Поклоњење часним веригама апостола Петра

Тумачење Свети Теофилакт Орхидски

ДАп. 29. (12:1-11)

1. А у оно време подиже цар Ирод руке да мучи неке од Цркве. 2. И погуби Јакова брата Јовановог мачем. 3. И видевши да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати Петра; а бејаху дани бесквасних хлебова. 4. Њега и ухвати и баци у тамницу, и предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају, намеравајући да га после Пасхе изведе пред народ. 5. Петра, дакле, чуваху у тамници, а Црква се усрдно мољаше за њега Богу.

У оно време. У које време? У време цара Клаудија[1]. Римски цар Гај,[2] одредио је Агрипу за јудејског цара, а Ирода је заједно с Иродијадом прог-нао у Лугдон Галилејски. То је онај исти Ирод, у чије је време пострадао Јован, као што о томе приповедају Јосиф и Јевсевије. Та разлика у именима, односно, то што је уместо Агрипа речено Ирод, потиче или од грешке писца, или отуда што је он носио два имена. Значајно је, да је међу дванаесторицом ученика Господњих, најпре пострадао Јаков.
Да мучи неке од Цркве. Запази да се верни људи и заједница коју они чине називају Црквом.
И видевиш да је то по вољи Јудејцима, настојаше да ухвати и Петра. Да нико не би рекао да апостоли без страха и бојазни иду у сусрет смрти зато, што их Бог отима из њених руку, Бог је допустио да смрти буду предате и старешине: Стефан и Јаков. Бог тиме и самим убицама доказује да их не удаљује од тога и да им (убицама) ни овде не поставља препреке. Убиство, безаконито убиство, било је угодно њиховим недоличним страстима. Требало је окончати ово њихово стремљење; Ирод их, међутим, на то подстиче као џелат болесних а не као њихов исцелитељ, иако је на хиљаде примера видео у животима свог оца и деде.
А бејаху дани пресних хлебова. Њега и ухвати и баци у тамницу. Поново се испољава сувишна ситничавост Јудејаца: нису забрањивали убиство, али су га забрањивали у то време.
Предаде га четирима стражама од по четири војника да га чувају. То је потицало и од гнева и од страха. Уколико је брижљивија била стража, утолико је чудесније било пројављивање (силе Божије). То се догодило ради Петра, који је био веома познат.
Црква се усрдно мољаше за њега Богу. Послушајте како су они посредовали за учитеља. Нису се помутили нити су се побунили, него су се обратили истинској савезници – молитви.

6. А када хтеде Ирод да га изведе, те ноћи спаваше Петар између двојице војника, окован у двоје вериге, и стражари пред вратима чуваху тамницу. 7. И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку. 8. И анђео му рече: Опаши се и обуј обућу своју. И учини тако. И рече му: Обуци хаљину своју, па хајде за мном. 9. И изишавши иђаше за њим, и не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. 10. А када прођоше прву стражу и другу, дођоше вратима гвозденим која воде у град; она им се сама отворише, и изишавши прођоше једну улицу, и анђео одмах одступи од њега.

Спаваше Петар. Није био обузет нити пометњом нити страхом, него је спавао у самој тој ноћи, када су намеравали да га изведу из тамнице, препуштајући све вољи Господњој. Обрати пажњу на то колико је брижљива стража, јер су и стражари спавали као и он. Зашто је, међутим, засијала светлост? Да би Петар могао и да види и да чује анђела и да не би помислио да је то привиђење (уобразиља). Речено је: брзо, да он не би оклевао. Анђео га је чак куцнуо у ребра, толико је он (Петар) чврсто спавао.
Што се тиче израза: Куцну га у ребра, он не указује на пометњу анђела, него на подстицај да се не оклева с временом.
Опаши се, и обуј обућу своју. Како то да је Петар поступио противно заповести, која каже: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа (Мт. 10; 9-10)? Он је пак имао и одећу и обућу, иако је у то време требало ићи без обуће, јер је она посебно потребна зими. Међутим, и Павле пише Тимотеју: Постарај се да дођеш пре зиме… када дођеш, донеси ми огртач (фелон) што сам оставио у Троади код Карпа (в. 2. Тим. 4; 21,12). Нико не може да каже да Павле није имао другу одећу коју би носио. Они се нису противили заповести Христовој: нипошто! Напротив, они су ревносно следили заповест, будући је он дата само привремено а не за свагда.
Осим тога, и Лука каже да је Христос рекао ученицима: Кад вас послах без кесе и торбе и обуће, да ли вам што недостаде? А они рекоше: Ништа. А Он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу (Лк. 22; 35-36). Дакле, Христос је у то време дао такву заповест, желећи да покаже Своје свемогућство. И реци ми, зашто би било важно да се има једна одежда? Каква? Зар би онда, кад је потребно да се она опере, требало ићи наг или седети код куће? А кад би наступила велика хладноћа, и кад би студен стегла тело, зар је требало да се греју и да не проповедају? Ни они нису имали дијамантска тела.
И не знадијаше да је стварност то што анђео чињаше, него мишљаше да гледа виђење. То је сасвим природно због необичности онога, што се догодило. Наиме, необичност знамења запрепашћује посматрача.
Петар мишљаше да гледа виђење, али се сам опасао и обуо. Шта је друго и могао да осећа?

11. И кад дође Петар себи, рече: Сад заиста знам да Господ посла анђела Својега, те ме избави из руку Иродових и од свега што је очекивао народ јудејски. 

Сада заиста знам. Сада сам, каже, дознао а не онда. Анђелу је било угодно да се Петрово срце одмах испуни радошћу и да он одмах након ослобађања разуме шта се догодило.

[1] Клаудије Друз Германик (41-54 г.), римски цар, наследио свог братанца, Гаја Калигулу. Био је изванредан познавалац грчког и етрурског језика, као и римских старина. У много чему се трудио да настави политику Октавијана Августа. У његово време, Јудеја је поново постала вазална краљевина, на чије је чело Клаудије поставио свог пријатеља, Ирода Агрипу.

[2] Вероватно мисли на римског цара Гаја Калигулу (37-41г.), Тиберијевог наследника, који је убрзо после ступања на престо за себе почео да тражи божанске почасти. По његовом наређењу, требало је да се у јерусалимски храм унесе огромна царева статуа. Овакав поступак спречило је Калигулино убиство.

Јн. 67 (21:15:25)

А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. 16. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. 17. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје. 18. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш. 19. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за мном! 20. А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: Господе, ко је тај који ће те издати? 21. Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? 22. Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном. 23. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? 24. Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито свједочанство његово. 25. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.

Кликом на сваку слику увећавате је (због читања)