Свети Нектарије Егински: О неискреном пријатељу и о пријатељу лукавом, лошем и подмуклом

Свети Нектарије Егински: О неискреном пријатељу и о пријатељу лукавом, лошем и подмуклом

1. О неискреном пријатељу

Неискрен пријатељ је човек користољубив, немио, притворан, себичан, лицемеран и који носи само личину пријатељства да би се од њега окористио. Лаже када каже да је пријатељ и скрива лукавство претварајући се да је одан. Позива у помоћ пријатеља, а сам одбија да му помогне изговарајући се на хиљаду начина. Пријатељ је само у успесима пријатеља, а у неуспесима га се одриче. Сећа га се када овај благује и распитује се о њему и када је далеко, када је срећан жели му срећу, када је здрав здравље, када је славан славу и богате му дарове шаље док је богат и чини све да би показао пријатељство, а заборавља га брзо ако се догоди каква несрећа, па ни не пита за њега и не сећа га се ни кад су суседи. Избегава га и куне, пребацује му на глупости у неуспеху, када је болестан заборавља га и ни не прилази му кад је несрећан, одвраћа се од њега ако је жалостан, када је понижен презире га, осиромашеног га се клони, када оскудева не помаже му и када умире не жали га. Такав је неискрен пријатељ.

2. О пријатељу лукавом, лошем и подмуклом

Лукав пријатељ је некористан и опасан човек. Он у својој души ништа здраво нема, у њој нема ничега светог и ничег честитог, безверан је, опак, лукав и подмукао. Не зна за искреност, а на језику носи лукавство и лаж. Мисли лукаво, а у срцу своме испитује подлост. Његове су речи благе, а намере опаке. На речима показује пријатељство, а кришом сплеткари против свога верног пријатеља. Шири о пријатељу ружне приче и светиљку лукавства пали злом. Гледа у даљину и мисли на гадости, док устима мрмља поганштине. Он је извор покора за свога пријатеља. Пред пријатељевим очима уста су му слатка и на речима ће му изрећи хвалу, док касније не промени причу и својим речима да повода многим саблазнима. Пријатељство злога човека страшније је од непријатељства, јер од тога се можеш сачувати, а од онога не. Лукав пријатељ је незасит, ни целога пријатеља да поједе не би се наситио. Бестидан је, јер док чини пакости и поткопава дом онога ко је сигуран у његово пријатељство, није га стид да на уснама носи часно име пријатељства и да се представља као пријатељ пред оним кога страсно мрзи. Неблагоутробан је, јер утроба лукава пријатеља не да се тронути. Што је рђа за железо, за пријатеља је пријатељство ненавидника, јер оно изједа не мртвога, него живог пријатеља

АМФИЛОХИЈЕ И ПРОФЕСИОНАЛНИ СРБИ У АКЦИЈИ ДАВАЊА ВЈЕШТАЧКОГ ДИСАЊА МИЛУ ЂУКАНОВИЋУ!

АМФИЛОХИЈЕ И ПРОФЕСИОНАЛНИ СРБИ У АКЦИЈИ ДАВАЊА ВЈЕШТАЧКОГ ДИСАЊА МИЛУ ЂУКАНОВИЋУ!

Још на самом почетку "дешавања народа" писао сам да ће главни саботери свих србских акција у Црној нам Гори бити, његова преосвијетљеност, "епископ" црногорско светско савезно црквени и језуитски, Ристо АНТИЛОПА, како га назва једна баба из Србије, уз подршку челника србске "опозиције". сви до једног инсталирани од црногорске тајне службе.

"Догађања народа" је био један спонтани и од пријатељских структура потпомогнути процес, изазван невиђеном дрскошћу власти у Црној Гори, која је на тај чин била подстакнута са стране, прије свега из Ватикана и јудесјког синедриона, који контролише већи дио политичких процеса у свијету, од Америке све до Совјетије и који је прије неколико мјесеци црногорског предсједника одликовао са једним од највећих чивутских одликовања, који му је уручила, за ту прилику, специјално изабрана делегација јудејских хасидских рабина.

Невиђени излазак народа на литије, изазвао је шок и збуњеност код Митрополита јеуитског и светско савезно црквеног Амфилохија и његовог блиског окружења.

Такође је изазвао збуњеност и страх код предсједника Црне Горе, те је због тога шока и збуњености, морао да иде на једномјесечни опоравак у бању чак у Мајамију, одакле није престајао да даје инструкције и господину Амфилохију и најближем окружењу дотичнога "Митрополита", те челнцима црногорске, ај да каземо, опозиције.

Једномјесечни опоравак у мајамској бањи, био је потпомогнут интезивним преговорима са многим "челницима" догађања народа, све уз силну подршку Милових спонзора и тутора, те је после једномјесечног натезања, ипак постигнут неки договор и усаглашена стратегија за даље дјеловање и спасавање господина предсједника и његове партије.

Тек тада је господин предсједник, могао да дође назад и помало стидљиво и примјетно збињено, отпочне кампању за нередне изборе, који би требали да се одрже, вјероватно у мају ове године.

Пажљивом посматрацу никако неће моћи промаћи следеће нелогичности у политичком дешавању Црне нам Горе.

1. Прва и убедљиво највећа нелогичност, која сигурно није случајна, је та, да се сада, свега пар мјесеци прије наредних избора, покушава улазити у преговоре са јеном нелегитимном владом, која је сваки пут на власт дошла преко крађе избора и скоро сваки пут уз вјештачко дисање, давано јој од "Митрополита" Амфилохија.

Логично би било да се ова власт прогласи нелегитимном и да се са једном таквом нелегитимном влашћу, која се доносењем закона о отимању Цркава показала и антихришћанском, ни у којем случају не врше никакви преговори, јер се преговарањем са њима тој лоповско масонској банди само даје легетимититет.

Логично би било да се тражи сазивање првих поштених праламентарних избора и да се тек са једном легитино изабраном владом врше сви преговори и договори о статусу Српске Цркве у Црној Гори.

2. Ми смо ових дана имали прилике да видимо и хотел једног посланика ДПС на чијем се зиду појавила највећа икона, која је икада стављана на улазу неког хотела.

Икона, нећете вјеровати, није била ничија друго до оснивача Српске Православне Цркве, светога Саве Немањића. Такође се све чешће појављују текстови о члановима ДПС-а, који, замислите, учествују на црквеним литијама.

Веома је сумњива та експлозија православности код чланова ДПС-а и она више подсећа на једну кампању, којој је циљ да се масонско комунистика и изразито антихришћанска партија ДПС (која би законом требала бити забрањена), прогласи хришћанском и пријатељски расположеној према нашој Српској Цркви и србском народу. Наравно, сада ће и потези црногорског и нелегитимног предсједника и његове камариле, бити усмјерени ка лажном смиривању тензија и постављање темеља за договор са Црквом и налажење неког решења, које ће смирити страсти.

3. Веома, веома су сумњиви изостанци борбе за србски језик, који морају ићи заједно са борбом за права Цркве, као и изостанци јавних прогласа, иза којих би стао огроман број народа а који би могли бити, напримјер, јавно проглашење неважећег црногорског признања Косова, јавно проглашење нелегитимности црногорске владе и ЈАВНО ПРОГЛАШЕЊЕ ЗАКОНА О ЦРКВИ НЕВАЖЕЋИМ.

Такође јавна осуда Ватикана, због политичких дешавања у Црној Гори, јер и свако мало дијете зна да је Ватикан главни играч у свему овоме.

4. Умјесто овога наведеним у тачки 3, вође протеста, поготово језуита Ристо Радовић, ничим изазван, назива кабалистичке језуите и јудео пантеисте из Ватикана браћом у Христу, са којим имамо једну вјеру и једнога Бога и не пропуста овај језуит ни једну једину прилику да помене прелешћеног Фрању Асишког, све у хору са још неколицином језуита инсталираних у СПЦ.

5. Умјесто јавног непризнавања легитимности владе и нелегитимности закона о Цркви, умјесто тражења оставке владе и сазивање хитних парламентарних избора и "господин" Амфилохије и читава, црногорско удбаско масонска опозиција, ТРАЖЕ преговоре са владом, ТРАЖЕ да влада измијени закон и тиме, само пар мјесеци пред изборе, покушавају да дају вјештачко дисање једној сатанистичкој влади, која је "већ једном ногом у гробу".

6. Свега пар мјесеци прије нових избора "господин" Амфилохије и његово окружење изјављују, како није њихов посао да се мијешају у политику, него ће тек онда, ако прође овај закон, они тражити оставке, једне нелегитимне и дубоко антихришћанске владе, а ако промијене закон, подразумијева се да ће та влада од Амфилохија бити багословена, као што је по његовом исповедању Богом благословена и влада из Ватикана, чији су благослов добили непосредно пред објављивање закона о отимању наших светиња.

7. Дакле, сва досадашња вјештачка дисања Милу Ђукановићу и понекад јавна подршка масонско комунистичком ДПС-у ”нису била мијешања у политику” а ово сада је мијешање у политику. Сходно томе, црквеним великодостојницма неће пасти ни на крај памети да предложе једног кандидата за наредне изобре, да том кандидату дају благослов и да позову народ да гласа за њега а да не гласају за масонско, комунистичку и антихришћанску партију ДПС (демоктарска партија сатаниста).

8. Више је него очигледно, ако Господ то не спријечи, да ће у наредним данима доћи до преговора између, са једне стране, Амфилохија и његовог врлог језуитско екуменистичког и удбаског окружења и са друге стране некрста Мила Ђуканоћа, и да ће се изванредном пожртвованошћу и заслугом премудрог нам Амфилохија постићи ”договор на општедобро свих” после којег ће кроз митрополитова уста опрани Ђукановић чак испасти демократа и борац за Цркву, јер, како рече јуче у Беранама, он је права адреса за црквена и демократска питања.

9. После овога ће црногорским "српским опозиционарима" бити дано зелено свијетло за улазак у разне комбинације са ДПС-ом, те ће највјероватније та комбинација и побиједити на наредним парламентраним изборима. У Црној Гори и након Мила опет Мило, само овај пут уз српску декорацију а заслугом његовог преосвештенства Амфилохија православно римокатоличког.

10. Задња нелогичност у читавој овој работи је незаинтереованост црногорске грађанске опозиције, која би подршком масовним протестима Срба сигурно издејствовала пад владе и оно, за што се они тобоже залажу, слободу и демократију.

Ову нелогичност је могуће протумачити директивама, које велики јудејски синедрион шаље масонским учионицама, на којима се теше груби камен неизглачаних људских душа.

Дакле, директива светске масонерије нашим грађанима, је да сада буду мирни и да се не мијешају у процес.

Без и најмање сумње опоравак предсједника Ђукановића у мајамској бањи је био прожет интензивним разговорима и медијаторским услугама масонских експертских тимова, које тијесно сарађују како са неким ”црквеним великодостојницима”, са којима су ови већ одрадили одређене пројекте, напримјер рашчињење и протјеривање владике Артемија Радосављевића са Косова, као и са такозваном "црногорском опозицијом".

Спас од ове преваре би био, да се влада Мила Ђукановића под хитно прогласи нелегтимном, да се тражи хитно одржавање парламентраних избора, да се објави да ће се тек са једном легитимном владом разговарати о свим питањима везаним за Цркву, да се јавно објави непризнавање независности Косова, да се хитно објави да Црква не даје благослов да се гласа за ДПС и за оне који са њима буду улазили у комбинацију и да Црква предложи једног политичког кандидата, који би од Цркве имао Благослов и за кога би Црква позвала сав православни народ да за њега гласа.

Морам за крај да потсетим да смо лицемерје и нечасност његовог преосвештенства Амфилохија Радовића и целе СПЦ могли да видимо још ”пре неки дан”  које је адекватно описао брат Игор Јарамаз:

"Слика и прилика свих српских борби у МНЕ уназад +25 година:

На Ђурђевића Тари кренула Милова полиција на Амфилохијевог викарног епископа диоклијског/дукљанског Методија (Остојића). Ускоче двојица верника да га бране. Полицајци одраслом мушкарцу #1 сломе кук а #2 кључну кост.

Методије понесе ореол црногорског новомученика иако му је добро и данас се враћа својим дужностима док су двојица несрећника у болници.

Још Методије има образа да изјави како "не осуђује полицију", како "су морали да врше своју дужност" и "како не би да овај "инцидент" допринесе заоштравању". "

Јуче смо у медијима имали прилику да чујемо ”глас разума Црне Горе” оца Гојка Перовића који каже: ”Ко чује провокацију или ружну реч, нека се прави да није чуо.. и да сукоби, свађе и мржње немају благослов Цркве”

Ректор богословије СПЦ на Цетињу о.Гојко Перовић је јавно испред целе СПЦ и у име свих Срба као свештено лице и носилац чина протојереј-ставрофор издајнички исповедио да је ”ЦРНОГОРСКА ЦРКВА БИЛА АУТОКЕФАЛНА СВЕ ДО 1918.године” То исто и пре неки дан потврди јавно на улици Амфилохије Радовић, да је то Црногорска Црква, назовимо је каже како хоћемо.

Да народ ћутке трпи тешке батине од некрста и диктатора Мила Ђукановића, изгледа мора тако бити у колико желимо бити под благословом Цркве, и све док је оних "новомученика у лицу епископа Методија" који ће заслужно да понесу ореол и пред Богом и пред светом а на срамоту свих нас који имамо савести.

Вукман Чејовић

преузето са сајта Борба за веру (:овде)

Амфилохије Радовић: „ПРАВОСЛАВЉЕ И ПАПИЗАМ ЈЕДАН БОГ — ЈЕДНА ИСТИНА.”

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПАПИЗАМ ЈЕДАН БОГ — ЈЕДНА ИСТИНА

Митрополит црногорско-приморски[1] Амфилохије Радовић пред Богом и у име свих Срба исповеда јерес да са папистима верују у једног бога и једну истину (:овде) и (:овде)

„Јеретици нису Хришћани! Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа.“ (Свети Иринеј Лионски)

Откуда проклетство Божје над Србином?

Зашто Бог окреће главу од Срба и дозвољава безбожно отимање светиња и светих моштију по Црној Гори од стране антихриста Мила Ђукановића? Зашто су Срби изгубили Стару Србију, зашто су изгубили колевку Косово, зашто Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, Херцеговину? Зашто ће сутра изгубити и Српску Спарту и Српску Војводину? Чиме је православни Србин издао Бога, зашто се гнев Његов вије над Србијом?

И зашто то бива данас, када се толико народа “вратило” Цркви? Зашто?

Зато што су Срби, у лику својих владика, одступили од Свете Вере прађедовске, од Истине Цркве Христове. Зато што су издали Истину и Традицију Цркве Православне и нашли се под страшним анатемама њеним.

И високо су уважени међу ''ревносним православним'' Србима сви ти пророци и претече пришествија Антихристова, који му у душама своје пастве припремише широк, раван и углађен „царски пут“. Пут њиховог цара који долази, пут на којем нема Камена спотицања ни Стене саблазни (Рим.9:33).

И међу свима њима за безумље је проглашено учење Светих Отаца: „Јеретици нису Хришћани! Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа.“ (Свети Иринеј Лионски).

Па су следствено, док се демонстративно бусају у груди светосавске, спектакуларно отпали и од аманета Вере и Исповедања Светог Саве: „Проклињемо све јеретике и сву злу јерес њихову!“.

Амфилохије, носилац папиног крста и прстена:

фотошоп илустрација јереси у коју нас Амфилохије заводи

„Јуче је (био) Божић браће римокатолика. А то је један Бог, једна истина.“

 + + +

  Свети Марко Ефески, рушитељ издајничке Флорентинске уније са папистима:

"Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима (папистима) такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве."

  + + +

Свети Јован Кронштатски:

„Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства - то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)"?“

 + + +

 Свети Јован Кронштатски:

"Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи, лукавства."

———————————————————————————————————————

[1] На званичном сајту митрополије црногорско-приморске скинут натпис у наслову „Српска православна црква”. Стоји само митрополија црногорско-приморска. Чија је то митрополија, које цркве? - Нема! Амфилохије се потписује као митрополит црногорско-приморски без назнака којој цркви припада. А требао би да се потпише: Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког Трона Српске православне Цркве.

Гојко Перовић: „Све до 1918. године Цетињску Митрополију сматрам АУТОКЕФАЛНОМ”

„Све до 1918. године Цетињску Митрополију сматрам АУТОКЕФАЛНОМ”

ГОЈКО ПЕРОВИЋУ, НА ОСНОВУ ЧЕГА ТВРДИШ ДА ЈЕ МИТРОПОЛИЈА[1] СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ БИЛА de facto АУТОКЕФАЛНА?!

"КО УМИЈЕ ЛАГАТИ – НЕ УМИЈЕ ВЕРОВАТИ!", рече Његош!

Имајући у виду да је ректор богословије СПЦ на Цетињу, Гојко Перовић, превествено свештено лице и носилац чина протојереј-ставрофор СПЦ, његово мишљење МОРА да буде у складу са канонским правом, а не произвољно тумачење и лични утисак о историјском статусу Митрополије црногорско-приморске ван канонских (правних) норми!

Перовић врло перфидно жонглира терминима аутокефалности и самосталности, доводећи јавност у заблуду да то није исто, de facto ПРИЗНАЈЕ НЕПОСТОЈЕЋИ аутокефалнистатус Митрополије црногорско-приморске, што је НЕДОПУСТИВО ЗА ЈЕДНОГ ПРОТОЈЕРЕЈА СПЦ и захтева реакцију Синода и Сабора СПЦ!

Српски народ, који величанствено брани светиње СПЦ у Црној Гори од антихриста Мила Ђукановића и распопа Мираша Дедеића, мора да буде спреман да их брани и од свештенства СПЦ које недопустиво крши канонско право.

МОЈ НАРОДЕ, ЗАПАМТИ СЛЕДЕЋЕ:

1. Термини аутокефалност и самосталност имају исто значење статуса Цркве. Неодвојиви су. Грчка реч Аутокефалија означава организацију, која САМА (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна, самостална од било које друге земаљске власти, има суверену власт (summa potestas).

2. Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква "она која не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца Цркве Исуса Христа преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа".

То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао Апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.

3. Епархија Црне Горе после 1766. год. имала је само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884.год., када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.

За постајање аутокефалне цркве потребно је имати унутрашњу хијерархију, а онда вољом епископата - свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може да се тражи право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор - воља њеног епископата.

То значи да за добијање аутокефалије ЈЕДИНИ ПУТ је тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели да се издвоји и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.

Из овога следи, Епархија Црне Горе НИЈЕ ИМАЛА УСЛОВЕ НИ de facto да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда je то могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и од кога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао!

И само онај који би нашао доказ о тражењу аутокефалије и зато писмену дозволу да ју је добио, тј. објавио томос-писмо издато од мајке-цркве надлежне за то, може да оспори горе наведене тврдње.

4. Ово је најбитније!

Канонско право, и право уопште, не познаје аутокефалију са егзархом на челу! Сама реч егзарх је грчка реч и у православној Цркви стоји у титули оног епископа коме поглавар његове аутокефалне цркве — самосталне цркве; цркве која не зависи ни од једне друге самосталне цркве, “дадне овлашћења да га замењује у одређеним пословима”. То право може да се сузи, ускрати и није наследно — преносиво на наследника епископа коме је дато. Према томе, Митрополија цетињско-приморска никада није могла да буде аутокефална, а самим тим ни самостална јер њен епископ, аутокефалије поглавар, не би могао бити ЕГЗАРХ — ЗАМЕНИК ПОГЛАВАРА друге неке аутокефалне самосталне цркве, у овом случају "Свештеног Трона пећког", од које се његова црква Митрополија цетињска, наводно одвојила.

Историјски подаци говоре о томе да је од владика из куће Петровића Његоша само владика Василије канонски добио права егзарха и то овлашћење, као што је претходно објашњено, је неспојиво са аутокефалношћу јер се међусобно искључују! То овлашћење егзарха добио је од православног архиепископа Пећког и "всеја Сербији, Болгарије, Далмације, Босне, обоњпол Дунаја и цјелог Илирика патријарха Атанасија" кога је 22. августа 1750.године хиротонисао у Београду, и том приликом доделио му титулу и права која су на основу ње.

Дакле, егзарх НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОГЛАВАР АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ ЈЕР ЈЕ ОН ЗАМЕНИК ПОГЛАВАРА И СЛУЖИ МАЈЦИ ЦРКВИ - КОЈА ИМА СТАТУС АУТОКЕФАЛНОСТИ!

5. Владика Петар I Петровић хиротонисан је 13. октобра 1784.год. у Сремским Карловцима "во епископа Чернија Гори, Скендерији и Приморја... тјемже убо всјеи, нарочно жев Богохранимој Черној Гори, Скендерији и Приморју духовнога и морскаго чина", наводи се у дипломи која је му је тада издата. Карловачки митрополит, иако је био поглавар једног дела Пећке патријаршије, тј. једне епархије, није му могао дати никаква права замене, а камоли права "егзарха" за епархију која му није била под јуриздикцијом-влашћу.

Петар I ни Петар II нису ништа предузели, а камо ли учинили на доношењу било каквог г закона о уређењу цркве, зато у тзв. "аутокефалији" није било ни црквених сабора, синода и више епископа (бар двојица) што све ово мора имати свака аутокефална црква. Тада је у Епархији Црне Горе био само по један епископ, који је био и управитељ Црне Горе и владика Епархије Црне Горе. И Петар I и Петар II били су без редовног школовања и богословског образовања. Управо, били су самоуци. Сами свештеници знали су само читати и писати и служили су се само Требником, а ретко ко од њих је имао Псалтир и Часловац.

После владике Петра II Петровића Његоша у Црну Гору дошао је на власт кнез Данило, који је дотадашњу тзв. теократску власт, којом је владао владика, поделио на световну и црквену али није донео ама баш ниједан закон о црквеној власти.

Кнез Никола није поштовао учење цркве, и зато није поступао по том учењу ни 1903.год. ни 1904. год. када је донео уставе о тзв. синоду и конзисторијима, јер је он цркву сматрао као сваки други државни извршни орган његове самодржавности, и зато је њене органе декретом постављао у име извора власти која је потицала једино из његове воље. То сведочи и у његовом постављању првих чланова Конзисторија на Цетињу, издатом 1. јануара 1904. и објављеном истог дана у Гласу Црногорца, које гласи: "Ми Никола I, по милости Божјој, књаз и господар Црне Горе, на предлог нашег митрополита, а на основу члана 10. о устројству Конзисторије, постављамо: за председника Конзисторија његово преосвештенство митрополита Митрофана Бана; за редовне чланове: јереја Марка Мартиновића, јереја Илију Јовићевића и јереја Мираша Вукића; за почасне чланове: свештеника подгоричког Крста Поповића и свештеника сотонићког Сава Вукосавовића; за секретара ђакона Ива Калуђеровића. Наш митрополит нека изврши овај указ. Никола I с.р.; митрополит Митрофан Бан с.р".

Кнез Никола на све ово био је подстакнут покретањем још 1885.год. питања о обновљању Пећке патријаршије, боље речено о враћању у њој редовног стања, и ко од њених тадашњих делова има право на њен Трон у Пећи, а то је питање било нарочито оживљено 1904.год. и то полемички, што се подударало са његовом жељом да дође на СРПСКИ престо у Призрену. О томе се сазнаје и из његовог ратног прогласа објављеног у Гласу Црногорца 23. септембра 1912, којим је позвао своје Црногорце, да похитају у борбу за ослобођење Метохије, где ће се срести са браћом Србијанцима.

Из свега наведеног, Митрополија Црногорско-приморска НИКАДА НИЈЕ БИЛА НИ de facto НИ de iure аутокефална тј. самостална!

Шта ћемо сад Гојко Перовићу, ректоре богословије на Цетињу?!


Гордана Бераров Валчић

———————————————————————————————————————

[1] На званичном сајту митрополије црногорско-приморске скинут натпис у наслову „Српска православна црква”. Стоји само митрополија црногорско-приморска. Чија је то митрополија, које цркве? - Нема! Амфилохије се потписује као митрополит црногорско-приморски без назнака којој цркви припада. А требао би да се потпише: Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког Трона Српске православне Цркве.

Свети мученик Петар Авесаламит

12. ЈАНУАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА АВЕСАЛАМИТА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

Петар, звани Авесаламит, би за време гоњења ухваћен у граду Авлону[1]. Беше родом из Елевтеропоља, у Палестини. Кад га изведоше пред кнеза Севера на суд, упита га кнез: Како се зовеш? Петар одговори: По оцу зовем се Авесаламит, a пo духовном имену које добих по крштењу – Петар. Упита га кнез: Каквог си звања? Петар одговори: Веће и боље звање не могу имати од овог: хришћанин сам. Кнез га упита: Имаш ли родитеље? Петар одговори: Немам. Кнез рече: Лажеш, ја сам чуо да имаш родитеље. Петар одговори: У Еванђељу ми је наређено да се одречем свега када идем да исповедам име Господње. Кнез га упита: Знаш ли царску наредбу? Петар одговори: Ја знам наредбу Бога мог, који је истинити и вечни Цар. Кнез рече: Премилостиви цареви наредише да сви хришћани: или принесу жртве боговима, или да разним казнама буду погубљени. Петар одговори: А истинити вечни цар наређује: Ако ко принесе жртву демонима, а не Богу живом, погинуће занавек. Ти расуди по правди: треба ли заповест Небеског Цара нарушити? Кнез рече: Послушај ме, принеси жртву боговима, и испуни заповест царева наших. Петap одговори: Ја нећу да принесем жртву рукотвореним боговима, дрвеним и каменим, којима сте ви слични. Кнез рече: Ти нас вређаш. А не знаш ли, да имам власт убити те? Петар одговори: Ја те не вређам, него говорим оно што је написано у закону Господњем: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку човечјих. Имају уста, очи, нос, уши, руке и ноге, а нити говоре, нити миришу, нити чују, нити хватају, нити ходе, нити виде (Пс. 113, 12.13). И каже Господ у Светом Писму: Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 14). Када ово изрече Господ Духом Светим кроз уста пророка, како ми ти онда кажеш да те вређам што ти рекох да си сличан немом и глувом камењу и дрвећу, у којима обожавате демоне? Па још и мене саветујеш да се угледам на тебе. Кнез рече: Послушај ме, смилуј се на себе сама, и принеси жртву боговима. Петар одговори: Ја ћу се заиста смиловати на себе, ако не принесем жртву боговима вашим, и не отступим од истине. Али пошто си неверник, ти зато не верујеш ни мени ни закону Божјем, да ће погинути сваки ко принесе жртву боговима. Хајде, што оклеваш? Чини што ти је наређено. Кнез рече: Још очекујем да се размислиш, и принесеш жртву боговима, и тако се спасеш мучења. Петар одговори: Узалуд чекаш! Та хајде, чини што има да чиниш и тако обави посао оца твог – ђавола. Јер ја нећу учинити по вашој вољи, нити ће ми Господ мој Исус Христос, коме усрдно служим, допустити да то урадим.

Онда кнез нареди да га обесе. А кад је висио, рече му кнез: Шта велиш, Петре, хоћеш ли принети жртву боговима или не? Петар одговори: Дај оне железне гребене, и нареди да ме стружу. Ја ти већ не једном рекох да нећу принети жртву демонима. Само Богу мом служим, за чије име страдам. – И нареди кнез Север да га љуто муче. Мучен, славни мученик Божји не јаукну, већ само певаше говорећи: За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога (Пс. 26, 4). И још говораше: Чашу спасења узећу, и име Господње призваћу (Пс. 115, 4). Док он то говораше, кнез се још више разјари, и нареди да приступе други мучитељи. А народ, који наоколо стајаше, видећи силну крв што истече од мученика, сажаљеваше га, и говораше му: Смилуј се на себе, човече, и принеси жртву боговима, да се спасеш ових страшних мука. А свети Петар одговараше: Ништа су ове муке, нити ми задају икакав бол. Одрекнем ли се пак Бога мог, онда би тек заиста допао најтежих мука, које су безконачне. Кнез одврати: Шта говориш, Петре? Боље принеси жртву боговима, да се не би после покајао кад буде касно. Петар одговори: Нити ћу се покајати, нити ћу жртву принети. Кнез на то рече: Ја ћу те предати на смрт. Петар одговори: To и јесте једина жеља моја – да умрем за Бога мог!

Тада кнез изрече смртну пресуду, говорећи: Наређујем да се на Крст разапне Петар што је ради закона Бога погазио заповест непобедивих царева. – И тако се добри војник Христов, завршивши подвиг свој распет на Крст, удостоји да буде причасник страдања Господњих. Пострада сведок Христов Петар Авесаламит у граду Авлону, за време римског цара Максимијана, док над свима царује Господ наш Исус Христос, коме слава вавек, амин.

———————————————————————————————————————

[1] Град у Албанији са многољудним пристаништем.

Света мученица Татијана Римска

12. ЈАНУАР

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТАТИЈАНЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

Света мученица Татјана роди се у Риму од високородних родитеља. Отац јој бејаше три пута проконзул. Беше то побожан и богобојажљив хришћанин, који потајно држаше свету веру. Он и кћер своју, ову свету Татјану, васпита у побожности и страху Божјем, и научи је Светом Писму. Када Татјана одрасте, не хте се удавати, и провођаше живот свој у целомудрености, јер се уневести Христу, рањена љубављу Његовом. И Христу служаше дан и ноћ, постом и молитвама умртвљујући тело своје и подвлашћујући га духу. Због свог врлинског живота она се удостоји служења у цркви, јер би постављена за ђаконису, и служаше Богу анђелски у телу. Затим Христос Бог мученичким венцем увенча невесту своју. Она пострада овако:

Пошто нечестиви цар римски Антонин Хелиогабал[1] би убијен од својих Римљана, и тело његово с поругом вукоше по граду и бацише у реку Тибар, на престо ступи шеснаестогодишњи Александар[2]. Мајка његова Мамеја беше хришћанка. Од ње се он научи поштовати Христа, али беше колебљив у вери: јер и идоле не одбациваше, него им се клањаше као старим боговима римским, и држаше у свом двору кип Христов и аполонов[3] и Аврамов и орфејев[4], и других идола. Сам Александар, рођен од мајке хришћанке, не гоњаше хришћане, али његови намесници, проконзули и доглавници страшно гоњаху хришћане. Пошто Александар беше малолетан, управљање царством би поверено неколицини сенатора, међу којима најглавнији беше Улпијан, човек сурове нарави и велики непријатељ хришћана. Управљајући у име цара, ови намесници разаслаше на све стране наредбе, да се галилејци (тако они називаху хришћане) мучењем и смрћу приморавају на поклоњење римским боговима. А за убице хришћана бише одређени најсвирепије слуге ђаволске: Виталије, Вас, Кај. Они као воду немилосрдно проливаху крв хришћанску у Риму и у свима крајевима царства римског.

У то време неверници ухватише и свету деву Татјану, ђаконису римске цркве, и одведоше је у Аполонов храм да му се поклони. Она се помоли Христу Богу, и одмах би земљотрес, од кога паде идол и разби се у комаде, а паде и један део храма те поби многе незнабошце и жречеве који беху у храму. А ђаво који борављаше у идолу, громко повика и с кукњавом побеже одатле. Сви чуше његово запомагање, и видеше тамну прилику где јури ваздухом. Тада незнабошци изведоше Татјану на суд и мучење. И најпре је немилосрдно тукоше по лицу; онда јој кукицама очи извадише. Од дугог мучења малаксаше сами мучитељи. Јер света Татјана за оне што је удараху беше тврда као наковањ, тако да они осећаху веће болове него она. Усто и Ангели невидљиво стајаху крај светитељке, и удараху по лицу и мучаху оне који њу удараху и мучаху. Стога се они вапајно обратише безаконом судији, молећи га да нареди да престану мучити невину девицу, и тврђаху да они, сами подносе веће муке него она. А она се у мукама мољаше Богу за своје мучитеље да их приведе истини. И би услишена. Јер мучитеље обасја небеска светлост, и отворише им се духовне очи, и они видеше четири Анђела около свете мученице. Усто чуше и глас с неба упућен светој мученици. И падоше пред њом на земљу, говорећи: Опрости, служитељко истинитог Бога, опрости што ти учинисмо не по својој вољи. – И повероваше у Христа, а беше их осам и крстише се у својој сопственој крви, јер због вере у Христа бише свирепо мучени, и мачем посечени.

Другога дана неправедни судија опет изведе на мучење свету дјеву Татјану. Она претстаде читава и здрава телом, светла лица и весела погледа. Пошто је судија не могаде наговорити да принесе жртву идолима, нареди да је свуку и да јој бријачима режу тело. А тело њено девичанско беше бело као снег. И кад га резаху бријачима, из рана тецијаше млеко уместо крви, и диван мирис излажаше као из мирисавог сасуда. A светитељка, подижући очи своје ка Христу женику свом, мољаше се у мукама. Онда је повалише на земљу, распрострше је крстолико, и тако је дуго тукоше гвозденим штапом да су многе слуге малаксавале и мењале се. Јер Ангели Божји као и првипут, стајаху невидљиво около свете мученице, и бијаху оне који њу бијаху, и слуге тврђаху да их неко невидљиво бије гвозденим штаповима. И девет слугу умре, поражени руком Ангела, a ocтали попадаше полумртви. А света мученица исмеваше судију и мучитеље, и ругаше се боговима њиховим. Пошто дан наже к вечеру, бацише је у тамницу, где се она сву ноћ мољаше и певаше, а светлост је небеска обасјаваше, и Ангели Божји певаху с њом.

Сутрадан је опет изведоше на суд. И она се појави опет здрава телом и лепша у лицу него пре, тако да се сви удивише. И говораху јој ласкаве речи, еда би је придобили, и она принела жртву великој богињи њиховој дијани[5]. А света дјева се направи као да пристаје, и они је свечано одведоше у храм дијанин. Демон пак који борављаше у дијанином кипу, кад осети да Татјана долази, громко повика: Тешко мени, тешко мени! куда ћу побећи од Духа твог, Боже небески? јер ме гони огањ из четири храмовска угла. – А када се светитељка приближи храму, прекрсти се, и подигавши очи к небу, помоли се Богу, и и тог часа настаде силна грмљавина и севање муња, и паде огањ с неба, и сагоре у пепео и храм и кип заједно са жречевима и жртвама, и од народа многи изгибоше од муња и громова. Због тога уведоше мученицу у судницу, обесише је, и жељезним гребенима стругоше. Тада јој и свете дојке остругаше и бацише. Затим је опет у тамницу вргоше. И опет јој са светлошћу небеском дођоше Ангели Божји, и од рана је исцелише, и здраву је начинише, и за јуначко страдање прославише.

Сутрадан бацише мученицу пред страшног лава у позорницу, али се лав умиљаваше око ње, и ноге јој лизаше, и не нашкоди јој ништа. А кад лава вођаху из позоришта на његово место, он се изненада баци на угледног достојанственика Евменија, и растрже га.

И опет обесише свету Татјану, и опет је жестоко гребенима стругаше, но и мучитељи њени, опет од Ангела невидљиво поражавани, падаху мртви. Затим је бацише у огањ, али јој ни огањ не нашкоди, јер укроћаваше своју пламену силу почитујући слушкињу Христову.

Сва та дивна чудеса нечестиви приписиваху не Христовој сили него враџбинама. Остригоше јој и косу, јер говораху да јој je y коси скривена нека волшебна сила, која је чува те јој ништа не може да нашкоди. Пошто је остригоше, затворише je y зевсовом храму, јер мишљаху да већ неће бити у стању да учини неко зло њиховом богу, пошто јој са косом узеше враџбинску силу. И проведе света мученица у том затвору два дана. За то време је обасјаваше уобичајена светлост с неба, и Ангели је тешаху. A трећег дана дођоше жреци с наредбом, желећи да принесу жртву богу зевсу[6]. Када отворише храм, видеше бога свог обореног на земљу и у парампарче разбијеног, а светитељку – веселу у Христу Богу свом. Тада је опет изведоше на суд. И не знајући шта да чини с њом судија донесе одлуку да је мачем посеку. И посекоше мачем њену свету главу[7]. Заједно са њом посекоше и њеног оца, јер се сазнаде да је хришћанин. Најпре га лишише положаја, па му одузеше имање, и онда га осудише на смрт. И он умре за Христа, посечен са својом светом ћерком око 226 године, и бише увенчани мученичким венцима од Христа Бога, коме слава вавек, амин.

——————————————————————————

[1] Царовао од 218-222. год.; био крајње развратан човек.

[2] Александар Север царовао од 222-235. године.

[3] аполон – грчкоримски бог сунца и просвете, напретка и среће; чувар закона и претсказивач будућности.

[4] орфеј – певач јунак грчке митологије; утицај његовог појања је био тако силан, да су од њега играла дрвета, камење и припитомљавале се дивље звери.

[5] дијана или артамида – богиња месеца и лова.

[6] зевс или јупитер – грчкоримски бог, сматран господарем неба и земље, оцем свих богова и људи.

[7] Св. Татјана пострадала 226. год.

Свети Григорије Ниски

10. ЈАНУАР

Свети Григорије, епископ Ниски

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

Св. Григорије Ниски (из Нисе) је уз светог Василија Великог и светог Григорија Назијазина, један од великих Кападокијских теолога и Отаца Цркве 4. вијека.

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је „сестром“ Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.

По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375. г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378. године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у „изабране оце“ Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора – свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.

Фреска из поворке Архијереја у олтарској апсиди дечанске цркве, сликана око 1340.

Проглас Синода о критском сабору (Атинa, мај 2016.)

ПДФ ФОРМАТ

Атинa, мај 2016.

Ширење свејереси екуменизма.

Од календарске новотарије из 1924.

до заседања тзв. „Светог и великог Сабора” 2016.г.