Гурање Тесле у Пупинов муљ
Припадници људског рода током историје су често измишљали фантастично лепе приче из којих су настали митови, без којих питање је да ли би наш род нашао снаге и нашао начина да преживи. Уосталом и данас деци баш прво причамо бајке... Тако им стимулишемо машту, ширимо видике, охрабрујемо да једног дана крену у потрагу за немогућим... Међутим, постоје измишљотине којима то није циљ, а једна од најперфиднијих на коју сам ја у својој, не баш краткој, читалачкој пракси наишла је фабрикована аутобиографија Михајла Пупина (Michael Pupin) која доноси неистине о Пупиновом животу у неколико кључних тачака и која је 1924. добила награду јеврејског новинара Пулицера у једној од многобројних категорија које додељује за новинарство, књижевност и компоновање музике Универзитет Колумбија на коме је Пупин деценијама радио.
Мајкл Пупин (како се човек сам представљао у Америци) себе је сматрао проналазачем. Пошто је иза њега остао један изум по коме се спомиње и памти биће да је био у праву. Марк Сајфер у књизи о Тесли лепо примећује да је Пупин за свој изумитељски подухват нашао идеју у Теслином научном раду изнетом у виду предавања о струјама високих фреквенција у Институту електроинжењера у Лондону и на Краљевском институту у Лондону 1892. у коме каже: „Када је таласна дужина импулса много мања од дужине жице, онда одговарајући кратки таласи...знатно смањују капацитет што омогућује слање високофреквентних струја путем жица на велика растојања. Тиме се чак, не мења знатније ни природа самих вибрација. Стварањем ‘оклопа’ да би се ‘жица изделила на мање делове’ био би омогућен пренос многих телефонских порука путем прекоокеанског кабела.“ Пупин годинама касније патентира методу за индуктивно оптерећење, равномерно распоређено дуж линије, такозвани Пупинов келем, који ће му донети завидна новчана средства. Тесла је изговaрајући ове речи у Лондону на уму имао вероватно Хевисајда и његову телеграфску једначину. Он је био први научник који је предложио дискретно индуктивно оптерећење дугачких преносних линија. Много касније, 1918. Хевисајд у свом писму Беренду које се односи на Пупина саркастично изјављује: „Да ми је било признато првенство овог открића, то би омело ток долара у исправном смеру“. И други Пупинови патенти су се на више начина ослањали на Теслине чланке, предавања и патенте, тако да је имао доста проблема да патентни завод током година увери у супротно... И то на два континента. Тесла као прави изумитељ, неко ко краде проналаске од природе и ко разуме њене принципе, а Пупин као неко ко те проналаске реализује у пракси и на њима профитира... Када се пажљиво прате патентне пријаве, чланци и предавања стиче се утисак да је Пупин врло пажљиво пратио шта Тесла прича и пише и покушавао да себи намакне кајмак... Очигледно да му је ова пракса била блиска пошто је у Норфолку имао раскошну кућу и велику фарму са преко десет запослених на којој је између осталог правио урду и покушавао и на томе да згрне паре, као прави амерички бизнисмен. О разлици између њих двојице, материјалисте и идеалисте, најбоље сведочи човек који их је обојицу добро познавао и који каже: „Пупин је таленат за све, а Тесла геније увeк и вазда.“
Огромно Пупиново имање у Норфолку које је после његове смрти пало у руке секташа захваљујући његовој ћерки и другом зету
Пупин је иначе и своју, већ помињану аутобиографију, у оригиналу на енглеском просто назвао – “From Immigrant to Inventor”. Просто речено и прецизно преведено – „Од усељеника до проналазача“. Међутим, одређени преводилац је себи дао слободу, ону уметничку, да наслов нашој публици далеке 1929. представи под називом – „Од пашњака до научењака“. Та иста уметничка слобода злонамерним тумачима историје данас даје за право да Пупина називају научником, а Теслу „само“ проналазачем и неким ко је играч друге лиге... Али то је само почетак ове приче... Гребање по површини...
Један од познатијих биографа Тесле, поменути Сајфер, пошто је релативно добро проучио живот Мајкла Пупина, каже за њега да је карактеристика која може најбоље да га опише – превиђање очигледног! С обзиром да је његова аутобиографија пре свега фалсификовање историје развоја електротехнике у коме се Тесла, односно његов мотор помиње само једном речју, пре ће бити да ту није реч о превиђању него о врло систематичном, планском лажирању. У аутобиографији Пупин каже: „Главни циљ мога писања био је приказ идеализма у америчкој науци, посебно у природним наукама и одговарајућим техникама.“ Причати о идеализму, а прескочити највећег идеалисту од свих? Без пардона избацити свог земљака, наводно сународника, савременика и генијалног човека чије су идеје биле носилац Друге индустријске револуције, али не само то већ у највећој мери и информационо-технолошког бума чији смо данас део? Он чак у једном тренутку у књизи покушава да Теслу изврне порузи због идеје о слању радио сигнала у космос. Одговорност Пупина је још већа јер је такву неистиниту причу деценијама сервирао студентима Универзитета Колумбија, који су затим и сами учинили да Тесла неправедно нестане са страница историје у Америци.
Сличан прилог изучавању историје развоја научне индивидуалистичке мисли и њеној материјализацији у америчком друштву уз помоћ развоја сродних теника, за кога је очигледно да Мајкл сматра да му у потпуности припада, имамо и у његове друге две, мање популарне књиге. Очекивано, Тесли се ни овде не приписује заслуге... Ни мале, ни велике, већ никакве, јер за Мајкла Никола Тесла не постоји, па чак ни када говори о значају развоја радио технике. „Нова реформација“ (The New Reformation: from physical to spiritual realities) проблематику поред историјског обрађује и из идеолошког и религијског угла и може се сматрати прилогом развоју западњачке протестантске мисли. „Романса машине“ (Romance of the Machine) невешт је покушај да своју [Америчку] нацију одбраном од европских мислилаца, извуче из муља простог материјализма. Данас, после временске дистанце од скоро целог века, можемо најбоље да видимо колико су ти невешти покушаји били бесмислени и несувисли, с обзиром на који начин су се протестантизам, индивидуализам и обожавање машина манифестовали у дегенерисаном америчком, чисто конзумеристичком друштву. Овде би требало подсетити на анегдоту, по којој је Тесла, који се гадио дебелих људи, сматрао да је Пупин гојазан и слао му поруке да због здраственог стања треба да смрша... Да је данас ту, овакву поруку би послао целој америчкој нацији.
У последње време сведоци смо удружених подухвата више центара моћи који раполажу врло великим средствима да се биографија Мајкла Пупина опере, а при том је полазиште за измишљену причу његова већ довољно „испеглана“ аутобиографија. Реализатори пројекта, па чак и аутори биографија, Пупинове лажи увијају у обланде опрезног еуфемизма, служе се релативизацијама, а у најчешћем случају реч је углавном о прећуткивању и то о данас лако проверљивих информација као што је она да се Пупин лажно представљао као Србин, иако је био Цинцар што потврђују други озбиљни истраживачи његовог живота, али и да је лагао да је четири године раније рођен. Пупин је од Тесле старији, а не млађи две године! Пошто се и даље често потенцира лажна прича да је у Америку отишао као голобради дечачић, можда би требало и 2018. опет обележити 160. година рођења... Можда оне свечаности организоване 2014. нису биле довољно велике, довољно помпезне и довољно агресивне? Доказ да Пупин, иако није јавно причао о свом цинцарском пореклу, ипак није заборавио свој крај јесте да је његов „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ основан при тадашњој академији наука помагао школовање исључиво у Старој Србији и Македонији. Данас у Македонији постоји такозвана Република Вевчани, ту живе Пупинови даљи рођаци, у Републици Вевчани постоји кућа посвећена Пупину, па чак и новац Банке на Републике Вевчани са ликом Пупина. Превише од њих заиста, јер он јесте дао својој ћерки име Варвара по вевчанској црквици, али себе није назвао Михајло Вевчански Пупин, већ Мајкл Идворски Пупин.
Чланак угледног Њујорк Тајмса PROF. PUPIN'S ODD CAREER из јануара 1901. нам доноси три врло интересанте чињенице као допуну биографије о Мајклу Пупину које он не сматра битним да би их поменуо у аутобиографији. Код нас прос’ народ често има прилику да каже да је најтеже дођи до првог милиона. Притом има на уму данашњих милион долара (или евра). Ових милион који се помиње у чланку и који је Пупин наследио те 1896. када му је умрла жена, а он доживео нервни слом од кога се опорављао годинама, данас би вредело најмање двадесет и пет пута више. Или чак и више од стотину у зависности какву врсту корективног фактора користимо. За ту врсту среће у несрећи највећу захвалност сноси његова мајка Олимпијада (чистог ли српског имена!?) која га је мудро посаветовала: „Мораш се оженити Американком ако желиш да останеш Американац, а знам да то желиш.“ Овај савет је мајка сину највероватније упутила пошто је неуспешно просио Јелисавету из познате цинцарске панчевачке фамилије Хадија. Син је на крају послушао мајку и оженио Американку – пребогату удовицу, мајку троје деце и сестру колеге са Колеџа Колумбија. Мајкл и Сара Кетрин Џексон Агате, удовица Фредерика Агате, колико знамо живели су срећно неколико година, Сара му је родила поменуту ћерку Варвару, односно Барбару, за коју се на основу првог тестамента, у коме од Колумбија универзитета тражи да се у замену за његову велику имовину старају не само о њему у поодмаклим годинама већ и о ћерци, чини да је имала веће менталне сметње...и умире од упале плућа остављајући му за то време огромних милион долара. Фамилије Агате и Џексон биле су веома значајне њујоршке фамилије у другој половини 19. века у многобројним међусобним сродничким везама, а Пупин је сада с њима остао у нераскидивим везама. Међутим, двадесет година пре тога, када се појавио на вратима др Шепарда и његовог првог турског купатила у Америци у престижном Бруклин Хајтсу (Brooklyn Heights), као опортуни млади имигрант, с намером да успостави значајне друштвене контакте, односно да направи познанстава у утицајним њујоршким друштвеним круговима био је у далеко неповољнијој позицији. Не зна се колико је радио као шампоњер богатих Њујорчана пре него што је његов патрон постао др Хомер, свештеник у протестантској епископалној цркви у Бруклину, који му је платио припреме за Колумбија колеџ који ће на крају и уписати 1879. године са 25 година. Касније школовање наставља у Европи, на Кембриџу. Фасцинира чињеница да му је намера била да школовање настави код чувеног Максвела, иако је он у то време био већ четири године покојан. Не можемо са сигурношћу да тврдимо ко га је и из којих разлога стипендирао, али из аутобиографије дознајемо да је, пошто је на Колумбији стекао звање Bachelor of Arts имао проблема са вишом математиком и да у Енглеској није стекао виши академски, стручни или научни назив. Из тог разлога остаје и нејасно зашто добија тада установљену Тиндалову стипендију да би наредне четири године провео на студијама у Берлину. Коначно са 35 има диплому у рукама, дискутабилно знање и никакво искуство... И враћа се 1889. у Америку... Где је Тесла већ стекао велико богатство, али и друштвено признање због свог индукционог мотора и полифазног система наизменичних струја и то баш у круговима који ће професионално постати блиски и Пупину. Питање је да ли је Пупин могао да сања шта га све чека, када се изгубивши стипендију у Прагу, 15 година раније упутио за Америку са намером да се обогати копањем злата.
Турско купатило, прво у Америци – место одакле је Пупин започео свој успон на њујоршкој друштвеној лествици
Пошто је из аутобиогрaфије избацио толико занимљивих детаља из своје младости, не чуди чињеница и да је прећутао да је његова ћерка Варвара 1911. побегла од куће у Норфолку чим је напунила 21 годину и чим је по америчким законима стекла право да располаже средствима које је наследила од мајке. Села је на воз и дан након тога се удала за коњушара који јој је држао часове јахања. У том првом браку Варвара је била пет година.
Данас се Пупин између осталог у бајковитим приказима којима се глорификује представља и као човек који је открио секундарно Икс-зрачење. Он је 6. априла 1896. године у Њујоршкој Академији наука изјавио: „Свака ствар која се подвргне деловању Икс-зрака постаје извор даљњег зрачења тих зрака“, те је тако утврдио да је он открио секундарно зрачење. Међутим, Тесла је још 18. марта 1896. у месечнику „Електрични преглед“ (Electrical Review) објавио: „Недавно сам добио сенке само одбијених зрака“, те је објаснио начин на који је искључио директно зрачење како би добио тај ефекат. Тестирањем разних врста метала открио је да Рендгенове зраке најбоље рефлектују они метали који су највише електропозитивни.
Теслин сукоб са Марконијем, пословна сарадња Пупина и Марконија, лобирање, подршка, почасти, патенти, суђења, сведочења, Нобелова награда... Мучна су вишедеценијска прича и могу бити тема одвојене књиге, али једино је битно подсетити на правду која је достижна, али спора и коју Тесла није доживео у овој равни егзистенције, већ је преминуо неколико месеци пре него што је Врховни суд САД-а одузео првенство на патент за радио Гуљерму Марконију. Сам Тесла је својевремено ситуацију сумирао у једној мисли: „Едисон је довитљив, Маркони довитљивији, Пупин их обојицу може превести жедне преко воде.”
Медаље, југословенска и српска, ложе Михајло Пупин, дела Регуларне велике ложе
Глас Црногорца 10. јун 1895, „Пупин ријеши да иде у Америку. Чуо је био да се тамо може обогатити копањем злата.“
Summa summarum Пупин је имао више успеха у друштву, као политичар и као масон, него као научник и истраживач. У име захвалности братства слободних зидара у Србији данас имамо регистровану Ложу „Михјало Пупин“, а до нас стижу гласови из Америке да баш масони и воде рачуна о његовом гробу који нема на себи хришћанска обележја и који се налази на масонском делу елитног гробља у Њујорку. Зна се и да је на сахрани Мајкла Пупина био присутан велики број масона, а једна од највећих заслуга због које се Пупин велича је помоћ коју је преко свог пријатеља масона Вудру Вилсона (иначе директно одговорног за формирање централне америчке банке 1913. у приватним рукама, чувених Федералних резерви) дао на Париској мировној конференцији 1919. масонској породици Карађорђевић да у проширеним границама направи највећу погибељ за српски народ – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која ће убрзо прерасти у Југославију.
Преко годину дана уназад Београђани су имали прилику да виде врло скупу изложбу о Мајклу Пупину у коју је на крају на мишиће угуран и Тесла... Редизајнирана изложба, која врви од најсавременијих техничких достигнућа у музеологији, носи назив „Пупин и Тесла на истом путу“ и прати је и врло сугестиван слоган – У слози је спас – уз појашњење да је то документ месту слоге, а не супарништва. Супарништво је непорецива историјска чињеница, која вероватно датира од дана у коме је по причама Тесла сломио палац у натезању палчевима (тзв. „квачењу“) Пупину, који је јако ценио физичку снагу, као и неправда коју је Пупин Тесли нанео у вези остваривања патентних права. Посебно је занимљив и детаљ да је својевремено Пупин био на челу баш удружења „Слога“ које је било у супарничком односу са другим српским удружењем, „Србобраном“ из Пицбурга, које је водио Теслин пријатељ Паја Радосављевић, професор на Њујоршком универзитету, сведок свих ових догађаја који је и поред свог великог значаја у развоју експерименталне педагогије стављен на маргине српске науке. Ова изложба је пре свега политичке природе, много више него културне. Организатори су пошли од чињенице да је данашњи, савремени човек, бомбардован садржајем преко телевизије, Интернета и штампаних медија, постао тотално неспособан да разликује битно од небитног у шуми лажи и полуистина које му се сервирају. Такође су били свесни и да је распон пажње у коме је посматрач способан да се ментално концентрише на неку активност толико кратак и да је потребно изнова и изнова бомбардовати и стимулисати његова чула новим кратким ефектним мултимедијалним садржајима који у овом случају укључују и такозвану проширену реалност... Последњи део поставке се односи на Пупинов национално-политички допринос и „многобројна доброчинства“. Не може се говорити о формирању Југославије, а пренепрегнути да је то масонска пројекат који је био на штету Срба, као и која је права улога Пупина у томе. Затим – не можемо да егзалтирано, такорећи у религијском заносу, док себе представљамо као некаквог апостола, проповедамо причу о српској застави на Белој кући и Пупиновој заслузи за то, а да опет пренепрегнемо да су нас Американци заједно са осталим НАТО чланицама бомбардовали, окупирали и отели део територије на којој и сада имају своје војне снаге и огромну базу. Чини се и да оне који проучавају лик и дело Мајкла Пупина данас краси иста особина коју је код њега самог запазио и Марк Сајфер – превиђање очигледног! Можда се управо о томе радило када су одлучили да у просторној инсталацији која симболизује Пупиново емигрантско путовање „Вестфалијом” прикажу Кип слободе и да баш он при том заузме централно место у поставци, с обзиром да је џиновска статуа постављена у Њујоршку луку годинама након што је Пупин 1874. дошао из Хамбурга у Америку и искрцао се у Касл Гардену са намером да се обогати копајући злато.
Нема коментара:
Постави коментар