О ПРОМЕНИ ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА - МИТРОПОЛИТ НЕКТАРИЈЕ ПЕНТАПОЉСКИ

О ПРОМЕНИ ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА

Свети Нектарије Егински:

“ЧАК И АКО СВИ ПРОМЕНЕ, ВИ ОСТАНИТЕ ПРИ СВОМ ПРЕДАЊУ”

“НЕКА ВАМ КУЋЕ ПОСТАНУ ЦРКВЕ…”

Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица се боре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром.

Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.

Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка Црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили.
“ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.
 – Они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе.

Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали?

Ова двојица људи су као духовног вођу имали епископа који се налазио на једном лепом острву у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ Пентапоља. 1918. године обојица су отишли на острво да му се исповеде и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово питање је гласило: колико је достижно и допустиво мењање календара? Свети владика, како је био мудар и благ, одговори им:

- Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија.

- Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити?

- Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три Свеправославна Сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе.

- Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника?

- Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље.

- Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару?

- Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати Цркве!

- Али, како, владико? Како је то могуће?

- Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”.

Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920. г., свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га.

Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара.

Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању.

Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како још као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије.

Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења владичице Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија, а изнад којег се налази предивни храм Свих светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе. Вечан им спомен.

Света великомученица Христина

24. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХРИСТИНЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Чува се у римокатоличкој цркви ''San Francesco della Vigna'' (Венецијa)

Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.

Када Христини би 11. година показа се изванредна лепота њена,и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.

Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?

Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави Ангео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.

После овог јављења Ангела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог Ангела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.

Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? – А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? – Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.

Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам, којег се имена не удостоји нико у роду нашем? По имену и по делима ја већ нисам вашега рода него Христовога, јер се ородих с Царем Небеским – Христом; Његова сам слушкиња и кћи, и Он ми је отац и мајка и Господ. – Мајка је на то дуго плакала и, не успевши ништа, отиде жалосна.

Када прође ноћ и настаде дан, Урбан, подстицан демоном злобе на љутину, заборави на природно осећање љубави према кћери и седе на судишту са жељом да мучи свету Христину не као своју рођену кћер него као туђинку и велику злотворку. А када светицу вођаху из тамнице на судиште, многе жене гледајући је говораху: Боже слушкиње Твоје Христине, помози јој, јер она прибеже к Теби! – Доведена на судиште, овчица Христова стаде пред Урбаном не као пред оцем него као пред мучитељем и крвожедним звером, и зли родитељ поче јој умиљато говорити: Сажаљевам те, чедо моје, и молим те, приступи к великим боговима нашим и заједно са мном принеси им жртву, да би се они смиловали на тебе и опростили ти грех твој којим ти сагреши према њима. Не урадиш ли то, онда се ни ја нећу смиловати на тебе и нећеш се називати мојом кћери. – Светитељка одговори: Велику ћеш ми радост причинити, ако ме не будеш називао својом кћери, јер си ти слуга сатане, а ја сам слушкиња Христова, и већ нисам твоја кћи, пошто је Творац мој мени Отац.

Запаливши се великом јарошћу, Урбан нареди да девојку нагу обесе на мучилишту и оштрим гвожђем стружу и дробе њено чисто девичанско тело. И толико би остругано њено тело, да јој се голе кости виђаху. А када је одвезаше, она угледа по земљи парчад тела свог што отпадаше од ње за време мучења, покупи их и баци у лице оцу са речима: Једи месо твоје кћери!

То још више разјари Урбана и он свету Христину протеже на гвозденом точку мучилишта, и нареди да се под њом наложи огањ и врелим уљем полива тело њено. Тако се тело свете Христине, окретано точком на огњу, пецијаше као риба или месо на ражњу. И беше немогуће људском бићу, нарочито женском, остати живим у таквим мукама, али Бог одржаваше живот слушкиње своје и крепљаше је ради прослављења светог имена свог а на постиђење незнабожаца. Тако мучена, света Христина слављаше Бога и мољаше Му се, а свети Ангели невидљиво стајаху поред ње олакшавајући јој патње. Затим, по Божјем наређењу, огроман пламен неочекивано сукну из огња, полете на присутне незнабошце и сажеже до хиљаду њих.

Не знајући шта више да ради с мученицом, Урбан нареди да је баце у тамницу. Када се светитељка мољаше у тамници, њој се јави Ангео Господњи и исцели је од рана и цело јој тело учини здравим; а даде јој и храну што донесе, те се мученица поткрепи и слављаше Бога. После тога отац нареди да је баце у море. Слуге узеше слушкињу Христову, посадише је у чамац, одвезоше далеко од обале, везаше јој велики камен о врат и бацише у морску пучину. Но Ангел Божји је прими и одвеза јој камен са врата; камен потону, а светитељка, подржавана рукама бестелеснога, иђаше по води као по суву. И тако јој море постаде купељ светог крштења, за којим она толико жућаше. И светао облак осени је, и би одозго глас који изговараше над њом име Пресвете Тројице, као што то захтева чин светог крштења; и виде света Христина Господа који јој се јави и изговори јој речи које радошћу испуњују. А кад изиђе на копно, света мученица оде к своме родитељу и пренерази га: јер се незнабожац чуђаше и ужасаваше видећи свету девицу живу изашлу из мора. Но и у таквом чуду он не виде Божију силу, него сматраше то за дело мађиоништва. И нареди да мученицу понова баце у тамницу, имајући намеру да је сутрадан посече мачем. Међутим, те ноћи он сам би неочекивано посечен косом смрти, и погибе занавек, а светица остаде жива у тамници, славећи и благодарећи Бога.

После неочекиване погибије Урбанове цар посла на његово место другог игемона, по имену Диона, и овај би обавештен о закључаној у тамници Христини. Он је изведе из тамнице преда се на суд, и најпре покушаваше да мученицу ласкама намами на богоодступништво. Но када увиде да је она непоколебљива у светој вери, он је подвргну многим мукама, бијући је, железним ноктима стружући је, и огњем је жегући. Он нареди да се гвоздени тигањ силно усија, на њега нага мученица распросте и окреће, па полива врелим уљем и смолом, приморавајући је да се поклони аполоновом идолу који се налазио у близини. Међутим мученица остаде као дијамант тврда у исповедању пресветог имена Христовог. аполоновог пак идола она молитвом разби. И када идол паде и претвори се у прах, тада и игемон Дион паде на земљу и издахну, јер бес који је обитавао у идолу, када се његово обиталиште разруши, дохвати душу свог ревносног служитеља и однесе је у пакао да тамо живи са њим, а свету мученицу опет примише окови и тамница.

И не беше страдање девице Христове бесплодно: јер много народа, видећи таква чудеса, слављаше јединог Бога Иисуса Христа, и верова у Њега до три хиљаде душа, и долажаху к светитељки држаној не мало времена у тамници, и она их учаше док у град Тир не стиже други игемон, по имену Јулијан. Он такође изведе светитељку на суд, и стави је на разне муке. Најпре он усија огромну пећ, три дана је ложећи; онда вргну у њу мученицу и затвори; и у тој пећи света девица Христина проведе пет дана нетакнута огњем, као некада Вавилонски Младићи, и седећи као у некој палати она певаше славећи Бога. Јер Ангели Господњи беху са њом орошавајући и расхлађујући пећ, и певаху са њом, тако да војници који чуваху пећ чујаху њихове гласове. А када после пет дана отворише пећ, нађоше светитељку живу и читаву, огњем недарнуту, те се хришћански Бог величаше а незнабожачко безбожје посрамљиваше. Игемон пак, заслепљен демонском злоћом, не познаде у томе Божију силу, него такво изванредно чудо називаше мађионичарством.

Желећи да по сваку цену победи непобедиву, игемон позва мађионичаре и враче, који су умели опчинити сваковрсне гмизавце, и нареди им да својим чинима саберу мноштво змија, гуја и скорпија, и да их све натуткају на мученицу да је отровним уједима својим уморе. Када они пустише гмизавце на светитељку, ни један је не повреди, иако пузаху около ње и обавијаху јој се око тела. У непосредној близини стајаше старешина врача који својим бајањима и чинима дражаше гмизавце да уједају девицу. Међутим сви гмизавци, по Божјем наређењу, навалише на тог бајача, изуједаше га и он тог часа умре. А светитељка рече гмизавцима: Именом Иисуса Христа наређујем вама гмизавцима: змијама, гујама и скорпијама, идите сваки на своје место, никог не повређујући!

И гмизавци одмах отпузише на разне стране. Мало затим светитељка се сажали на врача умрлог од гмизаваца и, помоливши се Господу, васкрсе га, и учини те он постаде хришћанин. И не само он него и многи, видећи таква славна чудеса, повероваше у Господа. Бесан због тога, игемон нареди да мученици одрежу девичанске груди, и из рана потече млеко место крви. Затим јој одрезаше језик који слављаше Христа Бога. Међутим мученица и после тога пошто јој одрезаше језик говораше јасно; и дохвативши одсечени језик баци га у лице игемону, и удари га по очима, говорећи: Једи удове моје, безбожниче!

И ослепе игемон од ударца језиком, а светитељка још већма благосиљаше Бога, и ружаше идоле и идолослужитеље. Тада игемон, не подносећи више ружење од свете Христине и бесан због ослепљења свог, нареди да је предаду на смрт. Избодена оштрим копљима од стране војника, беспрекорна девица и велика мученица Христова света Христина предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог. У њој Господ показа толику силу Своју, да три мучитеља не узмогоше савладати једну девицу. Један од рођака свете Христине, који беше поверовао у Христа, узе многонапаћено тело њено и погребе га чесно.

Све се ово догоди за царовања незнабожног Севера међу Римљанима и Грцима, док међу нама свагда влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Свети Аполинарије, епископ Равенски

23. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АПОЛИНАРИЈА, епископа Равенског

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Кад владаше ћесар Клаудије[1], свети Петар, апостол Исуса Христа, са многим хришћанима који су га пратили допутова из Антиохије на Запад. Ту у почетку, ушавши у јеврејску зборницу, он показа да је Јеврејин. И стаде им проповедати Исуса Христа, доказујући сведочанствима из пророчких књига да је Он заиста Син Божји, који је дошао ради спасења рода људског; и казиваше им сва чудеса Господа Исуса која Он учини у Израиљу. Свакодневно проповедајући тако у зборници, свети апостол учини те многи од Јевреја повероваше у Христа. И не само од Јевреја него и многи од Римљана, слушајући апостолову проповед, с радошћу примаху његову реч говорећи: „Бог је посетио људски род, пославши Сина Свог на обновљење света“. И поверовавши у Христа они се крштаваху.

Након не мало времена свети апостол Петар рече своме ученику Аполинарију, који беше дошао с њим из Антиохије: Ето, ти си добро обучен у познавању Христа, Сина Божија, и потпуно си упућен у сва божанска дела Његова, стога прими освећење Светога Духа и иди у многољудни град Равену[2] и, ничега се не бојећи, проповедај тамо име Исуса Христа. – Рекавши то апостол Петар сатвори молитву и, положивши руке на главу Аполинарија, постави га за епископа града Равене и рече: Нека Господ наш Исус Христос пошље Ангела Свог који ће уготовити пут твој и испунити молбе твоје.

Рекавши то апостол целива Аполинарија и отпусти га с миром. Када се свети Аполинарије приближи споменутоме граду, уђе у дом некога војника по имену Иринеја желећи да се као путник одмори. У разговору с овим свети епископ каза Иринеју о себи ко је, откуда и ради чега иде у њихов град, и говораше му о Христу Исусу и Његовој божанској сили. Иринеј му рече: Оче путниче! ја имам слепог сина, и ако проповед твоја има силу, исцели га да прогледа, и ја ћу поћи за твојим Богом поверовавши у Њега. – Светитељ нареди да му доведу слепога. Када га доведоше, сви се домашњи сабраше желећи да виде шта ће са њим урадити тај страни човек. А он, осенивши крсним знаком очи слепоме, рече: Свудаприсутни Боже! Ти унеси познање Сина Твог у овај град, да се просвете не само телесне него и духовне очи ових људи, да би познали Тебе, јединог истинитог Бога, и Господа нашег Иисуса Христа кога си послао на спасење света. – Чим то светитељ изговори, одмах се отворише очи слепоме, и он прогледа, и с родитељима својим припаде к ногама човека Божија. И тако сва та породица поверова у Христа, и крстише се у реци што протиче недалеко од Равене, и стаде светитељ живети у Иринејевом дому.

У граду Равени беше болесна жена, супруга трибуна[3], по имену Текла. Она је много година лежала болесна, и мада су је лечили разни искусни лекари, нису је могли излечити. Догоди се да новокрштени војник Иринеј дође к трибуну, и видећи да је веома утучен због неизлечиве болести своје жене, рече му: Код мене живи човек странац који мог слепог сина исцели без икаквог лека; ако наредиш да он дође к теби, одмах ће исцелити твоју супругу. – Трибун упита: Откуда дође овамо тај човек? – Из Рима, одговори Иринеј. – Значи, Римљанин је? упита поново трибун. – Не знам, одговори Иринеј; ипак ми се чини да родом није Римљанин него Грк. – Трибун му рече: Доведи га тајно у моју кућу.

Када свети Аполинарије улажаше с Иринејем у град Равену, осенивши себе крсним знаком, он се мољаше: Боже, Ти помажеш моме учитељу Петру, буди и мени помоћник, да се у овом граду прослави свето име Твоје и да се извршује воља Твоја! – А када светитељ уђе у трибунову кућу, трибун га поздрави речима: Добро си дошао, лекару! Јер шта жедноме може бити слађе од студене воде? – Свети Аполинарије на то рече: Нека дође на вас мир Господа нашега Иисуса Христа. – Трибун упита: Ко је тај о коме говориш? – Аполинарије одговори: Он је Син Бога живога, који је обновио сав пропали свет. – Трибун на то рече: Видим да си галилејац[4]. – Светитељ одговори: Да, тако је. – Трибун га упита: Умеш ли да лечиш? – Не, одговори светитељ, ја ништа не знам сем имена Исусова. – Трибун упита: А каква је сила у Исуса? – Светитељ одговори: Позови овамо војнике који су под твојом влашћу, па ћеш пред очима свију њих познати силу Господа мог Иисуса Христа.

Трибун одмах сазва све своје војнике, па се онда обрати светитељу са речима: Ето, моја жена много година лежи болесна у постељи, и никакав јој лек не помаже, него јој сваки шкоди. Стога, ако у теби има нека лековита сила, покажи је сада на болесници. – Светитељ на то рече: Нека Бог отвори очи срца ваших, да бисте, видевши чудеса Његова, поверовали у Њега! – И пришавши к постељи, узе болесницу за руку и рече: У име Господа нашега Иисуса Христа устани и веруј у Њега, и не сматрај да је ико сличан Њему. – И одмах оздрави жена целим телом, и устаде са постеље кличући и говорећи: Нема другога Бога осим Иисуса Христа кога ти проповедаш!

Видевши то, трибун и сви његови војници дивећи се ускликнуше: Ваистину је само овај Бог који твори таква чудеса! Он нам може и у рату помагати, ако Га заволимо! – И поверова у Христа трибун са женом својом и са децом и са свима домашњима; и многи други присутни незнабошци вероваше и крстише се.

Од тога времена свети Аполинарије стаде живети у граду у дому трибуновом, и к њему свакодневно долажаху многи људи, и он их тајно учаше вери у Христа, и крштаваше. Ови верни даваху своју децу светитељу да их учи књизи. И светитељ Божји устроји цркву у једном одељењу трибунова дома, и литургисаше у њој, и причешћиваше верне Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. Остајући тамо дванаест година он рукоположи два презвитера, Адерета и Калокира, а високородног човека Маркијана и философа Левкадија постави за ђаконе, и шесторицу људи за клирике. И вршаше с њима у цркви дневна и ноћна богослужења, славословећи Бога.

Када се број хришћана умножи и пронесе се по народу глас о имену и сили Иисуса Христа и Његовог проповедника, онда не могаше остати непознат човек Божји, и о њему би обавештен кнез града Сатурнин. Овај посла по њега, и светитељ би доведен. Кнез га изведе пред најглавније жреце Равенског Капитола, и у њиховом присуству га испитиваше. – Ко си ти? упита га кнез. – Хришћанин! громко одговори светитељ. – А ко је Христос? упита кнез. Светитељ одговори: Христос је Син Бога живога, којим живи сва твар на небу и на земљи и у мору. – Кнез га упита: Он ли те посла к нама да пореметиш служење боговима нашим? Еда ли не знаш великога бога зевса који живи у градском Капитолу, коме си и ти дужан поклонити се? – Светитељ одговори: Ко је он не знам, нити ми је познато о његовом храму. Тада жреци идолски предложише светитељу: Онда хајде да видиш његов велики, дивно украшени храм, и у њему ћеш угледати лик непобедивог Зевса, и поклонићеш му се.

Свети Аполинарије би одведен томе храму; и кад уђе у њега и угледа богате украсе он се насмеја и рече жрецима: Гле, колико је злата и сребра узалуд овде! Није ли боље раздати га сиромасима него да бадава виси пред демонима?

Тада незнабошци, испунивши се гнева и јарости, силно избише светитеља, па му онда конопац везаше за ноге, извукоше га ван града и бацише на морску обалу као мртвога. Светог Аполинарија једва живог узеше одатле његови ученици и сакрише у дому једне удовице хришћанке, и стараху се о њему.

Након шест месеци један угледан човек по имену Бонифације изненада онеме, и дозиваху к њему многе лекаре, али му они ништа не могаху помоћи. У то време дознаде се у Бонифацијевом дому да је слуга Божји Аполинарије жив и крије се код неке удовице. Жена онемелог Бонифација одмах отрча к човеку Божјем, и припадајући му к ногама мољаше га да пође у њен дом и исцели јој мужа. Светитељ Христов пође тамо, и када улажаше у Бонифацијев дом, једна робиња девојка, у којој беше нечисти дух, разбесне се и повика: „Одлази одавде, слуго Бога живога! Не будеш ли отишао, ја ћу учинити да ти опет вежу ноге и извуку те из овог града!“ – Светитељ запрети нечистоме духу и истера га из робиње. Затим уђе к немоме Бонифацију и помоли се за њега Богу говорећи: Господи Иисусе Христе, Ти си затворио уста овоме човеку, да он не би призивао себи у помоћ демоне. Сада му отвори уста, да призове преблагословено име Твоје и поверује да си Ти Бог који живи вечито.

Када се светитељ тако помоли, и присутни хришћани рекоше „Амин“, тог тренутка се одвеза језик немоме и уста му се отворише за слављење Јединога Бога, и он громогласно ускликну: Нема другога Бога сем Аполинаријем проповеданог! – И у тај дан повероваше у Христа преко пет стотина људи и примише свето крштење.

Након не много дана, подстакнути на гнев од демона, незнабошци понова ухватише светог Аполинарија и силно га бише штаповима, забрањујући му да не сме проповедати о Иисусу, нити име Његово спомињати. А светитељ, лежећи на земљи, клицаше: „Заиста је Бог Иисус Христос, који добровољно пострада за људе!“ – Незнабошци пак, не подносећи његово сведочанство о Христу, поставише га босонога на жеравицу, и мучише га пекући га на огњу. Али он још громкије проповедаше Христа. Тада мучитељи, везавши светог Аполинарија за ноге, извукоше га из града и рекоше му: „Иако чиниш исцељење, ипак немој улазити у град, ако хоћеш да будеш жив“. – И светитељ лежаше близу града, и непрестано учаше о имену Исуса Христа. Долажаху к њему многи бојажљиви људи и служаху му. А када се од светитељеве проповеди умножише верни, они подигоше малу цркву недалеко од града на морској обали, и архијереј Божји вршаше у њој свету литургију, и крштаваше у мору оне који се обраћаху ка Христу Богу.

После неколико година свети Аполинарије би прогнан од незнабожаца и отпутова у италијанску област Емилију, и тамо проповеђу Еванђеља привођаше к светој вери људе колико је могао. За то време, по његовом наређењу, црквом у Равени управљаше презвитер Калокир, који такође чињаше многа чудеса именом Исуса Христа. Пошто свети Аполинарије проведе доста времена у Емилији, он се врати у Равену, где га верни с радошћу примише. Тада Равена већ имађаше другога кнеза по имену Руфина. Његова кћи јединица беше тешко болесна, и већ на самрти. Чувши за светог Аполинарија кнез нареди да га с чешћу доведу његовом дому, да помогне његовој кћери. Но када свети епископ са клиром улажаше у кнежев дом, болесница умре. И настаде плач и велика кукњава од родитеља и свих домашњих. Угледавши светог Аполинарија Руфин му рече: Боље би било да ниси долазио у мој дом, јер се због тебе велики богови разљутише на мене и не хтеше да ми кћер избаве од смрти. – Светитељ му на то рече: Закуни ми се здрављем твога ћесара, да нећеш забранити својој кћери да иде за Спаситељем својим, па ћеш видети силу мноме проповеданог Господа нашег Иисуса Христа. – Руфин одговори: Ја знам да је моја кћи умрла, и није жива. Али ако је угледам васкрслу и говорећу, похвалићу силу Бога твог, и нећу јој забранити да иде за Спаситељем својим.

Тада светитељ приђе к покојници, и помоли се: „Господи Иисусе Христе Боже мој, Ти испуњујеш све молбе апостолу Твоме а наставнику моме – Петру, испуни и моју молбу: васкрсни ову девојку, јер је Твоје створење, те нека присутни виде свемоћну силу Твоју и нека разумеју да нема другога Бога осим Тебе!“ Затим, додирнувши покојницу, рече: „Устани и исповедај Спаситеља твога!“

И одмах васкрсе девица, стаде на ноге, и вичући громко говораше: Велики је Бог кога Аполинарије проповеда, и нема другога Бога осим Њега! – Тада се обрадоваше родитељи девојчини, а обрадоваше се и сви хришћани што се тако прослави име Господа Иисуса. И крсти се девојка са мајком и свима домашњима. И беше триста двадесет четири душа оба пола оних што примише крштење. А и многи други од незнабожаца повероваше у Христа и крстише се. Сам пак кнез Руфин, мада поверова у Господа, ипак из страха од ћесара не прими крштење, него тајно вољаше светитеља Божјег и служаше му. А кћи његова посвети себе на службу Христу Богу, заручивши Му се као невеста, и остаде девојком у току целог живота свог.

Међутим незнабошци обавестише ћесара да је неки човек, који је дошао из Антиохије, својим мађијама и чинима унео име Иисуса Јеврејина у град Равену, и многи га из народа слушају, при чему дом Руфинов он заведе у своју веру. Ћесар без одлагања посла у Равену свога намесника Месалина, да Руфину одузме власт, а односно Аполинарија нареди да га примора на поклоњење њиховим незнабожачким боговима, или да га прогна у најудаљеније земље. Извршујући ћесарево наређење, намесник Месалин дозва Аполинарија у судницу и испитиваше га у присуству капитолских жречева, ко је, откуда је, и чиме се бави. Светитељ изјави да је хришћанин, родом из Антиохије, ученик апостолски, а бави се проповедањем Иисуса Христа, Сина Бога живога, који је створио небо и земљу и море и све што је на њима и у њима. Намесник га упита: Не проповедаш ли онога Христа, који пре неколико година назва себе Сином Божјим и би убијен од Јевреја? Да је он био Бог, онда не би умро, нити би примио срамоћење; али пошто је био горд, то је и предан на муке и кажњен смрћу. А ти са каквог разлога убрајаш таквога међу богове, не знам. – Свети Аполинарије одговори: Овај Иисус Христос о коме говоримо беше Бог, и јесте, и биће вавек. Али, желећи да род људски ослободи од робовања ђаволу, Он понизи себе и оваплоти се од Духа Светога у утроби чисте, не познавше мужа, Дјеве, и роди се од Ње на неисказан начин.

Све смо и ми то слушали, одврати Месалин, али није лако веровати у то. – Светитељ онда рече: Чуј ме, судијо, и пази: Бог беше у чистом телу и чињаше необична чудеса и знамења у свету, а када од Јевреја би ухваћен и распет, онда пострада тело Његово, примљено од Пресвете Дјеве, а Божанство Његово остаде безстрадално и бесмртно; тим Божанством и тело васкрсе из мртвих у трећи дан, и Он, пошто се јави многима, узнесе се на небо, откуда је и сишао. Он верујућима у Њега даде тако велику власт и силу, да они именом Његовим ђаволе изгоне, све неизлечиве болести исцељују, и мртве васкрсавају…

Месалин на то рече: Не можеш ме преубедити, да бих пошао за непознатим Богом, кога ћесар и сенатори не признају, него хајде у градски капитол, па својим рукама окади великог и страшногрмећег бога зевса. Ако то не хтеднеш учинити, онда ћу те ставити на разне муке, па затим послати у прогонство. – Светитељ одговори: Ако и у капитол уђем, ипак нећу принети кад демонима, него ћу Господу мом Исусу Христу принети жртву хвале.

Тада жреци идолски повикаше: Нека Аполинарије буде мучен! – И нареди Месалин да мученика свуку и непоштедно бију моткама; при чему говораше: Принеси боговима жртву! – А светитељ бијен клицаше: Хришћанин сам! – Један од жречева повика: Растегните га на мучилишту и мучите га жестоко, док не ода хвалу бесмртним боговима! – И одмах би светитељ мучен на такав начин, и усред мука викаше: Исповедам живим Богом Господа Иисуса Христа, а не неког другог!

После једнога часа Месалин нареди да ублаже мучење, па упита страдалца: Реци ми, бедниче, какво уздарје очекујеш за претрпљене муке? – Мученик одговори: У нашим књигама пише: Који претрпи до краја, спашће се; и ко умре за Христа, биће жив. Такво је уздарје хришћанима.

На страдање светог мученика гледаше много народа, хришћана и незнабожаца; и хришћани, гледајући његово јуначко трпљење, прослављаху Бога небеснога. Тада Месалин поново нареди слугама да муче слугу Христовог и да му врелом водом поливају ране. У међувремену пак он нареди да се спреми лађа, намеравајући да мученика окована у ланце пошље на заточење у Илирик. Један од слугу што мучаху светога, који беше најсвирепији од свију, изненада би спопаднут љутим демоном, паде на земљу и издахну, пошто му демон ишчупа бедну душу његову. А свети Аполинарије, када га скинуше с мучилишта, рече Месалину: Незнабошче, зашто не верујеш у Сина Божјег? Тада би ти узмогао избећи вечне муке у паклу.

Разбесневши се, мучитељ нареди да светитеља бију камењем по устима. Видећи такву свирепост мучитељеву хришћани више не могоше трпети, – беше их врло много, – него разљућени створише метеж у народу, па полетеше на незнабошце и неколицину њих убише; хтедоше да убију и намесника Месалина, али он, чим примети галаму и метеж народни, уплашен побеже и сакри се негде у утврђеној згради. А за Аполинарија он нареди војницима да га дохвате, затворе у тамници, забију му ноге у кладе, и не дају му ни хране ни пића, да би умро од глади и жећи. Но Бог који све храни, не остави слугу Свога, него му огладнелом посла светог Ангела да га укрепи: и дође Ангео Божји к светоме у тамницу на видљив начин, тако да тамнички стражари гледаху на њега, и донесе сужњу Христовом храну и пиће, којих се овај прихвати и окрепи, па заблагодари Богу.

После четири дана намесник Месалин, чувши да је учитељ хришћански Аполинарије жив у тамници, нареди да га окују у тешке окове, тајно укрцају у лађу и одвезу у заточење. Са њим пођоше и три клирика, не желећи да се одвајају од свог оца и учитеља; и отпловише. Но кроз неколико дана неочекивано настаде страховита бура, море је ужасно беснело, те се лађа разби и сви се подавише. Само свети Аполинарије са три клирика и два војника с њима, чувани Богом, допливаше до обале живи. А тешки окови у које свети Аполинарије беше окован спадоше с њега, невидљивом руком одрешени у време када разбијена лађа поче тонути. Спасени од дављења изиђоше на обалу. А она два војника упиташе светитеља: Господине оче, куда да кренемо, и шта да радимо? – Светитељ им одговори: Верујте у Господа нашега Иисуса Христа и примите свето крштење, па ћете бити живи. – Они одмах проклеше идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. И хођаше свети са три клирика и два новопросвећена војника од места до места, док не дође у Мизију[5], где их нико не примаше. А свети, видевши једнога угледног човека који имађаше губу на челу, упита га: Хоћеш ли да будеш здрав? – Овај одговори: Хоћу. – Светитељ му онда рече: Веруј у Господа нашег Исуса Христа. – Човек на то рече: Који ме исцели, тај ће бити мој Бог. – А свети Аполинарије, призвавши име Господа Исуса, додирну губу на том човеку, и он тог тренутка постаде здрав; и одрекавши се идола, поверова у Христа и крсти се. Светитељ остаде код њега много дана, учећи невернике познању истинитог Бога и просвећујући их светим крштењем.

Затим путујући одатле обалом реке Дунава, он исто тако проповеђу Еванђеља многе незнабошце приведе ка Христу. После тога дође у Тракију и стаде обитавати близу једног незнабожачког идолишта, у коме бејаше идол поганог незнабожачког бога сераписа, који разговараше са својим поклоницима: јер демон који живљаше у идолу даваше одговоре онима који приношаху жртве и питаху о разним стварима. Када светитељ Божји дође тамо, овај идол умуче. И бише веома ожалошћени погани жреци и сви незнабошци те земље што им бог онеме. И дуго га они умилостивљаваху жртвама да им опет проговори, док он најзад једва некако промрмља: Не знате ли да из Рима дође овамо ученик апостола Петра и свеза ме именом Исусовим које он проповеда? Док он не буде прогнан одавде, ја не могу одговарати на ваша питања. – Незнабошци одмах стадоше брижљиво тражити Христова проповедника. Када га нађоше они га без милости бише, па га одведоше на море, и тамо нађоше лађу што је пловила за Италију. Они умолише поглавара тога краја, који испраћаше ту лађу, те укрцаше у њу светитеља Божјег са његовим ученицима, рекавши му: Откуда си дошао, тамо се и врати!

При благопријатним ветровима они стигоше у Италију. Искрцавши се са ученицима на копно, човек Божји пође у град Равену к својој пастви, и појави се у Равени после трогодишњег изгнанства, и би примљен од верних са великом радошђу. Међутим незнабошци се веома срђаху видевши да се хришћански епископ вратио из прогонства, и смишљаху зло вребајуђи згодно време за остварење своје зле намере.

Након не мало времена, када светитељ Божји служаше свету литургију у цркви, која се налазила у селу једног чесног човека по имену Киринеја, нападоше на цркву незнабошци у огромном броју, распудише духовно стадо Христово, а самог пастира, светог Аполинарија, ухватише, па бијуђи га одведоше свезана у град, и предадоше најглавнијим капитолским жрецима зевсовога храма. А они, угледавши га заграјаше са гневом: Није он достојан да се појави пред великог бога зевса, коме се он не једанпут ругао, него нека га воде к аполону!

Када светитељ би одведен у храм Аполонов, он сатвори молитву ка Господу своме, и одмах паде тај идол на земљу и расу се у прах, а после мало времена и храм се тај скверни сруши. Видећи то хришћани прослављаху свемогућег Бога свог, а незнабошци дохватише светог Аполинарија, одведоше га кнезу по имену Таурусу, и предадоше му мученика да га убије. Кнез сазва у судницу све саветнике градске, и пред свима испитиваше Христовог сужња, каквом силом чини он таква чудеса, исцељујући болесне. Светитељ им каза да све то чини Христовом силом, јер је Христос једини истинити и свемоћни Бог. Кнез онда рече: Ја имам сина слепог од рођења; ако ти учиниш да он силом Христа твог прогледа, онда ћемо и ми веровати да Христос јесте истинити Бог; ако пак то не учиниш, онда ћу те предати огњу, да погинеш по заслугама својим. – Светитељ Христов нареди да доведу слепорођеног. Када овај би доведен, човек Божји осени крсним знаком слепе очи и рече: У име Иисуса Христа распета отвори очи своје и прогледај! – И слепорођени одмах отвори очи и прогледа. И сви се задивише, и говораху: Заиста је истинити Бог онај који чини таква чудеса. – И многи повероваше у Христа. А кнез ослободи светитеља из руку незнабожног народа, и ноћу га посла на своје имање, удаљено од града шест километара, да га тамо кобајаги држи у оковима. Међутим светитељ проведе у том селу четири године не у оковима него на слободи. И код њега се скупљаху сви верни, а и многи од незнабожаца долажаху к њему; он их проповеђу обраћаше у свету веру и крштаваше; и све болесне које му доношаху он исцељиваше.

У те дане у Риму би изабран за ћесара Веспазијан[6]. Главни жреци у Равени упутише ћесару посланицу следеће садржине: „Ако не погубиш врача Аполинарија, противника твога царства, онда ће пропасти поштовање богова и умањиће се слава Рима, јер он свакодневно заводећи својим магијама много народа, ружи бесмртне богове и руши њихове храмове. Ако пак он један из живих буде уништен, слава Рима сачуваће се занавек“. – Ћесар Веспазијан, расмотривши то, отписа у Равену овако: „Ако неко нанесе боговима срамоту и увреду, дужан је да им узврати приношењем дарова, или да буде протеран из града: јер не доликује чинити одмазду некоме за богове, пошто они сами могу одмаздити својим непријатељима, ако се разгневе“.

Када овакав одговор ћесарев стиже у Равену, патриције Демостен, који тада беше примио управу над градом, ухвати светитеља Божјег Аполинарија, већ престарелог од година и изнемоглог телом од многих мучења. Гомила незнабожаца захтеваше од Демостена да Аполинарија стави на муке или да га пошље далеко у нека убитачна по здравље места, где би он нестао без трага. Демостен предаде светитеља једноме капетану под стражу, док он не измисли муке на које би га ставио, и убитачна места куда би га прогнао. А тај капетан будући тајни хришћанин, узе човека Божјег и одведе га не у тамницу него у свој дом, и двораше га. После неколико дана он рече светитељу: Господине оче, немој још умрети, јер нам је твој живот веома потребан ради нашег добра; него изиђи ноћу у насеље где се налазе болесници, и остани тамо док се народни гнев не стиша.

Рекавши то светитељу, капетан га у поноћи отпусти да кришом изиђе из града. Када светитељ изиђе, то дознадоше неки од идолопоклоника и појурише за њим. Сустигавши га на путу они га бише и мачевима секоше док им се не учини да је већ умро; онда га оставише и одоше. А када свану дођоше ученици и нађоше светитеља где једва дише; узеше га и однеше у насеље к болесницима, где он проживе још седам дана. Пред кончину његову сабра се к њему сва Црква верних. Он им изговори дуге поуке: да не одступају од свете вере Христове и да се гнушају идолопоклоничких гадости; и пророчки предсказа да ће Цркву Христову снаћи многа гоњења. Исто тако он предсказа: да ће после свих љутих невоља идоли бити свуда уништени; да ће засијати светлост побожности по васељени; да ће настати хришћански цареви, и да ће хришћани несметано приносити жртве Богу живоме. А додаде још и ово: Ко непоколебљиво остане у вери Господа нашег Исуса Христа, неће умрети него ће вечно жив бити.

Рекавши то и много друго, светитељ и мученик Христов заспа у Господу. И плакаше за њим сви верни, и положише чесно тело његово у каменом гробу укопавши га дубоко у земљу из страха од незнабожаца да га не ископају из земље и наругају му се.

Светитељ Божји Аполинарије пасао је Цркву Христову двадесет осам година, један месец и четири дана; пострада двадесет трећега јула, за Веспазијанова царовања међу Римљанима, док међу нама царује Господ наш Иисус Христос са Оцем и Светим Духом кроза све векове. Амин.[7]

————————————-

[1] Клаудије царовао од 41. до 54. године.

[2] Равена – град италијанске покрајине истога имена; веома стар; под власт Римљана пао 254. год. пре Христа; године 44 после Христа постао обиталиште епископа, а 432. године – архиепископа; спасавајући се од Алариха, цар Хонорнје године 402. изабра Равену за своју престоницу.

[3] Трибун – војни старешина на хиљаду војника; отприлике пуковник.

[4] Галилеја – област на северу Палестине; у њој Господ Христос провео своје детињство и младост; Галилеја је исто тако била по преимућству место Његове проповеди; стога су Господа Исуса и називали Галилејцем (Мт. 26, 69). Незнабошци су често називали хришћане галилејцима. Христоборни цар Јулијан Отступник умро је са речима, упућеним Христу: „Галилејче, ти си победио!“.

[5] Мизија – земља на северу од Македоније, граничи се Тракијом.

[6] Веспазијан царовао од 70. до 79. године.

[7] Свети Аполинарије упокојио се око 75. год.; тело његово почива у Равени, у цркви његова имена, а једна рука његова налази се у Риму, у храму посвећеном њему.

Света Марија Магдалина – Блага Марија

22. ЈУЛИ

СПОМЕН СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале[1] у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она. Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље – седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега – истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу.

И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: „Узеше Господа из гроба“. Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два Ангела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и Ангели јој рекоше: Жено, што плачеш? – а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. – Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. – И када је Господ ослови по имену рекавши: „Марија!“ тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше Ангела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к Апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: „Радујте се!“ А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: „Не бојте се; идите те јавите браћи мојој“.

И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети Апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: „Христос Воскресе!“ У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов Апостол, због чега је и названа равноапостолна.

Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих.[2] Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром[3] свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин.

Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, – био је градоначелник у Витанији; – и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу.

Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Христа и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса – Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му.

Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Васкрсу (Цветни Триод).

рука Свете Марије Магдалине - манастир Симонопетра (Света Гора)

————————————

[1] Магдала – град на западној обали Генисаретског Језера, недалеко од градова: Капернаума и Тиверијаде; чувен по изради боја и финих свилених израђевина; сем тога у њему се водила разграната трговина грлица и голубова за жртве очишћења; град врло богат; околина му величанствена и дивна. Сада се то место назива Меџел, и преставља гомилу бедних уџерица.

[2] О овим светим младићима види под 4. августом.

[3] Царовао од 886. до 912. год.

Свети пророк Језекиљ

21. ЈУЛИ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Свештеник Бога вишњега, свети пророк Језекиљ бејаше из јеврејског града Сарира, син Вузија, из племена Левијева. У време другог освајања Јерусалима он би Навуходоносором[1] одведен у робство у Вавилон[2] заједно са царем јудејским Јоакимом, названим Јехонија други.[3] Јерусалим је био трипут освајан царем Навуходоносором. Први пут у дане цара јудејског Јоакима,[4] сина Јосијина, брата Јоахазова и Седекијина, а оца Јехоније Другог; њега првог окованог у ланце одведе Навуходоносор у Вавилон; тада би одведен у робство и свети пророк Данило са три младића: Ананијом, Азаријем и Мисаилом. Но после кратког времена Навуходоносор отпусти Јоакима у Јерусалим да понова царује, али као његов вазал. Пошто царова три године у Јерусалиму под влашћу Навуходоносора, Јоаким се одметну од њега и не хте му давати данак. Због тога понова дође на Јерусалим вавилонска војска, свети град би заузет, цар Јоаким убијен и бачен псима изван града да га поједу. На његово место по наређењу Навуходоносора би постављен за цара његов син, такође по имену Јоаким, који би прозван и другим очевим именом – Јехонија, те тако он постаде Јехонија Други. И он би учињен вазалом вавилонског цара, као што и отац његов раније беше. Но пошто и овај Јехонија чињаше што је зло пред Господом, то, по попуштењу Божјем, након не много времена Навуходоносор опет дође на Јерусалим и одведе у робство Јехонију са целим домом његовим, а одведе и мноштво знатних људи, храбрих мужева, свих који беху способни да носе оружје, разних уметника, и узе златне сасуде црквене. То би друго освајање Јерусалима. При овом освојењу бише одведени у ропство: свети пророк Језекиљ, Мардохеј и Јоседек, отац Исуса који потом са Зоровавељем обнови разорени Јерусалимски храм. А треће и последње разорење и опустошење Јерусалима од стране Навуходоносора било је у дане цара Седекије,[5] кога Навуходоносор постави за цара наместо Јехоније, наложивши на њега данак. Али када и Седекија збаци са себе Навуходоносоров јарам тада исти Навуходоносор дође са свом халдејском војском, разори Јерусалим потпуно уништивши га огњем и мачем, а преостали народ одведе у робство. И од тога времена престаде постојати како царство Јудејско тако и цело царство Израиљско. Ово треће разорење Јерусалима од Навуходоносора опширно је описано у житију светог пророка Јеремије.[6]

Налазећи се у Вавилонском ропству, јереј Божји Језекиљ живљаше на реци Ховару. Њему се јави чудесно виђење у тридесетој години његова живота, а у петој години по одвођењу Јехоније у робство, у четврти месец,[7] у пети дан тога месеца. Он виде где се отворише небеса; са севера дуваше силан ветар, и отуда долажаше велик и пресјајан облак; усред облака дизаше се огањ. и око њега блисташе светлост; усред тог облака показаше се као четири животиње, које изгледаху као чист бакар растопљен у огњу; свака животиња имађаше по четири лица: лице човека, лице лава, лице телета и лице орла; осим тога у сваке беше по четири крила, а под крилима човечије руке; два крила беху раширена за летење, а са друга два покриваху тела своја; огањ се вијаше између животиња, и муње излажаху из огња. Видна беху такође и четири велика точка, по један уза сваку животињу; ти точкови беху на изглед као камен хрисолит, боје плаве као море, са златним одблеском, изазваним зрацима сунца. У тим точковима виђаху се као неки други точкови; сви ти точкови, као живи, имађаху у себи животну силу, и одасвуд беху пуни очију. Четири пак животиње, изгледало је, беху упрегнуте у те точкове, као у кола; и када иђаху животиње, кретаху се заједно с њима и точкови; а кад стајаху животиње, стајаху и точкови. Када иђаху, хука крила њихових беше као хука велике воде, као граја многољудне војске. А када стајаху, ћутаху и крила њихова. Стајаху пак и ћутаху онда, када глас Божји долажаше озго из неба. Јер над тим животињама и точковима виђаше се кристалолики небески свод, и на своду престо као од сафира, и на престолу пресветло обличје Човечије, и око њега сијање слично дугином, када дуга сија у облацима у кишовити дан.

Такво виђење славе Божје имаде свети пророк Језекиљ. У њему, по тумачењу богомудрих и богонадахнутих људи, пресветло обличје човечије праобразоваше оваплоћење Сина Божјег у утроби Пречисте Дјеве, која би живи престо учовечившем се од Ње Богу, и онај сафиролики престо беше праслика њена. Јер драгоцени камен сафир који је пресветлом бојом својом сличан небу и садржи у себи златасте делиће као небо звезде, јесте праслика Пресвете Дјеве Марије, у којој, као у небеској природи, нема ни једне мрље, и утроба која се показа пространија од неба, сместивши у себи Несместивог, и која је као звездама украшена многим даровима благодати Божје. Четири животиње са четири лица прасликоваху четири света евангелиста, од којих сваки, описујући Христов живот са људима на земљи, изобрази Његово човечанство, прасликовано код оних животиња лицем човечијим; Божанство Христово прасликовано је лицем лавовим; страдање Христово показано је лицем телета; васкрсење и вазнесење Христово изображено је лицем орла. Четири точка са мноштвом очију, у којима беху видни и други точкови, праобразоваху четири дела васељене, која има у себи разне народе; зашавши међу њих, проповед апостолска отвори многим народима духовне очи за познање и виђење Бога. Огањ пак који се вио усред виђеног откривења и велико блистање око њега, показиваше величанство неприступне славе Божје. И друга тајанства беху прасликована у том дивном и страшном виђењу, које свети Језекиљ видевши паде од ужаса ничице на земљу, и чу одозго глас Онога што у обличју човечијем сеђаше на престолу, глас који говораше: „Сине човечји, устани на ноге да говорим с тобом“. И уђе у њега нека невидљива сила, која га подиже са земље и постави на ноге.

Када пророк са трепетом стаде пред славом јавившег му се Господа, рече му Господ: Сине човечји! ја те шаљем к дому Израиљеву, к људима који ме огорчише и ожалостише; они и оци њихови одметнуше се од мене до данашњег дана, људи тврда образа и упорна срца; к њима те шаљем, и ти им кажи речи моје; немој се уплашити лица њихова, макар се разбеснели на тебе и опколили те као скорпије (Језек. 2, 3.4.6).

Када Господ говораше то, Језекиљ угледа руку пружену к њему и у њој књижни свитак; и та рука разви пред њим тај свитак, и беше у њему написано изнутра и споља: „Плач и нарицање и јаох“. И рече му Господ: Сине човечји! поједи овај свитак, па иди и реци синовима Израиљевим што ти будем наредио (Језек. 2, 9.10;3, 1).

Језекиљ отвори уста своја, поједе свитак, и беше му у устима сладак као мед. И од тога времена Језекиљ се испуни пророчкога духа и благодати, и све што му потом говораше Бог он примаше у срце своје. А када се то чудно виђење стаде удаљавати од очију његових, он чу глас као глас многобројног народа који говораше: „Благословена слава Господња с места његова!“ – Притом и лупа крила животиња и хука точкова беху слични тутњави великог земљотреса. И тако она страшна кола славе Божије отидоше увис из видика његових очију; и виђење се заврши.

После овог виђења пророк проведе седам дана у ђутању, размишљајуђи о ономе што виде и чу. И понова му дође реч Господња говоређи: Сине човечји, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из мојих уста и опомињеш људе од мене. Када речем безаконику: „смрћу ђеш умрети“ а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безаконика од безаконог пута његова, да би он остао жив, тај ђе безаконик умрети у безакоњу свом, али ћу ја крв његову искати из твојих руку. Но кад ти опоменеш безаконика, и он се не врати од безакоња свога и са злога пута свога, онда ће он умрети у безакоњу свом, а ти ћеш сачувати душу своју (Језек. 3, 18-19).

Затим, изведен Духом у поље, Језекиљ понова виде славу Господњу, као и раније, и би му наређено да се затвори у кућу своју и проведе у ћутању док му Господ не нареди да отвори уста на казивање и проповедање речи Божјих. У време тог ћутања њему би откривена последња опсада и разорење Јерусалима од Халдејаца, која се има догодити после неколико година, и погибија народа, да би он обавестио људе о томе не само речју него да би то представио и делом: њему би наређено од Господа до обрија главу своју и браду, и да власи своје измеривши раздели на три дела: онда, једну трећину да сажеже огњем пред људима који бејаху с њим у ропству, другу трећину да исецка мачем, а трећу – да развеје у ветар, показујући тиме да гнев Божји, хотећи да казни људе Израиљске у Јерусалиму и у целој Палестини зато што не желе да се обрате истинском покајању и оставе гадости идолопоклоничке, раздели их праведним судом својим на три дела, да би сваки део понео своју казну: тако, трећина људи у време опсаде Јерусалима помреће од глади и помора, друга трећина пашће од мача халдејског, а трећа – биће расејана по свету.

Све се ово потом и зби, пошто народ јеврејски беше силно разгневио Бога. Јер иако Јевреји у та времена служаху Богу небескоме који праоце њихове изведе из Египта руком крепком и мишицом уздигнутом, ипак они беху навикли од времена Соломона да се клањају идолима; и они их не остављаху, прелашћавани њиховим богомрским празницима, у време којих није им забрањивано приређивати погане гозбе и чинити срамна и безакона дела, јер им у том безбожју сами цареви, и кнезови, и судије, и старци беху коловође. И тако се Јевреји клањаху и Богу небесноме, и држаху се идолопоклоничког безбожја, и постављаху идоле у храму Божјем. И где се раније приносила жртва само Једином Богу Вишњем, тамо се потом истовремено стадоше приносити погане жртве ђаволима. То беше веома не по вољи Господу, јер то уподобљаваше тај народ прељубочинки, која не чува верност своме правом мужу, него чини прељубу са другима. Због тога касније и у Еванђељу Господ рече о овом народу: род зли и прељуботворни (Мт. 12, 39). Но и раније у пророчанству Јеремије Бог упореди овај род са женом прељубочинком (Јерем. 3, 1), и дуго време опомињаше га на покајање преко светих пророка. А пошто се они не покајаше, Он их предаде Халдејцима на коначно разорење и земљу њихову обрати у пустош на седамдесет година (ср. Јерем. 25, 12). Но иако по истеку седамдесет година Јерусалим и храм бише обновљени Зоровавељем, ипак не имађаху пређашњу лепоту, богатство и славу. И премда се Јевреји, ослобоћени од вавилонског ропства, преселише понова у своју земљу, ипак над њима владаху не њихови цареви, него се они налажаху под туђим и тешким јармом, служећи иностраним царевима, најпре вавилонским, затим египатским, најзад римским, од којих и пропадоше потпуно. О овом коначном разорењу Јерусалима сам Господ прорече, говорећи: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути (Мт. 24, 2). А о ранијем опустошењу од Халдејаца пророковао је свети пророк Језекиљ, као и остали свети пророци.

Када се свети пророк Језекиљ налажаше у ропству у Вавилонији, у земљи Халдејској, у то време живљаше у Јерусалиму свети пророк Јеремија. Мада ова два пророка беху удаљени један од другога великим растојањем, ипак они једнодушно пророковаху о опустошењу Јерусалима и о многим другим стварима, што се види у њиховим књигама: јер у обојици пророка деловаше Дух Божји. И неки Јерусалимљани шиљаху пророчке речи Јеремијине у Вавилон к заробљеној браћи, а из Вавилона слаху се Језекиљеве речи у Јерусалим. И сведочаше Језекиљ у Вавилону пред народом својим, да је пророштво Јеремијино истинито, а у Јерусалиму Јеремија даваше сведочанство о истинитости Језекиљевог пророштва. Али покварени и маловерни Јевреји не поклањаху вере ни једном ни другом, јер заведени идолопоклоничком заблудом, они сву веру своју положише у лажне пророке, а оне свете пророке који уистини пророковаху Духом Божјим, они сматраху за лажне. Стога Јеремију злостављаху Јерусалимљани, а Језекиља мучаху оковима они што се налажаху у Вавилонском ропству, као што му и Господ беше предсказао, говорећи: Метнуће на тебе окове, и свезаће те њима (Језек. 3, 25).

Свети Језекиљ беше тако прозорљив, да је оно што се дешавало на великој даљини видео као да се дешава пред његовим очима: налазећи се у Вавилону, он је видео оно што се догађало у Јерусалиму, и то казивао народу који беше с њим у робству. Једном он би пренесен Ангелом из Вавилона у Јерусалим и постављен у храму Соломоновом; тамо он виде идоле где стоје и напољу и унутра, као гадост опустошења на месту светом, и мрска богослужења која се врше у њихову част; виде он како старешине израиљске врше кађења пред киповима, како су свештеници окренули лица своја од престола Божија и клањају се сунцу, и како жене седе и плачу за Тамузом, измишљеном од Јелина Адонису,[8] љубавнику скаредне Венере,[9] убијеном дивљим вепром, кога незнабошци уврстише међу богове, а покварени га Јевреји примише као бога. Виде он и славу Божју, сличну оној коју раније виде на реци Ховару: разгневљена, она се спремаше да изађе из храма, остављајући га пуст. И чу он Господа који му говораше: Сине човечји, зар је мало ово безакоње које, као што видиш, чине ови људи? они напунише земљу безбожјем, и договорише се да ме разгневе и раздраже; зато ћу им и Ја одмаздити у гњеву свом, и неће их жалити око моје, нити ће се смиловати на њих; и када стану викати иза гласа у уши моје, нећу их услишити. – Потом се чу још јачи глас Божји, који грозно и страхотно викаше и овако говораше пророку: Приближи се освета и погибао граду, и нека сваки има у рукама својим смртно оружје.

Када то Господ рече, изиђоше шест страшних наоружаних људи са исуканим мачевима; међу њима бејаше један човек обучен у беле свештеничке одежде са опремом писарском уз бедрицу. И њему рече Господ: Прођи посред града Јерусалима, и напиши знак на челима оних људи, слугу мојих, који пате у срцима својим, уздишу и плачу због безакоња што се чине у овоме граду; те избранике моје сачуваћу од казне.

И пође тај благолики човек свештенички одевен и стави знак на чела оних људи који верно служаху истинитоме Богу. Знак тај беше грчко слово Т, које личи на часни крст. А кад тај свештеноблагољепни муж прохођаше по граду и обележаваше знаком слуге Божје, за њим бише послани оних страшних шест људи, који собом прасликоваху шест војвода халдејске војске, који су имали доћи са Навуходоносором ради разорења Јерусалима. Овој шесторици људи рече разгневљени Господ: Идите, сеците, не штедите! немојте се смиловати ни на старца, ни на младића, ни на девојку, ни на дете, него све побијте и истребите, почевши од освештаних јереја и старешина; а на којима је мој знак, њих не дирајте.

И виде свети пророк у том виђењу како убијају сваки сталеж и свих узраста житеље Јерусалима оба пола, као што се потом у самој ствари имало збити. И паде пророк ничице пред Господом, вапијући: Јаох! јаох! о, тешко мени, Господе силни, јер Ти истребљујеш остатак Израиља изливајући гњев Свој на Јерусалим!

После тога свети пророк понова угледа оног благоликог мужа у свештеничкој одежди који, вративши се Господу, рече: Учинио сам како си ми заповедио, Господе. – И опет му би наређено од Господа, да уђе међу точкове под херувимима и узме пуне прегршти жеравице, па да је разаспе на сав Јерусалим, да би тиме показао да ће Халдејци не само мачем истребити Јерусалим него га и огњем спалити. – После тог усхићења и виђења пророк се понова обрете у Халдеју на свом месту, а оно што он виде ускоро се зби.

Свети Језекиљ је такође пророковао и о суседним незнабожачким народима који су се подсмевали кажњеном од Бога Јерусалиму: о Амонићанима, Моавићанима, Едомљанима, Филистимцима, о Идумеји, Тиру и Египту, објављујући им такву исту казну Божију, која их је имала постићи преко Халдејаца, зато што су се обрадовали разорењу и опустошењу Јерусалима. А када се све то зби, он онда пророкова о престанку гнева Божјег на Јевреје, о њиховом повратку из Вавилона у своју отаџбину и о изграђењу и обновљењу града и храма. Јер он по други пут би руком Господњом пренесен у земљу Јудејску,[10] пошто Јерусалим већ беше разорен и опустошен, и виде у откривењу да се место на коме беше Јерусалим, по Божјем наређењу, размерава, град и храм Господњи се зидају, и слава Божја испуњује храм свој, као што о томе опширно пише у његовој пророчкој књизи.

Све ово виђење бејаше тајанствени праобраз нашег ослобођења од роbства ђаволу и устројења Цркве Христове, што се имало извршити јављењем у телу Бога, рођеног од Пречисте Дјеве, коју овај пророк назва „вратима затвореним“, кроз која нико не може проћи сем самога Бога (Језек. 44, 2). Светом пророку Језекиљу би дато од Бога откривење и односно васкрсења мртвих (Језек. 37, 1…): он виде где га рука Господња подиже и постави усред поља, које беше пуно костију људских врло сувих; све оне на реч Божју обукоше се у тело, и када уђе у њих дух оживеше и стадоше на ноге своје, и беше их врло много. И рече Господ: Отворићу гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших (Језек. 37, 12).

Поред тога и о многим другим тајнама Божјим, које су се имале јасно испунити у последња времена, беху дата откривења пророку Божјем, која он сва унапред објави и записа у својој књизи. Ко жели, нека их тамо прочита. А ми, скраћујући своју повест, споменућемо само то, ослоњени на сведочанство веродостојних казивача, да је свети пророк Језекиљ био и велики чудотворац; слично Мојсeју он је био раздвојитељ вода. Наиме, једном када се код њега на реци Ховару беху сабрали многи Јевреји, разбојнички их нападоше Халдејци. Али он молитвом својом учини те се вода у реци раздвоји и пружи сув пут гоњеним људима, да пребегну на другу страну. И прођоше људи Јевреји по суву, а дрски Халдејци који појурише за њима истим путем, бише покривени водом и изгибоше. – Будући у Вавилонији судијом над племеном Дановим и Гадовим и видећи да они не поштују Господа и гоне оне који држе закон Господњи, он посла на њих змије и гадове, који уједаху њихову децу и стоку. Затим, сажаливши се на њих он молитвом одагна од њих те змије и гадове. – У време пак глади он молитвама својим к Богу обилно умножи храну људима и поврати од врата смрти к животу смртно изнемогле од глади.

Потом свети пророк Језекиљ сконча мученичком смрћу. Видећи где његов јеврејски народ, који с њим беше у робству, суделује са Халдејцима у идолослужењу и навикава се на сва њихова незнабожачка дела, он их изобличаваше и саветоваше да оставе та безакоња, и прећаше им гневом Божјим. Услед тога јеврејски старешина, одан халдејском незнабожју, испуни се гнева и уби га растргнувши га коњима. Народ покупи његово искидано тело и погребе га на пољу Маур, у породичној гробници Сима и Арфаксада, прародитеља Авраамових. И скупљаше се на његовом гробу мноштво Јевреја и узношаху они тамо своје молитве Богу Саваоту, коме слава кроза све векове. Амин.

—————————————
[1] Навуходоносор је име неколицине вавилонских царева. Овде је реч о Навуходоносору Другом, сину Набопаласара, великом источном завојевачу, који покори Сирију, Персију и Египат и одведе у ропство Јевреје. Царовао је од 605 до 562 године пре Христа.

[2] Вавилон – престоница Халдеје, један од најстаријих и најбогатијих градова у свету; подигао га Нимврод, син Хуша или Куша, потомак Хамов. Расположен на обе стране реке Еуфрата, Вавилон је личио на четвороугаоник, подигнут на огромној равници. Опсег града износио је четири стотине врста (врста – мера за дужину – има 1067 метара); зидови су му били дебели 30 аршина, тако да су по површини његовој могла упоредо ићи шесторо кола; на зидовима је било 250 кула, са стотином гвоздених врата; усред града пружао се преко реке огроман мост, на чијој се источној страни уздизао царски дворац и многобожачки храм Бела. Доцније су Вавилон заузимали персијски цареви: Кир, Дарије и Ксеркс, и Александар Македонски; и Вавилон је био потпуно разорен.

[3] 4 Цар. 24, 1.

[4] Он се у Св. Писму назива Елиаким (4 Цар. 23, 34).

[5] Седекија царовао од 599. до 588. год. пре Христа.

[6] Спомен његов празнује се 1. маја.

[7] Тојест у месец јуни, рачунајући од марта, као првог месеца јеврејске године.

[8] Адонис – у старих Грка бог усева и природе уопште.

[9] Венера – богиња љубави и лепоте.

[10] Језек. 40, 5 …