Грешница коју су крстили Ангели

Авва Теон и авва Теодор су нам причали: за време патријарха Павла, у Александрији је остало сироче после смрти родитеља, веома богатих људи, једна девојчица. Она није била крштена. Једном је изашла у башту, коју су јој оставили родитељи, а башта је била у самом центру града. У дубини баште она види непознатог човека који се вешао. Брзо дотрчавши њему, она га упита:

- Шта то радиш, добри човече?

- А шта ти радиш овде? Иди. Ја сам у великој невољи.

- Реци ми сву истину. Може бити да могу да ти помогнем.

- Ја сам много задужен. Моји зајмодавци траже дуг, а ја више волим да умрем, него да живим овако горким животом.

- Молим те, ево узми све што имам, и подај, само се немој вешати. Овај пристане на то и плати дуг.

Међутим, девојка падне у немаштину. И будући да је без родитеља, нико се није бринуо за њу. Дошавши у крајњу беду, она почне распустан живот.

А они који су познавали њене родитеље су говорили: неиспитиви су судови Божији, како и ради чега Господ попусти души да падне.

Млад организам не подноси такав живот: и она се много разболи. У скрушењу духа, она је молила суседе: Господа ради, сажалите се над мојом душом и молите епископа да бих ја постала хришћанка. Али су се сви одлучили од ње, презирући је.

"Ко ће пристати да буде кум тако распустне жене? говорили су за њу."

И она је била у великој невољи.

Када је она била сасвим пала духом и у врло лошем стању, јави јој се Ангео Божији у виду оног човека, коме је она некада указала милост.

- Шта је с тобом? упита је Ангео.

- Ја сам желела да постанем хришћанка, и јао мени, нико неће да каже за мене.

- Да ли заиста ти то желиш?

- Да, и тебе молим за то.

- Не падај духом, ја ћу довести било кога да те приме у крило Цркве.

Ангео јој доведе два Ангела, и они је однесу у цркву. Затим приме изглед извесних чиновника и намесника града, и кажу клирицима да треба да крсте новообраћену. Клирици упитају чиновнике

- Заузима ли се ваша љубав за њу?

- Да, одговоре они.

Клирици изврше све што је требало по чину над онима који треба да се крсте, и крсте је у име Оца и Сина и Св. Духа. Затим је обуку у одећу новокрштених. Ангели је донесу кући где је она дошла у белом оделу. И они, положивши је на кревет, постану невидљиви.

Суседи је видећи у белом оделу упитају:

- Ко те је крстио?

- Дошли су неки, одговори она, и однели ме у цркву, и рекли клирицима, и они су ме крстили.

- Како су се звали, и какви су клирици?

О томе она није могла ништа рећи. Кажу за то епископу. Епископ дозове клирике који су је крстили.

- Јесте ли ви крстили ту жену? упита их епископ.

Ови нису одрицали, потврдили су и рекли, да је она била оглашена од тих и тих градоначелникових чиновника. Епископ пошаље по поменута лица и упита и њих, јесу ли они гарантовали за девојку?

- Ми ништа не знамо, одговоре они, не знамо ни оне који су то учинили.

Тада епископ разуме, да је то дело Божије. И дозвавши новокрштену упита је:

- Кажи ми, кћери моја, какво си ти добро учинила?

- Ја сам блудница и бедна, које сам добро могла учинити?

- Не можеш да се сетиш да ли си пре учинила неко добро?

- Не, осим овог, једном сам видела непознатог човека, који се веша. Њега су гонили зајмодавци. И давши му све што сам имала, ја сам га избавила од беде.

И рекавши то, она умре, добивши опроштај својих вољних и невољних грехова.

Епископ прослави Господа. "Праведан си, Господе, и прави су судови Твоји" (Пс. 118,137)

Свети Јован Кронштатски као идеолог православног национализма и монархизма

 Свети праведни Јован Кронштатски као идеолог православног национализма и монархизма

На дан Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила II Архиепископа србског (великог јерарха, подвижника, родољуба и писца родослова србских владара), прославља се и велики руски светитељ - Јован Кронштатски, велико духовно светило руске земље из друге половине XIX и почетка XX века. Осим што је био велики духовник, подвижник и чудотворац, Свети Јован је био и ватрени родољуб и идеолог царског самодржавља. Вашој пажњи препоручујемо следеће мисли овог великог руског и свеправославног светитеља, а које се односе на наведене области:

„Колико је непријатеља наше отаџбине! Ви знате ко су наши непријатељи: Јевреји... Нека прекрати наше невоље Господ Својом великом милошћу! А ви, пријатељи, чврсто станите уз цара, поштујте га и волите, волите свету Цркву и отаџбину, и памтите да је самодржавље једини услов благостања Русије; ако не буде самодржавља неће бити ни Русије; Јевреји, који нас јако мрзе, ће отети власт!“

„Посредовањем благоверних власти, (Державных лиц), Господ чува благостање царстава земаљских, и посебно чува благо мира Своје свете Цркве, не дозвољавајући безбожним учењима, јересима и расколима да је надвладају, и највећи зликовац света - Антихрист, који ће се показати у последње време, не може се појавити међу нама због самодржавне власти, која зауставља безакони неред и бесмислено учење безбожника. Апостол каже да се неће појавити на земљи Антихрист, докле год буде постојала самодржавна власт“.

„Држи се, Русијо, тврдо своје вере и Цркве и цара православног, ако хоћеш да будеш непоколебана од тих људи неверја и беспоретка и ако нећеш да се лишиш Царства и цара православног. А ако отпаднеш, више нећеш бити Русија или Рус Свјатаја, већ банда разних иновераца, који ће хтети да се међусобно истребе.“

„И шта би ми Руси постали без цара? Наши непријатељи убрзо би се потрудили да униште и само име Русије, пошто је носилац и чувар Русије, после Бога - господар Русије - цар цамодржац, без њега Русија и није Русија. Нека Бог чува Русију и руског цара, ако не ради Руса, недостојних због својих великих грехова, то ради православне Цркве, ради свих светих и ради свих чуда, која се пројавише у Русији претходних векова, уз помоћ и заступништвом Божије Мајке и светих чудотвораца руских, којима не оскудева ни Руска Црква ни Руска земља.“

„Јадна отаџбино, када ћеш живети у благостању?! Само онда кад се будеш држала свим срцем Бога, Цркве, љубави према цару и отаџбини и моралне чистоте“.

„Ако не буде покајања Бог ће одузети кротког и богобојажљивог цара и допустиће бич у лицу самозваних и љутих владара, који ће целу земљу залити крвљу и сузама“.

„Запамтите да је земаљска Отаџбина са њеном Црквом предворје Небеске Отаџбине, зато је јако волите и будите спремни да за њу дате душу.“

„Демократија је у аду, а на Небу - царство!"

Света новомученица Екатерина Рути

 Света новомученица Екатерина Рути

(мученички пострадала ради заштите Отачког календара)

Новомученица Екатерина рођена је у месту Мандра у атичкој области 1900. године, од сиромашних али благочестивих родитеља Иоана и Марије Пепа. Од четворо деце породице Пепа она је била најмлађа. Сви су је знали као раздрагану и вредну девојку, увек спремну да родитељима помогне око кућних послова.

Када је напунила 22 године, удала се за мештанина Константина Рути, коме је родила двоје деце, Ирину и Ристу. Године 1924. Грчка Црква је као први акт делатног екуменизма прешла на саборно анатемисани римокатолички календар. Међу грчким народом је дошло до поделе на оне који су прихватили промену црквеног календара и који су пошли за расколничком јерархијом званичне Грчке цркве и на оне који су остали верни отачком предању. Благочестива породица Рути од самог почетка је стала на страну свештене борбе и исповедништва за отачки календар.

Расколничка новокалендарса јерархија на челу са архиепископом - масоном Хризостомом Пападопулосом, од првог дана увођења римокатоличког календара почела је немилосрдно прогонити све који су ту душегубну новотарију одбацили да прихвате. Огроман број верног народа (око 800 парохија и два милиона верних) који је остао са малобројним иситински - православним свештенством неповињујући се расколничкој јерархији, целих 11 година био је без истинског епископата. Уз све те отежавајуће околности остали су до краја непоколебљиви у исповедању вере, не плашећи се љутих гоњења и смирено носећи епитимију Божију – остављеност без и једног иситнски правосалвног епископа.

Свим је хришћанима познато да су се реке крви пролиле док се није утврдила истинска вера Христова. Исто тако, не тако давно, пре неколико десетлећа, супротстављајући се новотаријама расколника и штитећи свето Православље, крв је поново почела да лије; како у светој Русији, где је антихристовска, бољшевичка власт сурово побила милионе истински праовославних људи, монаха, свештеника и скоро све истинске архијереје, остављајући на слободи вешто осмишљену замену за истинску Цркву, лажи - црвку, совјетску сергијанску „црвку“ познатију као Московска патријаршија, тако и у Грчкој, али са мање суровости и жртава.

Мало место Мандра у Атичкој области које тада није прихватило екуменистичку реформу црквеног календара изнедрило је, у ово наше време свеотпадништва, светој Цркви Христовој још једног хероја наше иситинске вере, младу новомученицу Екатерину.

Пред свеноћно бденије које се одржало у част месног празника, сеоске славе Светих Архангела, по старом отачком календару 8. новембра 1927. године, благочестиве мештанке су попут жена мироносица украшавале храм како би то вече бденијем прославили своје заштитнике – Свете Архангеле. Међу њима је била и млада мајка двоје деце Екатерина.

Нешто раније делегација Парохијског одбора ИПХ (Истинских православних хришћана) села Мандре отишла је за Атину, као би за своју славу довели, у оно време праву реткост, истинског свештенослужитеља.

Дочек свештеника о. Христофора био је величанствен – уз звоњење звона сви мештани који су се држали православног календара изашли су на улицу да му пожеле добродошлицу. Велика је тада била љубав и поштовање првих исповедника отачког календара према истински-православном свештенству.

Вечерње је почело у миру Божијем и тишини, а тако би прошло и цело бденије да се није појавила наоружана полиција послана од стране расколника новокалендараца. Када се завршило вечерње, које су престајали са децом и почело јутарње, муж блажене Екатерине затражио је да се врате кући. Још увек не знајући ништа, као да је осећао да ће се нешто догодити, а и деца нису могла издржати цело свеноћно бденије. Екатерина је пошла с њим.[1]

Дуго није могла заспати. Одједном, касно у ноћи, дошла јој је сестра и узбуђено објаснила да се појавила полиција са намером да ухапсе свештеника. Одмах, без размишљања оставивши мужа и децу, потрчала је да буде заједно са својом браћом и сестрама у Христу. Трчала је ка мучеништву.

Полициајци су намеравали да без размишљања и што пре испуне наредбу „архиепископа“ атинског и разоритеља Цркве Хризостома Пападопулоса – да ухапсе свештеника и растуре верујући народ. Када су верни опазили наоружане полицајце и открили њихову намеру, изнутра су закључали врата храма и наставили бденије пред цевима пушака. Полицајци су бесомучно почели да ударају у врата, зидове и мале прозоре, разбивши притом сва стакла на храму. Овде треба поменути да је Грчка тада била „демократска слободна земља“ у којој је била „загарантована слобода вероисповести“.

Свештеник и верни народ су уз заглушујућу буку споља, урлање, ударање и псовке, ипак наставили бденије смирено тражећи од Господа укрепљење и снагу да издрже све што их је могло чекати.

Литургија се већ ближила отпусту, већина хришћана се причестила животворним Тајнама. Очекујући крај службе, пуни неизвесности, размишљали су како да свештеника пребаце до једне заједнишке куће где би се он безбедно одморио. Како све то извести када је храм био опкољен разјареном полицијом?

Неком је тада синула мисао: па зар нисмо кроз ово бденије и причест примили снагу од Господа? Више се ничега нису плашили. Одлучно отварају врата храма и почињу да излазе стварајући живи зид око свештеника. Дан је тек почињао да свиће. Из сумрака полиција оштро тражи да им предају свештеника.

Због чега? Оправдано постављају питање верујући; да ли је крао или неко друго зло учинио?

Не! Ништа од тога! Одговарају гневно полицајци и даље тражећи свештеника.

Ко ће да вам га да? Овде нема Јуде! Само преко наших телеса можете да узмете нашег свештеника! Чуо се одлучан глас једне жене – двадесетседмогодишње Екатерине Рути, која је код куће оставила свог мужа и децу. Нимало се није уплашила мноштва наоружане полиције, смело бранећи велико благо Цркве у оно време – истинског свештенослужитеља.

Немоћни да пробију људски оклоп око свештеника, полицајци почињу да пуцају у ваздух мислећи да ће их тако заплашити и натерати у бекство.

Нешто су ипак постигли. Доста верујућих из страха од пуцњаве почиње да се расипа, док живи зид око свештеника остаје непомичан.

Ускоро, да ли случајно или из беса неког полицајца, један метак рањава у главу блажену исповедницу Ангелики Кацарели. Блажена Екатерина се ни тада није уплашила, него са још већом одлучношћу наставља да разобличава расколнике све до једног тренутка када је један од полицајаца са високо подигнутим кундаком пушке покушао да свом силином удари свештеника. Видећи опасност у којој се налази свештеник, Екатерина га заклања својим сопственим телом и тада, уместо свештеника, задобија смртоносни ударац у потиљак. Блажена пада на земљу испред цркве заливши је мученичком крвљу. Тада се из њених уста последњи пут чуо шапат:

Панагија му! (Пресвета (Богородице) моја!)

Настаје пометња. Полиција је устукнула. Верујући дижу у агонији крвљу обливено тело Екатерине и преносе је у атинску болницу „Евангелизмос“, заједно са лакше рањеном Ангелики Кацарели која долази себи после неколико дана.

Екатерина је целих седам дана лежала непомична, трпећи незамисливе болове и не могући уз то ни реч проговорити. Мимиком тражи оловку и папир и уз велики напор пише своме мужу да пази на њихову децу – једно од четири године, друго тек од неколико месеци.

15. новембра 1927. године по старом календару, првог дана Божићног поста, у 4 сата ујутро, предала је своју мученичку душу у руке свога Спаситеља Христа.

Тадашњи управни одбор Црквене општине ИПХ Атине обавесто је скоро све парохије ГОХ-а (ГОХ је исто што и ИПХ, само на грчком) о блаженој кончини нове мученице Господње и о њеној сахрани.

И заиста тог дана не беше сахрана него свештена литија мученичких моштију. Хиљаде старокалендараца окупљених из разних крајева Грчке са свећама у рукама присуствовали су овом незаборавном торженственом догађају.

Нека и свима нама послужи на углед исповедништво, неустрашивост и жртва ове младе мајке, овенчане мученичким венцем исповедништва, која проли совју крв за Истинско Православље.

Молитвама свете новомученице Екатерине Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.

Помен свете Екатерине убијене ради заштите отачког календара у Грчкој, Света Црква слави 15. Новембра, на први дан Божићног поста.

 

---

[1] Потребно је нагласити да је блажена Екатерина била трудна те услед тога није имала снаге да престоји цело свеноћно бденије.

Катакомбни исповедник и новомученик Амфилохије Фурс

Свети новомученик Амфилохије

На фотографији је приказан Свети новомученик,јеромонах Амфилохије Фурс, 1939.г.

Катакомбни исповедник јеромонах Амфилохиј (Андреј Петрович Фурс) се родио 1877.г. у селу Слабино, черниговска област у хришћанској породици.

Од јуна 1902. пребива у Кијево Печерској Лаври (на Жуковом острву), а од јануара 1903.г. постаје искушеник у манастиру. 21. марта 1911. од стране намесника Лавре архимандрита Амвросија (Булгакова) обучен у расофорну одећу. Пострижен у монаха 28.марта 1918.г, док је 27.маја 1920. рукоположен у јерођакона.

У октобру 1920. је добио двомесечни отпуст „ради прибављања намирница“. 11.августа 1922.г. премештен у Спасо Преображенску пустињу због стања у држави. У новембру те године прешао у Троицки Болнички манастир.

21. новембра 1923. постаје јеромонахом и за послушање има богослужење у Великој цркви. 1929.г. наставља да живи у Лаври, настањен у подруму. Између 1928 – 1930.г. отишао у истинску православну цркву (Свету Руску катакомбну Исповедничку Цркву) и служио у Покровској цркви у Подолу. Затим је отишао у Ирпен.

Ухапшен и испитиван је био 23.октобра 1932.г. у Кијеву. О. Амфилохије је био у групи лаврских монаха и верујућих, живећи у Ирпене и Кијеву. Оптужен је за учешће у "контра револуционарној организацији" од стране ГПУ УССР, и протеран је 22.августа 1933.г. у Казахстан са роком од три године, рачунајући и период од 23.октобра 1932. Пасош са роком до 15.марта 1941.г. му је послат у г. Уралск.

Из прогонства се вратио на пролеће 1936.г. и до пролећа 1938.г. је живио у граду Нежини, када му је газдарица из страха отказала стан. Даље наставља нелегално да живи у Кијеву. Ноћио је на станицама и редом и радио различите послове. У Кијеву је држао везу са Руском Катакомбном Црквом.

17.априла 1939. г је био ухапшен на улици и узете су му личне ствари: ручни метални Крст, епитрахиљ, Требник, Јеванђеље и др. Чува се у посебном Кијевском затвору. Био је оптужен за контрареволуциону борбу и при том путује по градовима УССР ради везе са Руском Катакомбном Црквом и "учествује у нелегалној црквеној служби и другим црквеним потребама." Од 20.априла до 11.јула 1939.г испитиван је 22 пута, која су знала трајати од 30 минута до преко девет сати. Одбацивао је контрареволуционе активности. УГБ НКВД УССР је 29.јула 1939.г. послала његове изјаве на разматрање и 17.октобра осудило о. Амфилохија на пет година радних логора у Казахстану, рачунајући период од 17. априла 1939.г.

Потом се вратио у Украјину и населио у Харкову, у дому матушке, бившег подворја Серафимо-Дивјејевског манастира. У једној соби је уређен храм, у којем је и раније служио о. Амфилохије. Живио је у подруму, имао је дар прозорљивости и јуродства. Служио је тајно. Имао је много монашких духовних чеда. Сергијанску Московску Патријаршију ("РПЦ МП") никада није признавао. Опслуживао је катакомбне парохије на Донбасу. Упокојио се 8. Марта 1969.г.