недеља, 17. март 2019.

Из Триода: Синаксар прве недеље поста, поука Св. Теодора Студита

манастир Ксиропотам - део Часног Крста Господњег
Браћо и оци! Као што свако добро дело на почетку бива тешко, тако је и почетак Свете Четрдесетнице донео извесно отежање, због промене начина исхране и усложњавања црквених служби. Али са временом ћемо се навикнути, и тај подвиг, уз помоћ Божију, неће више бити толико тежак за нас, јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али послие даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12:11). Тако и сада нама наш подвиг изгледа тежак, али тешкоће ће проћи, а ми ћемо се испунити великом радошћу када дознамо какву је корист нашој души донело уздржавање. Под покровом благодати Божије ми смо провели једну седмицу поста; будимо стога још усрднији у остало време Четрдесетнице: јер усрдност даје снагу и души и тијелу, тешко чини лаким и непријатно пријатним; љеност, пак, и нерад, напротив, оно што је лако чине тешким и оно што је пријатно чине непријатним. Међутим, задржаћемо меру и у нашем подвижништву, како бисмо сачували и телесно здравље. Јер каква корист од тога што се на почетку подвизавамо саме себе превазилазећи, да бисмо потом, мало-помало смарајући се, оставили подвиг? Свети оци су због тога и говорили како је боље мало али постојано, него много али брзо пролазно. Такви морају бити и наши Бога ради подвизи и труд. У току дугог дана човеком може не једном овладати малодушност, стога морамо мислити само на оно што храни и теши душу, на Божанствено, у чему су сладост и весеље, и не дозволити нашем уму да се занима греховним наслађивањима.

Нека наш ум, браћо, увек пребива у Богу, у небеским созерцавањима, рајским красотама, вечним обитељима, среди англеских чинова. Помислимо на то – где се сада налазе душе праведника, а где грешника; какав ће бити страх и трепет кад наступи други долазак Христов, у којем ће, према речима Божанственог Писма, небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2 Пет. 3:10); и у којем ће се свака душа поново сјединити са својим телом, и колико ће тада бити мноштво људи који живљаху од Адама до конца света. И још, како ће страшно бити прослављено лице Господа, и како ће оно просијати седмерицом сунаца и просути зраке обилатије од сунчевих, и какав ћемо зачути од Њега глас, кротки, сладчајши и радосни: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25:34). И какав ће бити крај, када праведници са великом чашћу и славом буду позвани у Небеско Царство, а грешници окајани са великом срамотом буду послани у вечну казну и муку.

Ето о чему, браћо, ми треба да се бринемо и старамо, ето о чему требају да размишљају дошљаци у овом свету, јер је право житељство наше на небу. Ова добра размишљања рађају сузе и просвјећују душу, и човек, више ничим неометан, стиче духовну радост, надајући се на будућа небеска блага у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Нема коментара:

Постави коментар