07. ЈАНУАР
Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан
Сабор светог Јована је 7. Јануара зато што је, при Богојављењу, тј. Крштењу Христовом (6. јануар) најважнију улогу имао Јован као Крститељ, па му се одмах по Крштењу дан и посвећује.
Свети Јован је био савременик Христов и Његов рођак, по телу, јер је мајка Јованова била тетка мајци Исусовој. Отац Јованов био је свештеник Захарија, а мајци његовој било је име Јелисавета.
Кад се навршило време да се испуне речи Архангела Гаврила дата Захарију, Јелисавета је заиста и родила сина. Било је то 24. јуна (7. јула) и тај се дан празнује под именом Ивањдан. Када је, по тадашњем обичају, требало извршити обрезивање и дати име детету, родбина почне наваљивати да се детету да очево име; али најзад упиташе и оца, да чују да ли се он слаже. Захарије, који је пре тога био онемео, узе једну таблицу и записа:
„Нека му је име Јован!“, и чим је ово написао, језик му се развеза, те поче говорити. Захарије прорече да ће то дете бити пророк, који ће ићи пред Богом и припремати Му пут.
Још од ране младости свети Јован је водио усамљенички, пустињски живот. Живео је у пустињи, у пределима око доњег тока реке Јордана. Ту, у самоћи, сав се предао Богу и свом пророчком призиву. Живео је једноставно: хранио се акридима и медом од дивљих пчела, а одевао се у хаљину од кострети, начињену од камиље длаке, преко које се опасивао каишем. Високог раста, црне косе и браде, мршавог и препланулог лица од сунца, уливао је страхопоштовање својом појавом.
Свети Јован поче отворено проповедати и говорити против људских мана и неваљалстава и позивати људе да се кају и поправљају. Колико је његов изглед био необичан, још необичније су биле његове речи, којима је шибао свако зло.
Када се Јован прочуо, почеше код њега долазити људи са свих страна, да га виде и чују његове беседе, а многи су долазили да га питају и траже савете. Тако га неки запиташе: „Шта треба да радимо па да задобијемо милост Божију?“, а он им одговори: „Ко има две хаљине, нека једну даде ономе ко нема ни једну, а ко има доста хране, нека подели ономе ко нема ни мало“.
Митари, цариници, упиташе га шта њих саветује, а он им рече: „Не преоптерећујте народ дажбинама, већ наплаћујте онолико колико је по закону“.
Војнике је подучавао да не тиранишу, већ да штите народ, а учене људе оног времена, тзв. фарисеје и садукеје, који су се много поносили својом мудрошћу и господством, прекоревао је речима:
„Бог се гњеви на вас! Покајте се и створите род добрих дела, а немојте се поносити само тиме што сте потомци Авраамови, јер вам кажем, да Бог може и од камења овог створити децу Авраамову. Погледајте! ено секира стоји код корена дрвета, и свако дрво које не рађа добра рода, одсећи ће се и у ватру бацити!“
Многи су мислили да је Јован обећани Месија, а неки помислише да је он неки од старих пророка, који је из мртвих устао и оживео, па га упиташе:
„Јеси ли ти Илија или који други пророк?“, а он одговори: „Нисам, ја сам глас који виче у пустињи“.
Онима који га питаше: „Јеси ли ти Месија или другог да чекамо?“, Јован одговори:
„Ја вас крштавам водом, али Онај што иде замном, јачи је од мене, ја нисам достојан да Му одрешим каиша са Његове обуће, Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“.
Јован је крштавао свакога ко се кајао, у реци Јордану и то се његово крштење називало и крштењем покајања, али не и опроштења грехова.
У то време и Бог Исус је почео своје јавне проповеди, а кад га је Јован први пут угледао, рече:
„Гле, Јагње Божије, које узе на себе грех света.“(Јн 1, 29)
Јован је имао и своје ученике Андреја и Јована Заведејева, те они, чувши овакве похвалне речи Јованове о Исусу, пођу за Христом, да чују Његову поуку и оцене њену вредност. Када су се уверили да је Исус заиста Богом обећани Месија, не само да су престали бити Јованови ученици и придружили се Христу, већ су у друштво Исусових ученика придобили и Симона – Петра, брата Андрејиног, и Филипа и Натанаила, названог Вартоломеј, и друге.
У то време дође и Исус на Јордан Јовану да га крсти, Јован се зачуди па Му рече: „Та Ти мене треба да крстиш, а Ти долазиш да ја крстим Тебе?“ Исус му кратко одговори да тако треба да буде, те га Јован одмах крсти.
Разврат римског друштва беше у то време достигао врхунац. Ирод Антипа, царски намесник Галилеје и Переје (две области у Палестини) оде једном у госте своме брату Филипу, који је такође био царски намесник у другој области, и ту се заљуби у Филипову жену Иродијаду, своју снаху, и она у њега. Ирод отера своју жену, која је била кћи арапског цара Арете и узе за жену Иродијаду, која му доведе и своју кћер Саломију. Све је ово било још за живота Филипова.
Бранећи правду Божију, Јован почне протестовати и јавно изобличавати овакав поступак. Ирод најпре није смео напасти Јована, јер га је и сам поштовао, а плашио се и побуне народа, али ипак нареди да Јована ухвате и баце у тамницу, не би ли га уплашио па пустио. Међутим, Иродијада је Јована смртно мрзела и смишљала како да га убије.
Једном позва Ирод на прославу дана свог рођења све своје војводе и чиновнике и приреди велико славље. Вино се пило, песма се орила, а кад су се гости поднапили вина, одједном међу њих изађе витка и лепа Саломија, започе да игра и вештом игром доведе Ирода и његове госте у такво расположење, да Ирод, раздраган до лудила, обећа да ће јој као награду дати шта год затражи, ма и пола царства и своје обећање заклетвом потврди.
Девојка, не знајући шта би затражила, оде до своје мајке, а ова се досети да је згодан тренутак да се ослободи свог опасног непријатеља, и научи своју кћер да затражи Јованову главу на тањиру!
Кад је Соломија рекла Ироду шта жели, он се трже и замисли, хтеде да одустане од датог обећања, али помисао да се царска реч, макар и овако лакомислена, не пориче, нареди да џелат оде у тамницу и посече Јована Крститеља. Џелат оде и предаде девојци главу Претечину на тањиру, која је као поклон предаде својој мајци.
Тако је завршио свој живот свети Јован Крститељ, на дан 29. августа (11. септембра, по новом календару), кога дана је одређен празник под именом Усековање, тј. Усецење главе Јована Крститеља. Тај дан се проводи у строгој уздржљивости и посту.
Свети Јован је последњи велики пророк. Он се назива Претеча јер се појавио пре Христа и почео припремати људе за Његову науку. Крститељ се назива зато што је крстио Господа Исуса Христоса. Свети Јован је пример карактера чврсте воље, одважности, правичности, истине и поштења.
Тропар, глас 2.
Памјат праведнаго с похвалами, Тебје же довљејет свидетељство Господње Претече, показалбосја јеси во истину и пророков честњејшиј: јако и в струјах крестити сподобилсја јеси Проповједанаго. Тјемже за истину пострадав, радујасја, благовјестил јеси и сушчим во адје Бога, јавилшагосја плотију, вземљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.
Спомен праведников је с похвалама, а Теби је довољно сведочанство Господње, Претечо, јер си се показао заиста часнији од пророка, као онај који се удостојио да крсти у водама Проповеданог. Зато, за истину пострадавши, радујући се благовестио си и онима у аду, Бога јављеног у телу који узима грех света и дарује нам велику милост.
Кондак, глас 6.
Плотскаго Твојего пришествија убојавсја Јордан, страхом возврјашчашесја: пророческоје же служеније исполњаја Јован, трепетом спрјаташесја: Ангелстији чини ужасахусја, зрјашче Тја во струјах плотију крешчајема: и вси сушчији во тамје озарјахусја, воспјевајушче Тја јавилшагосја, и просвјетившаго всја.
Телесног Твог доласка уплашивши се Јордан, са страхом се враћаше: пророчко служење испуњавајући Јован са трепетом оклеваше: ангелски чинови бише запрепашћени, гледајући те у реци како се телом крштаваш: и сви који су у тами озарише се, опевајући Тебе јавившег се, који све просвећује.
Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни Божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији[1], где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети евангелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.
Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује Себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.
ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ КОЈА ЈЕ КРСТИЛА ГОСПОДА
Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.
Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин[2]. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.
Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:
десна рука светог Јована Крститеља, цетињски манастир
У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.
А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.
А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.
Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у робству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа[3], тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон[4] обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.
[1] Севастија – главни град Самарије.
[2] Никифор Калист – црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350. год.; Кедрин – исто тако познати црквени историчар, живео крајем XI или почетком XII века.
[3] Византијски цар Константин VII Порфирородни царовао од 913. до 959. год.; а сродник његов Роман – од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године.
[4] Халкидон – град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.
Нема коментара:
Постави коментар