Света великомученица Христина

24. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХРИСТИНЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

Чува се у римокатоличкој цркви ''San Francesco della Vigna'' (Венецијa)

Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.

Када Христини би 11. година показа се изванредна лепота њена,и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.

Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?

Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави Ангео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.

После овог јављења Ангела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог Ангела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.

Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? – А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? – Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.

Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам, којег се имена не удостоји нико у роду нашем? По имену и по делима ја већ нисам вашега рода него Христовога, јер се ородих с Царем Небеским – Христом; Његова сам слушкиња и кћи, и Он ми је отац и мајка и Господ. – Мајка је на то дуго плакала и, не успевши ништа, отиде жалосна.

Када прође ноћ и настаде дан, Урбан, подстицан демоном злобе на љутину, заборави на природно осећање љубави према кћери и седе на судишту са жељом да мучи свету Христину не као своју рођену кћер него као туђинку и велику злотворку. А када светицу вођаху из тамнице на судиште, многе жене гледајући је говораху: Боже слушкиње Твоје Христине, помози јој, јер она прибеже к Теби! – Доведена на судиште, овчица Христова стаде пред Урбаном не као пред оцем него као пред мучитељем и крвожедним звером, и зли родитељ поче јој умиљато говорити: Сажаљевам те, чедо моје, и молим те, приступи к великим боговима нашим и заједно са мном принеси им жртву, да би се они смиловали на тебе и опростили ти грех твој којим ти сагреши према њима. Не урадиш ли то, онда се ни ја нећу смиловати на тебе и нећеш се називати мојом кћери. – Светитељка одговори: Велику ћеш ми радост причинити, ако ме не будеш називао својом кћери, јер си ти слуга сатане, а ја сам слушкиња Христова, и већ нисам твоја кћи, пошто је Творац мој мени Отац.

Запаливши се великом јарошћу, Урбан нареди да девојку нагу обесе на мучилишту и оштрим гвожђем стружу и дробе њено чисто девичанско тело. И толико би остругано њено тело, да јој се голе кости виђаху. А када је одвезаше, она угледа по земљи парчад тела свог што отпадаше од ње за време мучења, покупи их и баци у лице оцу са речима: Једи месо твоје кћери!

То још више разјари Урбана и он свету Христину протеже на гвозденом точку мучилишта, и нареди да се под њом наложи огањ и врелим уљем полива тело њено. Тако се тело свете Христине, окретано точком на огњу, пецијаше као риба или месо на ражњу. И беше немогуће људском бићу, нарочито женском, остати живим у таквим мукама, али Бог одржаваше живот слушкиње своје и крепљаше је ради прослављења светог имена свог а на постиђење незнабожаца. Тако мучена, света Христина слављаше Бога и мољаше Му се, а свети Ангели невидљиво стајаху поред ње олакшавајући јој патње. Затим, по Божјем наређењу, огроман пламен неочекивано сукну из огња, полете на присутне незнабошце и сажеже до хиљаду њих.

Не знајући шта више да ради с мученицом, Урбан нареди да је баце у тамницу. Када се светитељка мољаше у тамници, њој се јави Ангео Господњи и исцели је од рана и цело јој тело учини здравим; а даде јој и храну што донесе, те се мученица поткрепи и слављаше Бога. После тога отац нареди да је баце у море. Слуге узеше слушкињу Христову, посадише је у чамац, одвезоше далеко од обале, везаше јој велики камен о врат и бацише у морску пучину. Но Ангел Божји је прими и одвеза јој камен са врата; камен потону, а светитељка, подржавана рукама бестелеснога, иђаше по води као по суву. И тако јој море постаде купељ светог крштења, за којим она толико жућаше. И светао облак осени је, и би одозго глас који изговараше над њом име Пресвете Тројице, као што то захтева чин светог крштења; и виде света Христина Господа који јој се јави и изговори јој речи које радошћу испуњују. А кад изиђе на копно, света мученица оде к своме родитељу и пренерази га: јер се незнабожац чуђаше и ужасаваше видећи свету девицу живу изашлу из мора. Но и у таквом чуду он не виде Божију силу, него сматраше то за дело мађиоништва. И нареди да мученицу понова баце у тамницу, имајући намеру да је сутрадан посече мачем. Међутим, те ноћи он сам би неочекивано посечен косом смрти, и погибе занавек, а светица остаде жива у тамници, славећи и благодарећи Бога.

После неочекиване погибије Урбанове цар посла на његово место другог игемона, по имену Диона, и овај би обавештен о закључаној у тамници Христини. Он је изведе из тамнице преда се на суд, и најпре покушаваше да мученицу ласкама намами на богоодступништво. Но када увиде да је она непоколебљива у светој вери, он је подвргну многим мукама, бијући је, железним ноктима стружући је, и огњем је жегући. Он нареди да се гвоздени тигањ силно усија, на њега нага мученица распросте и окреће, па полива врелим уљем и смолом, приморавајући је да се поклони аполоновом идолу који се налазио у близини. Међутим мученица остаде као дијамант тврда у исповедању пресветог имена Христовог. аполоновог пак идола она молитвом разби. И када идол паде и претвори се у прах, тада и игемон Дион паде на земљу и издахну, јер бес који је обитавао у идолу, када се његово обиталиште разруши, дохвати душу свог ревносног служитеља и однесе је у пакао да тамо живи са њим, а свету мученицу опет примише окови и тамница.

И не беше страдање девице Христове бесплодно: јер много народа, видећи таква чудеса, слављаше јединог Бога Иисуса Христа, и верова у Њега до три хиљаде душа, и долажаху к светитељки држаној не мало времена у тамници, и она их учаше док у град Тир не стиже други игемон, по имену Јулијан. Он такође изведе светитељку на суд, и стави је на разне муке. Најпре он усија огромну пећ, три дана је ложећи; онда вргну у њу мученицу и затвори; и у тој пећи света девица Христина проведе пет дана нетакнута огњем, као некада Вавилонски Младићи, и седећи као у некој палати она певаше славећи Бога. Јер Ангели Господњи беху са њом орошавајући и расхлађујући пећ, и певаху са њом, тако да војници који чуваху пећ чујаху њихове гласове. А када после пет дана отворише пећ, нађоше светитељку живу и читаву, огњем недарнуту, те се хришћански Бог величаше а незнабожачко безбожје посрамљиваше. Игемон пак, заслепљен демонском злоћом, не познаде у томе Божију силу, него такво изванредно чудо називаше мађионичарством.

Желећи да по сваку цену победи непобедиву, игемон позва мађионичаре и враче, који су умели опчинити сваковрсне гмизавце, и нареди им да својим чинима саберу мноштво змија, гуја и скорпија, и да их све натуткају на мученицу да је отровним уједима својим уморе. Када они пустише гмизавце на светитељку, ни један је не повреди, иако пузаху около ње и обавијаху јој се око тела. У непосредној близини стајаше старешина врача који својим бајањима и чинима дражаше гмизавце да уједају девицу. Међутим сви гмизавци, по Божјем наређењу, навалише на тог бајача, изуједаше га и он тог часа умре. А светитељка рече гмизавцима: Именом Иисуса Христа наређујем вама гмизавцима: змијама, гујама и скорпијама, идите сваки на своје место, никог не повређујући!

И гмизавци одмах отпузише на разне стране. Мало затим светитељка се сажали на врача умрлог од гмизаваца и, помоливши се Господу, васкрсе га, и учини те он постаде хришћанин. И не само он него и многи, видећи таква славна чудеса, повероваше у Господа. Бесан због тога, игемон нареди да мученици одрежу девичанске груди, и из рана потече млеко место крви. Затим јој одрезаше језик који слављаше Христа Бога. Међутим мученица и после тога пошто јој одрезаше језик говораше јасно; и дохвативши одсечени језик баци га у лице игемону, и удари га по очима, говорећи: Једи удове моје, безбожниче!

И ослепе игемон од ударца језиком, а светитељка још већма благосиљаше Бога, и ружаше идоле и идолослужитеље. Тада игемон, не подносећи више ружење од свете Христине и бесан због ослепљења свог, нареди да је предаду на смрт. Избодена оштрим копљима од стране војника, беспрекорна девица и велика мученица Христова света Христина предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог. У њој Господ показа толику силу Своју, да три мучитеља не узмогоше савладати једну девицу. Један од рођака свете Христине, који беше поверовао у Христа, узе многонапаћено тело њено и погребе га чесно.

Све се ово догоди за царовања незнабожног Севера међу Римљанима и Грцима, док међу нама свагда влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.