Свети Јоаникије II, архиепископ и први патријарх србски

3. СЕПТЕМБАР

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАНИКИЈА II, архиепископа и првог патријарха Србског[1]

Фреска опела, гробница и саркофаг св. Патријарха србског Јоаникија 1354-1356 (југозападни угаозападног травеја, црква св. Апостола, Пећка Патријаршија)

О овом светом Јоаникију не зна се много пре но што је постао архиепископ Србски. Сигурно је да је рођен од побожних србских родитеља (изгледа негде око Призрена), који су највероватније били благороднијег порекла. Да је Јоаникије био врло способан и обдарен види се из тога што га је тадашњи србски владар Стефан Душан (1331. 1355. г.) узео на свој двор за свога логотета. Када пак премину тадашњи архиепископ Српски Данило II (1324-1337. г.)[2], тада би сазван црквени сабор на коме за архиепископа би изабран овај свети Јоаникије о коме је реч. То беше 3. јануара 1338. године. Попут великих светитеља Божјих и јерараха Цркве Христове Тарасија, Никифора, Фотија и осталих, и овај свети би изабран из редова лаика и брзо прође све монашке и свештеничке чинове, и тако би хиротонисан за архиепископа на престолу Светога Саве.

Као архиепископ, свети Јоаникије II је радио на добро Цркве Божје и на спасење своје Богом поверене му пастве. Тадашњу првопрестолну цркву у Пећи, коју подигоше архиепископи Никодим и Данило, он даде украсити дивним иконама и фрескама и свим осталим потребним стварима.

У то време србски краљ Стефан Душан освоји многе грчке крајеве на југу и прошири веома своју земљу, па због тога реши да се прогласи за цара. Притом он одлучи да и Србског архиепископа саборски узвиси на степен патријарха. Јер овај краљ србски не мало поштоваше светог архиепископа Јоаникија и велику му част указиваше. Тако једном приликом у Приштини, када тамо Душан дочекиваше грчког владаоца Јована VI Кантакузена и за ту прилику дође позван и архиепископ Јоаникије, сам краљ прихвати на своје руке ногу светог архиепископа, док овај сјахиваше са коња, и смирено га целива у руку просећи од њега благослов.

O самом пак проглашењу архиепископа Србског Јоаникија за патријарха и Србске архиепископије за патријаршију, ево шта пишу биографи Србских краљева и архиепископа: „После престављења господина архиепископа кир Данила (Другог), господин краљ Стефан (Душан) постави свога логотета на престолу Светога Саве, и он остаде у архијерејству осам година. Када је тада господин краљ Стефан (Душан) у то време заузео многеземље и градове грчке, он се венча на царство у граду Скопљу и постави архиепископа кир Јоаникија за патријарха. Јоаникије патријарх пребивао је у дому Спасову[3] и украшавао је велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличним свештеним сасудима, и другим различним златним и сребреним потребама, украшеним бисером и камењем, као што сведочи писмени црквени катастих. И постави многа сребрна кандила, која са собом донесе, и још к томе приложи дому Спасову многа села, и цркве у њима сазда, и на Кармилу (у Светој Земљи) сазда цркву Светог Илије и на Тавору цркву Светог Николе“.[4] Толико о томе пишу биографи.

Ово пак проглашење светог архиепископа Јоаникија за патријарха Србског није било само по жељи и вољи краља Душана, који је, хотећи да се помаже за цара Срба и Грка, знао да то може учинити само патријарх, него је проглашење Србске патријаршије било саборно, на великом црквеном сабору у Скопљу (на Цвети 1346. године), где су учествовали и патријарх Бугарски Симеон, и архиепископ Охридски Николај, и многи епископи и клирици србски и бугарски, а такође и сам свештени прот Свете Горе и многи светогорски монаси са њим. Србска Црква је још од Светог Саве била призната од Цариградске патријаршије као потпуно самостална и аутокефална, због чега је овај сабор у Скопљу сматрао да може несметано архиепископа Србског прогласити за патријарха, те тако овај свети Јоаникије II и постаде милошћу Божјом први Србски патријарх „всем Серблем и Поморију“, то јест патријарх „свих Србских земаља и Поморских“.

После овога је свјатјејши патријарх Србски Јоаникије помазао (на Васкрс 1346. . године) краља Душана за цара свих Срба, Албанаца и Грка, а ускоро затим (на Спасовданском сабору у Скопљу 1349. године) заједно са њим донео је многозначајни србски Законик, којим је узакоњено србско царство, и правда и поштење у њему, и „свака правила светих и божанствених цркава“. По проглашењу патријаршије, Скопска је митрополија постала првопрестолна у Србској Цркви, а одмах иза ње долазила је Охридска архиепископија. Основане су још Злетовска и друге нове епископије, и на њих су постављени србски јерарси. Против свега овога ништа нису рекли тадашњи патријарси у Цариграду Јован Калека (1334-1347. г.) и Исидор (1347-1349. г.).

Ускоро после овога приближи се и кончина земаљског живота светог патријарха Јоаникија. А она би овако. Када у јесен 1354. . године нападоше са севера на србско царство Угари (то јест Мађари), цар Душан устаде и крете на њих. Дошавши у пределе светог манастира Жиче, он посла да му из Пећи дозову у Жичу свјатјејшег патријарха Јоаникија да са њим нешто проговори о црквеним и државним стварима.[5] Но када свети патријарх стиже у Жичу, он се ту брзо разболе, и по својој жељи би понесен онако болестан у своју патријаршију у Пећ. Но он тамо не стиже, јер још на путу издахну и предаде душу своју у руке Господа свога. О таме се овако каже у споменутом животопису краљева и архиепископа Србских: „После неког времена, ђаво, исконски завидник рода човечијега, подиже рат и завист међу царем Стефаном (Душаном) и угарским краљем. И кад је цар Стефан стао на Пакларима (код Рудника) са свима својим војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И кад је патријарх дошао у Жичу, после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест. И сам заповеди да га дигну и однесу у Пећ. И када се тада сабрао сав сабор жички, узеше патријарха и понеше га; и кад је био ношен, престави се на путу у Полумиру у Сутесци (код данашњег Ушћа на Ибру). И кад је био донесен у Пећ, би положен у гроб (који сам себи беше назначио). И поживе он у светитељству на престолу Светога Саве шеснаест година и осам месеци, и у миру усну у Господу, месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу (године 1354.)“. Тело светог патријарха Јоаникија положено би у средњу цркву Пећке патријаршије, тамо где се оно и до данас налази (то јест у цркви Светих Апостола). Изнад његовог светог гроба насликана је затим на зиду фреска која изображава његово чеоно уснуће у Господу.[6]

Ускоро за светим Јоаникијем премину изненада и србски цар Стефан Душан (20. децембра 1355. године). Но пре његове смрти, а не знамо да ли за живота светог Јоаникија патријарха или пошто он премину, тадашњи патријарх Цариградски Калист[7] „посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје“, како то каже један од каснијих летописаца. Овај исти летописац додаје још и ове речи: „Када је пак ово било, онда се цар покаја, и заиска разрешење за ово зло, али га није могао наћи ради достојанства и градова! И после овога разреши се цар од овога живота и предаде се гробу, оставивши ову злобу непогребену“. Ово што пише споменути летописац показује да је својим поступцима цар Душан био увредио Цариградског патријарха и грчког цара, јер је преотео многе грчке покрајине и градове и из њих насилно протерао грчке архијереје. Због тога је и дошло до прекида јединства и хришћанске заједнице љубави и мира између Цариградске и Србске патријаршије, али та жалосна ствар није дуго потрајала. Сам свјатјејши патријарх васељенски Калист дошао је потом на србски двор у град Сер, код удове цара Душана блажене царице Јелене, и са њом разговараше о потреби мира и јединства. Али се он убрзо ту упокојио, те није могао сам ту ствар окончати. Неколико година касније, за време светог цара Лазара, свјатјејши патријарх васељенски Филотеј посла двојицу својих клирика „на србски двор у Призрен, и они дошавши, уђоше у цркву и служише заједно и причестише се са светитељем (то јест са тадашњим Србским патријархом), и са србским свештеницима који раније бише одлучени … и опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије“.[8] Тако ова неслога би брзо уклоњена и мир и слога наступише међу сестринским по вери и љубави Црквама, то јест Цариградском и Србском патријаршијом, на чијим светим престолима сеђаху овакви свети патријарси као што беху Калист и Филотеј у Цариграду и свети Јоаникије у Србској Цркви, а после њега његови свети наследници Сава IV и свети Јефрем патријарх, о којима се говори опширније у њиховим посебним Житијама. Молитвама свих њих нека Господ помилује и нас грешне. Амин.

---

[1] Овог Св. Јоаникија треба разликовати од Јоаникија I, архиепископа Српског (1272. 76. год.), који се упокојио 28. маја 1279. год.

[2] Његов свети спомен слави се 20. децембра.

[3] Дом Спасов је уствари црква Вазнесења Господњег (Спасовдана) у Пећи, где је после Жиче било седиште Србских архиепископа и патријараха. То је средњи храм у Пећкој патријаршији, који се још зове и храм Светих Апостола.

[4] Архиепископ Данило (и његови настављачи): Животи краљева и архиепископа Србских, превео Л. Мирковић, СКЗ, стр. 288.

[5] У то време је цар Душан био послао своје посланике папи Инокентију VI (1352. до 62. г .) у Авињон да преговара с њим о томе како да се хришћани боре против Турака, који све више надираху са истока. Изгледа, по некима, да је том приликом било речи и о томе да Душан призна папу. Сигурно је да је се св. патријарх Јоаникије успротивио томе, због чега неки мисле да је нагла смрт његова била можда у вези са тим догађајима. Ипак, чињеница је да ни сам цар Душан никада није признао папу нити издао Православље.

[6] У северној цркви Пећке птријаршије, посвећеној Светом Димитрију, налази се и фреска која представља светог Јоаникија како клечипред Пресветом Богородицом и молитвено Јој вапије са речима: „О Пресвета Богородице, прими молбе раба Твојега архиепископа Јоаникија“.Фреска је рађена док је Св. Јоаникије био још архиепископ.

[7] Свети патријарх Калист био патријарх Цариградски од 1350. До 1354. и од 1355. до 1363. године. Слави се 20. јуна.

[8] Архиеп. Данило (и његови настављачи): Животи краљева и архиепископа Србских, стр. 289-291. О овом измирењу Србске и Цариградске Цркве видети још и у Житију Св. цара Лазара под 15. јуном.