе примити нити желе научити”! Ово вреди исто тако и за данашње људе.

          Намера издавања ове књиге је да да снагу свакоме стварно заинтересованом за Ортодоксију - Православље и да сазна истину ο великој опасности кроз коју данас пролази православна вера. Не желимо само причати ο опасности. Сам Христос, једном говорећи својим ученицима, запитао се: али кад Син човечји дође хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18;8)? Ово значи да ће православна вера можда једном бити у опасности. Али она је данас у опасности. Без правилне вере нико се не може спасити ма како добра дела чинио.

          Нико међутим нема правилну веру ако његов епископ „помиње” папу или је у заједништву с епископима који помињу и заједничаре или су се сјединили с папом. Такав тада престаје бити члан Православне Цркве! И сврстава се међу јеретике заједно са паполатинима против којих су се борили Свети Оци наши.

Атанасије Сакарелос теолог - правник

„Нема сумње, ван Цркве је онај који не држи веру Цркве.„ Свети Јован Касијан

наставак ове феноменалне књижице кликом на назив испод

ЈЕДИНСТВО „ЦРКАВА” СЕ ДОГОДИЛО

Самостална хиротонија

Канони и правила Цркве су свети и неизмењиви, па погледајмо их:

        Прво правило светих Апостола гласи: “епископа да постављају два или три епископа“; Такође, тринаесто правило Помесног Картагенског сабора говори: “многи епископи нека се саберу да постављају епископа, а по нужди три епископа“…; шестдесето правило истог сабора захтева: “нека се не признају као довољно за постављање епископа… маље од три епископа”.

Но у историји Васељенске Цркве је било немало примера савршено самосталних хиротонија, учињених од стране епископа Цркве Христове у условима гоњења, нашествија варвара, смутње, јереси, ратова, бесчинства лаже-братије епископа и других беда. Оне су незамисливе у временима, када је Св. Црква благоденствовала и цветала.

Из историје Православне Цркве познати су нам многи случаји хиротоније потпуно самосталне, и без согласности других епископа.

Примери из историје Цркве:

1.     Бéда Преподобни (кога називају Достопоштовани) помиње писмо светитеља Григорија Двојеслова, аутора литургије Пређеосвећених Дарова. Григорије Двојеслов пише архиепископу Кентском и Британском Августину, где му указује о могућности рукополагати епископе самостално. То је 7 век од Рођења Христова.

2.        У времена тешких искушења за Цркву, светитељ Григорије Чудотворац Неокесариски, је био рукоположен за епископа самостално од Федима, епископа Кападокијског града Амасије.

Исти он, је самостално рукоположио за епископа Команског свештеномученика Александра Ћумурџију.

3.        Професор Казанске духовне академије В. А. Керенски каже: «Епископ Сидеријепалебикски, био је рукоположен само једним епископом Филоном цирензијским, Атанасије Велики му је признао чин, и, по сведочанству папе Синесија (из времена када су папе били православни), сматрао га је  достојним узвишења на птолемаидску митрополију».

4.        Тако је био постављен и светитељ Евстатије Антиохијски, 3-4 век. Председовао на 1 Васељенском Сабору. Спомен 21 фебруара.

5.        На исти начин постављен свети Павле Цариградски.

6.        Свети свештеномученик Автоном еп. Витиније поставио је самостално за епископа Корнилија (Пролог 12. септембра).

7.         У време гоњења против хришћана у Персији епископ Илиодор је поставио уместо себе за епископа Дидана презвитера (Пролог 9. априла).

8.        Свети Евсевије Самосатски такође је рукополагао самостално епископе, како се о томе говори у Чети Минејима 22 јуна: «Многе цркве правоверних беху без својих служитеља, и светитељски престоли без архијереја или због аријанаца у Констанцијевом царству, или због идолослужитеља у време Јулијанове владавине. Док су једни били побијени, други су били прогнани. И да није прекратио Господ Јулијанов живот и царовање, једва би нека црква с служитељима својим остала цела. У такво страшно време, Јевсевије свети, тајећи свој чин епископски, у војној униформи обучен, обилазаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој вери и нади, и где обреташе цркву без служитеља, постављаше свештенике и ђаконе и друге клирике, а понегде и епископе постави од оних, које нађе да одбацују Аријеве догмате, и мудрују православно».