ПИТАЊЕ ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА

НОВОЈУЛИЈАНСКА ПОДВАЛА

У делима вере и благочестивости је правило,
што старије, то боље,
или другачије речено – оно што је старо,
то је сама вера.
(Св. Теофан Затворник)

Лицемерје је постало одлика нашег времена. Многима се, на први поглед, чини да живот у Цркви и изван ње тече мање-више спокојно, умерено и уопште речено „тако како треба“ и „туда куда треба“. Међутим, ако мало боље обратимо пажњу, и завиримо испод те обмањујуће маске, пронаћи ћемо и открити цело поприште сукоба, и то оног најжешћег – на живот и смрт.

Једно од попришта те вечите духовне борбе се директно односи на питање Црквеног календара. Новотарци и присталице Ватикана, који воле сами себе да називају „православним пастирима“, на сваки начин покушавају да прикрију и забашуре важност тог питања и теме календара, како би неприметно, „миц по миц“, убедили што више Православних у „неопходност“ преласка на папски латински календар. Веома често се од паписта-екумениста може чути како питање календара „није важно“, или „није канонско“, истовремено лицемерно инсистирајући на својим идејама о промени календара која је, за њих, итекако важна. Тиме само откривају своју лукавост и подметање обмане и заблуде Православнима. На основу свега, јасно и очигледно је, да је признавање папског календара постала „трагична потреба и неопходност“ за било какав даљи напредак у зближавању са латинским јеретицима, ка чему тежи цео екуменистички покрет на челу са Светским савезом цркава (ССЦ).

Секретар за односе Московског Патријархата у сатанској организацији ССЦ, јеретик протојереј Николај Балашов, у интервјуу за часопис „Новости“ изјављује да се поред Руске Православне цркве, јулијанског календара придржавају: Јерусалимска, Србска и Грузијска црква, светогорски манастири, католици источног обреда (украјински унијати) и неки протестанти. Осталих једанаест цркава празнују Божић, Богојављење и остале непокретне празнике заједно са латинима и протестантима (одрекавши се јединства са Православном браћом), по папском григоријанском календару, а када је реч о Васкрсу и целој пасхалији, придржавају се старог календара.

У својој даљој изјави, јеретик протојереј Николај жели да нагласи да је питање Црквеног јулијанског календара само једна од многих културних особености човечијег живота, и ништа више од тога. Истомишљеник Балашова и саборац у екуменистичким контактима, председавајући конференције католичких бискупа Русије Игор Ковалевски, за исте те новине, изјављује да је питање календара зависно од специфичности конкретног географског места на коме верници живе. Он каже: „На пример, Пољска Православна црква празнује Божић по грегоријанском календару, али, на истоку, у Белосточини, где живи већина Православних Пољака, празновање се одржава 7. јануара. Заједно са том Православном већином и католицима источног обреда (унијатима), 7. јануара Божић прослављају и неки руски протестанти.“

Тиме се понавља стара римска прича, коју следе и примењују и слуге екуменизма, да датум празновања Божића нема никакве везе са вером, него је то искључиво везано за особеност неког поднебља у коме се верници налазе. Међутим, према том питању се током времена и историје Цркве нису на такав начин односили светитељи и учитељи Православља.

Тако, на пример, Патријарх Александрије Силвестар, у својој циркуларној посланици Православним Хришћанима западне Европе пише: „Римски нови календар је причинио много зла, јер је произвео немир у Цркви, смутњу у народу, подсмех према Светим Оцима, прелести и заблуде код (духовне) деце, слично јудејству. Римљани кажу да то нема везе са вером, па према томе је нови календар безопасан. О, какве ли тврдовратости синова човечијих! Мало није мало, по Василију Великом, ако чини велику штету. А да ли је то мало, ако се узнемири Црква, услед уздизања (неког човека па макар био и папа) изнад Светих Отаца и презира према Божијим заповестима? Јер сам Бог заповеда: Не помичи старе међе које су поставили оци твоји (Приче 22,28). Поручујем оцима и вођама нашим Источним и Западним да по правди претпоставе древно иноваторском, онако како је једном пресуђено у Цркви Православној да се никакве новине не прихватају и ни од чега древног не одступају. Ако је и малено оно што води ка нечему великом, оно онда није малено, говори Преподобни Јован Дамаскин, него је сувишно, и довело би до губљења силе и колебања Светог Предања Цркве, што нипошто није мала ствар, јер води ка осуди наших старих учитеља (Цркве).“

Календарска реформа замењивања светоотачког јулијанског календара папским грегоријанским, спроведена је у XVI веку у време римског папе Григорија XIII, по коме је нови календар и добио име. Истински разлог реформе лежи у гордости римског понтифа, у његовом уздизању изнад Цркве и Црквеног саборног ума. Са канонске тачке гледишта, латински календар представља још једну њихову новотарију, која није у складу са неприкосновеним учењем Свете Цркве.

Након увођења новог календара, 1582. године, Васељенски Синод на челу са Патријархом Цариграда Јеремијом II, одлучно је осудио римску новотарију, као производ папства, која нарушава Свето Предање Цркве. Следеће године, Патријарх Јеремија II сазива помесни сабор, на коме је, уз учешће Патријарха Александрије Силвестра и Патријарха Јерусалима Софронија VI, и многих других Православних Митрополита и Епископа, грегоријански календар и нова римска пасхалија била анатемисана.

По одлуци Првог васељенског сабора, која се односи на празновање Пасхе, а на које се позива и 1. правило Антиохијског сабора, забрањује се празновање Пасхе са Јудејима. У саборској одлуци се не одлучују од свештенослужења само они који наруше ту одлуку, него и сви они који су у било каквом општењу са прекршиоцима. А 7. апостолско правило гласи: „Ако неки Епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно са Јудејима, нека буде свргнут.”

Заједничко празновање Пасхе Христове са Јудејима су Свети Оци строго забранили, јер је то време када се Православни Хришћани сећају Христових страдања, и када је радост непримерена. Патријарх Александрије Петар каже: „Када је Он (Христос) рекао: Узмите, једите и пијте, није мислио на пасхално јагње, него на Себе, када је пострадао као истинско Јагње на празник (јудејске) пасхе.“ Наша је Пасха велика радост Христовог Васкрсења, и самим тим, није подесно да се празнује ни пре ни заједно са јудејском, јер она долази после јудејске.

Католици су прешавши на нови календар почели празновати Пасху заједно са Јудејима, а некада и пре њих, што је нарушавање тока јеванђелских догађаја и Црквених канона. Не желећи да се повинују канонима александријске пасхалије, јеретици-новокалендарци се чак не уразумљују ни чудом Божијим, које се пројављује сваке године силаском Светог Огња на Гробу Господњем у Јерусалиму, на дан када Православни, по јулијанском календару, празнују Пасху.

У саборној посланици датираној 20. новембра 1583. године пише: „Пошто је црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о Светој Пасхи, (...) које су поштовали Хришћани свих земаља и по којима су празновали - тога ради појавила се саблазан. (...) Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову онако како су нам предати од седам Светих васељенских сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати грегоријанску пасхалију и месецослов, тај - пошто се, као и безбожни астрономи, супроставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби - нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.“

Као што се може видети из Посланице, Сабор анатемише не само оне који мењају пасхалију, него и месецослов (календар), јер су они одувек у Цркви сматрани за нераздвојне. Овај детаљ је веома битан, и запамтимо га, јер ћемо се на њега вратити у даљем следу историјских дешавања. Ту одлуку Сабора су потврдили и каснији Синоди Цариградске цркве одржани 1587 и 1593. године.

Непуних стотињак година касније од поменутог Сабора, када су латински јеретици видели да се прелаз на римску пасхалију и месецослов (календар) не прима код Православних, почели су да убеђују Цариградског Патријарха Кирила I (XVII век), да пређе на нови римски календар. Међутим, Патријарх Кирило I је подсетио језуите да су сви они који следе нову пасхалију и месецослов под анатемом. Тиме је још један латински покушај пропао. Иначе, у то време, Цариград је био под јаком пропагандом латинских јеретика, која је задавала силне проблеме Патријарху Кирилу I.

Пролази још један век, и Васељенски Патријарх Кирило V, у својој циркуларној посланици из 1756. године, спомиње новокалендарце, и то у складу са већ постављеним одређењем Цркве по том питању: „Ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распну и распадну - они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.“

Око три стотине година од првог анатемисања новог календара, Васељенски Патријарх Антим VI и Патријарси: Александрије Јеротеј, Антиохијски Методије и Јерусалимски Кирило у циркуларној посланици из 1848. године, у име Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, још једном подсећају паписте на њихов пад у јерес, услед увођења грегоријанског календара: „Код нас ни Патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих људи – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс 118,18), макар они били папе, или Патријарси, или мирјани, па и Анђео са Неба – анатема му.“

Следеће значајно разматрање питања Црквеног календара се десило 1902-1904. године, на иницијативу Патријарха Цариграда Јоакима III. Уз присутне представнике помесних цркава: Јерусалимске, Руске, Грчке, Србске и Румунске, донешена је једнодушна одлука о одбацивању новокалендарске реформе латинских јеретика. Нешто касније, а у складу са очувањем светоотачке традиције и Светог Предања Цркве, изјаснио се и Сверуски сабор одржан 1917–1918. године. На том сабору је донешена одлука о строгом придржавању традицији старог календара по свим питањима везаним за Црквени живот. При доношењу те одлуке, Сабор се, поред осталог, ослањао и на мишљење познатог историчара и професора Духовне академије у Москви, протојереја Дмитрија Александровича Лебедева, који је изнео доказе (астрономске и канонске) о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару.

На такав начин је невеста Христова – Света, Саборна и Апостолска Црква, сво време, током три и по века од појаве грегоријанског календара 1582. године, непромењено учила своју духовну децу да питање календара представља питање вере, за коју знамо да није подложна никаквим променама и реформама. Због тога је било какав прелазак на папску пасхалију и-или месецослов (заједно или одвојено) анатемисано од стране Православног сабора 1582. године, касније потврђивано неколико пута. Такво је, дакле, одувек било учење и став Цркве по питању било какве промене календара. А онда се, након свих тих примера доследности у исповедању вере, десио велики пад дела Православља.

Већ смо раније видели (и рекли да се тај детаљ запамти) да се анатема Православног сабора из 1582. године односи како на оне који прихвате новокалендарску пасхалију, тако и на оне који прихвате нови месецослов. Самим тим се анатема односи и на оне који су измислили компромисни „новојулијански календар.“ На иницијативу цариградског Патријарха-масона Мелетија Метаксакиса, 1923. године је одржано Свеправославно саветовање, које носи тај назив из чисте амбиције да буде „свеправославно“, док је стварност далеко од тога. На њему су били присутни представници само три помесне Православне цркве: Грчке, Румуније и Србије, док су представници осталих, па и најближих цркава: Антиохијске, Јерусалимске и Александријске, одлучили да не присуствују. Као васељенски Патријарх-масон, Мелетије је председавао седницама овог скупа, коме је присуствовао и англикански бискуп Чарлс Гор, који је, на Мелетијев позив, седео са његове десне стране и узимао учешћа у раду тог скупа.

Ту је донешено решење о преправкама јулијанског календара. Коначни резултат је била некаква хибридна форма календара која није ни Православна, а ни у пуној мери папска. На основу одлука тог скупа, бољшевичка власт у Русији је преваром принудила Патријарха Тихона да изда одлуку о преласку на „новојулијански календар“. То је одмах изазвало протесте у народу, након чега је одлука повучена непуних месец дана након објављивања. Обазирући се на ту наказу, која под рухом благословеног јулијанског календара, потура Православнима папски месецослов, као кукавичје јаје, а знајући да не постоје две истине, стављени смо пред избор између две могућности:

§  Да је Црква три и по века живела у заблуди, па је масон Мелетије Метаксакис, изумитељ „новојулијанског календара“, привео на пут истине.

§  Да је масон Мелетије Метаксакис упао у заблуду и за собом повео и све своје следбенике који су прихватили празновање непокретних празника по папском месецослову, сагласно са „новојулијанским календаром.“

Ми, Православни се између те две могућности нисмо никада двоумили. То питање је одавно решено, будући да смо одувек у потпуности исповедали веру Седам васељенских сабора, као и одлуке Помесних сабора. Свако новотарство и реформаторство по питању вере, где спада и питање календара, одбацујемо, одричемо га се и анатемишемо.

Стојте чврсто и држите Предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом (2. Сол. 2, 15)

ЖИТИЈЕ ОЦА СПИРИДОНА НОВОГ ИСПОВЕДНИКА

ЖИТИЈЕ ОЦА СПИРИДОНА НОВОГ ИСПОВЕДНИКА

Прости и неоспорни од Бога доказ да су сви они који исповеднике Никејског календара називају „расколницима“ и „секташима“ сами сатанисти, и хулитељи на Духа Светога

отац Спиридон Иконому

Када се 1924. у Грчкој догодио новокалендарски раскол, и када су масонске црквене власти уз помоћ државне присиле увеле папски календар у грчку Цркву, свештеник Спиридон Иконому (1845-1927.) био је сеоски свештеник који је служио у храму Рождества Пресвете Богородице у селу Кертезис, у калавритској области. Његова попадија, благочестива мати Ангелики, отишла је Господу много година пре тога и стари свештеник удовац живео је са породицом свога сина. У истом селу живеле су и три његове удате кћери, са својим породицама.

У марту 1924. свештеници су добили енциклику од свог епископа (калавритског), којом је он заповедао да се из богослужбеног круга избаци 13 дана, и да се наредна недеља 10. марта, слави као 23. март.

„Ја то не примам“, рекао је без размишљања благочестиви старац, о. Спиридон, свом саслужитељу, младом о. Димитрију.

„И не бојиш се владике?“, питао га је о. Димитрије.

„Не, не бојим се“.

О. Димитрије се потчинио наредби епископа и почео да служи по новом календару. Отац Спиридон је прешао у гробљанску цркву Успења и наставио да служи тамо, по отачком календару Цркве.

Старчев пример херојског православног противљења расколничкој новотарији одушевио је благочестиве сељане, и црква на гробљу је ускоро постала препуњена хришћанима који су остали верни светоотачком Предању.

14/09/1925 Крест

О. Димитрије, незадовољан јер код њега у храму готово да није остало верника, написао је и послао тужбу епископу у којој се жали да „о. Спиридон изазива раздељење у селу“. Епископ је одмах позвао свештеника Спиридона да се јави у епископију у Калаврити. Тамо је епископ почео да објашњава о. Спиридону какав је „криви пут“ изабрао, а затим да сурово и претећи захтева од њега да се потчини „одлукама Цркве“. Док је владика говорио, благочестиви старац је стајао пред њим мирно, кротко и ћутећи. Када је владика завршио своју реч, старац је одговорио лаконски: „Преосвећени владико, ја под старе дане нећу постати латин“.

И наставио је да служи у црквици на гробљу, по отачком календару. Православној ревности и исповедничкој смелости о. Спиридона и житеља његовог села после тога су почели да подражавају и благочестиви мештани околних села у округу. На празнике је на службу код о. Спиридона долазило мноштво народа, и ту су се исповедали и причешћивали. Многи од свештеника су такође одобравали исповедничку позицију о. Спиридона и само због страха од владике нису се решавали да поступе исто. Ситуација у селу Кертезис је страшно узнемирила епископа. Он се бојао да примером о. Спиридона не следују и други свештеници. Осим тога, сличан проблем је настао и са неким монахињама у два манастира у његовој епархији. Решењем епархијалног суда епископ је ставио о. Спиридона под забрану свештенослужења.

Отац Спиридон је наставио да служи, по отачком календару, и да проповеда верност Предању Цркве.

После тога, епископ се обратио синодалном суду у Атини. И отац Спиридон, старац од 81 године, био је приморан да се упути на далеки и у то време врло тешки и мукотрпни пут до Атине.

Архиепископ Хризостом Пападопулос (који је увео папски календар) и његов Синод су на своме суду позвали старца да се повинује одлукама Цркве и да „не штети својој души“.

Отац Спиридон је на то поново лаконски одговорио: „Али управо због тога, да душу своју не оштетим, свештени синоде, ја се не одричем од Светоотачког календара“.

Пресуда Синодског суда је била: „Лишити чина, и послати у изгнанство у егијалијски манастир Светих Архангела“.

То је била награда за педесетогодишњи јубилеј верног служења Цркви. Осамдесетогодишњег старца одвојили су од деце, од парохије и духовне деце, и, оно што је главно – лишили права да служи Литургију.

У место прогонства старца је, као и сличне опасне криминалце, Јована Златоустог и Максима Исповедника, спроводила жандармерија. Његова жалост била је велика, и није јео готово ништа. Често су га налазили како плаче, с молитвеником у рукама. Игуман манастира, сажаливши се над старцем, измолио је код владике одобрење да промене место прогонства и да га пребаце у други манастир, Лавру Калавритску, који се налазио недалеко од старчевог села.

Али и тамо је било исто. Монаси су често виђали старца како одлази на једну литицу поред манастира која гледа на страну његовог села, и тамо пребива сатима. Јео је све мање и мање, и сасвим је изгубио снагу. Игуман, убојавши се зла, позвао је старчеву децу да га воде да умре кући.

Вративши се у родно село отац Спиридон је легао у постељу, будући већ тешко болестан. Парохијани су долазили његовој постељи а он им је проповедао и заповедао да остану верни Светоотачком календару. Оставио је аманет да га опоје и сахрани старокалендарски свештеник.

У мартовско вече 1927, окружен својом децом и духовним чедима, осамдесетдвогодишњи старац Спиридон предао је душу у руке Сладчајшег Исуса Којем је верно служио пред Његовим Жртвеником дуже од 50 година.

Зазвонила су звона саборног сеоског храма, и сабрала све житеље села, и био је плач велики. Опело су одслужили седам свештеника, који су били пријатељи и духовна чеда старца Спиридона. Сахрањен је као свештеник, поред Успенске црквице на гробљу која је последње три године његовог живота била неосвојива тврђава Православља у борби са новокалендарском шизмом. Село Кертезис је и после његовог упокојења остало упориште ревнитеља Никејског календара.

Свети исповедниче, преподобни оче Спиридоне, моли Бога за нас!

+++

Ко нема ум и срце да разуме ово житије, тај није човек.

Овај старац је старим „синодским мудрацима“ из СПЦ, предвођеним највећим теологом међу Ромима и највећим Ромом међу теолозима, Атанасијем Јефтићем („Заблуде расколника тзв. 'старокалендараца'“), и „новим исповедницима“ - старом новокалендарцу и саслужитељу са папокалендарским шизмојеретицима и унијатима Артемију регенсбуршком, и његовим хорор-епископима, новом исповеднику Никодиму, и проповеднику Антонију тротоарском са духовним чадима – слуга сатанин, проклети погинули расколник, хулитељ на Духа Светога, чији грех ни крв мученичка не би могла опрати.

И они су тако научили жалосне Србе.

Њима говори Господ: „Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“ (Лука 11:52).

И Дух Свети: „Тешко њима, јер путем Каиновим пођоше“ (Јуда 1:11).

И опет: „Тешко онима који зло добрим а добро злим зову, који од таме светлост чине а од светлости таму!”  (Исаија 5:20)

Назвати Добро злом, зло Добром, Светлост тамом а таму Светлошћу - хула је на Духа Светога.

А „Хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем“ (Матеј 12:31-32)

То је хула сатанина. И ако сатани има опроста, тада има и онима који с њим лажу и хуле на Духа Истине.

Евсевије П.

Пренос моштију Светог архиђакона Стефана

2. АВГУСТ

ОТКРИЋЕ И ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА[1]

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

фреска Старо Нагорично 12-14 вв

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил[2], који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих Апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини у новом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: „Лукијане! Лукијане! Лукијане!“ и стаде говорити: „Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, – зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама“. – Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: „Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?“ – Овај одговори: „Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог Апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од Апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових Апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега“. – Презвитер га опет упита: „Где ћемо вас тражити?“ – Гамалил одговори: „Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)“. – Рекавши то, он постаде невидљив.

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. – И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? – Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. – А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! – И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. – Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? – Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. – Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, – обрати се он презвитеру, – отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.

фреска манастира Студеница

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију.[3] Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас Ангела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у Рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

фреска Старо Нагорично 12-14 вв

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас Ангела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: „Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас“.

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? – А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. – Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: „Ја сам с вама, не бојте се!“ Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање Ангела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: „Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору“.

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог великомученика архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на царске колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог „Константинова купатила“[4], стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

---

[1] Његов спомен празнује се још 27. дeцембра; под тим датумом налазн се и његово житије.

[2] Гамалил – знаменити законоучитељ јеврејски, заузимао високи положај у Јерусалимском Синедриону, поштован од целог народа толико да су га називали „слава закона“. Предање говори да је заједно са сином својим Авивом крштен од светих апостола: Петра и Јована.

[3] Ово обретење моштију догодило се 415. године.

[4] Ова купатила су основана Константином Великим, настављена његовим сином Констанцијем, и довршена 427. године Теодосијем Млађим. Сада се називају Тсукур – Хамам.

Глава св. Првомученика и архиђакона Стефана, манастир Ксенофонт

Свети великомученик Пантелејмон

27. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПАНТЕЛЕЈМОНА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

део главе великомученика Пантелејмона, Света Гора - манастир светога Павла

Када цароваше безбожни Максимијан[1], свирепи мучитељ хришћана, и када скоро сва васељена беше покривена тамом незнабоштва и велико гоњење притискиваше свуда верујуће у Христа и многи исповедници пресветог имена Христовог биваху убијани, пострада за Христа у Витинијској покрајини[2] у граду Никомидији[3] и свети великомученик Пантелејмон.

Овај славни међу мученицима страдалац Христов родио се у том граду Никомидији од високородног и богатог оца Евсторгија и од матере Евуле. По вери отац му беше многобожац, ватрено одан идолопоклонству, а мати хришћанка, научена светој вери од прародитеља, и она усрдно служаше Христу. И тако, сједињени телесно, они беху раздвојени духовно: он приношаше жртве лажним боговима, а она приношаше жртву хвале истинитоме Богу. Родивши дете о коме је реч, они му дадоше име Пантолеон, што значи: по свему лав, јер се претпостављало да ће храброшћу бити сличан лаву. Но доцније њему би промењено име у Пантелејмон, тојест свемилостив, пошто према свима беше милостив: бесплатно лечаше болеснике и чињаше милостињу сиротињи, обилно раздајући очево богатство невољнима.

Још измалена мати васпитаваше Пантолеона у хришћанској побожности, учећи га да зна јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и да верује у Њега, и да Му угађа добрим делима, а да се одвраћа од идолопоклоничког многобоштва. И дечко пажљиво слушаше материне поуке и усвајаше их, уколико је то било могуће у његовим годинама. Но, каква штета и губитак! Његова добра мати и учитељица у младим годинама својим отиде ка Господу, оставивши сина још непунолетна и несазрела. После њене смрти дечко лако пође трагом очеве заблуде: отац га често вођаше к идолима и учаше га многобожачком незнабожју.

Затим дечко би дат у граматичку школу. А када с одличним успехом изучи сву световну философију јелинску, отац га даде у медицинску школу једном чувеном лекару Ефросину да изучи лекарску вештину. Оштроуман, дечко лако схваташе све што му је предавано, и убрзо превазиђе своје вршњаке, па мало чиме не беше раван и самом учитељу. При томе он беше добре нарави, красноречив, леп, и на све је чинио врло пријатан утисак; а беше познат и самом цару Максимијану. Јер у то време Максимијан борављаше у Никомидији; мучећи хришћане, он двадесет хиљада њих сажеже у цркви на Божић,[4] и уби светог Антима епископа[5], и многе кроз разне муке предаде на разне смрти. У царску палату овог мучитеља често долажаше лекар Ефросин са лекаријама или к самом цару или к његовим дворјанима, јер тај лекар даваше лекове целом двору царском. А када Ефросин долажаше у дворац, са њим долажаше и младић Пантолеон, пратећи свога учитеља, и сви се дивљаху његовој лепоти и памети. И цар, видевши га, упита: „Откуда је, и чији је син?“ Добивши одговор, цар нареди учитељу да што пре и што боље научи младића лекарској вештини, желећи да га свагда има поред себе као достојног да предстоји цару и служи му. У то време младић већ беше близу пунолетства и зрелости.

још један део свете главе великомученика Пантелејмона се налази у Ιεράς Μονής Παναχράντου-Αγίου Παντελεήμονος Άνδρου

У те дане бејаше у Никомидији стари презвитер по имену Ермолај,[6] који се из страха од незнабожаца скривао са немного хришћана у једном малом и незнатном дому. Пут пак Пантолеонов, којим је он одлазио од своје куће к учитељу и враћао се, водио је поред тог малог дома у коме се крио свети Ермолај. Посматрајући кроз прозорчић младића који је често пролазио туда, Ермолај је по лицу и погледу његовом познао да је он добре нарави; и дознавши Духом да ће младић бити изабрани сасуд Божји, Ермолај једном изиђе у сусрет младићу и замоли га да на кратко време сврати код њега у дом. Смирен и послушан, младић уђе у дом к старцу. Посадивши га поред себе, старац га распитиваше о пореклу и родитељима, о вери и о целокупном животу његовом. Младић му исприча све подробно, и каза му да му је мати била хришћанка и умрла, а отац му је жив и сходно многобожачким законима поштује многе богове. И упита га свети Ермолај говорећи: А ти, добро чедо, којој би вери желео припадати, очевој или мајчиној? – Младић одговори: Мати моја, док беше жива, учаше ме својој вери, и ја заволех њену веру. Но отац, као силнији, приморава ме на незнабожачке законе и жели да ме намести у царској палати у чину блиских и великашких војника и слугу царевих. – Свети Ермолај опет упита: А каквој те науци учи твој учитељ? – Младић одговори: Учи ме науци Асклипија, Хипократа и Галена[7], јер тако хоће мој отац; а и учитељ мој вели да ако ја изучим њихову науку, онда ћу лако моћи лечити сваку болест по људима.

У овим речима свети Ермолај нађе повод за користан разговор, и поче у срцу младићевом, као на доброј земљи, сејати добро семе речи Божјих, говорећи: Веруј ми, добри младићу, истину ти говорим; наука и вештина Асклипија, Хипократа и Галена мале су, и мало могу помоћи онима који им прибегавају. Усто и богови, које почитују цар Максимијан, твој отац и остали незнабошци, ништавни су, и нису ништа друго до бајка и обмана малоумних. Једини пак истинити и свемоћни Бог јесте Исус Христос. Ако будеш веровао у Њега, онда ћеш самим призивањем свечесног имена Његовог моћи исцељивати сваку болест. Јер је Он слепима вид давао, губаве очишћавао, мртве васкрсавао, ђаволе, којима се незнабошци клањају, једном речју из људи изгонио. Па не само Он сам, него су и хаљине Његове давале исцељења: јер жена која је дванаест година боловала од течења крви, чим се дотаче краја од хаљине Његове, одмах се исцели. Али, ко може потанко испричати сва чудесна дела Његова? Јер као што је немогуће избројити песак морски и звезде небеске и капље водене, тако је немогуће побројати чудеса Божија и исказати величија Његова. А и сада је Он крепки помоћник слугама Својим: утешава ожалошћене, исцељује болне, избавља од беде и ослобађа од свих вражјих зала, не очекујући да буде умољен од овог или од оног, него предухићрује молитве и сам покрет срца. Силу пак чинити све то Он даје и онима који Га љубе, а дарује им још и већа чудотворства; напослетку им даје бесконачни живот у вечној слави небеског царства.

трећи део главе светог великомученика, руски манастир на Светој Гори

Слушајући овакве речи светог Ермолаја Пантолеон им вероваше као истинитима, примајући их у срце своје и наслађујући се њима умом својим, и рече светоме старцу: То сам ја много пута слушао од моје мајке, и често сам је виђао како се моли и призива тог Бога о коме ми ти сада говориш.

Од тога дана Пантолеон је сваки дан долазио к старцу и наслађивао се његовим богонадахнутим поукама, и тако напредовао у познању истинитога Бога. И када се враћао од учитеља Ефросина он није одлазио кући својој док претходно не би посетио старца и добио од њега корисне поуке. Но једном када се повраћао од учитеља и мало сврнуо с пута, њему се догоди да наиђе на мртво дете које беше ујела огромна гуја која лежаше ту близу умрлога детета. Видевши то, Пантолеон се најпре уплаши и мало одступи. Затим помисли у себи овако: Сада треба да испитам и дознам је ли истина оно што ми старац Ермолај говори. – И погледавши на небо рече: Господе Исусе Христе, иако сам недостојан да Те призивам, ипак, ако хоћеш да постанем слуга Твој, јави силу Своју и учини да у име Твоје ово дете оживи а гуја угине.

И тог часа дете као пренувши се од сна устаде живо, а гуја се раседе напола и црче. Тада Пантолеон, поверовавши потпуно у Христа, подиже к небу своје телесне и духовне очи и благослови Бога с радошћу и сузама, благодарећи Му што га изведе из таме на светлост познања Свога. Онда журно оде светом Ермолају презвитеру, припаде к чесним ногама његовим просећи свето крштење; и исприча му шта се догодило, како мртво дете оживе силом имена Иисуса Христа, и како црче смртоносна гуја. Свети Ермолај устаде и пође са њим да види угинулу змију; и видевши је он захвали Богу за учињено чудо, помоћу кога Он приведе Пантолеона к Своме познању. Вративши се у дом, он крсти младића у име Оца и Сина и Светога Духа, и одслуживши свету литургију у унутрашњој одаји својој, причести га Божанским Тајнама Тела и Крви Христове.

По пријему светог крштења Пантолеон остаде код старца Ермолаја седам дана, поучавајући се Божјим речима, говореним му кроз старчева уста, и благодаћу Христовом: као са извора пијаше живу воду и појаше душу своју на изобиље плодова духовних. Осмога дана он оде својој кући, и отац га упита: Чедо, где си провео толико дана? Ја сам био узнемирен због тебе. – Свети одговори: Био сам са учитељем у царевом дворцу, лечили смо болесника кога цар веома воли, и нисмо се одмицали од њега седам дана док му не повратисмо здравље.

Ово говораше свети, и говораше не лаж, него под видом приче саопштавајући истину на тајанствен и загонетан начин: јер у уму свом он називаше својим учитељем светог Ермолаја презвитера, под царевим дворцем он подразумеваше ону унутрашњу одају у којој се изврши Божанска Тајна, а болесником именоваше своју душу, љубљену Царем Небеским, која беше седам дана лечена духовних лечењем.

Када сутрадан Пантолеон оде к учитељу Ефросину, овај га упита: Где си био толико дана? – Он одговори: Отац мој, купивши имање, посла ме да га примим, и ја се задржах пажљиво разгледајући све што се тамо налази, јер је купљено веома скупо. – И ово он говораше у преносном смислу о крштењу, које беше примио, и о осталим тајнама хришћанске вере које беше сазнао и које су све неисказано скупоцене, превазилазећи сва богатства, јер су оне крвљу Христовом стечене. Чувши то, Ефросин престаде питати даље.

Блажени Пантолеон беше пун благодати Божје, носећи унутра ризницу свете вере. Он се силно брињаше о оцу свом, како да га изведе из таме идолодемонства и приведе к светлости познања Христова. И разговарајући с њим, он му мудро говораше у причама и питањима: Оче, због чега богови, начињени у стојећем ставу, како су испочетка постављени, тако и до данашњег дана стоје, никада не седају, а они, који су начињени у седећем ставу, до данашњег дана седе и никада не устају? – Отац му одговори: Чедо, твоје ми питање није довољно јасно, те ти не могу на њега одговорити. – А свети, стално постављајући оцу и друга слична овоме питања, учини да овај посумња у своје богове и да постепено распознаје лаж и заблуду идолопоклонства. И отац већ престаде поштовати онако идоле, као што их је раније поштовао свакодневно им приносећи многобројне жртве и клањајући им се, и поче их презирати и не клањати им се. Видећи то, Пантолеон се радоваше што је у оцу свом побудио бар сумњу према идолима, иако није успео да га потпуно одврати од њих. Много пута хтео је Пантолеон да поразбија идоле свога оца, којих беше много у њиховом дому, али се уздржаваше, једно – да не разгневи оца кога по заповести Божјој треба поштовати, а друго – очекујући да сам отац познавши истинитог Бога, узажели да својом руком поразбија идоле.

У то време доведоше к Пантолеону слепца који просаше исцељење говорећи: Молим ти се, смилуј се на мене ослепљеног и лишеног слатког видела; сви лекари, колико год их је у овоме граду, лечили су ме, али ми ни најмање не помогоше, него ми и последњи зрачак светлости, који сам могао видети, одузеше заједно са целокупним имањем мојим; много сам потрошио награђујући их, Међутим од њих добих не исцељење него губитак и штету. – Свети га упита: Када си све имање дао тим лекарима од којих ниси имао користи, шта ћеш онда дати мени ако добијеш исцељење и прогледаш? – Слепац одговори: Последње што ми је остало, нешто мало, све ћу то радо дати теби. – Светитељ на то рече: Дар прогледања и виђења светлости даће ти Отац светлости, истинити Бог, преко мене, недостојног слуге Свог, а то што си обећао мени, немој давати мени него раздај ништима.

Чувши то Евсторгије, отац Пантолеонов, рече Пантолеону: Чедо, не усуђуј се подухватити се ствари коју не можеш урадити, иначе ћеш бити исмејан. Јер шта ти можеш учинити више од лекара, бољих него што си ти, који су га лечили и нису га могли излечити? – Светац одговори: Нико од тих лекара не зна какав лек треба дати овоме човеку као што ја знам, јер постоји огромна разлика између њих и Учитеља мога који ми је открио овај лек. – Отац његов, мислећи да он говори о своме учитељу Ефросину, рече: Чуо сам да је и учитељ твој лечио овог слепца, али му ништа није помогао. – Пантолеон одговори: Почекај мало, оче, и видећеш силу мога лека. – Рекавши то, он прстима додирну очи слепоме говорећи: У име Господа мог Иисуса Христа који просвећује слепе, прогледај! – И одмах се отворише очи слепоме и он прогледа.

И у тај час Пантолеонов отац Евсторгије поверова у Христа заједно са прогледалим човеком, и обојица бише крштени од светог Ермолаја презвитера, и напунише се велике духовне радости о благодати и сили Христовој. Тада Евсторгије стаде разбијати све идоле у дому свом; у томе му помагаше и син његов свети Пантолеон; и пошто их поразбијаше у комаде, они их бацише у једну дубоку јаму, па затрпаше земљом.

чудотворна икона светог Великомученика Пантелејмона, Света Гора

После тога светитељев отац Евсторгије поживе кратко време, па се престави ка Господу. Пантолеон пак, поставши наследник огромног имања очевог, одмах дарова слободу робовима и робињама, пошто их обилно обдари; а имање стаде раздавати потребитима: убогима, ништима, удовицама и сиромасима. Он обилажаше тамнице и, посећујући све који су патили у оковима, он их утешаваше лековима и снабдеваше свима потребама. На тај начин он беше не само лекар рана него и бедноће људске, јер сви добијаху од њега обилну милостињу, и убоги се обогаћиваху његовом дарежљивошћу, а у лечењу му помагаше благодат Божја. Јер њему би дат одозго дар исцељења и он бесплатно лечаше сваку болест не толико апотекарским лековима колико призивањем имена Иисус Христова. Тада се Пантолеон показа да је уствари Пантелејмон, тојест свемилостив, јер и по имену и стварно он свима указиваше милост и никога не отпушташе од себе празна и неутешна; неимућнима даваше помоћ, а болесне лечаше бесплатно. И к њему се обрати сав град са својим болесницима, напустивши све остале лекаре, јер се ни од кога не добијаху тако брза и потпуна исцељења као од Пантелејмона који успешно лечаше и ни од кога плате не примаше. И сав народ слављаше име свемилостивог и бесплатног лекара, а остале лекаре осуђиваху и исмеваху. Услед тога код лекара се појави немала завист и мржња према светитељу; то отпоче још од онога времена када гореспоменути слепац прогледа. А то отпоче на следећи начин.

Једнога дана када тај слепац, који прогледа благодарећи светом Пантелејмону, хођаше по граду, угледаше га лекари, и говораху између себе: Није ли то онај што беше слеп и искаше од нас да га излечимо, и ми не могосмо? а како он сада види? ко и каквим леком га излечи и отвори му очи? – И упиташе њега самог, како је прогледао. И тај човек не сакри да је то учинио лекар Пантелејмон. А они знајући да је он ученик Ефросинов рекоше: Великога учитеља велики ученик. – Међутим они не знаћаху да преко Пантејлемона дејствује сила Христова, и незнајући изрекоше истину да је Пантелејмон велики ученик великога учитеља – Иисуса Христа. Но иако устима лицемерно хваљаху светитеља, они у срцима својим из зависти смишљаху зло и мотраху за њим, тражећи против њега неку кривицу, да би га погубили. И приметивши да он одлази у тамнице и тамо лечи ране сужњима који страдаху за Христа, изађоше пред Максимијана мучитеља и рекоше: Царе, младић за кога си наредио да га науче лекарској вештини, желећи да га имаш поред себе у своме двору, презревши твоју милост према њему, обилази тамнице и лечи сужње, хулитеље богова наших, подједнако с њим мудријашећи противу богова и друге придобијајући за то своје злоумље. И ако ти не погубиш њега убрзо, створићеш себи не малу муку, јер ћеш видети како се многи, преварени његовим учењем, одвраћају од богова. У самој ствари, лекарску вештину којом Пантолеон исцељује, он приписује не Ескулапу[8] или коме другом од богова, него некаквом Христу, и сви које он лечи верују у Њега.

Тако говорећи, клеветници молише цара да нареди да позову слепца, исцељеног Пантолеоном, да би се сам уверио у истинитост њихових речи. Цар одмах нареди да пронађу тог прогледалог слепца. Када га пронађоше и доведоше пред цара, цар га упита: Реци, човече, како Пантолеон исцели очи твоје? – Овај одговори: Призва име Христово, дотаче се очију мојих, и ја одмах прогледах. – А ти шта мислиш, упита га цар, ко те исцели: Христос или богови? – Овај одговори: Царе! Ови лекари које видиш око себе лечили су ме дуго време веома брижљиво, и све ми имање узели, али ми не само ни најмање не помогоше него ми и оно мало вида што имах одузеше, и тако ме потпуно ослепише. Међутим Пантолеон само призвавши име Христово учини те прогледах. Сада ти сам, о царе расуди и реши, ко је бољи и истинити лекар: или Ескулап и остали богови који дуго време беху призивани али ништа не могоше помоћи, или Христос кога Пантелејмон само једном призва и Он ме одмах исцели?

Незнајући шта да одговори на то, цар стаде по обичају свих мучитеља приморавати овога на идолопоклонство, и рече: Не лудуј, човече, и не спомињи Христа, јер је очигледно да ти богови дадоше вид. – Међутим исцељени, ни најмање не обраћајући пажњу на цареву власт и не бојећи се претњи мукама, одговори Максимијану смелије него еванђелски слепац[9], некада изведен од фарисеја на испитивање: Ти си сам луд, о царе! када слепе богове своје називаш даваоцима вида; и сам си сличан њима, зато не желиш да видиш истину.

Напунивши се гнева, цар нареди да га убију мачем. И би одсечена глава добром исповеднику имена Иисуса Христа, и он оде да у незалазној небеској светлости гледа лице у лице Онога кога исповеди на земљи добивши телесни вид. Тело његово свети Пантелејмон откупи од убице и погребе га крај тела свога оца.

После тога цар нареди да позову к њему Пантолеона. Док војници вођаху светитеља к цару, он певаше речи псалма Давидова: „Боже, славо моја, немој мучати, јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише …“, и остало из Псалма 108. И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем Небеским. Гледајући на њега без гнева, цар Максимијан му стаде кротко зборити: Нисам добре ствари слушао о теби, Пантолеоне; кажу да ти силно хулиш и унижаваш Ескулапа и остале богове, а славиш злом смрћу погинулог Христа, и на Њега се надаш, и Њега јединог називаш Богом. Није ти непознато, како сам велику пажњу обратио на тебе и како сам велику милост показао према теби, да те и у моју палату примах, и учитељу твоме Ефросину заповедих да те хитно научи свој лекарској вештини, да би ти неодступно свагда био поред мене; а ти си, презревши све то, отишао к противницима мојим. Уосталом, ја нећу да верујем ономе што се прича о теби, јер су људи навикли да говоре многе неистине. Ја сам те због тога и позвао, да ми ти сам кажеш истину о себи и изобличиш лажну клевету завидљиваца на тебе, приневши великим боговима, као што доликује, жртву пред свима.

Άγιος Παντελεήμων ο Μεγαλομάρτυς και Ιαματικός

Светитељ одговори: Делима треба више веровати него речима, о царе! јер се истина далеко више познаје из дела него из речи. Веруј причама што си чуо о мени, да се ја одричем Ескулапа и осталих богова ваших, а прослављам Христа, јер из дела Његових ја познадох да је Он једини истинити Бог. Ево; чуј бар укратко дела Христова: Он је створио небо, утврдио земљу, васкрсавао мртве, давао вид слепима, очишћавао губаве, речју подизао са одра раслабљене. Шта су слично учинили богови које ви почитујете, не знам; и могу ли учинити? Ако пак хоћеш сада да познаш свемогућу силу Христову, одмах ћеш је видети у самом делу: нареди да овде донесу ма ког болесног човека који лежи на самртном одру и од кога су лекари дигли руке, и нека дођу ваши жреци и призову своје богове, а и ја ћу призвати Бога мог, па који од богова исцели болесника, тај нека буде признат за јединог истинитог Бога, а остали нека буду одбачени.

Цару се допаде овај светитељев предлог и нареди одмах да потраже таквог болесника. И би донесен на одру човек који дуго година беше сав узет и не могаше владати ни једним делом свога тела, и беше као неко неосетљиво дрво. Дођоше и идолопоклонички жреци, искусни у лекарској вештини, и предложише светитељу да најпре он призове свога Христа. Но светитељ им на то рече: Ако ја призовем мога Бога, и Бог мој исцели овог раслабљеног, кога ће онда исцелити богови ваши? Него ви прво призовите богове ваше, и ако они исцеле болесника, онда чега ради и призивати мога Бога?

Тада жреци стадоше призивати своје богове: један Ескулапа, други Зевса, овај Дијану, они друге бесове, и не би ни одјека, ни одзива. И дуго се они трудише у својим богомрским молитвама, али без икаквог успеха. Светитељ пак, видећи њихов узалудни труд, насмеја се. Приметивши да се насмеја, цар се обрати Пантолеону речима: Пантолеоне, ако можеш, призивањем твога Бога учини ти здравим овога човека. – Светитељ на то рече: „Нека одступе жреци“. И они одступише. Тада светитељ приђе одру, па подиже очи своје к небу и стаде се молити говорећи: Господе! услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда Те. Немој одвратити Лица свога од мене; у дан кад сам у невољи, пригни к мени Ухо своје; у дан кад Те призивам, брзо ме услиши (Пс. 101, 2-3), и јави силу Своју пред онима који Те не знају, о Царе сила! јер је све могуће Теби. – Пошто се помоли тако, светитељ ухвати раслабљенога за руку говорећи: У име Господа Иисуса Христа устани и буди здрав! – И одмах устаде раслабљени, и осети снагу у целом телу, и хођаше радујући се, па узевши постељу своју, однесе је кући својој.

Видевши ово чудо, многи од присутних повероваше у Христа, а идолопоклонички жреци шкргутаху зубима на слугу Христовог и говораху цару: Ако овај остане у животу, укинуће се приношење жртава боговима, и ми ћемо бити исмејани од хришћана. Стога, погуби овога што пре, о царе! – Тада цар рече светитељу: Пантолеоне, принеси жртву боговима, да не погинеш бадава. Не знаш ли колико је људи погинуло што не послушаше наредбе наше и одрекоше се богова наших? Зар ниси сазнао како љуто би мучен старац Антим[10]? – Светитељ одговори: Који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу. И када је Антим, стар и немоћан телом, могао поднети жестоке муке за Господа нашег, утолико пре ја, млад и снажан телом, треба да неустрашиво претрпим све муке на које ме будеш ставио. Јер ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети са Њега.

Тада цар нареди да мученика обесе нага на мучилишном дрвету, па да му железним ноктима стружу тело и горећим свећама опаљују ребра. А он, подносећи ове муке, погледа на небо и рече: Господи Иисусе Христе! дођи к мени у овај час, и дај ми трпљење, да бих до краја могао издржати муке. – И јави му се Господ у обличју презвитера Ермолаја, и рече му: Не бој се, Ја сам с тобом. – И одмах слугама мучитељима клонуше руке и постадоше као мртве, те испадоше из њих мучилишна оруђа и свеће се угасише.

На светлопису фреска Светог Пантелејмона, јужни зид припрате хиландарског саборног храма

Видевши то, цар нареди да мученика скину са мучилишта, па га упита: У чему је сила твога чаробњаштва, те и слуге изнемогоше, и свеће се погасише? – Мученик одговори: Чаробњаштво је моје Христос, чија свемоћна сила чини све. – Цар му узврати на то: А шта ћеш радити, ако те ставим на веће муке? – Мученик одговори: У већим мукама већу силу Своју јавиће Христос мој, дајући ми веће трпљење, да би те посрамио. А ја, претрпевши веће муке за Њега, добићу већу награду од Њега.

Тада мучитељ нареди да се у великом казану растопи олово и у њега баци мученик. Када олово стаде кључати, мученика приведоше казану, а он подиже очи своје к небу и помоли се говорећи: Чуј, Боже, глас мој када Ти се молим; од страха вражија избави душу моју. Сакриј ме од гомиле безаконика и од мноштва оних што чине неправду (Пс. 63, 2-3). – Док се он тако мољаше, опет му се јави Господ у облику Ермолаја, и узевши га за руку уђе с њим у казан, и тог часа се угаси огањ и остину олово, а мученик певаше псаламске речи: Ја завапих к Богу, и Господ ме чу. Вечером и јутром и у подне тужим и уздишем, и чуће глас мој (Пс. 54, 17-18).

Присутни се дивљаху чуду, а цар повика: Шта ће ово бити, када се и огањ угаси и олово охлади? Каквом ћу онда муком мучити овог мађионичара? – Присутни предложише: Нека буде бачен у дубину морску, па ће одмах погинути, јер неће моћи омађијати море. – И нареди мучитељ да се то учини. Слуге онда дохватише мученика и одведоше на море; тамо га посадише у чамац, везаше му велики камен око врата, отпловише далеко од обале, па га бацише у море, а сами се вратише на обалу. Када светитељ би бачен у море, њему се опет као и раније јави Христос у облику Ермолаја, и камен о врату мучениковом постаде лак као лист, те се мученик са њим држаше на површини мора не тонући, и иђаше по води као по суву, вођен десницом Христовом као некада Петар, и изађе на обалу певајући и славећи Бога, и ступи пред цара.

Запањен оваквим чудом, цар узвикну: Каква је сила мађиоништва твог, Пантолеоне, те си и море омађијао? – Светитељ одговори: И море се покорава Господу свом и испуњује вољу Његову. – Цар упита: Еда ли ти и морем владаш? – Мученик одговори: Не ја него Христос мој, Саздатељ и Господар свеколике видљиве и невидљиве твари. Он влада како небом и земљом, тако и морем: јер су по мору путеви Његови, и стазе Његове по великим водама (Пс. 76, 20).

После тога мучитељ нареди да се ван града спреми звериње гледалиште, па да мученик буде предат зверовима да га поједу. И слеже се сав град на то гледалиште, желећи да види како звери растржу дивног и невиног младића. На гледалиште дође и цар, и привевши мученика показиваше му прстом зверове, говорећи: Они су спремљени за тебе; зато ме послушај, поштуј своју младост, сажали се на лепоту тела свог, па принеси боговима жртве, да не умреш злом смрћу, раскидан зубима зверова. – Но светитељ изјави да више воли да га звери растргну него да послуша такав лукави савет и наредбу. И њега бацише зверовима. А Господ и ту, јавивши се светитељу у облику презвитера Ермолаја, запуши уста зверовима и учини их кроткима као јагањце, те они притрчаваху к светитељу и лизаху му ноге. Он их глађаше руком, и сваки звер се труђаше да дође под светитељеву руку, те стога потискиваху један другог. Видећи то, народ се дивљаше и громогласно клицаше: Велик је Бог хришћански! нека буде пуштен невин и праведни младић!

Разјаривши се силно, цар изведе војнике са исуканим мачевима против оних који слављаху Христа Бога, те убише многе из народа који повероваше у Христа. А нареди цар да и зверове побију. Видевши то, мученик узвикну говорећи: Хвала Ти, Христе Боже, што не само људи него и зверови умиру за Тебе.

нога светог великомученика Пантелејмона, Ватопед (Света Гора)

И оде цар са гледалишта ојађен и бесан, а мученика врже у тамницу. Побијене пак људе узеше њихови рођаци и погребоше их, а зверови бише остављени да их поједу пси и месождерне птице. Али и ту се догоди дивно чудо: иако ту звериње лежаше много дана, њих се не дотакоше ни пси ни птице, нити се пак лешеви њихови усмрдеше. Дознавши за то, цар нареди да их побацају у дубоку јаму и заспу земљом. Односно мученика пак он заповеди да се начини страшан точак, начичкан оштрим гвожђем. Када за њега привезаше светитеља и стадоше окретати точак, нека невидљива сила одмах изломи точак на парчад, која се разлетеше и смртно ранише многе који стајаху близу, а мученик сиђе с точка читав и неповређен.

И страх спопаде све због таквих чудеса, којима се Бог прослављаше у Своме светитељу. А цар силно запањен упита светитеља: Ко те научи да чиниш тако велика мађионичка дела? – Светитељ одговори: Не мађиоништву него истинској хришћанској побожности научен сам од светог мужа, презвитера Ермолаја. – Цар упита: А где је тај твој учитељ Ермолај? Желимо да га видимо. – А мученик, сазнавши Духом да се Ермолају већ приближио мученички венац, одговори цару: Ако наредиш, ја ћу га позвати к теби.

И пусти цар светитеља, у пратњи три стражара војника, да позове презвитера Ермолаја. Када мученик стиже ономе дому у коме живљаше презвитер, старац чим га угледа упита га: због чега си дошао, чедо? – Мученик одговори: Господине оче, цар те зове. – На то старац рече: Благовремено си дошао да ме зовеш, пошто се приближи час мога страдања и смрти; јер ноћас ми се јави Господ говорећи: „Ермолаје, ваља ти много пострадати за мене, слично слузи моме Пантелејмону“.

Рекавши то, старац радосно пође с мучеником и предстаде цару. Угледавши презвитера, цар га упита за име. А он, казујући своје име не сакри ни веру своју, громогласно објављујући да је хришћанин. Цар га понова упита, говорећи: Имаш ли још кога с тобом исте вере? – Старац одговори: Имам два саслужитеља, истинске слуге Христове, Ермипа и Ермократа.

Тада цар нареди да и њих доведу пред њега. И упита цар ту тројицу служитеља Христових: Ви ли одвратисте Пантолеона од наших богова? – Свети одговорише: Сам Христос Бог наш призива к Себи оне које сматра достојнима, изводећи их из таме идолодемонства на светлост познања Свога. – Оставите сада ваше лажне речи, продужи цар, и понова обратите Пантолеона к боговима, па ће вам се опростити прва кривица ваша, и ви ћете се удостојити части од мене, да ћете ми постати најприснији пријатељи у дворцу моме. – Светитељи одговорише: Како можемо ми то учинити, када и сами хоћемо да умремо са њим за Христа Бога нашега?! Ни он, ни ми нећемо се одрећи Христа, нити ћемо принети жртве глувим и бездахним идолима.

Рекавши то, они сав ум свој обратише к Богу и стадоше се молити, подигавши очи своје к небу. И јави им се одозго Спаситељ, и одмах настаде земљотрес и усколеба се то место. И рече цар: Видите ли како се богови разгневише на вас, те колебају земљу! – Светитељи одговорише: Добро си рекао да се од богова ваших затресе земља, јер они попадаше са својих места на земљу и разбише се, оборени силом Бога нашег који се разгневио на вас.

Док они то говораху дотрча к цару гласник из идолишта и обавести га да сви њихови идоли падоше на земљу и разбише се у прах. А безумни цар, видећи у свему томе не силу Божју него мађиоништво хришћана, повика: Заиста, ако ове мађионичаре убрзо не погубимо, онда ће цео град пропасти због њих. – И нареди цар да Пантелејмона одведу у тамницу, а старца Ермолаја и његова два пријатеља, подвргнувши многим мукама, осуди на посечење мачем. И тако три света мученика: презвитер Ермолај и његови саслужитељи, Ермип и Ермократ, довршивши свој мученички подвиг, заједно предстадоше Светој Тројици у слави небеској. (Њихов спомен је 26. јула).

После погубљења трију светих мученика цар понова изведе преда се светог Пантелејмона и рече му: Ја многе обратих од Христа к нашим боговима, а једино ти нећеш да ме послушаш. Већ и учитељ твој Ермолај са оба пријатеља своја поклони се боговима и жртву им принесе, и ја их одликовах високим звањима у моме дворцу. Поступи и ти тако, да би се с њима удостојио исте части. – Мученик пак, знајући Духом да су свети скончали, рече цару: Нареди им да дођу овамо да их видим пред тобом. – Цар одговори: Нису сада овде, јер сам их послао у други град да приме велико богатство. – Мученик на то рече: Ето, ти си и не желећи рекао истину, послао си их одавде предавши их на смрт, и они су стварно отишли у небески град Христов да приме богатства која око не виде.

Видећи да ни на који начин не може склонити мученика на њихово зловерје, цар нареди да га жестоко бију и, ставивши га на љуте муке, осуди га на смрт: да му се мачем одсече глава а тело сажеже огњем.

Војници онда узеше мученика и поведоше изван града на посечење. Идући на смрт, свети појаше псалам Давидов: „Много пута војеваше са мном, али ме не савладаше. На леђима мојим ораше грешници“, и остало из тога псалма (Пс. 128, 2-3). Када војници изведоше мученика ван града нешто више од једног потркалишта, тада дођоше на место где Господу беше угодно да слуга Његов сконча. Ту они привезаше светог мученика за маслину. Џелат приђе и удари мачем светитеља по врату, али се мач сави као восак, и тело светитељево не задоби рану, јер светитељ још не беше завршио своју молитву. Запањени, војници повикаше: „Велик је Бог хришћански!“ Па, припавши к ногама светитељу, рекоше: Молимо те слуго Божји, помоли се за нас, да се отпусте греси наши које учинисмо према теби по царевом наређењу.

Када се светитељ мољаше, чу се глас с неба, упућен њему, који потврђиваше промену имена његова; јер га Господ уместо Пантолеоном назва Пантелејмоном, јавно му дајући благодат да самилосно прима све који му прибегавају у свакојаким невољама и мукама; и позиваше га Господ на небо. Испуњен радошћу, светитељ нареди војницима да га посеку, а они не хтеше, јер се бојаху и дрхтаху. Тада им светитељ рече: Ако не извршите што вам је наложено, нећете добити милости од Христа мога.

Онда војници приступише и прво целиваше сви тело његово; затим наредише једноме и он одсече главу мученику, и место крви потече млеко. А та маслина тог тренутка се окити родом својим од дна до врха. Видевши то, многи од присутног народа повероваше у Христа.

О овим чудесима која се ту збише би извештен цар; и он нареди да се та маслина одмах посече и исецка, па заједно са телом мучениковим сажеже. Међутим, када се огањ угаси, верници узеше тело светитељево из пепела, неповређено огњем, и чесно га сахранише на оближњем имању учењака Адамантија.

Лаврентије, Васоје и Провијан, мученикови домашњи, који су издалека пратили светог мученика и посматрали сва страдања његова, и чули глас упућен му с неба, написаше његово житије и страдање и предадоше светим црквама у спомен мученика, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.[11]

Свети Великомученик и Чудотворац Пантелејмон (9. август/27. јул), фреска на стубу дечанског параклиса Св. Димитрија, око 1345.

---

[1] Царовао од 305. до 311. године.

[2] Витинија – северозападна област Мале Азије, на обалама Црнога Мора, Босфора и Цариградског Мореуза. Ова област позната је од давних времена; свој назив добила је од Витина, који су се доселили у њу из Тракије. Витинија је била сликовита, плодна и изобиловала стоком. Године 546. пре Христа Витини су потпали под власт Персијанаца, но од 327. год. Витинија је опет постала самостална држава; године пак 75 пре Христа Витинија је, по завештању цара Никодима III, прешла Римљанима, као самостална провинција, са посебним проконзулом. Хришћанство се у Витинији појавило у време апостола (1 Петр. 1, 1). У време Плинија Млађег, који је управљао Витинијом, и цара Трајана (98-117) ту је било много хришћана не само по градовима него и по селима. При Диоклецијану (284-305. г.) у Витинији је било страховито гоњење на хришћане. У четвртом и петом веку у Витинији су држани многи црквени сабори поводом разних јереси.

[3] Никомидија – у старини диван град на обали Мраморног Мора.

[4] Спомен њихов празнује се 28. децембра.

[5] Спомен његов 3. септембра.

[6] Види његово Житије под 26. јулом.

[7] Знаменити лекари у старини.

[8] Грчкоримски лажни бог лекарске вештине: Ескулап или Асклипије.

[9] Јн. 9, 1-39.

[10] Спомен његов празнује се 3. септембра.

[11] Свети Пантелејмон би посечен 27. јула 305. године. У месецослову Василијевом говори се да су се крв и млеко, што су истекли при посечењу светитеља, чували до десетог века и давали исцељење вернима: о томе се говори и у грчком стихованом прологу из дванаестог века. Мошти су биле пренете у Цариград; а одатле већи део пренет у Париз; у четрнаестом веку почивале су у Влахеринској цркви у Цариграду. Део светитељевих моштију налази се сада у Светој Гори у руском манастиру Светог Пантелејмона. Такође један велики део моштију светог великомученика Пантелејмона се чува у светогорском манастиру Хиландару.