Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан

1. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОЗМЕ И ДАМЈАНА, БЕСПЛАТНИХ ЛЕКАРА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети срадалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: „Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити“. – И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.

Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин[1]. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: „Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите“.

Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.

На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35, 36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) – за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола – служи Њему!

Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву – душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.

Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. – Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!

Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!

У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вама проповеданога, који је створио небо и земљу. – Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. – Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!

Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. – И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.

Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.[2]

Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

—————————————–

[1] Цар Карин царовао од 282. до 283. године.

[2] Свети лекари Козма и Дамјан пострадаше 284. године. Спомињу се још и 1. и 25. новембра и 17. октобра.

Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована

28. ЈУНИ

Пренос моштију Светих бесребреника Кира и Јована

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 Свети Кир и Јован, Дечани

Ови свети страдалници, Кир и Јован, пострадаше за Христа тридесет првог јануара,[1] за царовања Диоклецијанова,[2] у граду Конопу, удаљеном од великог града Александрије дванаест потркалишта. После њихове мученичке кончине хришћани тајом узеше њихова света тела и чесно их погребоше. Целебне мошти ових светих мученика бише обретене после дуго времена; управо онда, када правоверни хришћани, победивши идолослужитеље незнабошце, стадоше свуда несметано подизати цркве, нарочито за царовања Теодосија Великог.

КЛИКОМ ОВДЕ МОЖЕТЕ ВИДЕТИ МОШТИ ГЛАВЕСВЕТОГ МУЧЕНИКА КИРА - Грчка, Лутраки

Цар Теодосије Велики[3] победи западног цара Максима[4] са целокупном његовом војском молитвама преподобних отаца који се подвизаваху у пустињама египатским, јер к овим оцима он беше послао нарочите изасланике иштући себи у помоћ њихове молитве. Од ових светих отаца треба поменути једнога, по имену Сенуфија, који се прославио чудесима и обитавао у Скиту. Односно овог оца цар написа александријском патријарху Теофилу, молећи га да му пошаље у Цариград Сенуфија, да се његовим благословом и молитвама наоружа против непријатеља. Вољан да испуни цареву жељу, патријарх Теофил сам отпутова у Скит к преподобном оцу Сенуфију да га умоли, да иде у Цариград к цару Теодосију. Али Сенуфије ни у ком случају не хте да напусти своју келију. Најзад, када му патријархове дуге и упорне молбе додијаше, он узе своју худу расу и штап, подиже их увис окренут истоку, па подигавши очи своје к небу рече: „Господе Боже сила! смирено Ти се молим, дај овој раси и овом штапу ону силу, коју би Ти по милосрђу Свом дао мени када бих отишао тамо“.

Пошто се помоли тако, преподобни Сенуфије предаде патријарху расу и штап, рекавши: „Пошљи ово цару уместо мене и напиши му, да у време битке обуче на себе расу и узме штап у руке, па на челу своје војске неустрашиво крене против непријатеља; и видеће славу Божију“.

Патријарх посла цару расу и штап, и достави му поруку преподобнога. Цар то прими са вером, поступи по речима преподобнога, и однесе сјајну победу над непријатељима. У спомен те победе, а и ради сећања на преподобног Сенуфија, житељи града Александрије извајаше цареву статуу, постављену на високом стубу: Цар је био извајан са монашком расом на себи и са штапом у руци. И сваке године житељи града Александрије свечано прослављаху дан те победе, узносећи благодарност Богу.

Од тога времена, благодарећи све већем и већем ширењу хришћанства, верници стадоше подизати храмове Божје у Алекснадрији и по целом Египту. И када патријарх Теофил узажеле да у Конопу подигне велику цркву у име светих апостола, у то време бише пронађене мошти ових светих чудотвораца Кира и Јована. То се догоди после Теодосијеве смрти, за царовања његовог сина Аркадија. О преносу пак тих моштију пише у житију светог Кирила, патријарха александријског,[5] следеће:

Близу Конопа бејаше место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште – обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за слављење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин,[6] и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.

Треба овде укратко споменути и нека чудеса ових светих мученика Кира и Јована.

У дане свјатјејшег Евлогија, патријарха александријског,[7] син градоначелника Јулијана, по имену Амоније, имађаше по врату страшне шкрофуле, које су с дана на дан опасно расле и претиле му смрћу. Позивани су многи искусни лекари, али му ништа не могоше помоћи. Утучени због тога, отац и син се мануше лекара и прибегоше к светим чудотворцима Киру и Јовану; и отац се крај чесних моштију њихових са сузама мољаше да сину његовом подаре исцељење. Свети мученици, јавивши се у виђењу, наредише младићу, који је био горд на богатство и знатност, да пре свега одбаци гордост своју и да, у знак смирења, помете храм њихов, па да затим начине фластер од воска измешаног са хлебом, и тиме обложе болеснику сав врат и гушу. Чим то би урађено, гуке провалише, и Амоније доби исцељење молитвама ових светих бесплатних лекара.

Но после неког времена овај Амоније, заборавивши на савет светих, поново се стаде гордити, те се опет разболе од друге болести, која га снађе као казна за непослушност. Ова болест беше стомачна, и то тако тешка, да му стомак не могаше уопште примати ни храну ни пиће, те што год је у уста метао, све је одмах повраћао. Стога он поново прибеже к познатим лекарима својим, светим страдалцима Киру и Јовану, молећи се са сузама. А они, јавивши му се у виђењу, најпре га прекорише због гордости његове, па му онда наредише: да скине своје скупоцене хаљине и обуче врећу, и да узме крчаге и носи хладну воду болесној сабраћи и ништима ради утољења жеђи њихове. Када све то Амоније уради савесно, светитељи му се поново јавише и наредише да узме уље из њиховог кандила и восак од свећа што горе код њиховог кивота, па да од тога начини фластер и стави на свој стомак. Поступивши тако, Амоније оздрави.

Неки Александријац Теодор, дуго време слеп на оба ока, би доведен у Манутин к цркви и к целебним моштима светих страдалаца; и ту се усрдно мољаше да се исцели од слепила. Светитељи му се јавише у виђењу и наредише му да иде и умије се на извору који бејаше близу њихове цркве. Он оде, уми се, и када убрусом обриса лице, одмах прогледа, и виде на убрусу као неку крљушт која му беше спала с очију. Он се онда с радошћу врати к цркви, показујући свима на убрусу трагове свога слепила.

Други човек, по имену Калос, који, сагласно своме имену, беше и по животу красан,[8] случајно паде с лествице и сломи голеницу своје ноге на неколико места, и имађаше силне болове. Он призиваше многе лекаре, али никакву помоћ не могаде добити од њих. Стога он са чврстом вером прибеже к овим бесплатним лекарима, Киру и Јовану, и помазавши ногу уљем из њиховог кандила, он тог часа доби исцељење.

Неки Исидор из Мајума[9] боловаше од труљења црне џигерице, због чега и крв испљуваваше. Пошто се никаквим лековима не могаше излечити, он прибеже к целебним моштима ових светих страдалаца. И ови светитељи му се јавише, и то не у саном виђењу него на јави, и дадоше му да поједе парче лимуна. Примајући лимун из њихових руку, он није знао од кога прима, јер је држао да су они од људи који беху дошли на поклоњење чесним моштима мученичким. Када он поједе дато му парче лимуна, одмах му се стомак узмути и он избљува великог црва који му је нагризао црну џигерицу; а свети бесплатни лекари постадоше невидљиви. Исидор, поставши здрав од тога часа, узнесе благодарност Богу и Божјим угодницима.

Неки Мина, начелник града Филопона,[10] разболе се од страшне грознице; усто доби силан затвор, те не могаше обављати природне потребе. Сви лекови, које лекари даваху болеснику, беху без икаквог дејства, штавише оптерећиваху му стомак. И тако се паћаше тај човек две седмице, трпећи љуте болове, и изгуби сваку наду у лекаре. Но сетивши се светих бесплатних лекара, Кира и Јована, Мина нареди да га на постељи носе у Манутин к целебним моштима њиховим. И кад се он са сузама мољаше крај моштију њихових, и мало задрема и заспа, светитељи му се јавише и дадоше једну смокву да поједе. Пробудивши се из сна, он нађе смокву на постељи поред себе, узе је и поједе, и тог часа би исцељен и постаде здрав.

Други Мина, који као древни Асаил беше лак и брз на ногу као срна у пољу (ср. 2 Цар. 2, 18), тако се тешко разболе у ногама, да уопште није могао ходити него је дуго време лежао у постељи са силно отеченим ногама. Онда он нареди да га у постељи носе к светим чудотворцима Киру и Јовану. И када ноге своје помаза јелејем из кандила које је горело код њихових светих моштију, он одмах устаде здрав и хођаше добро исцељеним ногама, благодарећи Бога и свете угоднике Његове.

Жена нека по имену Теодора, једном пијући воду, прогута малу жабицу не приметивши то. И та жабица стаде расти у њеном стомаку. Испрва, док беше малена, жабица јој причињаваше мале болове; а када порасте и постаде велика, жаба је стаде тако страшно мучити да она од силних болова немађаше мира ни дању ни ноћу. Она горко јаукаше и по земљи се ваљаше, али јој нико не могаше помоћи нити пронаћи каква је то болест у ње. Многи мишљаху да њу мучи бес. Најзад је доведоше к овим светим исцелитељима, Киру и Јовану. Они јој се јавише ноћу и наредише јој да наштину попије много воде. И када жена уради то, одмах јој се узбурка стомак, и она избљува велику жабу, и постаде здрава. Сви који то видеше, задивљени слављаху Бога и Његове угоднике.

После жене Теодоре к светом Киру и Јовану прибеже неки човек Теодор. Он не знајући беше попио отров, који му беху дали неки покварени људи, и љуто паћаше од тога, а лекари му ништа не могаху помоћи. Када се Теодор са сузама мољаше за своје здравље, њему се у виђењу јавише свети лекари Кир и Јован и наредише да поједе неку животињицу, која се на грчком зове сколопендра, што значи стонога. Пренувши се од виђења, Теодор се прекрсти, јер сматраше да је то било демонско привиђење. И опет се мољаше светом Киру и Јовану, просећи од њих здравља. Следеће ноћи њему се поново јавише свети бесребрници наређујући му оно исто. Али он и овога пута не поверова, пошто је та животињица пуна отрова а не лека. И по трећи пут би Теодору тако исто јављење светих лекара, али он ни тада не послуша њих, држећи то за ђаволски привид. Најзад, четврте ноћи светитељи се јавише Теодору не у сну него на јави; и сажаљевајући га због тешке болести, они му рекоше: „Зашто не верујеш нашим речима? Устани рано и иди на наш извор, и поједи што тамо нађеш за јело, па ће те то стварно излечити“.

Поверовавши у истинитост овог виђења, Теодор се у свитање упути на извор, и тамо нађе мали краставац на земљи, узе га и стаде га слатко јести. И када последње парче краставца хтеде да метне у уста, он примети да је то задњи део животињице стоноге, јер ту животињицу он беше скоро целу појео у том краставцу. Уплашивши се силно од тога, он баци на земљу то последње парче, па стаде бљувати, и избљува заједно са краставцем и оном животињицом сав отров који беше у њему. И одмах потпуно оздрави и, вративши се у цркву, он се с благодарношћу поклони чесним моштима својих исцелитеља.

Из Вавилона Египатског дође у Манутин к светим чудотворцима нека жена Марија. Она доведе са собом осмогодишњег сина, коме, по дејству ђавола, би извучен језик из уста, и висијаше читав пед. Језик је био већи од обичног људског језика, и имао неки необичан изглед: био је дебео, црн, смрдљив, гадан и непрестано пуштао црне бале. Тај дечко случајно паде на земљу код гроба светих лекара и удари се језиком о мермер који се тамо налазио; и тог часа језик његов, ослободивши се ђаволског ропства, поврати се на своје место и доби обичну величину; и тако постаде здрав тај дечко.

К моштима светих бесребрника би донесен из Египта неки Евгеније, који је патио од водене болести, сав отечен по целоме телу и са стомаком веома надувеним. Њему се свети лекари јавише у виђењу, додирнуше му стомак рукама, и рекоше: „Евгеније! устани и врати се здрав дому свом“. – Пренувши се, Евгеније се одмах ослободи болести, јер сав оток спласну пошто истече вода, и тог часа потпуно оздрави.

Споменувши ово неколико, од многобројних, чудеса светих бесребрника Кира и Јована, прославимо Христа Бога нашег, који им даде такву благодат, слављеног вечито са Оцем и Светим Духом. Амин.

Глава светог мученика Кира, Лутраки - Грчка

—————————————

[1] Под тим датумом налази се и житије њихово.

[2] Владао источном половином Римске царевине од 284. до 305. године.

[3] Царовао од 379. до 395. године.

[4] Управо, Максим је био претендент на царски престо.

[5] Житије светог Кирила под 9. јуном.

[6] То је било око 412. године.

[7] Патријарховао од 579. до 607. године.

[8] Грчка реч калос (=καλος) значи: красан, добар, диван.

[9] Мајум – приморски град у Палестини.

[10] Град у Египту.

Икона Одигитрија

26. ЈУНИ

ЧУДОТВОРНА ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ОДИГИТРИЈА

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Једна од икона насталих на основу првобитне иконе Апостола Луке

Неко време по Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на Апостоле, божанствени Апостол и Јеванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: „Благодат моја нека буде са овом иконом“. – И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса.

Касније свети Јеванђелист Лука посла ту икону у Антиохију[1] к велможи Теофилу, који беше примио веру Христову, и коме свети Лука написа своје Јеванђеље и Књигу Дела Апостолских. И та чудотворна икона, налазећи се у Антиохији, беше побожно и молитвено поштована не само од Теофила него и од свију тамошњих хришћана.

Много година после тога та света икона би пренета најпре у Јерусалим, па затим у Цариград. И то на овакав начин. Царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег,[2] бавећи се у Јерусалиму, узе ту чесну икону и посла је на поклон царевој сестри, светој Пулхерији, као што о томе пише у њеном житију.[3] Света Пулхерија с радошћу и љубављу прими чудотворну икону и постави је у цркви Пресвете Богородице, званој Влахернска.[4] И та чесна икона постаде не мали украс царскога града, јер од ње се изливаху разна чудеса и исцељења. Након доста година та икона би названа Одигитрија, што значи Путоводитељка. Она би названа тако зато што Пресвета Богородица, јавивши се двојици слепаца, сама их доведе у своју Влахернску цркву к чудотворној икони Својој, где се они помолише и потпуно прогледаше.

У време цара Ираклија[5] на грчку царевину једновремено нападоше Персијанци и Скити. Сарвар, војвода персијског цара Хозроја,[6] и скитски кнез, са огромном војском допреше до Цариграда, опседоше га и дуго време мучаху одсекавши га од осталога света. Тада патријарх Сергије, узевши чесне крстове и свете иконе, нарочито чудотворну икону „Одигитрију“, као и ризу Пречисте Богоматере, стаде обилазити градске бедеме, са сузама вршећи литије и молепствија. И по милости Божјој, посредовањем Пресвете Богородице, престоница би на чудесан начин спасена од варвара и Грцима дата славна победа над Персијанцима и Скитима. Јер када патријарх и духовништво, после усрдних молепствија пред иконом Пречисте Богоматере, спустише Њену ризу у воду, море се усколеба и потопи непријатељске лађе; у исто време пометоше се и непријатељи који беху на копну, те их грчка војска без велике муке разби. У спомен овог дивног чуда Пресвете Богородице би установљено да се сваке године у пету суботу Великога Поста чита благодарни акатист Пречистој Богоматери.

Када се након много година појави у Цариграду иконоборска јерес, тада неки православни свештеници ноћу узеше кришом из Влахернске цркве чесну икону „Одигитрију“ и однеше је у манастир Пантократора.[7] Ту је они сакрише у црквеном зиду, упалише кандило пред њом, са сузама се помолише, па је онда зазидаше, да јој се иконоборци не би наругали. И чудотворна икона остаде ту у току многих година, док не изгибоше покровитељи иконоборачке јереси. А када у Цркви наступи мир и свете иконе заузеше своје пређашње место, тада дуго трагаху за чудотворном иконом Пресвете Богородице, званом Одигитрија. Напослетку је, по Божјем откривењу, пронађоше сакривену у црквеном зиду Пантократорова манастира; при томе нађоше где и кандило гори пред њом, које некада беху упалили свештеници што је ту сакрише. Сазнавши да је чудотворна икона Одигитрија пронађена, верни се испунише великом радошћу, па је свечано уз песмопјеније пренесоше на њено пређашње место у Влахернској цркви.

———————————–

[1] Антиохија – град у Сирији, на реци Оронти.

[2] Цар Теодосије II Млађи – царовао од 408. до 450. године.

[3] Спомен свете царице Пулхерије празнује се 10. септембра.

[4] Влахерна – крај у Цариграду, у западном делу града. У време процвата Византијске империје Влахерна је била чувена на целом Истоку својим светињама; нарочито је Влахерна била позната по Богородичиној цркви, подигнутој Лавом Великим (457-474. год.); у његово време у ту цркву била је положена чесна риза Пресвете Богородице, пренета из Палестине; ту су још чувани у златном ковчегу омофор Пречисте Богоматере и део Њеног појаса.

[5] Цар Ираклије – царовао од 610. до 641. године.

[6] Подразумева се Хозрој II, из династије Сосанида; царовао од 590. до 621. године.

[7] Овај се манастир налазио на периферији Цариграда.

Свети свештеномученик Јевсевије

22. ЈУНИ

Свети свештеномученик Јевсевије, епископ Самосатски

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата,[1] који се налазио под влашћу антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара светог Константина[2] у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције.[3] Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.

Када патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски,[4] тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима – првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији светог Мелетија[5] да је правоверан и да се чврсто држи Символа Вере Првог Васељенског Сабора Никејског, свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.

У својству патријарха свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.

Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.[6] Затим подговорише цара, те осуди светог Мелетија на заточење. И свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.

Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови архиепископ свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, епископ одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).

Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.

Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.

Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник.[7] Он поврати светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли – без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.

У то страшно време свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе (једнолична хиротонија), и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.

Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан,[8] при коме свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету светог Јевсевија, свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према светом Мелетију и светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том гореспоменутом сабору антиохијском свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносуштност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, мада лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.

Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент,[9] јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину,[10] претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна Црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан свети Мелетије у Јерменију, свети Пелагије у Арабију, а свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.

Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.

Рекавши то, свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.

Самосаћани пак, дознавши да их је њихов свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).

Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. – Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.

Када се свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.

Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, мада беху без свога пастира (светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом.[11] Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.

После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан.[12] Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: свети Мелетије у Антиохију, свети Пелагије у Лаодикију, свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне – велика срамота.

По повратку на свој престо, свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А. 7, 58-60).

Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије,[13] пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Отца и Сина и Свјатаго Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————–

[1] Самосат – главни град сиријске области Комагене; лежи на западној обали реке Еуфрата; сада – Самсат.

[2] Царовао од 306. до 337. године.

[3] Констанције царовао од 337. до 361. године.

[4] Евдоксије био епископ у Антиохији од 357. до 358. године; у Цариграду од 360. до 370. године.

[5] Спомен светог Мелетија празнује се 12. фебруара.

[6] Савелије, јеретик трећега века, кварећи православно учење о Светој Тројици, тврдио је да Бог има једно Лице: као Отац, Он је на небу; као Син – на земљи; као Дух Свети – у створењима.

[7] Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.

[8] Јовијан царовао од 363. до 364. године.

[9] Цар Валент владао од 364. до 378. године.

[10] Поређење узето из Друге Посланице апостола Петра (2, 22).

[11] Сравни: Данил 9, 27.

[12] Грацијан владао другом половином римске царевине од 375. до 383. год.

[13] Скончао свети свештеномученик Јевсевије 379. год.

Свети свештеномученик Доротеј, епископ тирски

5. ЈУНИ

Свети свештеномученик Доротеј, епископ тирски

У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284- 305. г.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника.[1] Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).

Отишавши из Тира, свети Доротеј дође у Малу Азију, али се и тамо не могаде сакрити од идолослужитеља, пошто га је Бог призивао к мученичком венцу. Он би ухваћен од Јулијанових улака у граду Удском.[2] Претрпевши ту разноврсна мучења и тешка страдања, он у мукама предаде блажену душу своју у руке Господу Христу, у сто седмој години свога живота. Пострада 361. године.

Пошто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети Доротеј је, као врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома важне за хришћане, и то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Између осталога он је саставио житија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. И сада, будући сам записан у књизи живота, он борави на небу са оним светитељима, чије је животе описао.

——————————————

[1] Царовао од 361. до 363. године.

[2] Удски град или Уд налазио се у малоазијској покрајини Мизији.

Преподобни Козма Мајумски, писац канона

12. ОКТОБАР

Свети Козма, епископ Мајумски, писац канона

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

фреска манастира Грачаница

Родитељи светог Јована Дамаскина,[1] који живљаху у граду Дамаску, узеше у свој дом једно мало хришћанско сироче по имену Козму, родом из Јерусалима, које врло рано беше остало без родитеља. Побожни и сиромахољубиви, родитељи светога Јована Дамаскина усинише малог Козму, и васпитаваху га заједно са својим сином Јованом. Богат и угледан, родитељ светога Јована Дамаскина доведе у свој дом врло ученог и мудрог учитеља, који се такође звао Козма, и повери му оба дечака, Јована и Козму, да их учи књизи. Овај их учитељ научи свој мудрости Божанској и људској. Бистри и приљежни, они за кратко време изучише књижевност и философију, усто астрономију, музику и геометрију. Божанско пак Писмо изучаваху свим срцем. Због тога они постадоше цењени и поштовани од свију. Зрела разума и у зрелим годинама, они напустише ташти свет и обојица одоше у лавру светог Саве Освећеног и постадоше монаси.

Узевши на себе монашки јарам, Козма се чврсто подвизаваше, и својим животом и богомудрошћу он засија у Цркви Христовој као звезда на небеском своду. Помагао је светом Дамаскину у састављаwу Осмогласника. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу.[2] Касније свети Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског.[3] Као епископ он богоугодно пасијаше своје стадо на спасоносном пашњаку Христовом и доживевши дубоку старост он се мирно упокоји у Господу.[4]

——————————————

[1] Св. Јован Дамаскин – један од најзнаменитијих хришћанских песника и богослова, преставио се 776. године. Спомен његов Црква празнује 4. децембра.

[2] Св. Козма написао дивне каноне на Успеније Пресвете Богоматере, Божић, Крстовдан, Сретење (са стихирама), Педесетницу, трипеснеце на понедељак, уторак, среду и петак Страсне Недеље. Исто тако свети Козма је саставио ону изузетно богонадахнуту песму у част Пресвете Богоматере: „Честњејшују херувим“…; затим: канон на Велики Четвртак, икос и 14 кондака на Успеније Богоматере, каноне: праведноме Јосифу, цару Давиду, великомученику Георгију, Григорију Богослову; саставио je и још неке друге црквене песме. Односно песме „Честњејшују херувим“ постоји овакво црквено предање: Ова песма је била врло пријатна Пресветој Богомајци, и Она се јавила светом Козми и радосна лица рекла: „Пријатне су ми твоје песме, али ова ми је пријатнија од свих других; пријатни су ми они који певају духовне песме, но никада им ја не бивам тако блиска него кад певају ову нову песму твоју“. Поред тога познати црквени историчар XIV века Никифор Калист пише да су многи, способни за созерцавање духовних ствари, често виђали Пресвету Богомајку како благосиља оне који певају ову песму.

[3] Мајума – пристанишни град Палестине, недалеко од Јерусалима. Св. Козма, против своје воље, изабран од сабора и постављен за епископа од стране Јерусалимског патријарха Јована V, око 735. године. И као епископ он је одржавао присне братске везе са светим Јованом Дамаскином.

[4] Свети Козма Мајумски скончао око 787. године.

Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда

4. ЈУНИ

Свети Митрофан, Први патријарх Новога Рима-Цариграда

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

Први Васељенски Сабор, патријарх Митрофан са леве стране светог цара Константина, фреска манастира Дечани  

Свети отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара – хришћанина. Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат римског цара Прова.[1] Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа. А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ богоугодан и свети човек Тит:[2] код њега се настани Дометије са својим синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби његов епископски престо.[3] После кончине блаженог епископа Дометија, на епископски престо ступи његов син Пров.[4] По престављењу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а брат Провов.

У то време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га одведе са собом у Рим.

Убрзо после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача, називао Константинопољ, а као престоница царева – Цариград. Преместивши престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом Константинопољским.

У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.

По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец.[5] – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе;[6] и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.

Тако светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја који је прошао небеса – Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.

———————————————

[1] Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.

[2] Св. Тит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.

[3] Дометије био епископ Византије од 272. до 303. године.

[4] Пров епископствовао од 303. до 315. године.

[5] После св. Митрофана патријархом цариградским стварно би св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.

[6] После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.