Страдање светог Апостола, Првомученика и Архиђакона Стефана

27. ДЕЦЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА, ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за децембар)

фреска светог манастира Студеница

Пошто Господ наш Исус Христос изврши тајну нашег спасења, и узнесе се на небо, и од Оца ниспосла на апостоле Духа Светога у виду огњених језика, и прва Црква у Јерусалиму поче се умножавати, ниче у њој убрзо незадовољство међу хришћанима из јелина према хришћанима из Јевреја (Д. А. 6, 1).[1] Под овим јелинима не подразумевају се они јелини који су се клањали идолима, и које Свето Писмо обично назива незнабошцима. У то време незнабошцима још не беху отворена врата вере Христове, нити им се проповедаше реч спасења. Штавише, незнабошце не почеше примати у Цркву ни ускоро по каменовању светога Стефана. Први незнабожац који постаде хришћанин беше Корнилије капетан; њега крсти свети апостол Петар. А хришћани из обрезаних Јевреја стадоше негодовати што је Петар ишао међу необрезане, и роптаху на њега, док им он не објасни о виђењу које је имао: о платну с неба. Тада се они смирише, и слављаху Бога, говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот.[2]

Јасно је, за живота светога Стефана роптаху они Јевреји што беху расејани по разним земљама и држаху се закона Мојсијева, као што и свети апостол Јаков пише у својој Посланици: „свима дванаест колена расејаним по свету поздравље“ (Јак. 1, 1). – Ти Јевреји беху примили јелински (= грчки) језик, али не и веру јелинску. Зато их и називаху јелинима они који живљаху у Јерусалиму. То и свети Златоуст вели: „Сматрам да се и у овом случају јелинима називају они Јевреји који су говорили јелински (= грчки). Иако Јевреји, они су говорили грчки“. – Такви дакле јелини хришћани подигоше вику на хришћане из Јерусалимских Јевреја што се њихове удовице ниподаштаваху при свакодневном распоређивању служења: или их одређиваху на безначајније послове, или им даваху мање и лошије хране и одеће.

При таком стању ствари светих дванаест Апостола сазваше све ондашње верне и рекоше им: Није прилично нама да оставимо реч Божију па да служимо око трпеза. Зато, браћо, изаберите између себе седам угледних људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом; а ми ћемо у молитви и у служби речи остати (Д. А. 6, 2-4). – Ова реч би по вољи свима вернима, и они одмах изабраше: Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу дошљака из Антиохије.

Сама имена ових изабраника показују, да они беху родом не од Јевреја који живљаху у Јерусалиму већ од оних који живљаху у јелинским земљама, јер им имена нису јеврејска него јелинска. Од њих Стефан бејаше рођак Савлу, каснијем Апостолу Павлу; а Павле беше родом из града Тарса, у Киликији. Ова седморица бише изабрани између јелина за служење сиромашним удовицама, да би се јелини, који дотле туговаху због својих занемарених удовица, смирили и престали жалити се и роптати. Све ове изабранике доведоше пред Апостоле, и они се помолише за њих, метнуше руке на њих, и поставише их за ђаконе.

А Стефан, пун вере и силе, беше први међу њима, и зато би назван архиђакон. Он чињаше знаке и чудеса велика међу људима. Та чудеса не спомињу се у Светом Писму. Али то није ни чудо, јер се и за дела самог Господа Христа вели ово: Има и друго много што учини Исус, које кад би се редом записало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јн. 21, 25). Уосталом, са сигурношћу можемо рећи да је свети Стефан, слично најстаријим Апостолима, метао руке на болеснике и оздрављао их. Поред тога он беше силан у делу и у речи, верне утврђиваше у вери а неверне Јевреје изобличаваше, доказујући им из закона и пророка, да они неправедно из зависти убише Сина Божија, Месију, очекиваног толико векова.

Једном, када међу Јеврејима, и фарисејима, и садукејима, и јелинским Јеврејима букну спор о Господу нашем Исусу Христу, и једни говораху да је Он пророк, а други да је варалица, трећи пак да је Син Божји, свети Стефан се попе на узвишицу и стаде благовестити свима о Христу Господу, говорећи: Људи браћо! Зашто се толико љутите и препирете, и сав се Јерусалим поделио у партије? Благо човеку који је поверовао у Господа нашега Исуса Христа, јер Он ради тога сави небеса, сиђе и роди се од Пресвете и Пречисте Дјеве, изабране пре постања света, да нас ослободи од грехова наших; Он немоћи наше узе и болести понесе; слепима даваше вид, губавце очишћаваше, ђаволе изгоњаше.

А они, чувши то, стадоше се препирати, говорећи супротно и хулећи проповеданога Господа, као што о томе пише у Делима Апостолским: „Неки из зборнице која се зове Ливерћанска и Кариначка и Александриначка и неки из Киликије и Асије препираху се са Стефаном“ (Д. А. 6, 9). Јер Јевреји који живљаху међу јелинима по разним земљама, имађаху своје посебне синагоге у Јерусалиму. На тај начин, поред најпрве архисинагоге јеврејске, у Јерусалиму бејаше много синагога разних дошљака, или Јевреја који живљаху по разним земљама јелинским; и Јевреји из сваке од тих земаља искључиво у своју синагогу шиљаху децу своју да се уче Закону Божију. А и они сами, сваке године долазећи на поклоњење ка храму Соломоновом, бављаху се по својим синагогама, сабираху се и учаху се у њима, као што се то види из друге главе Дела Апостолских где се каже: „У Јерусалиму се налажаху Јевреји, људи побожни из свакога народа који је под небом, Парћани, Миђани“, и остали (Д. А. 2, 5. 9-11),[3] тојест Јевреји који живе у Парћији, у Мидији, и у осталим споменутим земљама, који беху дошли на празник у Јерусалим. Сходно томе, у Јерусалиму беху синагоге: Киликијске, Александријска, Киринејска.[4] О Либертинској[5] пак причају, да је у њој било посебно племе Јевреја, које води своје порекло од оних Јевреја, који некада бише заробљени од Помпеја римског,[6] па потом пуштени на слободу, због чега су се и називали „либери“, тојест слободни. То и свети Златоуст каже: „Либертинцима су се називали они којима је од стране Римљана била дарована слобода. И пошто у Јерусалиму живљаху многи поклоници из разних земаља, то они имађаху и синагоге своје у Јерусалиму, где слушаху читање Закона и мољаху се“.

Људи дакле из споменутих синагога: Ливерћанске, Кириначке и других, препирући се са Стефаном, не могаху противустати премудрости и Духу којим он говораше (Д. А. 6, 10). И свети Стефан у то време речју истине надвлада три дела света: Европу, Азију и Африку. Надвлада Европу у лицу Ливерћанаца који беху дошли из Рима европског града; надвлада Азију у лицу Киликијаца који беху из Азије; надвлада Африку у лицу Киринаца и Александринаца, који беху пород Африке.

Међутим ови побеђеници, немајући шта да кажу противу проповедане Стефанове истине, светлије од сунца, распалише се гњевом и разгореше завишћу, па наговорише неке између својих једномишљеника, љубитеље лажи, да известе велику архисинагогу јеврејску како су они, тобож, чули Стефана где говори хулне речи противу Мојсеја и Бога. Побунивши на тај начин народ и старешине и књижевнике, они нападоше на светога Стефана, ухватише и доведоше у синагогу к поглаварима свештеничким и великом мноштву законоучитеља. Изведоше онда и лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје хулити на ово свето место и на закон. Јер га чусмо где говори: Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсеј (Д. А. 6, 10-14).

Међутим свети Стефан стајаше усред тог убилачког скупа као Ангео Божји, сијајући светлошћу божанске благодати, као некада Мојсеј: јер се преобрази спољашњи изглед лица његова, и сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице Ангела (Д. А. 6, 15). А поглавар свештенички упита га: Је ли истина што о теби говоре сведоци? – Свети Стефан отвори уста своја и изговори дугу реч. Он поче од Авраама, који први доби обећање о доласку Месије. Затим исприча сву историју до Мојсеја, спомињући га са сваким страхопоштовањем и уважењем, и на тај начин јасно показиваше и побијаше лажне сведоке да он не хули на Мојсеја и на Закон Божји дат преко Мојсеја, и још јасније доказиваше да су управо оци њихови били хулитељи Мојсеја. Не хтедоше оци наши, говораше он, послушати Мојсеја, него га одбацише, и окренуше се срцем својим ка Египту (Д. А. 7, 39).

Затим побијајући другу клевету, како он тобож хули на свето место, рече: „Соломон Му подиже храм“ (Д. А. 7, 47). Овим речима свети Стефан као да говораше ово: Ја знам ово свето место, по Божјем благоволењу од цара Соломона мудро устројено и славом Господњом у облаку показаном освећено; ја почитујем храм, начињен рукама људским у славу Божију, али притом и ово изјављујем: да Бог више воли живети у невештаственим храмовима, тојест у душама људским чистим. Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, говораше свети Стефан, као што Бог говори преко пророка: Небо је мени престо а земља подножје ногама мојим. Како ћете ми храм сазидати? говори Господ. Или које је место за моје почивање? Не створи ли рука моја све ово? (Ис. 66, 1-2).

Напослетку, испунивши се божанске ревности као некада Илија, свети Стефан стаде изобличавати сав сабор: Тврдоврати и необрезаних срца и ушију ви се једнако противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Кога од пророка не протераше оци ваши? Они побише оне који унапред јавише о доласку Праведника (= обећаног Месије), којега ви сад издајници и убице постадосте (Д. А. 7, 51-52).

Ове речи светога Стефана изазваше у поглавару свештеничком и књижевницима неисказану јарост, и сви они слушајући ово беснијаху у срцима својим, и шкргутаху зубима на њ. Но Стефан не обраћаше пажњу на њихов гњев, јер беше пун Духа Светога који га и чињаше храбрим и богонадахнутим. Погледавши на небо, он виде славу Божију. Дотада он беше само обузет жељом да је види, и са чврстом вером се надаше да ће је добити; а тада, пред сам излазак из тела, поче је гледати и почетке блаженства од ње доживљавати; виде он и самога Христа Исуса, Владику и Господа свог где стоји на небу и као очекује долазак његов к Њему, да чим се разреши тела брзо оде к Њему, и тамо где је Он, сам Господ, буде и слуга Његов (ср. Јн. 12, 26). А што Стефан сам виде, он то објави свима кликнувши громким гласом: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу“ (Д. А. 7, 56).

Свети Стефан не утаји ово своје виђење, као што је то обичај код светитеља: смирења свога ради – не казивати другама откривења која им бивају од Бога. Напротив, он свима објави ово преславно откривење ради тога, да се верни утврде у вери а да се неверни постиде. А он тако поступи и ради тога, да увери мученике који буду после њега: да онима који мученички умиру за Христа нема никакве препреке при узлажењу на небо, нити икакве сметње, ни испитивања, него им је отворен прав и слободан пут, отворено небо, готова награда, сам Наградитељ подвига стојећи чека; сама Господња слава срете мученика на вратима небеским. И због тога свети Првомученик не прећуткујући објављује свима што види, као тиме призивајући и друге после себе ка истом мученичком венцу.

Завидљиви пак Јевреји, навикнути убијати пророке, поред тога били су устали и на самога Господа, Испунитеља Закона и Пророка, сада не отрпеше речи истине и не хтедоше слушати о виђењу светога Стефана, него повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и једнодушно навалише на њега, изведоше га из града, као раније Господа Исуса који благоизволи пострадати изван градских зидина, и засипаху камењем доброг и верног слугу Господњег. А да би им лакше било бацати камење на светитеља, лажни сведоци и убице скинуше са себе горње хаљине и метнуше их крај ногу младића, по имену Савла, који, иако роћак и истоплеменик каменованог, силно беснијаше против њега из ревности за Стари Закон. Савле, вели се у Делима Апостолским, беше пристао на његово убијање (Д. А. 8, 1). Свети Златоуст о томе овако каже: „Туговаше Савле што није имао безброј руку, да свима њима бије Стефана; но и овако он нађе, те мученика убијаху многе руке лажних сведока, чије хаљине чуваше он“.

У време када светог Стефана убијаху у долини Јосафатовој, која лежи између Јерусалима и Елеона крај Кедарског потока који има много камења на обалама, стајаше подалеко на једној узвишици Пречиста Дјева са светим Јованом Богословом посматрајући са горе, и усрдно се мољаше за Стефана Господу и Сину своме, да га укрепи у трпљењу и прими душу његову у руке Своје.

О како слатка, премда кроз љуто каменовање, беше смрт светоме Првомученику, када на његов подвиг гледаху: са небеске висине Преслатки Исус, а са земне горе Преслатка Мати са љубљеним учеником! И кад свети Стефан, под силном каменом кишом која падаше на њега, сав обагрен крвљу, изнемогаваше телом и разрешаваше се од уза тела, он паћаше срцем не за себе већ за оне који га убијаху, и усрдније се мољаше за њих него за себе. Јер за себе он, стојећи право, говораше: „Господи Иисусе, прими дух мој!“ – А за своје убице он и на колена клече и завапи иза гласа, говорећи: „Господи, не упиши им ово у грех!“ – И рекавши то предаде Господу Христу душу своју чисту (Д. А. 7, 58-60).

место убиства светог првомученика и Архиђакона Стефана

Тако сконча дивни подвижник; окрвављеним камењем као црвеним ружама би овенчан први мученик и уђе у отворено небо, које он виде, ка Господу и Цару славе, да царује с Њим у бесконачном царству.

Свети Стефан би рукоположен за Архиђакона од светих Апостола ускоро после Педесетнице, а пострада исте године по Вазнесењу Господњем, 27. децембра, имајући мало више од тридесет година. Лицем он беше веома леп, но душом још лепши.

место убиства светог првомученика и Архиђакона Стефана

Свето пак тело његово би бачено на поједење зверима и птицама, и лежаше дан и ноћ непогребено. И тек наредне ноћи познати у Јерусалиму јеврејски законоучитељ Гамалил,[7] који потом и сам поверова у Христа са сином својим Авивом, посла чесне и верне људе, и тајно узевши тело светитељево, однесе га на своје имање, удаљено од Јерусалима близу четири километра, звано Кафаргамала, и тамо чесно сахрани, учинивши над њим плач велики. „И ко не би плакао, вели свети Златоуст, гледајући на то кротко јагње, камењем убијено и мртво!“

Након пак много година после тога, благочестива царица грчка Евдокија, супруга Теодосија Млађег,[8] дошавши у Јерусалим, она на месту где свети првомученик Стефан би убијен и земља обагрена чесном крвљу његовом, подиже прекрасну цркву у име његово,[9] а у част Христу Богу, коме слава вавек. Амин.

————————————————————————————————————————————————

[1] Јелинима су се називали Јевреји који су живели у разним земљама незнабожачког света и говорили на онда веома распрострањеном грчком језику; о празнику они су долазили у Јерусалим и подуже се задржавали у њему.

[2] Д. А. 10, 1-11, 18.

[3] Све ове земље, некадашња посебна царства, касније су покорене од Римске царевине; оне су се налазиле између Каспијског мора и Персијског залива. Парћија – пространа земља на југоистоку од Каспијског мора; Мидија – западни део Ирана, јужно од Каспијског мора; Елам -земља иза Месопотамије, с оне стране Тигра.

[4] Киринеја – област горње Либије, поред северне обале Африке.

[5] Либертинци (латинска реч: слободни) – Јевреји; побеђени од Римљана у време ратовања с њима, нарочито од Помпеја, 60 година пре Христа.

[6] Помпеј – знаменити римски војсковођа н завојевач; после пада Римске републике један од триумвира, управљао трећим делом државе.

[7] Гамалил – знаменити законоучитељ јеврејски, заузимао високи положај у Јерусалимском синедриону, поштован од свега народа, називан „славом закона“. По предању, њега и сина му Авива крстили свети апостоли Петар и Павле.

[8] Теодосије II, или Млађи, царовао од 408-450. године.

[9] Црква освећена 460. године; она била тако пространа, да је у њој могло стати до десет хиљада људи.

2. АВГУСТ

ОТКРИЋЕ И ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА[1]

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

Пошто свети првомученик и архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил[2], који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини у новом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: „Лукијане! Лукијане! Лукијане!“ и стаде говорити: „Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, – зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама“. – Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: „Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?“ – Овај одговори: „Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега“. – Презвитер га опет упита: „Где ћемо вас тражити?“ – Гамалил одговори: „Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)“. – Рекавши то, он постаде невидљив.

 глава светог Архиђакона Стефана, манастир Ксенофонт (Света Гора) -кликом на слику увећавате је

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. – И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? – Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. – А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! – И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. – Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? – Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. – Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.

други део главе првомученика Стефана, Ватопед (Света Гора)

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, – обрати се он презвитеру, – отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Фрески Старо Нагорично 12-14 вв

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију.[3] Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас Ангела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас Ангела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: „Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас“.

мошти се налазе у цркви светог Стефана код Атине, Ιερός Ναός Αγίου Στεφάνου

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? – А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. – Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: „Ја сам с вама, не бојте се!“ Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање Ангела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: „Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору“.

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог „Константинова купатила“[4], стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 Η δεξιά κνήμη του Αγίου φυλάσσεται στον Ιερό Ναό του Αγίου Στεφάνου της Ιεράς Μητροπόλεως Νέας Ιωνίας και Φιλαδελφείας, τον μοναδικό ναό αφιερωμένο στον Πρωτομάρτυρα και Αρχιδιάκονο Αγιο Στέφανο, στην Αττική

————————————–————————————–————————————–——————————

[1] Његов спомен празнује се још 27. дeцембра; под тим датумом налазн се и његово житије.

[2] Гамалил – знаменити законоучитељ јеврејски, заузимао високи положај у Јерусалимском Синедриону, поштован од целог народа толико да су га називали „слава закона“. Предање говори да је заједно са сином својим Авивом крштен од светих апостола: Петра и Јована.

[3] Ово обретење моштију догодило се 415. године.

[4] Ова купатила су основана Константином Великим, настављена његовим сином Констанцијем, и довршена 427. године Теодосијем Млађим. Сада се називају Тсукур – Хамам.