27. ФЕБРУАР
Спомен преподобног оца нашег Прокопија Декаполита исповедника
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)
Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин[1]. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ[2]. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до пагубне кончине насилникове.
А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.
Скончао мирно почетком деветог века.
—————————————————————————————-
[1] Царовао од 717. до 741. године.
[2] Препод. Василије слави се посебно 28. фебруара.
Спомен преподобног оца нашег Прокопија Декаполита исповедника
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)
Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин[1]. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ[2]. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до пагубне кончине насилникове.
А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.
Скончао мирно почетком деветог века.
—————————————————————————————-
[1] Царовао од 717. до 741. године.
[2] Препод. Василије слави се посебно 28. фебруара.
Нема коментара:
Постави коментар