Свети Јован Златоусти, владика Артемије, и цар који долази

 

Упоређивање владике Артемија са Светим Јованом Златоустим, које упорно чине следбеници његове парасинагоге, а на које сам владика Артемије реагује смиреним ћутањем које је одобравање, не само да је нескромно, него је и неосновано, неистинито и неразумно, и у крајњем светогрдно.

Пошто се они који у то верују варају (да, хришћани „верују јер је абсурдно“, али кад је у питању вера у Бога, не абсурдна вера у човека), и понављајући то варају друге, треба показати њихову заблуду, у светлу чињеница, историјске истине. Јер, превара је оно по чему знамо да су људи заведени од ђавола (Вера светих, катехизис Владике Николаја). Дако би се макар неко од њих од преваре, и ђавола, избавио.

Да размотримо неке од „сличности“ између Светог Јерарха и онога који се упоређује са њим.

1. Светом Јовану Златоусту је судио разбојнички сабор епископа, који нису припадали његовој помесној цркви, и као такви нису имали право суда у туђој дијецези.

Владики Артемију је судио потпуни канонски Сабор епископа СПЦ, његове помесне цркве, којем је он сам био потчињен.

Сабор „под храстом“ је сабрао Теофил патријарх александријски, и на њему је учествовало 29 египатских епископа потчињених Теофилу, и још 7 епископа из других епархија истока (Месопотамије, Јерменије, Персије...).

Случај владике Артемија био би аналоган када би нпр. сабор који је њему судио био сазван од Архиепископа Албанске Православне Цркве, са учешћем свих епископа помесне албанске цркве и неколицине епископа Мираша Дедеића и македонске православне цркве, и кад би био одржан на Косову, у Дечанима.

2. Свети Јован Златоуст је од самог начала одбацивао сабор „под храстом“ као разбојнички, и недвосмислено поручио да се на њему неће појавити и да му се неће повиновати.

Владика Артемије је сам апеловао на Архијерејски Сабор СПЦ, тражећи да Сабор размотри његов случај, и до последњег дана пред Сабор који га је осудио изјављивао како је „Светом Архијерејском Сабору одан“.

На дан пред Сабор, 16. новембра 2010. владика Артемије пише званично писмо Сабору у коме Патријарха и епископе позива да га „врате на трон ЕРП, чиме би се вратили мир и јединство у СПЦ на духовну радост и задовољство свештенства, монаштва и целокупног нашег народа“. Писмо завршава речима: „Светом архијерејском синоду и Архијерејима СПЦ остајемо одани“. Дана 19. новембра, у току заседања Сабора, владика Артемије, будући под привременом забраном свештенодејства, служи литургију у једном манастиру на Косову, и Сабор га истог дана лишава чина. И тек после тога, када га је Сабор на кога је сам апеловао једногласно осудио, он за владику/монаха Артемија постаје „разбојнички“. Више од месец дана после сабора, крајем децембра 2010, владика/монах Артемије по први пут Патријарха и друге неименоване епископе оптужује за „јерес“ и наводи да се од Патријарха одваја на основу 15. правила Прво-другог Сабора, због јереси екуменизма („која је свејерес од самог зачетка свога“ – навод из објаве).

3. Свети Јован Златоуст је у време разбојничког сабора који га је осудио, а и после њега, око себе имао канонски сабор својих епископа који је пресуду египатских разбојника једногласно одбацио.

Владика Артемије је остао савршено усамљен, и у осуди Сабора и после ње, изван општења са и једним јединим епископом у васељени.

Канонски Сабор Светог Јована Златоустог који се сабрао у Константинопољу у време разбојничког сабора „под храстом“, бројао је више епископа него разбојнички  (42 насупрот 36), и међу њима је било 7 митрополита („под храстом“ је митрополит био само Теофил, тј. у њему је била представљена само једна митрополија).

Случај владике Артемија био би аналоган када би нпр. комплетан Архијерејски Сабор СПЦ узео у заштиту владику Артемија пред осудом разбојничког сабора Албанске Православне Цркве.

4. Свети Јован Златоуст је, када је видео да ће бити свргнут, својим епископима рекао: „Да нико од вас не оставља своје цркве ради мене, јер није са мном почело православље, и неће се са мном завршити“.

Владика Артемије, када је био рашчињен, и изгнан са Косова и Метохије, за собом је повео огромну већину свога монаштва, који су оставили своје манастире и храмове.

Тиме су Косово и Метохија практично опустели од монаштва. Qui bono? (У чију је то корист?) Шиптарима, империји, и Александру Вучићу: да лакше заврше посао, са много мање буке, и правог, суштинског, духовног отпора - монаштва, које је најјача земаљска полуга небеске силе. И владики Артемију. Који је монахе и монахиње (безмало стотину њих), заветоване чуваре Косовског завета, извео за собом - да уместо Космета и заветних црквених светиња „чувају“ њега, и светиње његових аветних црквених догмата. И тако их, врхунски обучене послушању, навео да жртвују Космет њега ради. Односно своју маленкост, Златоустове духовне величине, ставио је испред и изнад светиња Космета.

5. Свети Јован Златоуст још је својим епископима рекао: „Останите у оштењу са онима који ме свргавају, да не направите раскол у Цркви“. А својим ђаконисама: „Приклоните ваше главе ономе који буде хиротонисан уместо мене, као Јовану, јер не може Црква пребивати без епископа“.

Владика/монах Артемије, када је био рашчињен, своје је свештенике, монахе и монахиње извео не само са Космета, него и из општења са СПЦ.

Тако, Свети Јован Златоуст је из прогонства корио своје свештенике који су остали у Константинопољу али изван општења са његовим наследником на епископској катедри: „Са огромном жалошћу сазнао сам да ви од мога одласка не одлазите на црквене службе; никаква вест у моме изгнанству не би ми могла донети толико жалости, као та“.

Владика/монах Артемије је свога наследника на трону, владику Теодосија, прогласио за „оцеубицу“, а са свим својим свештенством и монаштвом које је остало у канонском општењу са новим владиком савршено прекинуо комуникацију.

6. Свети Јован Златоуст је, када је био прогнан, све време био под стражом, ухапшен.

Владика/монах Артемије је физички био прогнан само са Космета. Не и из другог дела своје епархије – Рашке.  И остао је потпуно слободан.

Аналогија би постојала да је Свети Јован Златоуст био изгнан из царске четврти града Константинопоља, а да је по другим деловима града могао да се слободно креће. Па да је, уместо да остане у Граду, сам изашао из њега „у егзил“, и кренуо да оснива „катакомбе“ Архиепископије Константинопољске по целој васељени.

Владика/монах Артемије је полицијском силом прогнан са Космета. А сам је себе прогнао из другог канонског дела своје епархије - Рашке. То јест, ако је са Космета и био изгнан правде ради, али из Рашке је самоизгнан (само) драме ради. По уџбенику за богословије, једна од седам дужности епископа, јесте: „Да се од епархије не удаљава“. („Познавање Цркве или Обредословље“, 1895; истина, владика Артемије је одшколован на другим уџбеницима, у Регенсбургу, где се учи друга еклесиологија – „Црква, то сам ја“). Ако је себе наставио да сматра законитим епископом рашко-призренским, и ако му је у „призренском“ делу епархије био забрањен боравак, зашто је изашао из другог, а тачније првог, дела своје епархије? Највећи „рашки“ део епархије је на територији такозване „уже“ Србије, и одатле владику/монаха Артемија и његове нико није прогонио, нити их прогони - тамо и до данас имају пар „катакомби“. Није Рашка – стари Рас, прва Немањићка епископија и срце старе Србије малена ни тесна, него је Артемију и онима с њим било „тесно у срцима њиховим“ (2.Кор. 6.12). Па су, уместо да остану на територији „своје“ епархије, ушли у епархије других епископа СПЦ, од којих за многе сами исповедају да „нису екуменисти, него су православни, без обзира што су у јединству са Патријархом јеретиком“ (нпр. жички епископ Јустин, бивше духовно чедо владике Артемија, који није ни екумениста ни новотарац). Са „богословским образложењем“ да се сада „Епархија рашко-призренска у егзилу, благословом Божјим, простире свуда где су и њени клирици и верници који исповедају веру православну“. И тако је владика/монах Артемије са својим следбеницима „катакомбе“ епархије РП у егзилу засновао широм Србије и на многим местима у дијаспори, где год је за то било могућности односно следбеника.

Језиком аналогије: као када би закупац два стана у згради био принудно исељен из једног, притом сам потписавши сагласност о исељењу из оба у замену за доживотно издржавање, а затим се предомисливши објавио како су због неправде и безакоња које му је учињено сада сви станови у згради његови, назло станарима, па кренуо да се усељава и размешта своје синове по свим другим становима, где год се нађе глупа девојка спремна да им уступи своју собу, своју постељу, и своју душу.

7. Свети Јован Златоуст је, када је био прогнан, остао у црквеном општењу са огромном већином православних епископа Васељене.

Владика/монах Артемије је после осуде Сабора остао савршено изван општења са и једним јединим епископом у Васељени. Уместо општења, он је, декретом, целу васељену учинио својом епископијом – „Епархијом рашко-призренском у егзилу“ (цела Србија, Африка, Русија, западна Европа, Америка...).

Прва ствар коју је владика/монах Артемије учинио после свога рашчињења, била је да напише канонске посланице свим православним епископима у свету, којима их обавештава да је он и даље „канонски епископ рашко-призренски“ који са њима остаје "у духовном и канонском јединству" (они су га, наравно, игнорисали). Главнина тих епископа којима је он писао су екуменисти, и већина су у практичном екуменизму много ревноснији и делатнији од Патријарха Иринеја. Са којим је Артемије прекинуо општење, управо због истог тог екуменизма.

Свети Јован Златоуст, наравно, никад није писао канонске „посланице мира“ јеретицима својег доба, аријанцима, нити је икада био у било каквом општењу, реалном или измаштаном, са било ким од њих.

8. Свети Јован Златоусти никад није имао никаквог општења са јеретицима или расколницима (владајућа јерес његовог времена била је аријанизам). И служио је Богу по Никејском календару.

Владика Артемије је читаву своју монашку и (прво)свештеничку каријеру провео у јереси (екуменизма), и у општењу са расколницима (новокалендарцима, који су такође јеретици екуменисти), а општење је прекинуо тек кад су га јеретици сами свргли, због црквене недисциплине. И редовно је служио по ватиканском календару, кад год је бивао међу новокалендарцима.

Владика Артемије је живео у јереси-свејереси, према сопственом исповедању („екуменизам је свејерес од самог зачетка свог“), 45 година (од 1965, кад је СПЦ ушла у ССЦ), у њој је рукоположен, од јеретика, којима је све време био „одан“, а тек када су га они осудили и свргли он их осуђује за јерес. То је, у моралном и канонском смислу, аналогно овоме: као када би свештеник читав живот провео у црквеном браку са јавном проститутком, а затим, када би она после 45 година брака једнострано учинила развод и узела сву заједничку имовину, он изјавио да је његова супруга блудница од самог почетка брака а да је он блуду савршено непричастан, и да може да без препрека настави да служи.

Али, и горе од тога – владика Артемије не само да је сам био свесни заједничар јереси и грешке (по његовом властитом исповедању: „нови календар је грешка“), него је и благословио грешку („нови календар је, без обзира на то што је грешка, благодатан“). Свети Јован Златоуст је учио хришћане да немају никакву заједницу (општење) са онима који су у грешци (јеретицима и расколницима). Владика Артемије, као лојални стипендиста папских бискупа, своје је следбенике научио да је благословено бити у грешци, и сви они данас слепо верују у тај догмат.

9. Свети Јован Златоуст, као Патријарх Константинопољски, био је непобеђени врховни командант православне војске Христове.

Владика Артемије, као питомац Регенсбуршки и затим епископ рашко-призренски, био је само један од генерала у штабу непријатељске, јеретичке војске, која ће завршити у блату згажена под ногама Свепобедитеља Христа.

Одшколован у непријатељској армији (међу јеретицима - бившим и будућим и вечним окупаторима свога народа), владика Артемије је био високи официр у командном ланцу домаћих издајника (јеретика, по властитом исповедању), колабораната који непријатељску окупациону војску третирају као „савезнике“ и „браћу“. И тек кад су га они, по команди с више инстанце, ражаловали, генерал-редов Артемије се „досетио“ да су његови надређени „издајници“. Али, никад није исповедио покајање за саучесништво у организованом злочину над сопственим народом. Лепо стоји партизанска блуза поврх усташке униформе, али ратни злочини, као што знамо, ни пред земаљским судом не застаревају.

10. А највећа и суштинска разлика између Светог Јована Златоустог и владике Артемија је у томе што је Јован Златоусти био православан.

Владика/монах Артемије је у Србији, односно у умовима Срба који следећи за њим ревнују за „истинску веру“, засадио јерес - Антихристову јерес.

Свети Јован Златоусти овако је учио: „Ако је твој епископ јеретик, бежи од њега, бежи, бежи, као од ватре и змије!“.

Владика/монах Артемије, после полувековног свештенослужења у јереси, учи да је црквоборачка антихристова свејерес екуменизма „благодатна“, све док год је неки будући свеправославни сабор „канонски“ не осуди, и јеретике „официјелно“ не прогласи за јеретике. До тада, сви сакраменти јеретика бивају благодатна дејства Духа Светога. Осим канонског црквеног суда тих јеретика, који се без последица може игнорисати.

На тај начин Артемије је измислио и осмислио и догматизовао православну апологију Антихриста. Он је тај који је Србима широм отворио „Овертонов прозор“ Антихристове јереси, оно што је до јуче православној свести било незамисливо – учење да јеретици поседују и предају свеосвећујућу и обожујућу Благодат Духа Светога. После тога све је само ствар инерције – инерције крда. Сви ти Срби који су са Артемијевим благословом искочили и искачу кроз (овертонов) прозор са брода Цркве у мутне воде Галилејског мора, већ су у мрежи антихристовој, спремној да пориби језеро огњено. А да је тај нови догмат постао општеприхваћен и неупитан међу савременим „ревнитељима православља“ доказ је да је он свештен међу свим „борцима за веру“, и Артемијевим, и Антонијевим и Никодимовим. И високо су уважени међу ревносним православним Србима сви ти пророци и претече пришествија Антихристова, који му у душама своје пастве припремише широк, раван и углађен „царски пут“. Пут њиховог цара који долази, пут на којем нема Камена спотицања ни Стене саблазни (Рим.9:33). И међу свима њима за безумље је проглашено учење Светих Отаца: „Јеретици нису Хришћани! Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа.“ (Свети Иринеј Лионски). Па су следствено, док се демонстративно бусају у груди светосавске, спектакуларно отпали и од аманета Вере и Исповедања Светог Саве: „Проклињемо све јеретике и сву злу јерес њихову!“.

А када та црквено-политички коректна вера, коју је у Србији посејао Артемије са својима, до конца сазри међу бившим православнима, и када у Цариграду Србском не остане ни пет оних који не приклонише колена пред оцем лажи, доћи ће тај нови цар васељенски коме ће бити дана власт над сваким родом и народом и језиком и племеном (Откр.13:7). И сешће у храму представљајући се као Бог (2.Сол.2:4), и као Божји Помазаник, Христос који је други пут дошао, и као Утешитељ, онај којег је Исус обећао послати Свету. И све „благодатне“ јерархије новог светског православља („јеретици-екуменисти али неосуђени“), са својом кротком паством поклониће му се као Цару и Богу. И када он, у име свог бога оца и своме оцу рукама тих свештеника принесе жртву у храму, то ће бити „благодатно“ свештенослужење. А свако ко буде изван тог жртвоприношења и другачије о томе мислио биће хулитељ Светога Духа Утешитеља, којем, по Речи Божјој, нема опроштаја ни на овом свету ни на оном. Осим „умерених“ ревносника по Артемијевом „разуму“, који ће исповедати да је цар, а наравно и сви који су у општењу са њим, пун Благодати и истине јер „није никакав јеретик“, и никим „није осуђен“, па благодарећи тој својој „трезвености“ неће бити гоњени за crimen laesаe maiestatis.

И, наравно, све ће се то збивати по заповести апостолској и Божјој: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, и власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. (Рим. 13:1-2) Молим, дакле, да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за цареве и за све који су у власти, јер је то добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом. (1.Тим 2:1-3) Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: цару, као господару; јер је тако воља Божија. Цара поштујте. Јер то је благодат. (1.Пет 2:13-19)

+

И на концу. Свети Оци Цркве нас научавају да ће Господ на Суду Свом, где ће свако стати у чину свом, поставити једне испред других и поредити „патријархе са Светим Патријарсима (Јованом Златоустим, Григоријем Богословом...), митрополите са Светим Митрополитима (Василијем Великим, Николајем Мирликијским...)...“ (Симеон Нови Богослов). Владика Артемије, који се на суду свом, пре Суда Божјег претенциозно сам упоређује са онима којима не припада, на самом делу би могао да се упореди само са неким светитељем у свом рангу. Нпр. са најближим са аналогном судбином - Светим Нектаријем Егинским, бившим епископом пентапољским. Али, авај, ни то поређење као ни бизарно поређење са Светим Јованом Златоустим, неће бити ни у какву корист владики Артемију. Јер, Свети Нектарије, који је баш као владика Артемије био осуђен in absentia, и прогнан са своје катедре, никад више није служио као епископ пентапољски, нити je основао своју „Епархију пентапољску у егзилу“.

Тако да када Артемијева духовна деца следећи пут помисле да га упореде са Светим Јованом Златоустом, нека ходећи опрезно уназад (назад са пута којим су кренули) покрију његову голотињу, попут Јафета и Сима. И нека ћуте, да не домећу ужарено угљевље на главу његову.

 

Евсевије П.

О монаху-немонаху Антонију и његовој вери

 

Расуђивање је највећа добродетељ. Без расуђивања, све врлине бивају непотребне.
(Свети Антоније Велики)

Безумниј же на себе надјејавсја, смјешавајетсја со беззаконим
(А безумни на себе надајући се, смешује се са безаконицима - Приче 14:16, превод Седамдесеторице)

Господин монах-немонах Антоније, како сам себе назива, предводник протестних литија београдским улицама, у својим уличарским проповедима о правилном православљу јуначки критикује свако савремено зло у Србији. Осим својега – обмањивања наивног верног народа да је Православље могуће у општењу са јеретицима. Односно да је могуће будући у општењу са злом, неправдом и лажју, зло претворити у добро, правду и истину.

Па тако, помало опонашајући старозаветне Богом послане пророке Израиља, и не сасвим успешно имитирајући јуродствујуће преподобне оце Цркве, самопослани јурод Антоније се наивним српским ревнитељима представља као чудотворац. И то један од највећих чудотвораца икада – који само својим присуством (општењем и поштењем) сакраменте јеретика у СПЦ претвара у Божанствене Тајне. Христос је рекао: све је могуће оном који верује, и ко верује у Мене дела већа од ових која Ја творим твориће. Чудо које својим следбеницима и следбеницама показује Антоније веће је чудо од Васкрсења Христовог – јер Он, као безсмртни Живот није могао да не васкрсне; а Антонијево чудо је транссубстанцијација јеретичког отрова у Хлеб Небески, и трансформација енергија демонских у енергију Духа Светога, која је Бог.

Наизглед. Али о чему се у суштини ради, морамо размотрити кроз ум Светих Отаца, који су нам недвосмислено открили вољу Божју о односу према јеретицима. А сви Свети Оци су о томе учили једнако. И сасвим различито од тога како Србе поучава немонах Антоније.

Најауторитативнији свети Исповедници, Православија Наставници, овако говоре.

"Сви учитељи Цркве, сви Сабори и све Божанствено Писмо, опомињу нас да бежимо од оних који се држе страних учења и да се одвојимо од општења са њима" - Марко Исповедник Ефески.

 

„Великим гласом Свети Јован Златоуст објавио је да су не само јеретици, него и они који имају општење са њима, непријатељи Божји“ – Теодор Исповедник Студитски.

„Докле у цркви буду биле јеретичке саблазни и архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење“ – Максим Исповедник.

„Никад се нећемо оскврнити општењем са онима који нарушавају веру и исповедање Хришћана, чак и ако нам ископају очи, или сагоре наша тела на огњу!“ – Теофан и Теодор Начертани (жигосани).

Тако, о општењу, Свети Оци Исповедници.

А отац монаштва, Антоније Велики, својим ученицима, свима нама па и малом Антонију, на самрти је оставио овај аманет: „Бежите од помазаника лажи, јеретика и расколника. Чувајте се блуда у вери и општења са онима који су тиме упрљани. Не смете имати никакву везу с њима!“.

И други велики Имењак малог Антонија, преподобни Антоније Римљанин, својим житијем нам поручује исто (не знамо чије име носи наш Антоније Србин, али брукајући себе брука и велико име оба Антонија – по духу црквене дисциплине коју проповеда, најсроднији је Антуну Падованском). Тачније, сам Бог нам је поручио кроз њега колико је благословена и благодатна и могућа „борба за чистоту вере изнутра“, међу јеретицима, кад га је са стеном скупа отргао од јеретика и пренео преко седам мора у Православну Цркву. Е да ли је Антоније Римљанин био „дезертер“ кад је „побегао“ из битке са јеретицима, и оставио невини неуки римски народ на растрзање њима и вечну погибао?

И да ли су најсветији оци наши Симеон и Сава били „дезертери“ и „зилотисти“ не по разуму када су избегли из јурисдикције римске јереси, која је до 11. века била легитимна предањска канонска јурисдикција великог дела народа сербског? И тако остатак свога народа, са све латинским обредом и латинском библијом коју смо ми подарили римско-германским варварима (Јероним Стридонски), „оставили“ на милост и немилост папској јеретичкој власти, у проклетству, да нас каиновски коље до данас и до конца времена? Или су отресајући од јеретика и прах са ногу својих показали и оставили нама завештање како се са тим злом једино може поступати?

И о чему говори древни принцип, заповест Духа Светога: „Ако се курва  Израиљ, нека не греши Јуда. Јефрем се удружио са кумирима, остави га!“ (Осија 4:15-17)?

 

Бог тражи да Му се приноси Жртва чиста, и на чистом и светом месту, неоскврњеном присуством јеретика и расколника – нечистих животиња, магараца које је видео Велики Антоније у олтару око светог Престола. Мали Антоније, пак, замишља, то јест верује, исповеда и учи да се његовим смелим повицима на те магарце њихово жртвоприношење чини од алогосног светим. И магареће жртве, освештане његовом критиком, препоручује Србима, као једине благословене.

Неопштење, односно прекид општења, једино је оружје које овчице стада Христовог имају против безакоња и безаконика у Цркви („оставите их“ Мт.15.14, „изиђите из њихове средине и одвојте се, и Ја ћу вас примити“ 2.Кор.6.17, „уклањајте се од оних који изазивају расколе и спотицања противно учењу којем сте ви научени“ Рим.16.17). Неопштење је тропос ипарксеос Добра у сапостојању са злом на земљи (пшеница Христова исповеда: „Mи смо пшеница, и немамо ништа са кукољем сатаниним“; кукољ исповеда: „Сви смо ми плантажа божја, алилуја (осим секташа пшенице, њима анатема!)“). Прекид општења са лажју у Цркви је прекид општења са сатаном, непокоравање сатани и вољи његовој. Јер Христос је управо дошао да разопшти Добро од зла („нисам дошао да донесем мир него мач“, Мт.10.34). Смисао заповести Христове „отресите прах са ногу својих“ (Мт.10.14) јесте савршено неопштење са онима који одбацише Јеванђеље и Апостолску Науку, Предање – немати баш ништа заједничко с њима. И чак и добро смешано са злом мора се одбацити, као оскврњено (Игнатије Брјанчањинов).

Не смемо општити са неопштивима – не зато што ћемо због тога постати лоши људи (мада би то био озбиљан ризик да постанемо глупи, а после тога је све могуће, чега је пример и Антоније) – него зато што се општењем са њима скрнавимо духовно, губимо целомудреност духа, дух лажи примамо у сасуд душе и у њему тада не остаје места за Духа Светог (κοινόω, киноо, општити, значи заједничити, и оскврнити (се)). Молитвено општити са јеретицима и не оскврнити се једнако је могуће као и – полно општити са блудницом а не учинити блуд.

Кад би „борба за веру изнутра“ заиста била могућа, Господ Свепобедник би био крив што није постао демон, да „изнутра“ победи апостасију сатанину и спасе ђаволе, који су такође Његова возљубљена творевина. Али, само и помислити то, била би хула. И управо ту хулу на Духа Светога исповеда и заговара Антоније, и у њу верују сви наши „борци изнутра“.

Па како све то, толико очито и недвосмислено, не зна и не види наш монах-немонах Антоније?

 

Као прво, то га није научио његов духовник, владика Артемије, који ни сам, ума повређеног у Регенсбургу и у грчком новокалендарском расколу, до данас не разуме ове елементарне законе Духа (па исповеда „екуменизам је јерес, али јеретици имају божанствену Благодат, жртва коју они приносе своме богу је благодатна“ и „нови календар је грешка, али Богом благословена, а они који не хтедоше да следе у грешку, проклети су“). Или, како о томе сликовито каза Владика Николај: „Луд командир, луд и посилни“.

Као друго, кад се „осамосталио“ у герили, монах-немонах Антоније, презревши заповести, правила и пут отаца, закономерно је доспео у противоположну стихију, на коју је упозоравао Антоније Велики: „Доћи ће време кад ће људи оглупети“. Монах не сме да пребива изван келије/манастира. Од многог пребивања изван келије монаху гасне ум (вероватно то наш јунак донекле интуитивно и сам осећа, па за сваки случај за себе каже да је немонах). А ум се нарочито гаси на бучним, метежним и прљавим улицама велеграда. И тако, неосетно, човек монах-немонах се једног јутра буди са угашеном свећом разума духовног, и са пламено горућом свећом разума плотског, и даље наставља вођен њеном светлошћу. Па тако, угашеног духовног и набилдованог плотског ума, почиње да поучава и организује друге по своме учењу.

И као треће: нема међу јеретицима и расколницима разумног човека; остављајући Цркву и Истину, они бивају остављени Духом Светим, и нема међу њима ни знања ни разума, већ само тама и слепило.

Није мала кривица Антонијева. Јер, осим што је крив јер заводи многе незнавене на пут свој, крив је јер клевеће на браћу своју, истините исповеднике, и тако чини да охладни љубав многих. А кад се безакоње умножи а љубав охладни до конца, свету ће доћи крај. Па тако, убијајући истину и убијајући љубав, Антоније на делу бива пророк и претеча антихристов.

Монаштво је покајање. А неразумност је смрт покајања (Василије Велики). Антоније, очито, верује да се довољно и довољно добро покајао, па је кренуо да покаје и остатак Срба који немају појма ни шта је покајање, ни шта је Православље. И сам за себе исповеда да је он глас истине који у пустињи апостасије „зилотистима“, „дезертерима“ и „шумским расколницима“, онима који већ скоро читав век ходе по уском отачком путу неопштења са расколом и јереси, виче: „Породи аспидини, покајте се!“. Али, и разбојници улазе у рај. Само треба да се истински покају и да схвате да Црква, која је Тело Христово, на крсту поред њих распета, савршено одвојена од општења са садукејском и фарисејском сектом на власти, никакво зло не учини. И да то исповеде.

За њих, Господу се помолимо.

Евсевије П. (О Успенију 7527/2019.)

Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - I део

 

☦

ДУХОВНА ДНК (ДУХОВНИХ ЧЕДА, И УНУЧИЋА) ИЛИ О ИСТИНСКИ ЛИЦЕМЕРНОЈ ХОМОФОБИЈИ СРПСКИХ „ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ“ ЗИЛОТА

 

„Како ћеш рећи брату своме: 'Стани да ти извадим трун из ока твога', а ето брвно у оку твоме? Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога.“ (Матеј 7:4-5)

 

Свештеници, монаси и верници новоосноване „Српске Истински Православне Цркве“ („СИПЦ“), такозвани „зилоти“, традиционално су били међу најенергичнијим противницима „Парада поноса“ које су се дешавале у престоници Србије последњих година. Они су оганизовано наступали на улицама којима су параде шетале, носећи крстове, иконе и транспаренте са анти-ЛГБТ и хомофобним порукама. Нису показивали насилне намере, али су показивали жељу да зауставе и осујете шетњу, силом свише (зато крстови и иконе), а да снагом својих „рационалних“ анти-ЛГБТ аргумената „отворе очи“ шетачима и њиховим симпатизерима (зато пароле на транспарентима). Полицијске снаге безбедности са њима нису ималe никаквих проблема, и њихова живописна појава на улицама поред параде у суштини је само допринела шаренилу њених дугиних боја.

Али и по својој духовној суштини, и традицији њихове (пара)црквене организације, они сасвим припадају паради (иако су били пара-парада). Као њена аутентична духовна компонента - спиритуални стожер и мистични благослов, могло би се рећи.

Српска Православна Црква, легитимна званична црква српског народа, на паради није наступала – ни за њу, ни против ње. Многима је тај њен став неопредељене неутралности био споран и проблематичан, али јасно је да чак и ако тиме СПЦ није показала зилотизам за старозаветне моралне вредности, сасвим сигурно није демонстрирала новозаветно зилотско лицемерје, о којем говори њен Бог у Јеванђељу по Матеју (Матеј 7:4-5).

Десно настројени Срби углавном су имали симпатије за наступ „зилота“ из подземне („катакомбне“) алтернативне цркве, тог мистичног и чудно привлачног православног underground-а. Али, будући необавештени о финесама савремене црквене политичке историје, они ни до данас не знају да је такозвана „СИПЦ“ у суштини једна оригинално gay-friendly црквена организација којој је зато управо и место на ЛГБТ паради (чак иако нема црне у спектру дугиних боја). Јер, сви знају ту лекцију из психологије, агресивна хомофобија је само демонстрација латентног хомосексуалног афинитета којег хомофоб можда и није свестан. Баш као што ни лицемер из Исусове беседе нема проблем са брвном у свом оку, него га мучи трунчица у оку ближњег. 

Па да мало осветлимо подземље катакомби у којима се скрива латентни хомосексуални афинитет српских „истински православних“ хомофоба (афинитет, affinitas - сродство, склоност, сличност). И да видимо одакле је у православну Светосавску Србију дошло то брвно које штрчи из њихових оштродоксних очију.

 

+

 

О историји те младе, модерне и перспективне црквене организације, може се прочитати у званичним објавама на њиховом интернет сајту, где они за себе кажу: „СИПЦ је добила епископат од епископа Руске Истински Православне Цркве (РИПЦ) који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе од Руске Заграничне Цркве и Руске Катакомбне Цркве, а ове од Руске Цркве пре Бољшевичке револуције“. Апостолско прејемство, означава историјску сукцесију предавања права и благодати свештенства која се без прекида уназад наставља до Апостола, и Исуса Христа. Духовно наслеђе, подразумева примање истога духа од својих претходника. Апостоли и њихови легитимни наследници кроз целу историју су оци Цркве на земљи.

А ко су били ти часни оци наследници апостола који су своје очинство, дух, светост и благодат предали новообученом првосвештенику и оцу и пастиру српских хомофобних зилота, харизматичном Акакију Станковићу, и његовој ревносној духовној дечици и пастви?

Акакије Станковић, романтични вечни бунтовник против свих лажних ауторитета (осим свог), после дугогодишњег неуспешног духовног трагања у скинхед култури, СПЦ, и на Светој Гори, првобитно се скрасио у грчкој „јединој истински православној цркви“, на чији рачун и у име које је петнаестак година хиперактивно мисионарио по Србији. Када су тамошњи црквени ауторитети констатовали да није подобан кандидат за епископа, блудни син Акакије разочаран напушта свога духовног оца који његове квалитете није умео да цени, и одлази да истинитије православље и утилитарније духовно наслеђе тражи даље. И проналази га у такозваној Руској Истински Православној Цркви (РИПЦ), у којој 2011. коначно постаје „легитимни“ наследник апостола и епископ. То што је убрзо после тога, као блудни син из јеванђељске приче, узео свој део имања (Србију) и оделио се и од најновијег (трећег по реду сенилног) оца, и одлучио да је најисплативије да аутокефално чува свиње, није битан моменат у овој историји. Није битно ни то, што је за разлику од јеванђељског блудног сина који је само узео своје и једном отишао од оца, троструко блудни син („трећи пут бог помаже“) Акакије одлазећи узео и добар део очевог и братског имања (парохије РИПЦ у Украјини, манастир Лесну у Француској...). Небитно је и то што Акакије више није блудни син цркве, будући да је у међувремену постао отац. Битно је ко је био ко у тој узбудљивој црквеној историји.

(Тексту прилажемо додатак који није поменут аутором овог текста преузетог са сајта Борба за веру): Иначе, секта СИПЦ-оваца безочно лаже у Србији како су Акакију бившу заграничну и манастир Лесну дали да буде под њим. Прилажемо одлуку синода РИПЦ из јануара 2018. где објављују да прекидају општење са СИПЦ и Акакијем баш због Лесне, где кажу да то што су урадили "грубо мешање у послове братске цркве и издаја и срамота која пада на сву СрпскуИПЦ". И не да Акакију нико није дао манастир, него га је он подмукло и цинично мазнуо - пишу у одлуци да су игнорисали све позиве РИПЦ за разјашњење и питају их да ли им је јасно колико су дубоко пали у очима верних ИПЦ. Синодске одлуке РИПЦ не лажу као Акакије, а ми их прилажемо. Кликом на слике увећавате их ради лакшег читања.

Синодско решење РИПЦ о прекиду општења са СИПЦ и Акакијем доносимо кликом (:овде) и (:овде)

Та РИПЦ, „црква“ која себе представља као наследницу славне Катакомбне Цркве у Русији, основана је 1982. када је подземно произведен у њеног првоепископа Лазар Журбенко. Чин те епископске хиротоније учинио је епископ Руске Заграничне Цркве (РПЦЗ) Варнава Прокофјев. Неколико година касније, други знаменити „наследник апостола“ и епископ РИПЦ, постао је Валентин Русанцoв.

Дакле, када Акакије каже да „СИПЦ има прејемство и духовно наслеђе од Руске Заграничне Цркве и Катакомбне Цркве у Русији“, ту се подразумевају ова три свештена оца, који су духовно родили Акакија и СИПЦ, предавши му додиром својих руку ,,светост и благодат''. И тако дали Србима оно што им је недостајало („канонски епископат“).

 

 

1. Архиепископ Лазар Журбенко (сведочанства о њему из историјских докумената руске Катакомбне Цркве, и савремених епископа Руске Заграничне Цркве).

 

Једном приликом, као младић још без браде и бркова а са дугом косом, путујући возом из „конспиративних разлога“ обукао се као девојка, и после сам причао о „чуду божјем“ које му се тада десило. Тако, обучен „као девојка“ изашао је са једним војником на платформу између вагона, а затим се тај војник због нечег „разгневио“ и бацио га са платформе, под точкове воза. Млади Журбенко је призвао име свога духовног оца, воз се изненада зауставио, и живот му је био спасен.

Педесетих година Журбенко је ухапшен и затворен у стаљински логор, где је у логорској психијатријској болници провео три године, са дијагнозом: „шизофренија параноидне форме сексуалног отклона (педерастија)“. Ауторитативни свештеник катакомбне цркве који је са Журбенком тада боравио у логору, сведочи: „Лекарима болесник изјављује да он себе не осећа као мушкарца, него као жену. И појашњавајући своје стање, он додаје да жене уопште у њему не буде никакве полне осећаје или привлачност. Све то он осећа у себи само у односу на мушкарце, још из детињства, када је био сексуално злостављан и од тада не може да се уздржи.“

А данас, епископ Руске Заграничне Цркве сведочи: “Диригенткиња црквеног хора Т.Н.Орлова је испричала ово мени и другим нашим епископима. Почетком деведесетих година код њеног оца Н.Ф.Орлова, сада Митрополита Руске Православне Цркве Антонија (у САД), био је у гостима архиепископ Лазар Журбенко са својим келејником. Она је била на путу и није знала да је отац у њеном одсуству сместио госте у њену собу. Вративши се кући, она отвара врата своје собе, и затиче госте у содомском греху.“

 

2. Митрополит Валентин Русанцов (други представник катакомбне цркве у Русији после перестројке, сведочанства из руских медија, и такође од епископа Руске Заграничне Цркве).

 

Валентин Русанцов (са наочарима), са својим духовним чедима

Епископ Руске Заграничне Цркве: „У парохијама РПЦЗ у Русији била је велика потреба за свештеником, и мене су замолили да се рукоположим. Познаник, свештеник из Московске Патријаршије ми је рекао: «Немој да помислиш да се рукоположиш код Валентина -  ту поган су истерали и из богословије, и из Бакинске епархије, због содомије. Ја сам томе очевидац»."

Из руских медија: „Људи су сведочили да је 1973. отац Валентин са неколико њему блиских људи побегао из родне Махачкале, када су буквално из трка ускакали у воз, не узевши са собом ни најосновније ствари. Скандал се десио када се открило да је под окриљем цркве у граду деловала ложа хомосексуалаца, коју су посећивала и деца.“

После тога, Валентин Русанцев се обрео у Суздаљу, где је постао истакнути архимандрит. „Крајем осамдесетих у тој области је избио велики хомосексуални скандал. Почео је тако што је код неколико малолетника дијагностикован сифилис. Када су почели да епидемиолошки истражују њихове контакте, наишли су на моћну групу хомосексуалаца (од око 100 људи), међу којима су били свештеници, армијски официри, сарадници МУП-а, и малолетници. Међу њима је био и отац Валентин. Он је после тога оптужен за „насилна дејства сексуалног карактера, вишекратно извршена против малолетника“ и покренут је судски поступак. Пошто су у скандал били уплетени и разни партијски моћници, случај је заташкан у мери у којој је то било могуће, са судом се одуговлачило све док конкретни судски случај Валентина није застарео, и он је прошао без осуде, упркос бројним и несумњивим сведочанствима (слично као и случај епископа Пахомија у Србији – примедба аутора).

Монахиња која је дуго година радила код о.Валентина сведочи да је видела о.Валентина и о.Теодора (на слици десно) у хомосексуалном односу: „Обојица су били у раси, и ја испрва нисам чак ни схватила шта раде“. Дуго ником о томе није говорила, али је затим схватила: сви који долазе у дом о.Валентина, увучени су у његове љубавне игре. „Ако се говори о свештенослужитељима, у питању су десетине, а кад су у питању деца, стотине.“

Новинарка: „Гледамо видео запис сведочанстава. Дечаци, постиђени, говоре како их је митрополит пипкао. Говоре како су видели његов полни чин у олтару. Дечаци од 11-12 година причају како их је појио вотком и вином за причешће, тако да су после тога пузали, помињу Вању из трећег разреда којег је митрополит опијао“.

Протокол Архијерејског Сабора РПЦЗ: „Архимандрит Адријан, окривљен за силовање двојице дечака 1991. после чега се један од њих обесио, одбегао је из Московске Патријаршије када је покренут поступак за његово рашчињење и примљен је под омофор владике Валентина Суздаљског“.

Толико о «духовном наслеђу» које је СИПЦ примила од «канонског епископата» катакомбне цркве.

 

3. Архиeпископ Варнава Прокофјев (епископ РПЦЗ са титулом «Архиепископ целе Европе»)

 

За њега нема ни оптужби, нити сведочанстава да је био хомосексуалац (практикујући). Међутим, он је постао чувен по томе што је ступио у грађански партнерски савез са мушкарцем – својим келејником, у Француској, према важећим законима (2003; у питању је такозвани PACS - „грађански договор солидарности“ - који је у легислативу уведен на иницијативу хомосексуалног покрета). И мада је епископ Варнава тврдио како су његови разлози за ступање у тај партнерски савез били само економске природе (очување црквене имовине), његов партнер, јеромонах Серафим је, коинцидентално, био хомосексуалац. Који је управо због претходне дугогодишње хомосексуалне везе са једним архимандритом (данас епископом у Украјини), а коју је сам признао, црквеним судом формално осуђен и рашчињен.

Тиме је архиепископ Варнава, на неки начин, својим примером у црквеној употреби освештао институцију грађанског брака истополних партнера, и оставио владичански благослов на исто и другим православнима у будућности (када о нечем нема конкретног писаног закона, у цркви важи принцип преседана односно закон прецеденције).

 

+

 

Из овога је очигледно: мада се у зилотском православљу хомосексуална пракса декларативно осуђује, она се прећутно толерише – ту Акакије и компанија вероватно имају племениту намеру да, попут Нојевих синова Сима и Јафета, покрију голотињу својих отаца. Та толеранција би била сасвим похвална, само кад не би била лицемерна. И кад не би, баш због вапијућег лицемерја, дегенерисала у толеранцију према насиљу и криминалитету, као у случају митрополита Валентина. И надасве, кад не би слала веома ружну поруку: што је дозвољено боговима („канонским“ „истински православним епископовима и поповима“), није воловима.

По православној веронауци, лични грехови свештеника не ометају дејство божанске благодати. Без обзира на њихове људске немоћи, божја благодат је реално дејствовала кроз дотичне руске епископе, и кроз њих се распрострла и умножила на Акакију и српским зилотима, који су данас умножени таланти и плод њихове хришћанске љубави и неуморног труда на њиви божјој. Али и, теолошком метафором речено, плод њихових духовних гениталија (бедара - библијским језиком). И утолико је ова духовна сродност већа и значајнија – телесни отац се не бира, док је Акакије своје духовне оце међу „канонским епископима“ помно биркао, и свесно изабрао.

СИПЦ у последње време задобија све више следбеника, и вероватно ће их задобијати још више, а нарочито сада када се зна да је у својој духовној суштини и предањској еклесијалној структури једна од ретких gay-friendly зилотских цркава. Личност епископа Акакија, са његовим голицавим црквеним имиџом несташног блудног сина, који је при том не само побожнији, него и лепши, шармантнији и лепше поје од већине епископа СПЦ, томе ће несумњиво допринети. Можемо констатовати да је владика Акакије, упркос својој декларативној хомофобији, или управо захваљући њој, израстао у можда најистакнутију и најатрактивнију геј икону, не само у оквирима зилотског „истинског“ него и целокупног екуменског православља.

Али ипак, једно му недостаје. Да буде мало искренији (па нпр. да престане да „освештава“ Трг Републике након параде поноса, или бар да то не чини пре него што „освешта“ своје сопствене храмове, и самог себе...). Хомосексуалци и ЛГБТ активисти који нелицемерно исказују своја опредељења, и борећи се за своја права успутно освајају победе и за општа људска права других дискриминисаних група (грађански брак, право непризнатих зилота на имовину...), тада ће га ценити још више.

 

А то Акакију и његовој у Јеванђељу неукој зилотињи управо и њихова вера налаже: „Немаш изговора, о човече - зилоте, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш. Помишљаш ли то, о човече - зилоте, који судиш онима који то чине (пројављују толеранцију, љубав, благодарност и уважавање према хомосексуалцима), а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Који ће дати свакоме по делима његовим - јарост и гнев онима који се упорно противе истини“ (Римљанима 2.1-8).

Акакијеви духовни оци, Лазар, Валентин и Варнава, чију духовну ДНК он сам поносно носи и предаје српским зилотима, својим животним примером су допринели еманципацији хомосексуалаца у православној цркви више него било ко други у целокупној црквеној историји. Јер до њих, строга стара црквена правила су забрањивала да практикујући хомосексуалци буду свештеници, а још мање епископи. Чак и ако нису сасвим „изашли из ормара“, они су широм отворили његова врата, и царске двери цркве, показавши свима да и хомосексуалци, када имају добру веру и ревност, могу доспети на највиша апостолска места у православној цркви, умножавати таланте и чинити велика дела не само за свој народ, већ и за друге народе, и целу васељену (изузимајући ту, условно, ипак митрополита Валентина који је евидентно починио криминалне злоупотребе). 

Зато, када хомофоби из Акакијеве СИПЦ следећи пут стану пред ЛГБТ параду, нека шетња застане. И нека сви присутни, скупа са Акакијевим свештеницима, за њихове блаженоупокојене свете оце – Лазара, Валентина и Варнаву – захваљујући којима „истински православни Срби (и Руси)“ данас постоје, са нелицемерним пијететом отпевају: „Вјечнаја памјат!“. Три пута.

 

Оригинални текст можете читати на сајту Борба за веру (:овде)

Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - II део

 ☦

ЈОШ О ДУХОВНОЈ ДНК ДУХОВНИХ ЧЕДА И УНУЧИЋА РУСКОГ ЗИЛОТСКОГ СОДОМА

Афинитет (affinitas, сродност, склоност, сличност) је одређен природом, генетски. Духовни афинитет одређен је духовном нарави. Управо због своје природе, пчела има афинитет за цвет, а мува за објекте другачијег мириса. Овај текст намењен је збуњеним пчелицама, дезоријентисаним радијацијом лажи. Не црним мувама које су своју духовну ДНК саме изабрале по своме природном афинитету, и свесно је модификовале у руском зилотском содому, а сада зује фреквенцијом матице и окупљају пчеле око себе. Зато, залутале пчелице нека читају. А муве, нека одзује.

Истински псеудоправославни лицемери из Акакијеве СИПЦ, одговарајући на трактат који се тицао њихове лицемерне хомофобије (:овде), дефинитивно су показали да воде информативно-пропагандни рат против српског православног народа. Иако подржани духовном логистиком свога оца (лажи), али будући без довољних когнитивних капацитета да лажи умешно презентирају (ко хоће да успешно лаже мора да има добро памћење и конструктивну визију целокупног мозаика), нису успели у патетичном покушају да још једном пљуну у Богом даровани разум српских православних људи. Уместо тога, успели су да покажу да су лицемери на много нивоа – не само на моралном, који се тиче њихове духовне афилијације са содомом, и страсне заљубљености у лаж, него и на канонском, па чак и догматском. Слава Господу, Који када кажњава најпре одузима разум, и на томе – значи да је Његова милост близу. И њима, и нама због чијих је греха њих и пустио на нас.

Па пошто су показали вољу да полемишу историјским чињеницама, и наставили да лаге (:овде), нећемо им остати дужни – „Војујте на мадијанце и бијте их, јер они војују на вас обманом“ (4.Мојсијева 25.18). Намера је била да се каже само о аспекту хомофобног лицемерја, али сада ћемо осветлити и друге рупе катакомбног лавиринта њихове хипокризије. А како то лицемерје има димензије различите од свега што је забележено у историји Цркве, завређује и посебан назив – лИПЦемерје.

Липцемерје прво. Акакијеви фарисеји нашли су се „изненађени и увређени“ што је текст о њима објављен у првој седмици Великог Поста („погледај, шта чине у суботу што није дозвољено!“). Наравно, не знају да „сваки српски дан је мегдан, где се води борба између истине и лажи“ (Владика Николај). И неуки у истини Цркве, не појме да баш ти дани непосредно претходе Тријумфу Православља, и победи над сваком антицрквеном лажи (од којих су најновија они). Односно, да су то по преимућству симболични дани победне борбе за истину и веру – наше је да победимо лаж у себи, и колико можемо око себе, а Победитељ смрти ће, ускоро, победити и остала зла. Липцемери фарисејски апелују на пост, тиховање и кајање за личне грехе, као да је то важније од покајања за содомитски раскол у коме труну, и проповедајући га многе вуку са собом у смрт. Они усиљено посте и кају се већ деценијама, а од тога „подвига“ њихова лаж је само већа и грђа.

И још, не схватају да је текст о њима само практични продужетак молитве свих православних Срба: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“.

Липцемерје друго. Наричу: „Безбожничка клевета нових исповедника Русије, истинских бораца за веру!“, „најнижа могућа дискредитација СИПЦ!“, па уместо да покушају да се обрачунају са чињеницама, они се безуспешно труде да се домисле ко је „аутор пасквиле“ („ништа ми више није било јасно“) и линчују поштара („одговор хомофобним зилотима: ко другоме јаму копа...“). Од блуда епископа, горе зло је оправдавање зла – зато је речено да се блуд епископа прикрије мантијом (Евергетинос). Иначе, анонимни аутор – на чију душу нека иде грех свлачења Акакијеве мантије са слике содомског блуда лажних епископа – нема везе ни са уредништвом, ни са кружоком сајта „Борба за веру“. А није ни хомофоб – можда зато што је на свом путешествију у Цркви сретао много људи са хомосексуалним склоностима (тачније, они су пресретали њега), и практично једино они су му показивали љубазност, пажњу, поштовање и извесни интерес за његову неинспиративну личност.

 

Липцемерје треће. Рекламирајући себе као „препорођени и обновљени канонски епископат“ Српске Цркве, тврде како је текст „напад на СИПЦ фокусиран на сатанизацију њеног апостолског прејемства“. На самом делу, речени „препород“ (ре-ген-ерацију) су свесно изабрали и учинили они сами, и сатанизам који је у њиховим духовним генима управо су они донели у Србију и данас расејавају тај содомски ГМО кукољ по њој. Њихово „апостолско прејемство“ је сатанизовано у оној мери у којој су били демонизовани њихови духовни оци и ђедови - „прејемници“ апостола. А српски зилоти сами, „обновљени“ су у истој мери, мери древне змије која је сколутана у њиховој духовној ДНК.

 

Липцемерје четврто. Акакије и његови зилоти фари(пц)сејства тврде да су верзије биографија руских епископа содомо-гоморских „преузете из добро познатог оперативног материјала којим су се НКВД (ФСБ) и МП служиле како би дискредитовали ИПЦ у Русији“. Па уместо њих, дају своје „аутентичне“ верзије. Пошто тај „оперативни материјал“ и персонал КГБ агентуре није баш тако добро познат у Србији, додатно ћемо га осветлити. И показати између којих редова у лакираним биографијама се стидљиво крије невидљиви праотац акакијеваца, видљив у ишчадијима својим.

А, пре свега, скренућемо пажњу на основно безумље апологета. Како то да тајне службе не подижу такве лажне  оптужбе, кад су већ тако ефектне, нпр. на Акакија? Или на владику Артемија? Или на владику Амфилохија? Одговор је јасан – у тајним службама нису дебили (попут зило-фарисеја), него људи који користе интелигенцију (зато „intelligence“), и баратају са реалним и доказивим материјалом. И, по тактичкој потреби службе, само фотографишу, распламсавају или гасе ватре које су безбедносно интересантне личности саме запалиле.

Истина, постоје и операције под лажном заставом (false flag), али баш Акакијанци су тога парадигма – оригинално су носили мртвачку главу (аутентична пиратска симболика, која уједно и показује духовну суштину као упозоравајућа етикета отрова на хлебу њиховог псеудоправославља), а сада оперишу под заставом светосавља.

 

Липцемерје пето. Лазар Јосифович (да поменемо и заслужног оца, чија се личност вероватно из разлога широко распрострањеног антисемитизма у руском свету потпуно прећуткује у биографијама) Журбенко је, тврди Акакије, НКВД-ом, ФСБ-ом и МП-ом „оклеветани исповедник“. Врло индикативно је, ипак, како се у њиховом одговору потпуно игнорише сведочанство живог сведока, Т.Н. Орлове (кћери епископа дисидентске Руске Заграничне Цркве Антонија Орлова, потомка древног и славног племићког рода), која се не може оптужити за сарадњу са ФСБ и МП, а ни за бешчашће. Она је пред многим сведоцима, више пута и јавно посведочила: 1990. у дому свога оца, који је примио госте из Русије и сместио их у њену собу без њеног знања о томе, ненајављено се вративши кући са пута, затекла је владику Лазара и његовог келејника, тада јеромонаха Венијамина (убрзо после епископа), у содомитском акту.

После тога је њу дотични Венијамин убеђивао како је она то „погрешно видела“, и да је била само у питању „масажа, што је предањски обичај код руских монаха“

Епископ Венијамин Русаленко, келејник Лазара Журбенка , у тренуцима опуштања

Занимљиво је да Акакије ником у Србији не прича о том благочестивом предању, тим пре што је то предање епископа полагањем чијих светих руку, монашкој масажи вичних, на сопствену главу сам примио је апостолско прејемство. Зашто Акакије не предаје оно што је сам примио, и не учи даље онако како је сам научен?

Липцемерје шесто. На страну многа друга анегдотална сведочанства са разних страна о моралним и канонским неадекватностима „исповедника“ Лазара Журбенка из раних фаза његове катакомбне каријере. Поента лицемерја СИПЦ (СИП црквеници - „сипци“, у даљем тексту) у теми „НКВД и ФСБ клевета!“ огледа се и у следећем.

О Лазаревом служењу у време СССР клирик катакомбног архиепископа Антонија Голинског сведочи: "Када га је КГБ затицао заједно са народом, он је излазио и показивао документа, после чега је КГБ говорио: „То је наш човек". А када је КГБ затицала наше људе и свештенике, смештали су их у затвор и логоре "  После чега је Журбенко добио надимак "разоритељ" или "гробар катакомби".

Да лицемерје буде гротескније - о томе пише сам Владимир Мос, данас члан СИПЦ.

Липцемерје седмо. Сипци наводе пар примера катакомбних стараца који су својим чедима завештали да се после њихове смрти „духовно напасају“ код о. Лазара. Али прећуткују знатно више драматичних примера најауторитативнијих катакомбних духовника који су одбили да имају било какво општење са Лазаром, и свима завештали да беже од њега. Ту су, осим Епифанија Чернова (духовног сина Теофана Полтавског): архиепископ Антоније Голински (аутор чувене књиге о Исусовој молитви „Пут умног делања“ - три пута одбио Лазарев захтев да га рукоположи), епископ Серафим Поздјејев („изгнао га са скандалом, обличивши га у содомском греху“), епископи Теодосије Бахметјев, Венијамин Фролов и Варнава Бељајев (сви одбили да се сретну с њим), свештеник Никита Лехан (којег је Лазар слагао рекавши како га је рукоположио владика Теодосије), свештеник Михаил Рождественски (рекао: „Ја њега свештеником не сматрам“, и оставио завет својој духовној деци: „Само ни у ком случају не идите проклетом Лазару!“), и стари архимандрит а затим и епископ Гуриј Павлов („Лазар је сатана!“)... У наше време, епископ који је рукоположио Лазара, Варнава Прокофјев, уверивши се у стање у Русији, на Сабору РПЦЗ (1993.) изјавио је: „Катакомбна црква архиепископа Лазара је блеф. Праве катакомбне парохије су дубоко скривене.“

 Ипак, будући да „тајне службе нису нашле никакав компромитујући материјал везан за архиепископа Лазара“, није чудо што обавештајно и интелектуално лимитирани сипци не могу да га „нађу“ ни до данас.

Липцемерје осмо. Липцемери одговарају: „У сваком случају, овакве клевете ни до сада нису успеле да умање значај Лазара Журбенка као катакомбног исповедника и борца за препород истинског православља у Русији“.

Акакије, који у својој црквеној каријери успешно спаљује мостове за собом, и умове људи пред собом, још није успео да спали библиотеке. Па тако, у књизи коју је сам он пре десетак година издао и препоручио као „капитално дело које ће, надамо се, бити на корист свакој истинољубивој души“ (Летопис велике битке, Владимир Мос), читамо: „РПЦЗ је несрећно изабрала Лазара Журбенка за свог представника у Русији. Лоша репутација епископа Лазара довела је до раскола између РПЦЗ и других грана Катакомбне Цркве“.

Липцемерје девето. Акакије, сипци, рипци, и остали дрипци, одвојили су се од јерархије својих званичних цркава, наводно, због јереси, и зато јер у њима нема дејствених благодатних тајни. За Акакија, Лазара, и њихове сипц-овце и рипц-овце МП се од 1927. налази  у јереси сергијанизма. Зато, Лазар је установио чин пријема клирика из МП, у којем се исповеда овако: „Одбацујем патријаршијско сергијанско предање као лажно. Сматрам да је за православног човека примање „тајни“ јеретика, чак и у опасности телесне смрти, смртоносно опасно за спасење душе. Приступање тајнама МП исповедам делом греховним и безусловно душепогубним“.

А, пре тога, „борац за препород истинског православља у Русији“, Лазар Ж, „препородио“ га је овако. Будући прогнан од горе поменутих катакомбних епископа, он објављује да је катакомбна јерархија потпуно престала да постоји у СССР средином шездесетих година (иако савремени црквени историчари набрајају најмање 15-ак катакомбних епископа који су преживели до седамдесетих-осамдесетих година 20. века). Па, по благослову свог „заочно-заграничног“ духовника-епископа Леонтија Филиповича, из катакомбне цркве прелази у МП, е да би тамо добио рукоположење од епископа Венијамина Новицког.

То је било годину дана након што је МП званично ступила у интеркомунију са римокатолицима (са богословским образложењем: „с обзиром на то да имамо заједничку веру са њима по питању Светих тајни“), и само неколико недеља након што је Никодим Ротов на служби у Ватикану демонстративно причестио римокатоличке клирике. И након што је Синод РПЦЗ о томе објавио: „Улазећи у општење са инославнима, МП и сама постаје судеоник њихове јереси и не може се више сматрати за православну.“

Венијамин Новицки сво време био је „сергијански“ клирик, а епископску хиротонију је добио по благослову самог митрополита Сергија, из руку тројице украјинских епископа. Од којих је један био Поликарп Сикорски, први митрополит Украјинске Аутокефалне ПЦ која данас торжествује, познатији по томе што је одбијао да кади Казанску икону Богородице, „јер је москаљска“ (аналогон Мираша Дедеића).

Тако и такво је Лазар примио „канонско прејемство и духовно наслеђе“ од Цркве „пре бољшевичке револуције“, које је предао Акакију, а он Србима.

Липцемерје десето. После пар година служења у МП Лазар, добивши потребно, враћа се у катакомбну цркву, у нову мисију. Црквени историчар В.Кирилов сведочи да је Лазар био осумњичен за нестанак неких црквених утвари и да је покренут истражни поступак, после чега је побегао из епархије, а епископ га након бекства ставио под забрану свештенослужења. Године 1974. Лазар се јавио чувеном катакомбном свештенику Никити Лехану и представио се као катакомбни јеромонах, рукоположен катакомбним владиком Теодосијем (Бахметјевим). О.Никита га је примио, и Лазар је почео да служи, док га није препознала жена која је била парохијанка у епархији МП где је Лазар рукоположен (у далеком Сибиру). Она је рекла ко је рукоположио Лазара, као и да је после нестанка црквених утвари и Лазар одатле нестао, после чега је он поново морао да веселим ногама настави апостолску мисију на трећем месту.

После више година, Лазар у официјелном писму митрополиту Виталију (РПЦЗ) изјављује: „Ја никад нисам био сергијанац“.

Липцемерје једанаесто. И ту долазимо до догматског нивоа Акакијевог лицемерја (догматика је написана на последњем листу етике). Ако је Лазар био у свесном општењу са јеретицима сергијанцима, од њих примио свештенство, а после тога исповедио да никад није био сергијанац, значи да је он (не прост лажов него) непокајани јеретик (не каје се пошто нема за шта да се каје).

То значи и да је Акакије такође примио прејемство од непокајаног јеретика. И будући да се никад није кајао за општење у јеретичким тајнама, сам је не само расколник, него и криптојеретик. Quod erat demonstrandum.

Акакије криптојеретик и откривене главе лицемер, Лазарево „безусловно душепогубно“ рукоположење и службу у МП, у време званичне интеркомуније са римокатолицима, оправдава „икономијом“. Док домострој и тајне СПЦ одбацује као „јеретичке“, иако СПЦ у интеркомунији са римокатолицима никад није била.

Липцемерје дванаесто. Акакије и др(уги)ипци са нарочитим задовољством показују и гледају овакве слике. И нарочито кад доказују зашто се треба одвојити од СПЦ.

 

На овој је, стрелицом означен, архиепископ РПЦЗ Леонтије Филипович, духовник и епископ „исповедника“ Лазара Журбенка у његовој „катакомбној фази“. И да предупредимо апологију сипаца: то у његовим рукама није ајфон. Него молитвеник. И господа одеснују њега нису кувари. А место на коме се налази није протест против ЛГБТ параде, него римокатолички храм.

Липцемерје тринаесто. А ко је био и шта је све још радио Леонтије Филипович? Измлада јеромонах у СССР, у „сергијанској“ цркви, од 1941. епископ у Украјинској Аутономној ПЦ у општењу са МП, 1946. примљен у РПЦЗ – у суштем чину (дакле, као савршено канонски епископ, без икаквог покајања, или одрицања од јереси, или хиротесије). У епископа је хиротонисан горепоменутим Венијамином Новицким. Године 1962. противно одлуци Сабора РПЦЗ и без знања других епископа, у Грчкој тајно обавља хиротоније за старокалендарце „хризостомовске“ ИПЦ групе (флоринци, бивши Акакијеви патрони и спонзори – иначе екипа која одриче дејственост тајни новокалендараца, али исту признаје у тајинству хиротоније извршене над њима самима новокалендарским епископом; баш као што Лазар и Акакије одричу дејственост тајни сергијанских јеретика, са изузетком тајне свештенства која је извршена над њима самима). Тиме, Леонтије представља мутни извор битија и те грчке полубратске „јерархије“ која је за само двадесетак година после тога дегенерисала у преко 40 суб-раскола. Тврдње да су те хиротоније биле симонијске није било могуће доказати (јер су обављене подземно у Грчкој), али Леонтије касније исте године обавља још једну фискалну хиротонију за исте Грке у Америци, што већ пореској служби није промакло, па је Филарет Вознесенски проглашава ништавном (хиротонисани симонијак је наравно остао „епископ“).

Липцемерје четрнаесто. СИПЦ апологете веле: „Јеромонаха Теодосија (Лазара) архиеп. Леонтије је одмах после рукоположења примио под свој омофор, кроз чин покајања“.

А овако кажу званични подаци (биографија Лазара са сајта РИПЦ): „Лазар је рукоположен 31.01.1971. После тога о.Ф.Журбенко (будући Лазар) је неко време остао са еп. Венијамином, да би стекао навике пастирског служења. Под вл. Венијамином је почео да духовно руководи сеоску паству, обилази села, савршава тајинства...“

„У том својству Журбенко је легално служио око 2 године у Читинској епархији (МП). Затим се скрио, и прешао на нелегални статус, и почео да служи у катакомбним општинама.“ (како се хронологија уклапа видети Липцемерје 9.).

Леонтије Филипович упокојио се 02.07.1971.

Из овога Срби, бар они који размишљају пре него што прогутају Акакијеве пилуле за лилуле, могу само да закључе да је Леонтије примио Лазара под свој омофор из ада (или тзв. чистилишта, с обзиром на афилијацију са римокатолицима).

Или, ако нам и СИПЦ и РИПЦ говоре истину (ниска вероватноћа), то значи да се Лазар „одмах“ после рукоположења „покајао“, а затим промптно и „вратио на бљувотину“, коју је кусао још годину-две.

Липцемерје петнаесто. Лазар, поставши „епископ“, негирао је каноничност свештеничких рукоположења буквално свих других катакомбних клирика, и оне који су му прилазили примао је искључиво кроз ново рукополагање. То јест: једини који је у катакомбној цркви имао каноничност свештенства - из МП - био је он сам. Када је почетком деведесетих држао предавања у РПЦЗ у Америци о стању цркве у СССР, ауторитативно је посведочио како су, осим њега, све друге катакомбне јерархије и групе „неканоничне“, тј. не постоје. Па тако нпр. и клирици епископа Антонија Голинског које је, сипцима и рипцима свети, митрополит Филарет пре тога примио у канонско општење.

У поменутој Акакијем изданој књизи Владимира Моса о томе читамо: „РПЦЗ је од почетка на изразито непријатељски начин поступала са оним елементима у Катакомбној Цркви који нису били спремни да се безрезервно потчине ауторитету Лазара Журбенка. Он сам је према већини катакомбног клира заузео негативан однос. И последице су биле катастрофалне“.

Иако је ђед Лазар из „сергијанске“ МП у РПЦЗ/ИПЦ примљен само „покајањем“ односно потврђен као канонски свештеник, у лицемерју ревносније духовно му унуче Акакије данас овако исповеда и чини: „Клирици из Београдске патријаршије примају се допунским полагањем руку односно хиротесијом“.

Липцемерје шеснаесто. Акакије каже: „На основу одлуке Архијерејског Сабора РПЦЗ 1982. године, по благослову Светог Синода РЗЦ на челу са митрополитом Филаретом (Вознесенским), архимандрит Лазар бива тајно хиротонисан у чин епископа Катакомбне Цркве“.

А историјске чињенице кажу: 1981. на седници Синода РПЦЗ митрополит Филарет и још 5 архијереја одбацили су кандидатуру Лазара Журбенка и предложили за епископског кандидата свештеника Михаила Рождественског. О. Михаил Рождественски, рођени брат свештеномученика Измаила Рождественског, био је беспрекорни „јосифљански“ свештеник Катакомбне цркве, рукоположен самим митрополитом Јосифом још 1925.

Катакомбни свештеник Михаил Рождественски

Лазара Журбенка, као кандидата за епископа из Русије је промовисао покајани „дисидент“ свештеник Димитрије Дудко. По благослову епископа РПЦЗ Антонија Бартошевича (Женевског) у Русију долази тајно рукоположени епископ Варнава Прокофјев, и покушава да се сретне са о. Михаилом Рождественским. Лазар Журбенко „преузима на себе“ да позове о. Михаила на хиротонију, али он, не желећи да ишта има са Лазарем, на састанак не долази и скрива се. И уместо њега, Варнава, по благослову Антонија Женевског, рукополаже Лазара. О. Михаил је после тога оставио завештање својим духовним чедима: „Само ни у ком случају не идите проклетом Лазару!“.

1982, на заузимање Антонија Бартошевича, Сабор РПЦЗ потрврђује хиротонију учињену над Лазаром.

Липцемерје седамнаесто. Иначе, „гробар катакомби“ се слично „заступао“ и за друге епископске кандидате. Када је митрополит Виталије хтео да 1990. рукоположи другог старог „пресергијанског“ свештеника „безпаспортника“, јеромонаха Гурија Павлова, Лазар му је написао писмо да то не чини. Уместо Гурија, 1991. за епископа РИПЦ рукоположен је Валентин Русанцов, неколико месеци пре тога одбегли клирик МП. Гурије је до краја живота говорио „Лазар је сатана!“.

Дакле, избора духовне ДНК је било, али епископи РПЦЗ, и Акакије, који се данас саморекламирају „духовним наслеђем“ Цркве пре бољшевика, ипак су свесно изабрали гене „сергијанских“ постављеника и компетентнијих духовника - Лазара и Валентина - а њих за духовне оце.

Липцемерје осамнаесто. Акакије каже: „Епископ Валентин (Русанцов) нема никакве, чак ни посредне, додирне тачке са апостолским прејемством епископата Српске Истински Православне Цркве“. Тј. Гомора нема никакве везе са Содомом.

Валентин Русанцов је хиротонисан Варнавом Прокофјевим, и он и Лазар су у епископству синови истог духовног оца, дакле браћа. Дакле, имају заједничку духовну ДНК (о којој сво време говоримо). Содом и Гомор, различити градови-браћа из истог савеза, у историји су из неког разлога остали скупа запамћени заувек.

Валентин и Лазар су, као браћа у истом духу, били иницијатори и идеолози одвајања самосталне цркве у Русији од РПЦЗ, и скупа су били оснивачи самосталне Више црквене управе која се 1994. одвојила од Синода РПЦЗ, и која је представљала зачетак аутокефалне РИПЦ. Дакле, иако Валентин није Акакијев отац или ђед, али јесте духовни стрико. Што значи да имају исту духовну ДНК хаплогрупу (S-666).

Осим тога, Акакијев легат у Србији је и друга расколничка група његових спиритуалних чеда, која је, уверивши се лично у Акакијеве личне моралне врлине, после његовог пребега од гр(ч)ких ИПЦ у слатку Лазареву ИПЦ прешла у Валентинову РПАЦ (руску /шатро/православну аутономну цркву), у искреној вери да је Гомора мање зло од Содома, а да је све мање зло од Акакија.

Тако да и те како имају везе, а нарочито по томе што ће заједно стати на Суд Божји, под истом оптужницом, и Акакије, као њихов адвокат, са њима.

Липцемерје деветнаесто. Акакије и сипци кажу да је Валентин „безобзирно и ужасно оклеветан“, а да о каноничности његовог рашчињења од стране РПЦЗ од стране СИПЦ „још није донет коначни суд“.

Па ево, да приложимо мало материјала за будући суд над оклеветаним исповедником. На овом видеу сами сведоче КГБ агенти који су оклеветали Валентина. Осим ужасне перфидности у клеветама на Акакијевог духовног стрика, о којим нам сипци говоре, ту може да се уочи врхунска обученост и професионалност КГБ полетараца. Онима који више верују Акакију него својим очима и ушима не саветујемо да гледају видео, јер је узнемирујући.

 

"ШЉАМ - о главешини тзв. РПАЦ", превод на српски [18+]

Лицемерје двадесето. Данас Акакије „исповедник“ громопуцателно исповеда како СИПЦ осуђује „јерес кипријанизма, префињенију верзију екуменистичке јереси“. Та „јерес“ је објављена 1984. РПЦЗ је 1994. ступила у пуно евхаристијско јединство са дотичним јеретиком Кипријаном Куцумбасом, и званично исповедила: „Синод Митрополита Кипријана се у потпуности држи истих еклесиолошких и догматских принципа као и наша РПЦЗ“.

Акакијев духовни ђед Лазар, дакле, скупа са свим архијерејима РПЦЗ био је у пуном литургијском јединству и јединомислију са јеретицима. Када се 2001. одвојио од РПЦЗ и оформио сопствену аутокефалну РИПЦ, до конца живота се није кајао за пребивање у јереси коју његови духовни синчићи и унучићи данас лицемерно анатемишу. Дакле, до конца својих дана био је непокајани јеретик (и то троструки – непокајани сергијанац, и интеркомуниста са римокатолицима - видети Липцемерје 11. – и непокајани кипријанит). И као непокајани јеретик основао је своју РИПЦ. И као непокајани јеретик рукоположио је своје прејемнике, Тихона и компанију, који су 2011. хиротонисали Акакија.

Липцемерје двадесет прво. Иако данас осуђују кипријанизам, РИПЦ липцемери 2008. званично су исповедили овако: „РИПЦ исповеда и чува православну хришћанску веру онако како ју је исповеднички чувала РПЦЗ све до 2000. године“. Дакле, са све „кипријанизмом“.

То јест: Акакије је примио „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ од јеретика. Које данас одбацује и осуђује. И то нас опет, не на нивоу баналног људског лицемерја него на догматском нивоу, враћа на реч: „Немаш изговора, човече, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш. Помишљаш ли да ћеш избећи суд Божији? Који ће дати свакоме по делима његовим - јарост и гнев онима који се упорно противе истини“ (Римљанима 2.1-8).

Липцемерје двадесет друго. Данас РИПЦ и СИПЦ одвајање од Виталијеве РПЦЗ 2002. и оснивање аутокефалног синода у Русији објашњавају благословом на то самог митрополита Виталија.

Али не помињу следећи документ. У коме он , сопственом руком, пише:

„Ја, Митрополит Виталије, сматрам неканоничним хиротоније јеромонаха Дионисија, Гермогена, Тихона и Иринеја (сви епископи РИПЦ – примедба аутора), учињене Архиепископом Лазаром и Епископом Венијамином.

И изјављујем да са њима немам никаквог молитвеног и литургијског општења.

Митрополит Виталије, 6/19 новембра 2004.“

 

Дакле, „обновљено канонско епископство“ а с њим и „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ од РПЦЗ о којем Акакије и сипци причају Србима је, по последњем сведочанству самог последњег првојерарха РПЦЗ – неканонично.

Лицемерје двадесет треће. Епископ РИПЦ Венијамин, бивши келејник Лазарев и монах-масажер (Липцемерје 5.) 2007. је као возач учествовао у саобраћајном удесу у коме је погинуло двоје људи. Суд је установио да он није био крив за несрећу, али канони Цркве недвосмислено заповедају да свештеник који макар и нехотично пролије крв више не може да свештенодејствује. Венијамин је наравно – по икономији, јер „такав нам пастир требаше“ – наставио да епископује. И Акакију предао сву своју канонску и духовну благодат, рукама на којима је не само уље за масажу, него и крв људска.

Други епископ који је хиротонисао Акакија, Гермоген, славан је тиме што је, као епископ, сам себе (до)крстио – три пута погрузио, и тако „канонски допунио“ форму тајне која му је недостајала. „Епископ или презвитер, ако поново крсти онога који има истинско крштење, да буде свргнут, као онај који се наругао крсту и смрти Господњој“ (Апостолски канон 47.).

Али, зилоти-лицемери канонима махају само кад ратују са јеретицима екуменистима, а када сами падну под њих, тај се мач „по икономији“ враћа у корице.

 

Лицемерје двадесет четврто. Недоумни зилоти, као закључак, покушавају да се наругају ревнитељима око сајта Борба за веру, како су у ствари „они били у канонском општењу“ са епископом РПЦЗ, Варнавом Канским.

Деведесетих година 20. века, водећи и у делу РИПЦ кључни епископи РПЦЗ чијим се „духовним наслеђем и канонским апостолским прејемством“ Акакије данас рекламира, саслужују са јерарсима СПЦ: Антоније Женевски, Марко Берлински са владиком Лаврентијем и владиком Доситејем (и уз то са финским новокалендарцима-новопасхалцима), и више пута у Србији, у разним манастирима и храмовима; Митрополит Виталије са Патријархом Павлом (1992. у Њујорку); Антоније Сан-Францискански са Митрополитом Амфилохијем... Од којих су Акакије и липцемери у исто време одбегли у катакомбе. Па данас из њих скиче о безакоњу, каноничности и благодати.

И то је нови зилотињски концепт „теологије о благодати“: Србима је недопустиво бити на Литургији у храмовима СПЦ, али када спорадично присуствују епископи РПЦЗ, тада је Литургија благодатна а тајне „валидне“. Иронично и као доказ да се Бог не да варати, преварени Срби који су Акакију притекли „бежећи од јеретика као од огња“, кад су се задесили на правом месту и у право време у тим лавиринтима новог вавилона, ипак су завршавали у молитвеном јединству и на Литургији официјелне Васељенске Цркве.

 

 

 

☦

 

 

 

Побројана два туцета примера „истински православног“ лицемерја Акакија и његове шибицарске дружине, свакако су само врх тог адског леденог брега, и само једна његова страна, видљива нама којима је заповеђено да стражимо, са осматрачнице брода Цркве. О осталима зна Срцезналац. Али и ово је више него довољно, ко има очи да види, нека види.

 

 

 

Као закључак.

 

СИПЦ и РИПЦ на самом делу прејемство имају:

 

1. од осведочених (иако неосуђених) содомита, од  којих су сви други, прави катакомбници бежали као ђаво од крста,

 

2. који извор свог свештенства и јерархије имају из „сергијанске“ Московске Патријаршије (која је у њихово време била и у званичној интеркомунији са римокатолицима),

 

3. и Украјинске Аутокефалне цркве и њиховог Мираша Дедеића,

 

4. и од РПЦЗ, која је у Русији изазвала раскол са аутентичном Катакомбном црквом и признавала тајне МП,

 

5. при чему је сва њихова данашња јерархија, од које је Акакије непосредно примио „апостолско прејемство“ (са све крвљу и уљем за масажу), настала у време кад су били, по њиховом властитом исповедању, јеретици (кипријанити).

Дакле, Акакије и његови с(л)ипци своје „канонско прејемство и духовно наслеђе“ имају из истинске содомо-гоморске парацркве, тачније парацрквене катакомбне оргије, због чега је немогуће прецизно одредити колико је чијег ДНК у духовном геному (ту су елементи МП, украјинских „мирашеваца“, либералне РПЦЗ, и примеса кипријанитске теологије и римокатоличке благодати, али духовно очинство се званично признаје Лазару Журбенку - којег у РИПЦ, иначе, славе као светог, са све тропаром, каноном и акатистом). Хришћанство је Култ истине и љубави. Акакије и његови потичу из култа лажи, и хомосексуалног клерикалног блуда.

Из овога видимо и да је Акакијево тзв. „истинско православље“ у много праваца и на много нивоа повезано са званичним помесним црквама – мистиријски, али мање или више анти-канонски, односно подземно. Формално, свештеничко и јерархијско прејемство имају из РПЦ/МП („сергијанске јереси“ како то они кажу), и из РПЦЗ (која је сама била у „јереси кипријанизма“, и у полузваничном мистиријском општењу са већином званичних помесних цркава које су „у јереси екуменизма“ и „новокалендарском расколу“, укључујући и СПЦ). Мистиријски, оно је било повезано и са грчким старокалендарским расколницима, украјинским аутокефалистима, а молитвено чак и са римокатолицима. То је комплексна подземна мрежа спојених судова, која на самом делу представља канализацију помесних цркава.

А у тим катакомбама канализације, које су данас прокопане и у Србији, црну мису служи „тамни двојник“, анти-под Цркве, који се представља као Црква. Једна (јер, иако раскољена, сједињена у систем спојених судова канализационом мрежом), света (у библијском смислу речи херем – одвојена, посвећена и предата Богу, на суд), саборна (као сабирни колектор канализације) и апостолска (са прејемством од Јуде, који је први изашао са Тајне вечере Цркве, а затим, до краја времена, његови за њим) - црква сатанина.

 

 

ПС. Као додатак, и упозорење - сведочанство самог Акакија и акакијеваца о „чуду“ које им се десило (из књиге В.Моса Летопис велике битке, са незнатним скраћењем):

 

„Десило се ово на празник Светог Стефана, 9. јануара 2006. у истински православном женском манастиру Нови Стјеник, изграђеном у веома неприступачној планинској области. Монахиње су биле протеране из Старог Стјеника неколико година пре тога, због противљења јереси екуменизма у СПЦ, и сада се налазе под омофором првојерарха „хризостомовске” гране ИПЦ Грчке.

Монахиња Ипомонија (што на грчком значи 'трпљење') боловала је од веома јаких напада астме. Тога дана, имала је најјачи напад до тада и угушила се. Двадесет минута није дисала и њено тело било је без икаквих знакова живота. Треба поменути да се неколико дана пре тога, десет монахиња у овом манастиру, предвођених схиигуманијом Ефросинијом, од свег срца молило Господу да им дарује страх Божији.

Током 20 минута клиничке смрти монахиња Ипомонија је срела мноштво демона у тамном тунелу; држали су је и покушали да је одвуку у пакао. Било је то најстрашније искуство. Након 20 минута, матушка Ефросинија је помазала мртво тело уљем из кандила пред иконом светог Филарета Њујоршког. У тренутку кад је уље додирнуло њену главу, што је осетила као електрични шок, мати Ипомонија је оживела и почела да се помера. После тога била је још увек јако слаба и све време је плакала. Следећег дана у манастир је стигао отац Акакије. Служио је литургију три дана заредом, причестио ју је и извршио над њом Свету Тајну јелеосвећења. После тога она се у потпуности опоравила. Читав овај догађај снажно је утицао на све монахиње. Њихове молитве да добију страх Божији био је услишан. Оне су ватрено благодариле Богу и његовом великом јерарху, светитељу Филарету Њујоршком.“

Ипак, повест се не завршава „хепиендом“. Ту се не каже све: Ипомонија се није „потпуно опоравила“ - умрла је пет месеци после описаног догађаја, Бог да јој душу прости.

Зар ово није било милостиво од Бога упозорење „исповедницама“ – ако се не покајете, све ћете тако завршити, у рукама демона? Оружје против демона је правилна вера и правилан живот (Антоније Велики). И уместо да се разаберу, упитају и размисле зашто јединствени у свету исповедници православља (и притом подвижници) који „све правилно раде“ после смрти падају у руке демона, и где греше, Акакије и његове зилоткиње задобијају апстрактни „страх Божји“, и тифусарски храбро настављају даље истим путем. Нека би им Бог дао покајање, и њима и свима нама.

 

Оригинални текст можете читати на сајту Борба за веру (:овде)