Рождество Пресвете Богородице Марије

8. СЕПТЕМБАР

РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

Миловање пресвете Богородице, Студеница (Краљева Црква)

Пресвета Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане Отац јој беше из племена Давидова а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце и зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.

 

РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА[1]

 

Ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света. Јер ако незнабошци са сваком чашћу прослављаху рођендане богова својих, који лажним митовима обмањиваху ум и помрачаваху истину, и рођендане царева својих, носећи им свако дар по моћи својој и притом на штету свога иметка, колико ли већма ми треба да чествујемо рођендан Богородице, Којом се сав род људски исправи, Којом се жалост праматере Еве претвори у радост? Јер она, Ева, чу одлуку Божанску: У мукама ћеш рађати децу, а Ова, Богородица, чу речи: Радуј се, Благодатна! Она чу: Бићеш потчињена и мужу своме, а Ова: Господ је с Тобом (1 Мојс. 3, 16; Лк. 1, 28).

Шта ћемо, дакле, принети Мајци Слова, него реч? Сва твар нека празнује са нама и нека хвали Ане свете порођај најсветији, јер је родила свету Ризницу добара неотуђивих. Јер Њоме – Богородицом, Творац је кроз људску природу сву твар претворио на боље. Јер ако је човек, постојећи између духа и материје, свеза све видљиве и невидљиве твари, онда је Слово Божје – Творац, сјединивши се са природом људском, преко Ње се сјединио и са целокупном творевином.

Празнујмо, дакле, данас разрешење људске неплодности, јер се овим пресече немаштина добара. Али, зашто се од нероткиње роди Дјева Мати? Зато што је требало да Једино Ново под сунцем, главно и највеће Чудо, чудима буде припремљено и постепено се од мањег узиђе на оно што је више. А имам и други разлог, узвишенији од овог и божанскији. Природа се, наиме, побеђује благодаћу и стоји бојажљиво, не усуђујући се да прва крене. Пошто се, дакле, од Ане имала родити Богородица Дјева, зато се природа није усуђивала да предухитри плод благодати, него је остала бесплодна док благодат не произрасте род. Јер је требало да буде прворођена Она која је имала родити Прворођенога све твари, у Коме све постоји (Кол. 1, 15.17).

Рождество Пресвете Богородице, Студеница (Краљева Црква)

О блажени супрузи Јоакиме и Ано, вама је дужна сва наша природа, јер је кроз вас принела Дар Творцу, Дар изнад свих других дарова – чесну Матер, једину достојну Саздатеља! О преблажено бедро Јоакимово, из којега произађе семе пречисто! О предивна материцо Анина, у којој се постепено уобличи и узрасте и роди се Дете пресвето! О утробо, која си носила у себи живо и одушевљено Небо, пространије од небеских пространстава! О гумно, које си донело Стог животворне пшенице, као што и сам Христос негде рече: Ако зрно пшенично, паднувши у земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 24)! 0 груди, које сте дојиле Ону која је дојила Хранитеља света! 0 чудеса над чудесима, и предивних ствари над предивнима! Али је и требало тако да се Божје неисказано и снисходљиво оваплоћење најави и припреми чудесима.

Али, како ћу да продужим даље? Ум ми је скоро у вансебности, а страх и љубав ме по пола разделише; срце ми бије, а језик ми се завезао. Не могу да издржим ову радост. Побеђен сам чудесима, преодушевљен постадох од љубави. Нека одступи страховање, нека побеђује љубав, нека пева лира Духа Светог. Нека се радују небеса и нек се весели земља (Пс. 95, 11).

Данас се двери нероткиње отварају, и рађа се девичанска Двер божанска, из Које ће и кроз Коју ће Бог, Који је изнад свих бића, телесно у васељену ући, сходно речима Павла који чу неисказане речи (Јевр. 1, 6; Кол. 2, 9; 2 Кор. 12, 4). Данас из корена Јесејева Шибљика произрасте, из Које ће произаћи свету Цвет Богоипостасни.

Данас од земљане природе Небо на земљи саздаде Онај који је некада од вода створио и на висину поставио свод небески. И заиста је ово Небо много од овога чудесније и божанскије: јер Онај који је на ономе сунце створио, Сам се из овог Неба рађа као Сунце Правде. – Две природе Он има, макар безглави Монофизити побеснели; једну има Ипостас, макар Несторијанци пресвиснули. – Јер Светлост Вечна, што од Вечне Светлости предвечно има Биће своје, Светлост духовна и бестелесна, од Дјеве се оваплоћује, и као Женик из чертога произилази, и Бог будући, Човек касније постаје, да као Див с радошћу прође пут наше природе, и кроз страдања до смрти дође и свеже Јакога и преотме му плен његов, то јест нашу природу, и у небеску земљу поврати овцу заблуделу.

Данас Син дрводељин, Свеуметнички Логос Онога који је све Њиме створио, свемоћна Десница Бога Вишњега, наоштрив Духом као прстом Својим отупелу секиру природе наше, начини Себи живу Лествицу, чија се основа на земљу ослања а врх Њен је до самог неба, и на Њој Бог почину – као што Јој и Јаков слику виде -, и преко Ње Бог сиђе непреходно, боље рећи спусти се снисходљиво, и на земљи се јави и са људима поживе (1 Мојс. 28, 12-13; Варух 3, 38). Јер то је Његов силазак, и снисходеће понижење, и живљење на земљи, и познање Његово које нам даде на земљи. На земљу се ослања духовна Лествица – Дјева, јер има своје порекло са земље, а врх Јој је до неба. Јер сваке је жене глава муж, а Њој, пошто мужа не позна, глава Јој би Бог и Отац, Који Духом Светим изврши договор и као неко духовно семе божанско посла Свога Сина и Логоса, свемоћну Силу Своју. Јер благовољењем Оца, не од сједињења природног, него од Духа Светог и Марије Дјеве, натприродно и непроменљиво Логос постаде Тело и усели се у нас (Јн. 1, 14). Јер сједињење Бога са људима бива кроз Духа Светога.

Ко може примити нека прими; ко има уши да чује нека чује (Мт. 19, 12; Лк. 8, 8). Удаљимо се од телесног поимања. Бог је бестрасан, о људи, и раније родивши бестрасно Сина по природи, Њега бестрасно Истог рађа и сада по домостроју. И сведок је томе богоотац Давид, говорећи: Господ рече мени: Син мој јеси Ти, Ја Те данас родих (Пс. 2, 7). А ово ‘данас’ нема места у рођењу предвечноме, јер је оно надвремено.

Данас се саздадоше Врата на истоку, кроз Која ће Христос ући и изаћи и остаће Врата затворена (Јез. 44, 1-3), у којим Вратима је Христос – Врата овцама (Јн. 10, 7). Њему је име Исток (Лк. 1, 78), кроз Којега ми имамо приступ Оцу Првосветлосноме. Данас залахорише поветарци, свеопште весници радости. Нека се радује одозго небо и нек се весели одоздо земља, море земаљско нека се заталаса: јер се у њему рађа Шкољка, Која ће од Муње Божанства с неба зачети у утроби и родити Сина – Бисер драгоцени – Христа. Из Ње ће Цар Славе, обукавши се у порфиру тела, походити заробљенике и дати им опроштај. Нека игра природа, јер се рађа Овчица, из Које ће Пастир обући на Се јагње и растргнути одећу некадашње смртности. Нека се радује девственост, јер се, по Исаији (7, 14), роди Девојка, Која ће затруднети и родити Сина, и даће Му име Емануил, то јест С нама Бог. С нама је Бог, познајте Несторијанци, и покорите се, јер је с нама Бог. Не Анђео, не посредник, него ће сам Господ доћи и спашће нас (Ис. 8, 8 – 9; 63, 9).

Благословен Који долази у име Господње, Бог је Господ и јави се нама (Пс. 117, 26-27; Мт. 21, 9). Саставимо празник поводом рођења Богородице. Радуј се Ана, неплодна и која не рађа; кликни и узвикни Ти што не знаш мука порођајних (Ис. 54, 1). Весели се Јоакиме, јер из Кћери твоје Дете нам се роди, Син нам се даде, и име Му је: Анђео Великог Савета – савета о спасењу свега света -, Бог Силни (Ис. 9, 6). 

Исус Христос Анђео Великог Савета, Студеница (Краљева Црква)

Нека се постиди Несторије и нека стави руку на уста. Дете је Бог, па како није Богородица Она која Га је родила? „Ако ко не признаје Свету Дјеву Богородицом, такав је далеко од Божанства“. Ова реч није моја, па ипак је реч моја, јер је примих од оца нашег Григорија Богослова као најбогословскије наслеђе и предање.

О блажени супрузи Јоакиме и Ано, заиста сте свебеспрекорни. Познасмо вас по Плоду утробе ваше, као што негде рече Господ: Познаћете их по плодовима њиховим (Мт. 7, 16). Поживели сте угодно Богу и достојно Оне што се од вас роди. Јер поживевши праведно и целомудрено, породили сте Украс девичанства – Ону која је пре рађања Дјева, и у рађању Дјева, и после рађања Дјева, једина Дјева и Приснодјева, једина и умом и душом и телом Вечнодевствујућа. Јер и требаше да Девственост, произашла из целомудрености, произведе јединог Јединородног Светлосника телесно, по благовољењу Онога који Га је бестелесно родио; Њега, Који не рађа али се вечно рађа, Којега је рођење ипостасно својство.

О! коликих чуда и каквих чудних супротности постаде радионица ова Девојчица: пород од нероткиње, девичанство које рађа, сједињење Божанства и човечанства, страдања и нестрадалности, живота и смрти, тако да у свему и свуда лошије буде побеђено бољим! И све то, о Господе, ради мога спасења! Јер си ме Ти тако заволео да све то ниси преко Ангела ни неког другог створења учинио, него си и прво стварање и ово сада престварање Сам Собом извршио. Због тога певам и хвалим се и сав од радости поскакујем, и опет се враћам ка Извору ових преславних чудеса, и вином весеља испуњен опет ударам у лиру Духа и певам песму божанску, рођенданску.

О, најцеломудрији пару грлица разумних, Јоакиме и Ано! Закон природе – целомудреност сачувавши, ви се удостојисте надприроднога, јер свету родисте Матер Божију Која за мужа не знађаше. Свето и побожно живећи у људској природи, ви сад родисте Кћер изнад Ангела и Ангелима Господарицу. О, Кћери најлепша и најслађа! О, Крине усред трња узрасли, из племенитог и царског корена Давидовог! Тобом се царство обогати свештенством, кроз Тебе дође промена закона, и откри се смисао скриван испод слова, јер свештеничко достојанство пређе са Левитског на племе Давидово. О, Ружо израсла из Јудејског трња, Ти си Мирисом божанским испунила све и сва! О, Кћери Адамова и Мајко Божија! Блажено бедро и утроба из којих Ти произађе. Блажено наручје које Те ношаше и уста која се удостојише Твојих чистих пољубаца, а то су само родитељска уста, да би Ти била у свему и свагда чиста и девствена.

Свети Богородитељи Јоаким и Ана са Пресветом Богородицом у наручју

Данас је почетак спасења света. Кликни Господу сва земљо; певајте и хвалите и веселите се (Пс. 97, 4). Уздигните глас свој, уздигните, и не бојте се (Ис. 40, 9), јер нам се роди Мати Божија код светих Врата Овчијих, из Које благоизволи да се роди Јагње Божије што узе на Се грехе света (Јн. 1, 29).

Играјте горе – разумна бића, и уздигните се до висине духовног созерцања. Јер рађа се најистакнутија Гора Господња, што свако брдо и гору надилази и превазилази, то јест људску и Ангелску величину, од Које Горе изволи да се телесно без руку одсече Камен Крајеугаони Христос – једна Ипостас што раздељене сједињује, то јест Божанство и човечанство, Ангеле и људе, незнабошце и телесни Израиљ у један духовни Израиљ. Гора Божија, Гора богата, Гора украшена; Гора на Којој Бог благоизволи обитавати. Колеоница божанска окружена миријадама Херувима и Серафима, Божанском благодаћу управљанима (Пс. 67, 16-18). Планински Врх светији од Синајског врха, јер га не покрива облак и дим и бура и страшан огањ, него светлосветлећи сјај Духа Пресветог. Јер док тамо на Синају Слово Божје исписа Духом као прстом закон на каменим таблицама, овде се у Дјеви само Слово оваплоти од Духа Светог и Њене чисте крви, и Себе Самога даде нашој природи као најбољи лек за спасење. Тамо је била само мана, а овде – Онај који даје сладост мани.

Скинија она драгоцена и значајна, коју начини у пустињи Мојсије од разноврсне и скупоцене материје, а још пре ње сам шатор оца Авраама, нека се поклоне овој живој и разумној Скинији Божијој. Јер Ова постаде не просто сасуд дејства Божијега, него суштински саме Ипостаси Сина Божијег. Нека одасвуд златом опточени ковчег схвати своју неупоредивост с Њоме, а такође и златна стамна и светиљка и трпеза и све оне старозаветне ствари, јер Њеном прасликом бише почаствоване, као сенке истинског Оригинала.

Данас Књигу нову начини светворачко Божије Слово, Кога Отац из срца изговори и Који ће језиком Божјим као пером бити у Њему написан Духом; којим се Књига даде човеку писменом и он је не прочита (Ис. 29, 1-12), јер не позна Јосиф Марију нити силу ове тајне. 0, најсвештенија Кћери Јоакима и Ане, Која би сакривена од начала и власти и од распаљених стрела лукавога! Кћери одгајена у одајама Духа и сачувана беспрекорном за Невесту Божју и Матер природног Сина Божјег. О, Кћери најсвештенија, у наручју материнском ношена и страшна за све одступничке силе! О, Кћери најсвештенија, млеком из груди храњена и Ангелима окружена! О, Кћери богољубљена, славо оних који Те родише! Тебе зову блаженом сва покољења, као што Ти рече и обистини се (Лк. 1, 48). О, Кћери достојна Бога, Лепото људске природе, Украсе жена, Исправитељко праматере Еве; јер се она од пада исправи Твојим рађањем Христа. Јер ако је прва Ева и довела до преступа, и кроз њу је ушла смрт, и послужила је змији да дође до праоца Адама (1 Мој. 3, 5 – 6), али зато Марија, послуживши Савету Божанскоме, превари преваранта змију и у свет уведе нетрулежност и бесмртност.

О, Кћери увек девствена, Која не потребоваше мужа ради зачећа, јер Онај кога Ти у утроби ношаше има Свог вечнога Оца! О, Кћери пореклом са земље, а у наручју богородитељском држала си Саздатеља! Векови су се такмичили који ће се од њих похвалити рођењем Твојим, ал’ утакмицу векова победи предодређени Савет Бога Који створи све векове, те постадоше последњи први добивши у део Твоје рођење. Заиста си чеснија од сваког створења, јер једино од Тебе Творац узе удео – првину наше природе: Тело Његово од тела је Твога, и Крв Његова од крви је Твоје, и млеко груди Твојих сисао је Бог, и уста се Твоја сјединише са устима Божјим. О, несхватљивих и непојмљивих ствари! Провидећи Те достојном Бог свега света, заволе Те, и заволевши предодреди, и у последња времена приведе Те у биће, и показа Те Богородицу Матер и Хранитељку Сина Свога и Логоса.

Кажу да су супротне ствари лекови за супротне, мада супротно не настаје из супротнога. Јер иако свака ствар чини оно што сама по природи јесте служећи се супротним стварима, то не значи да је по природи и постала од супротнога. Тако, као што грех, наносећи ми смрт преко добра, као такав сам се показа да је врло грешан и погубан (Рм. 7, 13), тако је и Узрочник добара Христос кроз супротне ствари учинио нама оно што је Сам Он по природи. Јер тамо где се умножи грех, тамо и благодат преизобилова (Рм. 5, 20). Да смо ми сачували ону прву заједницу с Богом, не бисмо се ове веће и преславније удостојили. Сада пак, отпавши кроз грех од прве заједнице и општења, јер не сачувасмо оно што добисмо, Божјим састрадањем бисмо помиловани и прихваћени, да сигурна буде заједница и општење. Јер Онај који нас је примио и прихватио моћан је да ово сједињење сачува нераскидљивим.

Јер пошто се у разврату и прељуби исквари сва земља, и народ Господњи духом прељубе одступи од Господа Бога овога (Ос. 1, 2; 4, 1 2 ) , Који га стече мишицом Својом високом и моћном, и изведе га чудима и знацима из дома робства Фараону, и преведе га преко мора Црвенога, и руководи га у облаку дању и у светлости огња ноћу (2 Мос. 13, 14), и срце се њихово обрати у Египат, и поста народ Господњи не више Његов народ, и помиловани поста непомилован, и омиљени не омиљени (Ос. 2, 25); због тога се сада рађа Девојка – сушта противност блуда и прељубе предака. Она се сада Богу заручује, и рађа Божију Милост – Христа. И народ Божји постају они што пре не беху на род Његов, и непомиловани бива помилован, и неомиљени бива омиљен и љубљен. Јер се из Ње рађа Син Божји љубљени, Који је по Његовој вољи (Мт. 3, 17).

Чокот са добрим лозама из Ане произрасте и нама процвета Грозд сладости, Који људима земним точи нектар за живот вечни. Јоаким и Ана посејаше себи у правди и пожњеше плод живота (Ос. 10, 12). Просветлише себе светлошћу познања и Господа Бога потражише, и дође им Плод праведности. Осоколи се земљо и децо Сионова, радујте се Господу Богу вашему; јер прорасте и пролиста пустиња, нероткиња донесе Плод свој (Јоил 2, 21-23). Јоаким и Ана као горе духовне, сладости свима источише (Амос 9, 13). Весели се, Ано најблаженија, јер ти породи Женско, које је Мати Божија, Двер Светлости, Извор Живота; Женско које ће уништити преступ женскиња.

Лице ће овога Женскога умољавати богаташи народни; овој ће се Женској цареви незнабожачки поклонити и дарове ће доносити (Пс. 44, 12). Ово ћеш Женско ти, Ана, Богу Свецару привести, јер је украшена златним украсима – лепотом врлина огрнута и Духа благодаћу окићена. Њена је слава унутра; јер је сваке жене слава муж њен споља покрај ње, а слава је Богородице унутра – Плод утробе Њене.

О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла – да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) – то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Слово Божје да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком – да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке – Бога носеће, и колена – престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге – као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва – Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу.

О, чудо веће од свих чудеса: Жена постаде изнад Серафима! Јер се Бог јави умањен нешто мало мањи од Ангела (Јевр. 2, 7-9). Нека ућути Соломон премудри и нека не говори: Нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). О Дјево Богоблагодатна, Храме Божји свети, Којега духовни Соломон – Миротворац начини и Сам се усели у Њега; Храме, украшени не златом и мртвим камењем, већ уместо злата сија се Духом, и уместо драгог камења има драгоцени Бисер – Христа, Жар Божанства, Којега замоли да се дотакне и наших усана да би и ми, очистивши се, хвалили Га са Оцем и Духом, кличући Му: Свет је, Свет, Свет Господ Саваот (Ис. 6, 3 – 7 ) – једна природа Божанства у Три Ипостаси. Свет је Бог и Отац, Који је благоизволео да се у Теби и из Тебе изврши тајна коју пре векова предодреди. Свет је Крепки, Син Божји и Бог Јединородни, Који Те данас изведе првородну од мајке нероткиње да се Он, као Јединородни од Оца и Првородни све твари, роди јединородан од Тебе Дјеве Матере, Он – прворођени међу многом браћом (Рм. 8, 29), Који најприсније с нама узе од Тебе удела у телу и крви (Јевр. 2, 14). Он Те не произведе од самога оца, нити пак од саме матере, да се једином Јединородном сачува јединорођеност у свему. Јер је Он једини од јединог Оца Јединородни и једини из једине Матере. Свет је Бесмртни, Дух Пресвети, Који Те росом Свога Божанства неповређеном сачува од Божанскога Огња – јер то и Мојсијева купина наговештаваше.

Радујте се Овчија Врата, најсветији храме Божије Матере! Радујте се Овчија Врата, још од предака обиталиште Царице! Радујте се Овчија Врата, некадашњи торе Јоакимових оваца, а сада небу подобна цркво разумног стада Христовог. Твоја је бања некада једном годишње примала Божјег Ангела, који воду замућиваше, и који од болесника први у њу силажаше он се једини од сталне болести ослобађаше (Јн. 5, 2-4). Сада пак, ти имаш мноштво Небеских Војски које са нама хвале Богоматер, овај Бездан чудеса, овај Извор исцељења свега света. Јер Она не прими Ангела служитеља, већ Ангела Великог Савета, Који нечујно као Роса Доброте сиђе на руно и сву природу нашу, оболелу и пропадљивости наклоњену, подиже на здравље без болести и на живот неостариви. Због Њега и онај што у теби лежаше узет, скакаше радосно као јелен (Јн. 5, 8-9). Радујте се, зато, чесна Врата Овчија, нека вам стално расте благодат!

Радуј се Марија, најслађа Кћери Анина! Опет ме ка Теби привлачи љубав. Како да изобразим Твој ход најсмернији? Како ли одећу Твоју? Како пак благодатност лица Твога? Мудрост зрелости Ти имаде у телу младоме; одећу пристојну без икакве раскоши и разнежености; ход спокојан и скроман без било какве разметљивости; панашање озбиљно и благо с кротошћу, мушкарцима неприступно, чему је сведок и страх који Те обузе при Ангеловом необичном поздраву (Лк. 1, 29). Родитељима си била послушна и покорна; са смерним мишљењем и у највишим созерцањима; реч Ти је блага и кротка, из негневљиве душе изговарана. И шта још друго да кажем, него да си Ти – достојно Бога Обиталиште. Зато Те достојно сва покољења прослављају, као одабрану Славу човечанства. Ти си похвала свештеника, укрепљење царева, нада хришћана, многоплодна Младица девичанства, јер се преко Тебе лепота девствености распространи. Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). Благословени су они који Те исповедају Богородицом, а осуђени они који то одричу.

О свештени супрузи, Јоакиме и Ано, примите од мене ову реч рођенданску. О Кћери Јоакима и Ане и Владичице, прими реч слуге Твога грешнога, но који топло љуби Тебе и поштује, и има Тебе – једину Наду радости своје , и Заштитницу живота свога, и Примиритељку Сину Твоме, и сигурни Залог спасења свога. Ти ћеш скинути с мене бреме грехова, и развејати облак што ми ум помрачује, и раскинути привезаност за материјално, и прекратити искушења, и корисно ми руководити живот, и одвести ме вишњему блаженству, а свету ћеш мир подарити, и свима житељима града овдашњега радост савршену и спасење вечно, молитвама оних који Те родише и све пуноће верника Цркве.

Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, Исус Христос, Син Божји, Њему слава и величанство са Оцем и Светим Духом, кроза све векове векова. Амин.

 

РЕЧ НА РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13 – 40 ; 2 Днев. 2, 13 – 14 ; 4, 11. 16 ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! и сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48).

И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм – Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљену палату Слова начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: „Сва је – палата Духа, сва – град Божји, море благодати; сва је лепа, сва – блиска Богу“.[2]

Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци – првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари – свечесних племена – би устројена оживљена палата Цару славе! И као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, – мислим Дјеву: пре рођења (Христа Бога) Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од Ангела и која сада влада над Ангелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства“.[3] – Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.

На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о Њој овакво сведочанство: „Зацело си виша од свих, Дјево чиста!“[4] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер као што Својим рођењем у Витлејему, – а Витлејем значи „дом хлеба“ -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род – Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на Њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила „Слово светије од свих светих“.[5] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела![6] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Архангела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од Серафима, јер је Серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од Херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла Херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели Апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни Ангелу не хте поверити, јер, угледавши Ангела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29 ).

Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је висока, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; – с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, Архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: , Ано, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија“. Стога нема сумње Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад Серафима. О висино, недостижна за људске мисли!

А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: „Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља , тако је Богородици слава унутра, тојест плод утробе њене“.[7] И још свети Дамаскин каже: „О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер – Христа“.[8] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови Херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са Херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: „Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос“;[9] утолико више Дјева Богородица је Херувим, јер у Њој отпочину Христос Телом Својим, и на Њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: „Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт – Матер Своју“.[10] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит[11] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, „као невесту украшену мужу своме“ (Откр. 21, 2); притом палату пространу: „утробу њену учини пространијом од неба“,[12] и у Њу се смести „несместиви Христос Бог“.

Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Слова, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Слово као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети Апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, болесне, гладне, залутале, буром витлане: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена Херувимима и Серафимима и безбројним хоровима Ангела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.

Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, свебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Слова, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.

---

[1]  Ова Беседа Св. Јована Дамаскина налази се у Р. С. 96, 661- 680, али је за овај превод коришћено новије и боље издање (у Атини 1970).

[2] Реч на Рождество Богородице.

[3] Реч св. Јована Дамаскина на Рождество Пресвете Богородице.

[4] Из службе на Ваведење Пресвете Богородице; Канон, ирмос 9.

[5] Акатист Пресветој Богородици, кондак 13.

[6] Акатист, икос 5.

[7] Реч на Рождество Богородице.

[8] Тамо.

[9] Осмогласник мученичан, на стиховање у петак, глас 8.

[10] Служба на Рождество Богородице, 1. стихира на „Господи возвах“.

[11] Знаменити свети писац; помиње се у Делима Апостолским (7, 34); спомен његов 3. октобра.

[12] Литургија светог Василија Великог: О тебје радујетсја …

Контакт

Електронска пошта:

arhangelgavril@yahoo.com

Преподобни Симеон Столпник – земаљски Ангео, небески човек

1. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА СТОЛПНИКА[1]

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

1. септембар - Св. Симеон Столпник, Исус Навин, 40 дјевојака мученица Ираклијских. Фреска из Календара у Дечанској припрати, око 1345.

У земљи Кападокији[2], у селу Сисану, живљаху хришћани супрузи Сусотион и Марта. Њима Бог дарова овај благословени плод сина, коме дадоше име Симеон, и кога по обичају хришћанском крстише. Васпитаваше се он не у књижном учењу него у простоти и незлобивости; али се мудрост Духа Божија усељује и у просте људе и зна неуке избирати, да би посрамила мудровање овога века. Када Симеону, будућем пастиру словесних оваца, бејаше тринаест година, он стаде пасти овце оца свога, чиме се уподоби Јакову, Мојсеју и Давиду, који такође пасијаху овце и бише удостојени божанских откривења. Једном у току зиме, када се овце због великог снега не изгоњаху на пашу, блажени дечак Симеон беше слободан и са родитељима својим оде у недељу у цркву. Пажљиво слушајући шта се пева и чита, Симеон чу свето еванђеље у коме се називају блаженима сиромашни, они који плачу, кротки, чисти срцем, па упита једног чесног старца који стајаше поред њега, шта значе ове речи. Научен Духом Божјим, старац стаде објашњавати Симеону и дуго га поучаваше, показујући му пут ка сиромаштву духа, чистоти и љубави Божјој, и ка врлинском животу уопште, који води савршенству. И добро семе старчевих поука паде на добру земљу: у души Симеоновој тог часа изниче усрдна чежња ка Богу и израсте непоколебљива жеља да пође тесним путем који води к Богу, јер он одлучи у уму свом да без одлагања остави све и крене за чежњом срца свог. Поклонивши се чесноме старцу и благодарећи му за корисно поучење, Симеон му рече: Ти си ми отац и мати, учитељ добрих дела и вођ спасења мога.

Одмах после тога Симеон изађе из цркве, и не свраћајући кући отиде у једно усамљено место, згодно за молитву. Ту он паде на земљу ничице крстолико и с плачем се мољаше Богу да му покаже пут ка спасењу. Дуго лежећи тако и молећи се, он напослетку заспа и виде овакво виђење: копа он неки темељ, и чу глас који му говори: „копај дубље!“ И он стаде копати дубље. И кад преста копати, сматрајући да је довољно дубоко, он опет чу глас који му наређује да копа још дубље. Он поново стаде копати; и кад престаде са копањем, њему и по трећи пут дође глас да продужи са копањем. Најзад чу ове речи: „Престани, доста је! А сада, ако хоћеш да зидаш зграду, зидај трудећи се усрдно, јер без труда ништа успети нећеш“.

Ово виђење зби се на самом Симеону. Он на дубоком смирењу положи такав темељ за изграђивање себе и других, да његове врлине, изгледаше, превазилазе људску природу.[3]

После овог виђења Симеон устаде и оде у један од манастира у његовој постојбини. Игуман тога манастира бејаше блажени Тимотеј. Симеон паде на земљу пред манастирским вратима, и лежаше седам дана без хране и пића, а у осми дан изађе игуман и упита га, одакле је, куда иде, како се зове, није ли учинио неко зло и бежи од руку господара својих. Симеон паде к ногама игуману и са плачем му говораше; Нисам, оче, ја од таквих; никоме нисам учинио зла, него жудим да свим срцем Богу служим. Смилуј се на мене грешног, и допусти ми да уђем у манастир и будем слуга свима. – Провидевши у Симеону Божји позив, игуман га узе за руку и уведе у манастир говорећи братији: Учите га монашком животу и манастирским правилима и уставу.

Примљен у манастир, Симеон се свима покораваше и служаше. За кратко време он научи напамет цео Псалтир. Када му бејаше осамнаест година он би пострижен за инока, и убрзо постаде искусан инок, јер строгошћу свога живота он превазиђе све иноке тога манастира. Братија у манастиру узимаху храну: неки једанпут дневно увече, неки сваки други дан, а Симеон не узимаше хране читаву седмицу.

Родитељи Симеонови две године тражаху Симеона свуда и не могаху га пронаћи, пошто га Бог скриваше. И плакаху много за њим, и толико туговаху, да му отац умре од туге. А Симеон, нашавши себи оца у Богу, свега себе предаде Њему од младости.

Живећи у тој лаври[4], блажени Симеон пође једном ка студенцу да захвати воду. Узевши конопац од кофе, врло јак и оштар, исплетен од палмових врвца, он га тако чврсто омота око нагог тела свог, од врата до бедара, да му се конопац уреза у тело. Након десет дана тело му се загноји од рана, јер се коноп беше зарио до костију, и стаде страховито смрдети, па још и црвима узавре. И братија рекоше игуману: Откуда си нам довео овога човека? Не можемо да га подносимо због смрада што излази од њега; нити ко може стајати близу њега. Када ходи, црви падају од њега; и постеља му је пуна црва.

Чувши то игуман се зачуди; и уверивши се да је тачно све што му је речено, упита блаженог Симеона: Реци ми, чедо, откуда долази овакав смрад? – А Симеон стајаше ћутећи, оборена погледа. Игуман се разгневи и нареди да силом свуку са Симеона горњу хаљину. Тада угледаше да му је власеница сва крвава и да му се коноп урезао дубоко у тело до самих костију. То запрепасти игумана и све присутне. И они са великом муком једва узмогоше скинути тај коноп са Симеона, пошто заједно са њим отпадаше и иструлело месо. А Симеон, јуначки трпећи те болове, говораше: Пустите ме као смрдљивог пса, јер сам ово заслужио грехова мојих ради. – На то му игуман рече: Тек ти је осамнаест година, и какви су то греси твоји? – Симеон одговори: Оче, речено је пророком: у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50, 7). – Чувши овакав одговор игуман се зачуди Симеоновом расуђивању, и дивљаше се што је тако прост младић прожет толиким страхом Божјим. Ипак га стаде саветовати да не мучи себе толико, и говораше му: Није корисно почињати нешто што је сврх силе; доста је ученику да буде као учитељ његов (ср. Мт. 10 , 24).

Много је времена требало да Симеону зарасту ране. А када Симеон оздрави, игуман и братија поново приметише да Симеон опет мучи тело своје; па бојећи се да се не стану угледати на њега нека слабија братија, и тиме сами проузрокују смрт себи, наредише му да иде из манастира. Симеон оде из манастира и дуго хоћаше по пустињи и по горама док најзад не пронађе један безводни бунар у коме живљаху разни гмизавци. Спустивши се у тај бунар, Симеон се стаде молити Богу.

После неког времена игуман једне ноћи виде у виђењу много народа са оружјем и свећама који опколише манастир и питаху: „Где је слуга Божји Симеон? Покажите нам њега, који је тако мио Богу и Ангелима. Ако нам га не покажете, ми ћемо с манастиром спалити и вас. Симеон је већи од вас, и Бог ће преко њега учинити многа чудеса на земљи“.

Пренувши се из сна, игуман обавести братију о свом страшном виђењу и исприча им какав страх претрпе због Симеона. И посла игуман свуда да траже Симеона, па чак и сам крену у тражење. Узевши неколицину од братије, игуман прохођаше пустињу и пештере тражећи подвижника. Наишавши на чобане који пасијаху овце игуман се распита код њих, и сазнаде од њих да се Симеон налази у оном празном бунару. Журно отишавши к томе бунару, игуман викну Симеона: Јеси ли ту, слуго Божји? – Симеон одговори: Оставите ме, свети оци, још мало времена, док не предам дух свој, јер изнеможе душа моја пошто гневљах Бога.

Но монаси га и против његове воље извукоше из бунара и доведоше у манастир. Проживевши у манастиру неко време, блажени Симеон опет тајно оде из манастира и скиташе се по горама и по пустињи. Затим, вођен Духом Божјим он дође на гору у близини села Таланиса, нађе тамо малу келију усечену у стени, и затвори се у њој. У тој келији он проведе три године. Ту се он опомену Мојсеја и Илије који су се постили четрдесет дана, па намисли да и он опроба себе таквим постом. У то време допутова у Таланису епископ те покрајине, по имену Васон, који обилажаше цркве по градовима и селима. Дознавши за блаженог Симеона епископ дође и к њему. Симеон га стаде молити да зазида врата његове келије на четрдесет дана, не оставивши му у келији ништа за јело. Али епископ не хте учинити то, говорећи му: Не треба човек да убија себе безмерним постом, јер је то пре грех него врлина. – На то му преподобни рече: Онда ми, оче, постави хлеб и воду, да их се прихватим ако буде нужде, и тако храном поткрепим мало тело своје.

Епископ Васон пристаде на то: постави у келији хлеб и воду, зазида врата камењем, па оде на свој пут. А кад се наврши четрдесет дана, епископ дође опет к преподобноме, разида зазидана врата келије и обрете преподобнога где као мртав лежи на земљи, а хлеб и вода стоје нетакнути на месту где су били постављени, јер их се велики постник не беше ни дотакао. Узевши сунђер, епископ Васон оми и расхлади уста преподобноме, и чим преподобни мало дође к себи епископ га причести Божанским Тајнама. После тога Симеон узе мало лаке хране, те се поткрепи. О овако великом уздржању преподобнога епископ причаше многој братији на корист. Преподобни пак од тога времена стаде се сваке године тако постити у Свету Четрдесетницу: ништа није јео ни пио него се непрестано молио, двадесет дана стојећи а двадесет дана седећи од труда.

Пошто проведе три године у својој тесној каменој келији, преподобни Симеон се попе на највиши врх горе. И да не би силазио отуда, он једним крајем железног ланца, дугачког десет метара, окова себи ногу, а други крај прикова за камен. Тако везан он све време очи своје упираше на небо и умом се узношаше к Ономе који је изнад небеса. Чувши за преподобнога, сам архипастир Антиохијске цркве блажени Мелетије[5] дође да га посети. Видевши преподобнога Симеона тако прикована, блажени архипастир рече: Човек може и без окова владати собом, и приковати себе за једно место не ланцима него вољом и разумом. – Чувши ово, преподобни Симеон употреби ову поуку себи на корист: скиде са себе окове и добровољно окова себе вољом, обарајући помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије, и поробљујући сваки разум на послушност Христу, да постане добровољни сужањ Исуса Христа (ср. 2 Кор. 10, 4-5).

Слава светог подвижника разнесе се свуда. И стадоше се стицати к њему сви, не само оближњи житељи, него и људи из далеких земаља којима је ваљало превалити пут од много дана.

Неки од њих доношаху к њему своје болеснике, други прошаху исцељење својим болнима на дому, трећи сами беху под искушењима и невољама, четврте мучаху нечисти духови. И нико се од њих није враћао празан, него је сваки добијао оно што је тражио: неки исцељење, неки утеху, неки корисну поуку, неки неку другу помоћ. Сви су се с радошћу враћали својим кућама, славећи Бога. А преподобни, када би исцелио кога, увек је говорио таквоме: Прослављај Бога који те исцели, и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.

Као река стицаху се к преподобном Симеону људи разних народа, племена и језика: Исмаиљћани, Персијанци, Јермени, Грузини, Хомерити, Шпанци, Британци и Талијани. Тако Бог прослављаше онога који Њега прослављаше. И сви ти многобројни људи који се сабираху к преподобноме, тражаху да га се дотакну узимајући благослов од њега. Такво поштовање и узнемиравање постаде теретно блаженоме, и он пронађе чудан начин избављења од људске вреве: одлучи да сазида стуб и стоји на њему, како га се долазиоци не би могли дотицати. И он подиже стуб, и устроји на њему обиталиште од два лакта; и ту живљаше у посту и молитвама. И би први столпник. Стуб беше висок шест лаката, и свети Симеон простоја на њему неколико година. Тада му људи подигоше други столп, висок дванаест лаката. Затим након не мало времена подигоше му стуб висок двадесет и два лакта, а потом – стуб од тридесет и шест лаката. Тако преподобни стубовима разне висине као лествицама пењаше се ка небеском свету, трпећи много на њима од кише, од врућине и од мраза. А храна му беше квашено сочиво[6], – вода. Око стуба људи му подигоше две камене ограде.

O таквом животу светог Симеона чуше свети оци који живљаху по пустињама, и дивљаху се његовом необичном подвигу: јер још нико не беше измислио такво живљење – стајање на столпу. И желећи да испитају каквога је духа, они му послаше овакву поруку: Зашто не идеш путем отаца наших него си измислио неки нови пут? Сиђи дакле са стуба и последуј житију древних пустињака. – Поред ове поруке они дадоше посланицима још и упутство: да Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се послушан, то ће бити доказ да је његов нови начин живота од Бога. Тако и би. Јер када посланици дођоше к преподобном Симеону и саопштише му поруку сабора светих отаца пустињака, он одмах крочи ногом на лествицу желећи да сиђе доле. Видећи то посланици повикаше: Не силази, свети оче, него остани и даље на стубу, јер сада знамо да је тобом започето дело од Бога, који нека ти буде помоћник до краја.

К преподобном Симеону дође и Дон[7], патријарх Антиохијски, прејемник светог Мелетија, и видевши његово живљење удиви се и дуго бесеђаше с њим о стварима корисним по душу. Затим патријарх одслужи свету литургију, и они се обојица причестише Божанским Тајнама. Потом се патријарх врати у Антиохију.

Међутим преподобни се све више и више подвизаваше, оружајући се против невидљивог непријатеља. Тада ђаво, ненавидник свакога добра, претвори се у анђела светла и показа се светоме у близини стуба на огњеним колима, са огњеним коњима, као да силази с неба, и говораше: Чуј, Симеоне, Бог неба и земље посла ме к теби, као што видиш, са колима и коњима, да те као Илију узмем на небо, јер си такву част заслужио због светости свога живота, и већ је дошао час да окусиш плодове трудова својих и примиш венац похвале из руке Господње. Стога похитај, слуго Господњи, да видиш Творца свога и да се поклониш Њему који те створи по лику Своме; а и тебе желе да виде Ангели и Архангели са Пророцима, Апостолима и Мученицима. – Светитељ не распознаде вражију прелест, и рекавши: „Господе, мене ли грешника хоћеш да узмеш на небо?“ подиже десну ногу да стави на огњена кола, и у исто се време прекрсти десном руком; и тог часа ђаво са колима и коњима ишчезе као прах развејан ветром. Тада Симеон познаде ђаволску прелест и кајаше се, а десну ногу којом је хтео да ступи на ђаволова кола он казни тиме што стајаше на њој једној читаву годину дана. Ђаво пак, не подносећи такав подвиг његов, порази ногу преподобноме љутом раном, те сатрули на њој месо а намножише се и црви, и гној са црвима течаше из ране по стубу на земљу. А неки младић Антоније[8] сабираше црве што падаху на земљу, и по наређењу преподобнога опет их ношаше к њему на стуб. А он, трпећи као други Јов, прилагаше црве на рану, говорећи: Једите што вам даде Бог.

У то време кнез сараценски[9] Василик, чувши многе ствари о светом Симеону, дође к њему, и после дуге беседе с њим доби велику корист и поверова у Христа. Угледавши пак црва који беше пао на земљу из ране преподобнога, кнез га узе у руку и отиде. Преподобни га врати и упита: Зашто си у чесне руке своје узео смрдљивог црва који је пао из сатрулелог тела мог? – А Василик, отворивши руку, нађе у њој скупоцени бисер, и рече. То није црв већ бисер. – То теби би по вери твојој, примети преподобни. – И тако Сарацен, примивши благослов, оде дому свом.

После много година мати преподобнога Марта, дознавши за њега, дође да се види с њим, и много плакаше пред вратима. Али Симеон не хте да се види с њом и посла к њој говорећи: Не узнемиравај ме сада, мајко моја; ако заслужимо, видећемо се на оном свету. – Али она још више узажеле да га види. И блажени поново посла к њој молећи је да почека још мало ћутећи. Она леже пред вратима ограде, и ту предаде дух свој Господу. Свети Симеон тог часа сазнаде за њену кончину и нареди да тело њено донесу пред стуб. Угледавши мајку своју он се са сузама стаде молити за њу. Док се он мољаше, свето тело њено се покреташе и лице јој се осмехиваше. И сви који то посматраху дивљаху се, хвалећи Бога. И сахранише је крај стуба светитељева. И светитељ помињаше мајку своју у молитвама својим два пута сваки дан. Ускоро затим људи опет променише стуб светоме и начинише му нови од четрдесет лаката висине. На том стубу преподобни стајаше све до саме блажене кончине своје.

Место на коме преподобни провођаше чудесно живљење своје не имађаше воде у близини, те воду доношаху издалека, због чега се много паћаху људи који долажаху к преподобноме и њихова стока. Видећи те патње због недостатка воде, преподобни се усрдно помоли Богу да подари воду као некада жедноме Израиљу у пустињи. И гле, око четири сата поподне изненада се затресе земља, и раседе се на источној страни од ограде, где се отвори као пећина, у којој се ван сваког очекивања појави вода у изобиљу. Светитељ нареди да се то место раскопа још више седам лаката унаоколо, и одатле стаде тећи вода изобилна.

Једна жена, ожедневши ноћу, попи са водом мајушну змију. Змијица стаде расти у женином стомаку и постаде велика. Од тога лице женино постаде зелено као трава, и многи је лекари лечаху, али је не могоше излечити. Ту жену доведоше к светом Симеону. Блажени рече: „Напојте је овдашњом водом“. Кад се жена напи те воде, из ње изиђе велика змија, која допузи до стуба, и ту одмах препуче.

Неки људи који издалека путоваху к преподобноме, склањајући се од жеге, скренуше с пута под дрво да се мало одморе. Док тамо сеђаху они угледаше где пролази бременита кошута и повикаше к њој говорећи: „Молитвама светог Симеона заклињемо те, застани мало!“ И гле чуда! кошута стаде, јер и звери именом светитељевим постајаху кротке и послушне. Ухвативши кошуту путници је заклаше, одераше јој кожу и спремише себи јело од њенога меса. Али чим почеше јести, они бише кажњени гњевом Божјим, те изгубише људски глас и стадоше рикати као јелени. Онда они трчећи дојурише к светом Симеону, носећи са собом кожу кошутину, као изобличење греха свог. И проведоше они поред стуба две године, и једва се могоше исцелити и проговорити као људи; а кожу од кошуте обесише на стубу за сведочанство о догађају и чуду.

На тој гори где се свети Симеон подвизаваше, не много далеко од стуба угњезди се страшна змија, због које ни трава не растијаше на том месту. Једном се забоде тој змији у десно око треска, дугачка један лакат, и задаваше змији силне болове. И једнога дана змија допузи к стубу преподобнога, и лежећи пред вратима ограде сва се превијаше приклањајући главу као смиравајући се и просећи милост од светог Симеона. И када светитељ погледа на змију, одмах јој треска испаде из ока, и змија остаде тамо три дана, лежећи пред вратима као овца. И сви без икаквог страха долажаху и излажаху, и змија никоме ништа не учини. А када се змијино око потпуно исцели, она оде у своје легло. И сви посматраху и дивљаху се том предивном чуду.

У тој земљи живљаше леопард, звер велик и веома опак, који уништаваше и људе и стоку. И нико се не усуђиваше да пролази поред места где се тај звер беше настанио, јер много зла чињаше околним житељима. Људи дођоше и известише о томе преподобнога. Он нареди да узму земље од његове ограде и воде, па да оно место где се налазио звер издалека обиђу посипајући земљом и кропећи водом. људи послушаше светитеља, и тако урадише. И после не много дана, видећи да се звер нигде не појављује, пођоше да га потраже, и нађоше га мртва где лежи на оној земљи коју узеше од ограде преподобнога и посипаше. И сви прославише Бога.

Но ускоро се у том крају појави други звер, окрутнији од првог, звер словесни – разбојник из Антиохије Јонатан. Он убијаше многе људе на путевима и по кућама, разбојнички их изненада нападајући по насељима и предграђима. И нико га не могаше уловити, иако му многе заседе постављаху крај путева; јер он беше веома снажан и храбар, да нико не беше у стању противстати му. А када се узбуди сва Антиохија и посла војнике да ухвате разбојника, он, не могући се сакрити од многобројне потере, добеже у ограду преподобног Симеона, и ухвативши се за стуб као блудница за Христове ноге, он плакаше горко. И викну к њему са врха стуба светитељ: Ко си, одакле си, и зашто си дошао овамо? – Он одговори: Ја сам Јонатан разбојник; начинио сам многа сваковрсна зла, и дошао сам овде да се кајем за грехе своје.

Док он то говораше, дојурише војници из Антиохије и стадоше викати к преподобноме: Дај нам, оче, непријатеља нашег, разбојника, јер су већ и зверови спремљени у граду да га растргну! – Одговори им блажени Симеон: Дечице моја! нисам њега ја довео овамо, већ Бог који жели покајање његово упути га мени. Ако можете ући унутра ви га узмите, а ја вам га не могу извести, јер се бојим Онога који га посла к мени.

Чувши то и не смејући не само ући у ограду него и ништа рећи против, војници се са страхом вратише и испричаше све у Антиохији. Разбојник пак проведе седам дана покрај стуба, припадајући у молитви к Богу, исповедајући грехе своје и плачући великим плачем. И сви који беху тамо, гледајући његово покајање и плач, бише и сами веома тронути. А кад се наврши седам дана разбојник викну к светоме: Оче, хоћеш ли ми наредити да идем? – А свети отац га упита: Опет ли се враћаш на зла дела своја? – Не, оче, одговори он, него време моје дође. – И тако разговарајући с преподобним предаде дух свој Богу. А кад ученици светога Симеона хтедоше да погребу разбојника покрај ограде, стигоше из Антиохије војне старешине и стадоше викати: Дај нам, оче, непријатеља нашег, због кога се сав град узнемири. – Преподобни одговори: Онај који га доведе к мени, Он исти дође са мноштвом небеских војника и узе га, очишћена покајањем, к себи. Стога ми не досађујте.

Чувши то и угледавши преминулог разбојника, војне старешине се запрепастише и одадоше хвалу Богу који не жели смрти грешника. Вративши се у град они објавише све што чуше од преподобнога и што видеше.

Стојећи на стубу као свећа на светњаку, преподобни отац наш Симеон показа се светлост свету, просвећујући помрачене идолодемонијом народе и упућујући их к светлости познања истинитога Бога. Слава чудесној благодати Божијој која тако дејствоваше у њему! Стојећи на једном месту, свети подвижник приведе к вери многе, као да је проходио сву васељену учећи и проповедајући. Јер као сунце сипаше он зраке врлинског живота свог и слаткоречивог учења, те просвећиваше околне земље. Јер крај стуба његовог могли су се видети Грузини, Персијанци и Јермени где примају свето крштење; Исмаиљћани[10] долажаху у групама, по двеста, по триста, а каткад и по хиљаду људи; они се с криком одрицаху заблуда својих отаца, и доносећи к стубу идоле које су из давнина почитовали и клањали им се, они их крај стуба разбијаху и ногама гажаху; и примивши закон истините вере са медоточивог језика преподобнога оца, и удостојивши се причешћа Божанским Тајнама, они се враћаху с великом радошћу, просвећени светлошћу светог Еванђеља.

Неки сараценски војеначалник Филарх, чији сродник беше раслабљен, моли светитеља да му подари исцељење. Светитељ нареди да раслабљенога донесу пред стуб, и упита га: Одричеш ли се зловерја својих отаца? – Он рече: Одричем се. – И опет га упита светитељ: Верујеш ли у Оца и Сина и Светога Духа? – Раслабљени изјави да верује без икакве сумње. – Тада му светитељ рече: „Устани!“ И тог тренутка устаде младић здрав, као да никада није боловао. А да би убедљиво показао да је младић оздравио, блажени нареди младићу да узме на своје раме војеначалника Филиарха, који беше дебео, и да га однесе у логор, што младић и учини забацивши војеначалника на своја плећа као сноп. Видећи то, сви одадоше хвалу Богу који кроз светитеља Свог твори дивна чудеса.

Преподобни имађаше и дар пророштва: јер за две године унапред он прорече сушу, глад и помор; и још прорече да ће кроз тридесет дана наићи скакавци, – што се све и зби. Једном он у виђењу виде два жезла где се спуштају с неба, и један паде на исток а други на запад. То виђење преподобни исприча присутнима, проричући да ће Персијанци и Скити устати на грчку и римску државу. И многим сузама и непрестаном молитвом преподобни умилостивљаше Бога да одврати Свој праведни гњев и не допусти да та казна снађе хришћане. И умоли Бога о томе: јер сва персијска војска, већ готова за рат, по Божјем промислу одложи свој поход, и за то време настадоше код Персијанаца међусобне распре, те они одусташе од своје намере.

Једном преподобни дознаде да је цар Теодосије Млађи[11] вратио Јеврејима храм који је био предат хришћанима, и одмах упути писмо цару карајући га и претећи му гњевом Божјим, не обазирући се на то што је он цар. Прочитавши писмо цар се уплаши, и нареди да се храм поново преда хришћанима, а градоначелника који му беше саветовао да храм врати Јеврејима смени с положаја, и преподобноме посла молбено писмо у коме га мољаше да му опрости и узнесе за њега молитву Богу. А супругу истога цара, царицу Евдокију, која после смрти свога мужа беше пала у евтихијанску јерес[12], преподобни усаветова својим писмима и у току четири месеца обрати к побожности. По обраћењу свом царица поживе још четири године у покајању, па се удостоји блажене кончине у Јерусалиму, и би погребена у својој задужбини, цркви светог Првомученика Стефана.[13] А цар Маркијан[14], који после Теодосија Млађег ступи на грчки престо, често је тајно посећивао преподобног Симеона и добијао од њега многе корисне савете.

Персијска царица, слушајући о чудесима и светости преподобног Симеона, посла к њему просећи благослов, и доби од њега благословљени јелеј који сматраше за велики дар и чуваше га чесно.

Царица Исмаиљћана, будући нероткиња, посла к преподобноме молећи га да се моли за њу, да би његовим светим молитвама могла постати мајком. Тако и би, јер се она ускоро разреши нерађања и роди сина. Узевши дете, царица крену на пут к преподобноме. Али чувши да женама није могуће долазити к преподобноме, – јер он чак ни мајци својој не допусти да дође к њему, она посла сина свог по слугама својим да га преподобни благослови, говорећи: Ево, оче, плод светих молитава твојих; стога благослови овај плод!

Шта да речемо о неисказаним подвизима преподобнога? Њих је немогуће исказати, јер превазилазе силе људске. Ја се пре свега, вели блажени Теодорит, дивим његовом трпљењу: ноћу и дању он тако стоји, те га сви виде. Догоди се једном да се вратанца и горњи део зида срушише од дотрајалости, те док се то поново не направи и обнови сви су могли гледати светитеља не мало времена. Тада су они посматрали нов и необичан призор: преподобни је или непомичан стајао дуго, или је приносио молитве Богу правећи често поклоне. Неко од присутних прича како је хтео да изброји поклоне које је преподобни правио не престајући: избројао је хиљаду двеста четрдесет и четири, па се уморио гледајући увис на врх стуба и престао бројати. Међутим, светитељ не изнеможе од поклона. Јер узимајући једном у недељу дана храну, и то врло мало и лаку, он постаде лак и способан за честа метанија. Од дугог пак стајања њему се и на другој нози отвори незарастљива рана, и много крви истицаше и з ње. Али га ни то не узможе отргнути од богомислија. Добровољни мученик трпљаше јуначки све. Но једном приликом преподобни би принуђен да покаже своју рану, а ево због чега. Неки свештеник из Арабије, човек добар и богонадахнут, дође к преподобноме и стаде говорити: Питам те у име саме Истине која привуче к себи сав род људски, реци ми, јеси ли човек или бестелесно биће? – Због чега ме то питаш? упита га преподобни. – Због тога, одговори свештеник, што сам слушао о теби да нити једеш, нити пијеш, нити спаваш; а то није својствено човеку, и не може човек живети без хране, пића и сна. – Преподобни онда нареди том свештенику да се попне к њему на стуб, и допусти му да види и опипа рану гнојаву и пуну црва. Видевши рану и чувши да преподобни једе једном у седмици, и то врло мало, свештеник се удиви трпљењу и подвигу светитељевом.

При таквим подвизима, творећи толика чудеса и проводећи тако врлински живот, преподобни беше кротак и смирен, као да је био мањи и непотребнији од свих људи. За све лице његово беше подједнако светло и реч љубавна, како за велможу тако и за роба, како за богатог тако и за убогог и за последњег изрода: јер он не гледаше ко је ко. И сви се не могаху наситити гледања светоликог лица његовог и слаткоречиве беседе његове, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. Имајући дар мудрости, он сваки дан напајаше срца слушалаца реком учења, и многи, одушевљени његовим учењем, остављаху све земаљско и као птице узлетаху високо: једни одлазећи у манастире, други у пустиње, а трећи остајући да живе поред њега.

Свакидашњи устав живота преподобнога Симеона беше овакав: сву ноћ и дан до три сата поподне он је стајао на молитви; после три сата говорио је поуку сабраном народу код стуба; затим је саслушавао потребе и молбе свакога који је дошао к њему, и молитвом исцељивао болеснике; потом је стишавао свађе и спорове људске и заводио мир; а по заласку сунца он се опет предавао молитви. Носећи толике подвиге преподобни није престајао бринути се о миру црквеном: рушећи многобожачко безбожје, оповргавајући јеврејске хуле, искорењујући јеретичка учења; цареве пак и кнезове и све власти својим мудрим и корисним писмима упућивао је ка страху Божјем, ка милосрђу и љубави, и побуђивао их на штићење Цркве Божје, и све је поучавао много душекорисним стварима. Тако проводећи чудесан живот, који изгледаше неиздржљив за природу људску, преподобни се најзад приближи кончини својој када му беше преко сто година од рођења. На столпу је он стајао осамдесет година, како о томе пишу потпуно веродостојни људи, савршен у врлинама, земаљски Ангео, небески човек.

О блаженој кончини преподобнога Симеона овако пише његов ученик Антоније: „Једнога дана, и то у петак, после три сата поподне, када ми очекивасмо од њега уобичајену поуку и благослов, он не погледа на нас са стуба; тако исто и у суботу и у недељу он нам не пружи по обичају своју родитељску реч. То ме уплаши и ја се попех на стуб, и гледам: преподобни стоји погнуте главе као на молитви, а руке му прекрштене на грудима. Сматрајући да он врши молитву ја стајах ћутећи. А затим ступивши пред њега рекох: „Оче, благослови нас, јер народ ево већ три дана и три ноћи стоји око стуба чекајући благослов од тебе“. Али ми он не одговори. Ја му онда рекох: „Зашто, оче, не одговараш твоме чеду које је у тузи? Еда ли те чиме увредих? Пружи ми руку своју да је пољубим“. Али одговора не беше. Стојећи пред њим око пола сата, у мени се појави сумња и ја помислих: да није већ отишао ка Господу? Онда прислоних уво, али се дисање не осећаше, само диван миомир, као од разних дивних мириса, излажаше из тела његова. Тада схватих да се он упокојио у Господу, уплаших се и плаках горко. И приступивши к њему, положих и опремих мошти његове, и целивах му очи, браду, уста и руке, говорећи: Коме ме остављаш, оче? Где ћу чути слатке поуке твоје? Где ћу се наситити ангелске беседе твоје? Какав ћу одговор дати од тебе народу који чека твој благослов? Шта ћу рећи болесницима када дођу овде просећи исцељења? И ко неће заплакати када угледа твој столп празан, без тебе светилника на њему? И када многи дођу издалека тражећи тебе, и не нађу те, неће ли заридати? Тешко мени! сада те видим, а сутра пођем ли на десно или на лево, нећу те наћи!

„Плачући тако над њим, ја од бола душевног задремах, и гле, јави се преподобни као сунце, говорећи: Нећу оставити столп, ни место, ни гору ову благословену. Сиђи и подај благослов народу, јер се ја већ, по вољи Господњој, упокојих; и не казуј им, да се народ не би узрујао, него брзо пошаљи вест о мени у Антиохију. Теби пак потребно је да послужиш на овом месту, и Господ ће ти узвратити по труду твом. – Ја се пробудих из сна и дршћући рекох: „не заборављај ме, оче, у светом покоју твом“, и падох на ноге његове, и целивах свете стопе његове, и узевши руку његову ставих је на очи своје говорећи: „благослови ме, оче!“ и опет плаках горко. Затим уставши отрех сузе, да не би ко сазнао шта се догодило, па сиђох и тајно послах поверљивог брата у Антиохију к патријарху Мартирију[15] извештавајући га о престављењу преподобнога. И патријарх стиже брзо са три епископа, а такође и градоначелник Ардаборије са својим војницима, и мноштво народа не само из Антиохије него и из свих околних градова и села, и из манастира монаси са свећама и кадионицама, и од Сарацена врло многи, убрзо се стекоше као реке, јер вест о смрти преподобнога за један час се разнесе свуда као ветром ношена.

„Патријарх са епископима узиће на стуб, и узевши чесне мошти снесоше их доле и положише поред стуба, док сав народ плакаше. Чак и мноштво птица, на очиглед свију, с криком летијаху око стуба, као да оплакују кончину таквог светилника свота. Свенародно нарицање и кукњава чуло се на даљину око седам потркалишта; а и саме околне горе, поља и дрвеће изгледало је као да тугују и плачу заједно с људима, јер свуда ваздух бејаше сумрачан и ношаху се талши облаци. Ја пак видех јавившег се крај светих моштију Ангела, лице му беше као муња, хаљине као снег, и с њим седам стараца који разговараху; чух и глас њихов, али не разумех шта су говорили, јер ме страх и ужас беху обузели“.

У онај дан у који се престави преподобни Симеон, ученик његов и подражатељ светог живота његовог преподобни Данило[16], који кратко време пре тога намераваше да узиђе такође на стуб крај мореуза Црнога Мора, близу Цариграда, виде на ону страну где се налажаше стуб преподобног Симеона мноштво небеских војски где узлазе са земље на небо, а усред њих узношаху душу светога Симеона сву радосну. И не само преподобни Данило него и блажени Авксентије[17], који из пустиње беше позван на Халкидонски Сабор[18], виде то исто, налазећи се у то време у Витинији.

Када чесне мошти светога Симеона бише положене на припремљену носиљку, патријарх, мислећи да узме на благослов неколико длака из свете браде његове, пружи руку, и рука му се тог часа осуши. И само после усрдне молитве свију за патријарха Богу и угоднику Божјем, рука патријархова постаде здрава. Узевши чесне мошти светога Симеона носише их са псалмима и молитвама у Антиохију, и изиђе сав град у сусрет. А беше ту човек глув и нем четрдесет година. Он чим угледа свето тело преподобнога, одмах му се одреши слух и језик, и павши пред светим моштима узвикну: „Добро си дошао, слуго Божји, јер ево долазак твој исцели ме!“ – Примивши светитељево тело, драгоценије од злата и сребра, Антиохијани га однесоше у велику цркву; и многа чудеса и исцељења биваху на гробу његовом. Кроз неколико пак година Антиохијани саградише цркву у име преподобног Симеона и пренеше у њу свете мошти његове.

Престави се преподобни у време цара Лава Великог[19], 460. године. Цар Лав посла к Антиохијанима, молећи их да му допусте пренеги мошти преподобнога у Цариград; али они, не желећи се лишити таквог заштитника, рекоше царевим посланицима: Пошто град наш нема камене бедеме, јер они падоше, делом разорени царским гњевом, делом разрушени великим земљотресом, ми због тога унесмо свето тело Симеоново, да нам оно буде бедем и заштита.[20]

Остаци стуба Св. Симеона, Алепо Сирија

На оном пак месту где бејаше стуб преподобног Симеона, би подигнута у његово име прекрасна крстолика црква и образован велики манастир. И испуни преподобни обећање своје које изрече ученику Антонију у виђењу, да он неће оставити своје место: јер чудеса и исцељења болних тамо не оскудеваху. А у дан спомена његова сваке године се јављаше велика звезда над стубом и обасјаваше сав крај. О јављању ове звезде сведоче многи историчари, нарочито Евагрије Схоластик,[21] који је виде својим очима. Исти Евагрије пише да то свето место беше неприступно за жене, и строго се пазило да се женска нога не усуди дотаћи се прага, који ни мајци преподобнога не би дозвољено да прекорачи. Говори се да се нека жена обуче у мушко одело, како би неопажено ушла у цркву светог Симеона, и када се дотаче прага црквеног, тог часа паде мртва на леђа. Мада су тамо долазиле и жене, као што пише Никифор[22], но оне се нису усуђивале да се приближе огради него су стајале подаље и молиле се гледајући на стуб. И сви који с вером долажаху, не лишаваху се благодати преподобнога већ добијаху помоћ и разна исцељења, и враћаху се с радошћу, благодарећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Црква Св. Симеона Столпника која је подигнута око његовог стуба недалеко од Алепа, Сирија

————————————

[1] Овога Св. Симеона Столпника треба разликовати од Св. Симеона Столпника Млађег (596. год), који се још зове Симеон Дивногорац (слави се 24. маја). Трећи пак Св. Симеон је Симеон Стари ( 390. године, слави се 26. јануара), али он није био столпник.

[2] Кападокија област у Малој Азији, најпре беше самостална држава; од 393. до 370. пре Христа прво била под влашћу Персијанаца, па затим Македонаца; потом је до 16 год. после Христа имала своје цареве;у 17 години после Христа претворена у Римску провинцију царем Тиберијем и спојена са Понтом и Малом Јерменијом; крајем једанаестог века потпала под власт Турака, под чијом је влашћу и данас. У време преподобног Симеона хришћанство је у Кападокији цветало. Велики учитељи Цркве св. Григорије Богослов, св. Василије Велики и брат његов св. Григорије Ниски родом су из Кападокије.

[3] Блажени Теодорит, епископ Кирски, савременик преподобног Симеона, посећивао је преподобнога за време његовог подвизавања на стубу, и он пише: „Мада о подвизима његовим могу сведочити свима, ипак се бојим да приступим приповедању, да подвизи његови не би изгледали потомцима баснословни и невероватни, пошто превазилазе људску природу“.

[4] Од дубоке старине лавром се називају многољудни и знаменити манастири. Овај назив се појавио најпре у Египту, па потом у Палестини.

[5] Свети Мелетије Антиохијски (360–381) слави се 12. фебруара.

[6] Под сочивом се разуме: пасуљ, грашак, лећа и остало поврће.

[7] Свети Мелетије био антиохијским патријархом од 360. до 381. године, а Домн II или Домнин од 441. до 449. године.

[8] Антоније био је ученик светог Симеона, и написао је његово Житије.

[9] Сарацени – становници Арабије; касније хришћански писци тако називају све муслимане уопште.

[10] Исмаиљћани – потомци Исмаила, сина патријарха Авраама од Агаре.

[11] Царовао од 408. до 450. године.

[12] Евтихије, осуђен Четвртим Васељенским Сабором, учио је да Исус Христос има само једну природу, и то Божанску, док света Црква свагда је признавала и признаје у Исусу Христу две природе: Божанску и човечанску.

[13] Спомен ове свете царице Евдокије празнује се 13. августа.

[14] Царовао од 450. до 457. године.

[15] Мартирије – патријарх антиохијски од 456. до 468. године.

[16] Спомен његов празнује се 11. децембра.

[17] Спомен преподобног Авксентија 14. фебруара.

[18] Халкидонски Сабор или Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године у Халкидону (на малоазијској страни Босфора).

[19] Лав Велики царовао од 457. до 474. године.

[20] Један део моштију светога Симеона би потом пренесен к преподобном Данилу Столпнику, на његову молбу, као што о томе пише у житију преподобног Данила.

[21] Евагрије Схоластик, живео у шестом веку, написао „Црквену Историју“.

[22] Никифор Калист, живео у четрнаестом веку, написао „Историју Цркве“.