Свети Ахилије Лариски

15. МАЈ

Свети Ахилије Лариски

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

фреска светог Ахилија у истоименој цркви, задужбина краља Драгутина

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе[1]. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: „Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?“ Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: „А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена“. И јелај заиста потекне на удивљење свију.

Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу. 

црква светог Ахилија, Ариље - Рашки стил, задужбина краља Драгутина

————————————————

[1] Лариса – град у Грчкој, на граници Тесалије, лежи на реци Пенеји.

Речи живота вечног

Свети Игњатије Брјанчанинов

ДУХОВНИ САВЕТИ

О читању духовних књига које одговарају нашем стању

Настојте да читате књиге Светих Отаца које одговарају Вашем начину живота, да бисте могли не само да се дивите отачким списима и да се наслађујете читајући их, но и да би сте могли да их примењујете у стварности. Хришћанин који живи у свету треба да чита дела великих светитеља који су писали за народ, који су учили световним врлинама хришћанским што пристоје онима који проводе живот занимајући се материјалним стварима. Другачије је штиво за иноке у општежићу: они треба да читају Свете Оце који су написали поуке за тај начин живота. А већ је другачије читање за безмолвнике (молитвене тиховатеље) и отшелнике. Учење врлина које не одговарају начину живота чини живот бесплодним. И живот се траћи узалуд, а врлине пропадају, душа не може дуго да их задржи код себе, мора ускоро да их напусти, јер оне не одговарају његовим могућностима. Такво упражњавање узвишених врлина које превазилазе снаге и способности неретко повређује душу неисцеливо, растројава је за дуже време, понекад за сав живот, чини је неспособном за подвиг побожности. Господ је заповедио да се „вино ново“‘, то јест узвишене врлине и подвизи, „уливају у мехове нове“, то јест да се препуштају подвижницима који су већ сазрели у побожном подвигу, који су обновљени и просвећени благодаћу. Он је забранио да се улива вино ново у мехове старе, да се поправља стара хаљина новом закрпом. Немојте мислити да ће Вам узвишени подвиг, за који Ваша душа још није сазрела, помоћи. Не, он ће Вас пре растројити. Треба да га оставите, а у души Вашој ће се јавити униније, безнађе, помраченост, окорелост. У таквом расположењу Ви ћете себи допустити већа нарушавања закона Божјег, него што су била она у која сте западали раније. „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину, јер ће од тога гора рупа бити„.

И за све иноке уопште и за хришћане који живе у свету, најкорисније штиво је Нови завет, а нарочито Јеванђеље. Али њега треба читати са смирењем, не дозвољавајући себи сопствена тумачења, већ се руководећи тумачењем Цркве.

Замке вражје. Пут живота

Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ спасења човечијег труди се да измами мисао нашу из пристаништа истине различитим сенкама истине. Он зна моћ те замке. Та замка изгледа ништавна неискусном погледу, ум се прилепљује за њу радозналошћу, високопарним, светим називом којим је обично прикривена провалија…

Тако лаковерни славуј, изузетно љубопитљива птичица, бива примамљиван храном разбацаном под мрежом и свагда запада у тешку невољу. Погубна мисао је лажна: она уводи душу у помрачење, самообману, чини је сужњем господара овога света. „Истина ће вас ослободити„, рекао је Спаситељ, а очигледно је да нас лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога века и света. Желим да будете слободни, да вид душе Ваше буд чист и непомрачен, да разум Ваш буде прожет светлошћу истине и да излива светлост благодатни на сав живот Ваш, на сва дела Ваша. „Ако око твоје буде здраво, – рекао је Господ, – све ће тело твоје светло бити„. Треба чувати ум, настојати да он непрестано пребива у истини. Желим Вам то најискреније од срца. Желим Вам то од срца које болно страда. Оно болно страда зато што сада ретки, веома ретки остају верни истини, то су они који су погнули ум и срце благом његовом јарму и бремену лаком, који су се потчинили, са свом простотом и покорношћу, Христу и Светој Његовој Цркви. „Спасавајте се„, говори свети апостол Петар, „од овога поквареног рода„. Клоните се пута широког, по коме скоро сви корачају. Изаберите за себе невоље, које Вам шаље Промисао Божји, заволите тескобе, по којима је премудри Промисао, Промисао Божји који Вас спасава, прокрчио стазу за земаљско Ваше странствовање. А невоље и тескобе Ваше и стазу трновиту живота земаљског учините себи пријатним, сладосним. На који начин то учинити? Предајући се вољи Божјој, славословећи Промисао Божји, увиђајући ту вољу и тај Промисао у свему што се догоди са Вама, благодарећи Богу за све што Вам се деси и жалосно, и радосно. Време је да се започне живљење истински хришћанско, скопчано са распињањем свих осећања, жеља и мисли на крсту заповести и учења Христових. Ускоро, док удариш дланом о длан прохујаће земаљски живот, већ је спремна за сваког човека вечна плата његова за кратковремени живот његов, за дела његова, за начин мишљења његов, за осећања његова.

Невоље су од Господа ради нашег исправљања

Човек је као трава, и треба ли много да буде покошен? Један тренутак може сасвим да скрха његово здравље и обори тело или у гроб, или на одар мучне и дуготрајне болести. Јеванђеље нас учи да нас никаква невоља не може снаћи без воље Божје, учи нас да благодаримо Богу за све невоље које нам долазе на Његов миг. Са болесничког одра приносите благодарење Богу, као што га је приносио са хрпе смећа смрдљивим крастама прекривени Јов. Благодарењем се ублажава љутина болести. Благодарењем се болеснику пружа духовна утеха. Упућено и наслађено благодарењем, срце се обнавља силом живе вере. Озарен изненада светлошћу вере, ум почиње да сазерцава чудесни Промисао Божји, неуморно бдијући над свиме што је створено. Такво сазерцање доводи до духовног усхићења: душа почиње обилно да благодари, да славослови Бога, почиње да велича Његов Свети Промисао, да предаје себе Његовој светој вољи. Одар болести често бива место Богопознања и самопознања. Страдања тела често бивају узрок духовних наслада, а одар болести орошава се сузама покајања и сузама радости у Богу. За време болести испрва ваља себе принудити на благодарење Богу, а када душа окуси сладост и спокој који јој је пружен благодарењем, сама хита у њега, као у пристаниште. Хита она тамо, бежећи од тешких валова роптања, малодушности, туге.

Кратак је човечији живот. Једино корисно занимање на земљи јесте познање Христа

У осами наилазе чудне мисли. „Ухо безмолвника чује“, рекао је један свети пустиножитељ. И у мојој ништавној усамљености наилазе ми мисли, које снажно делују на ум својом живом истином. Недавно сам размишљао о краткоћи земаљског живота човековог. Изненада живот ми се учинио већ тако кратким, да ми се остало време мог земаљског живота учинило као већ прошло. Још ћу живети и шта ћу угледати на земљи? Ништа: исте оне врлине и исте оне страсти које су се до сада јављале преда мном у разноликим костимима и чиновима, појављиваће се и убудуће. Тако исто врлина ће се тихо пробијати између људи, непримећивана, прогањана од њих. Тако исто порок ће се прикривати безбројним маскама, обмањиваће људе и господарити међу њима. Двогодишњи живот и столетни живот подједнако су мали, ништавни пред вечношћу. Обично се људима само будуће време чини као дуготрајно, а прошло им изгледа тако кратко, магновено, као сан минуле ноћи. Усамљеност, заједно са пажњом унутар себе, чини и будуће време краткотрајним. Краткотрајна прошлост, краткотрајна будућност. Па шта је земаљски живот? Пут ка вечности, који треба искористити, али на коме не ваља погледати у страну. Овај пут ваља савршавати умом и срцем, не бројем дана и година. Ум, озарујући се учењем истине, може да сачува срце у миру, кротости, благости, трпљењу, укратко, у својствима Новог човека. За то су и пустиња, и безмолвије, и манастири, за то је и душепоучни разговор, и духовни савет, за то је читање Светих Отаца, за то су молитве. Сви хришћани су дужни да тако живе, мада тако живе крајње ретки. Ако не можете тако да живите у потпуности, живите тако донекле, недостаци се могу исцељивати самоосуђивањем и покајањем. Кад видите у себи недостатке, не треба да клонете духом. Напротив, треба да се трудите у смирењу. Прекрасно је рекао преподобни Исаија Отшелник: „Слава Светих слична је блистању звезда, од којих једна светли веома јарко, друга слабије, трећа једва приметно, али све те звезде су на једном небу“.

Колико нараштаја се сменило на лицу земље, а они као да никада нису ни били на њој. Нису ли се недавно чула међу нама гласовита имена? А сада су она заборављена. Није ли недавно наш нараштај ступио на поприште грађанског живота, а сада већ ступа на то поприште ново поколење и потискује нас из широког поља делатности у скромно ћоше, као оне који су остарели и одслужили своје. Нараштаји човечији на земљи као да су лишће на дрвету сада једно, ускоро друго; сатире их и врућина и мраз, и само време, разноси их ветар, бивају згажени од путника.

Гледам из осаме своје на бучни и метежни свет, говорим сам себи и пријатељима својим: једно (једино) занимање може се сматрати занимањем истински корисном за време краткотрајног земаљског живота, све док се наш дрворед подмлађује листањем познања Христа, Који је и давалац вечног блаженог живота и пут ка том животу.

Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често".

Монаштво последњег времена

Свети Игњатије Брјанчанинов

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

ГЛАВА ТРИДЕСЕТА

Патње су превасходно удео монаха последњег времена

Свети Оци, монаси првих времена хришћанства и савршени хришћани, испуњени Духом Светим, имали су вишње откровење о монаштву последњих времена и изговорили су о њему пророчанство, које се збива пред нашим очима. Сва та предсказања Отаца су међусобно слична и обзнањују да ће монаштво последњих времена живети веома слабо, да њему неће бити дате нити оне душевне и духовне силе, нити оно обиље благодатних дарова, какви су били дати првим монасима, те да ће за њега и само спасење бити веома тешко.

Једном приликом се неки од египатских отаца нашао у иступљењу и постао созерцатељ духовног виђења. Он је видео тројицу монаха како стоје на морској обали. Према њима се са друге обале разлегао глас: „Примите крила и приступите Ми!“ Непосредно након што се зачуо глас, двојица монаха су добили огњена крила и брзо прелетели на другу обалу. Трећи је остао на претходном месту. Почео је да плаче и да јеца. Најзад су и њему била дата крила, али не огњена него нека слаба, и он је тек с великим напором и трудом прелетео преко мора. Често је губио снагу и погружавао се у море; видећи да се утапа, жалосно је зајецао, придигао се из мора, поново полетео, полако и ниско, поново малаксавао, поново се спуштао на пучину и, исцрпљен, с тешком муком прелетео море. Прва два монаха послужила су као изображење монаштва првих времена, а трећи као изображење (монаштва) последњег времена, оскудног и по броју и по напредовању.[1] – Једном су Свети Оци египатског скита пророчки беседили о последњем роду. „Шта смо ми учинили“, упитали су они. Један од њих, велики авва Исхирион, одговорио је следеће: „Ми смо извршили заповести Божије.“ „Шта ће учинити они, који ће доћи после нас“ упитали су га. „Они ће“, казивао је авва, „у поређењу с нама прихватити (испунити) половину делања.“ Питали су га још и ово: „А шта ће учинити они, који дођу после њих?“ Авва Исхирион је одговорио: „Они уопште неће имати монашко делање; међутим, њима ће се доделити патње и неки од њих, који истрају, биће изнад нас и наших отаца.“[2] Архимандрит Аркадије, настојатељ Кирило-Новојезерског манастира који се упокојио 1847. године, приповедао је о себи следеће: „Једном приликом жалостио сам се због неког догађаја. Мучен тим приликама дошао сам на јутрење и, стојећи на јутрењу, размишљао сам о својој патњи. Не знам шта се са мном догодило. И против своје воље затворио сам очи и осетио неку заборавност али не и поспаност, јер сам разговетно чуо свако слово читања које се тада служило. Изненада сам испред себе угледао преподобног наше обитељи, Кирила. Он ми је рекао: ‘Због чега јадикујеш? Зар не знаш да се монаси последњих времена морају спасавати патњама?“‘ Зачувши те речи, архимандрит је дошао себи. Ово виђење оставило је дубоко спокојство у души простодушног старца, какав је био архимандрит Аркадије. Дакле, патње су превасходно наш удео, удео савременог монаштва, удео који нам је одредио Сам Бог. Нека ово сведочанство за нас буде извор утехе. Нека нас оно ободри и укрепи приликом свих разноликих патњи и искушења која нам се догоде. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас (l Пт5,6-7) и свесрдно прихватимо да се поучимо патњама, уз брижљиво извршавање јеванђелских заповести: таква је воља нашег Господа Бога за нас. У већини случајева, наше патње су толико истанчане да се, површно посматрано, не би ни могле назвати патњама. То је, међутим, само препреденост нашег непријатеља, који се, услед дуготрајне извежбаности у борби, с великим искуством и вештином бори са слабим човеком. Пали дух је увидео да очигледна, груба и сурова искушења побуђују у човеку ватрену ревност и храброст да их поднесе. Он је то увидео и груба искушења заменио слабим али истанчаним, која, међутим, дејствују веома снажно. Она у срцу не изазивају ревност и не узносе га у подвиг, него га задржавају у неком неодређеном расположењу, док истовремено ум задржавају у недоумици. Она муче и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у чамотињу, у неделање, и најзад погубљују, тако што га услед слабости, чамотиње и неделања учине обитавалиштем страсти. Пред Богом нису скривени нити сатанина препреденост нити тежина битака које он наводи на савремено монаштво. Ове најновије борце Бог овенчава исто као и оне древне, чак и ако је подвиг ових првих мање очигледан него подвиг других. Не смемо се препуштати слабости, чамотињи и неделању. Напротив, сву своју пажњу и све своје напоре усмерићемо ка извршавању јеванђелских заповести. Ово извршавање ће нам открити безбројне непријатељске замке и ону препредену промишљеност с којом су припремљене и постављене. Увидећемо да савремене, привидно слабе патње и искушења, слично као и оне древне, велике патње и искушења, теже да човека одвоје од Христа, да на земљи искорене истинско хришћанство и да, ради лакше преваре, оставе само његову љуштуру. Увидећемо да искушења која су слаба, али смишљена и извршена са пакленом промишљеношћу, због сатане дејствују далеко успешније него искушења која су тешка, али очигледна и непосредна.

Главни разлог, због којег су патње посебно тешке за савремено монаштво, налази се у њему самом и превасходно се садржи у недостатку духовне поуке. Недостатак духовне поуке мора се сматрати за највећу несрећу. Та несрећа се не може одмах сагледати! Она за монаха неће одмах бити разумљива! Обузет ревношћу у којој веома велики значај има крв а сасвим мали (значај) духовно разумевање, почетник се обично задовољава оним поукама које сусреће у манастиру или које он хоће да пружи самоме себи. Тек касније, приликом најмарљивијег изучавања Светог Писма и светоотачких списа, подвижницима, и то само неколицини њих, постепено постаје јасно да је за напредовање монаха неопходна духовна поука, а да душевна поука, ма како раскошно и величанствено споља изгледала, ма како је величао заслепљени свет, обитава у мраку и оне, који је следе, задржава у мраку, у области палих духова (в. Јак 3,15).[3] Руковођење речју Божијом из књиге а не из живих уста, једино је руковођење које нам је преостало. При том монах, услед околности, у значајној мери постаје сопствени руководитељ. Без обзира на суштинску корист коју оно доноси, овакво руковођење повезано је с великим и честим грешкама и застрањивањима, неизбежним последицама незнања и стања у којем се човек још увек налази под влашћу страсти. Незнање почетника и владавина страсти у њему не допуштају му да Свето Писмо разуме како доликује, нити да га се придржава с потребном одлучношћу. Прелетајући преко духовног мора, ми често губимо снагу и падамо због изнемоглости, погружавамо се у то море и бивамо у опасности да се у њему и утопимо. Услед недостатка руководитеља и живих сасуда Светога Духа, услед безбројних опасности којима смо окружени, наше стање је достојно горког плача и неутешног јецања. Ми оскудевамо и заблудели смо, и нема гласа на чији бисмо позив могли да изађемо из своје заблуде: књига ћути, а пали дух, који жели да нас одржи у заблуди, настоји да из нашег памћења избрише и само знање о постојању књиге. Спаси ме, Господе, вапио је пророк, провиђајући нашу несрећу и прихватајући онога који жели да се спасе jep неста преподобнога, нема духоносног учитеља и руководитеља који би указао на пут спасења и којем би онај, што жели да се спасе, могао да се препусти с највећим поверењем. Умањише се истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме (Пс. 11,12) по наговору душевног разумевања, способног само да развија и да утискује заблуду и преузношење. Ми смо крајње слаби; саблазни које нас окружују су се умножиле и прекомерно ојачале. Оне у заводљивој разноликости и привлачности стоје испред болесног погледа ума и срца, привлачећи их к себи и удаљујући их од Бога. Ми смо се у тој мери потчинили саблазнима да смо напустили чак и руковођење речју Божијом, једино средство нашег спасења. При таквом руковођењу неопходно је да водимо крајње опрезан живот којем је туђа свака расејаност; међутим, наша повређена воља захтева нешто сасвим супротно. Упутили смо се ка вештаственом напредовању, ка напредовању света! Нама су потребне почасти, потребни су нам изобиље и раскош! Нама је потребна расејаност и учешће у световним насладама! Да бисмо све то достигли, бринемо се искључиво за развој пале природе. Изгубили смо и сам појам о обновљеној природи: јеванђелске заповести су запостављене и заборављене. Душевно делање нам је сасвим непознато, док се телесним делањем бавимо само у тој мери и са циљем да се пред светом покажемо као побожни и свети и да од света добијемо његову плату. Додељен нам је тесан и тегобан пут, а ми корачамо по широком и пространом путу. Спаси ме, Господе јер неста преподобнога. Умањисмо се ми, монаси, више од сваког народа, и због наших грехова унижени смо на целој земљи. И нема у ово време ни кнеза, ни пророка ни вође (Дан 3,37-38) који би нас предводио у бици, невидљивој чулним очима, бици коју водимо не против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12).

Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, предсказао је Господ (Мт18,7). Долазак саблазни је допуштење Божије, као што је и морална пропаст услед саблазни допуштење Божије. Пред крај постојања света саблазни ће се у тој мери размножити и ојачати да ће услед умножавања безакоња охладнети љубав многих (Мт 24,12), а Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи (Лк 18,8); земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем, тј. убиственим насиљем саблазни, и сасвим пуста (в. Јез 38,18). Живот по Богу постаће веома тежак. Он ће постати такав јер је ономе, који живи међу саблазнима и пред њиховим лицем, немогуће да не буде изложен њиховом утицају. Као што лед под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, тако се и срце, преиспуњено добром вољом, мења и слаби под утицајем саблазни, посебно ако је она постојана. Живот по Богу постаће веома тежак и услед распрострањености и свеопштости отпадништва. Као што су приметили Св. Тихон Задонски и Вороњешки, умножиће се отпадници који ће споља изгледати и представљати се као хришћани, да би на тај начин лакше прогонили истинске хришћане. Они ће истинске хришћане окружити безбројним замкама и постављаће безбројне препреке њиховој доброј намери да се спасу и да служе Богу. Отпадници ће против истинских хришћана дејствовати и насиљем власти, и клеветама, и препреденим замкама, и разноликим обманама, и суровим прогонима. Спаситељ света је једва пронашао безначајни и забачени Назарет да би се у њему сакрио од Ирода и од јудејских књижевника, фарисеја, свештеника и првосвештеника који су Га мрзели. Тако ће и истински монах у последња времена једва пронаћи неко забачено и непознато уточиште, да би у њему с извесном слободом служио Богу и да га насиље отпадништва и отпадника не би одвукло да служи сатани.[4] О, несрећно време! О, несрећно стање! О, морална пропасти, неприметна за чулне људе, која си неупоредиво већа од свих вештаствених, громогласних несрећа! О, несрећо, која започињеш у времену, али се у њему не завршаваш, него прелазиш у вечност! О, несрећо над несрећама, коју разумеју само истински хришћани и истински монаси, а непозната за оне које грабиш и погубљујеш!

Поставши созерцатељи таквог духовног виђења, из огња саблазни огласимо оно исповедање и ону песму славословља које су огласила и три блажена младића у ужареној вавилонској пећи. Сјединимо се својом љубављу с васцелим човечанством, расејаним по површини земље. Будући његови представници пред Богом, у име васцелог човечанства огласимо исповедање и славословљење Бога, излијмо пред Њега смирену молитву за себе и за васцело човечанство: Благословен си Ти, Боже отаца наших, хваљено је и прослављено име Твоје у векове, јер си Ти праведан у свему што си нам учинио, и сва су дела Твоја истинита, и путеви су Твоји прави, и сви судови Твоји истинити. Ти си сатворио судове истините у свему што си на нас навео, и на свети град отаца наших, Јерусалим, јер си по истини и по суду све то навео на нас због грехова наших. Јер смо сагрешили и безаконито поступили удаљивши се од Тебе, и у свему смо сагрешили. Заповести Твоје нисмо слушали и нисмо их чували, и нисмо поступали како си нам Ти заповедио да би нам добро било. И све, што cu навео на нас, u све што cu учинио са нама, учинио си по суду истинитом. Предао си нас у руке безаконитих непријатеља, најомраженијих отпадника… али не предај нас за свагда, имена Твојега ради, и не укидај завет Твој. Не одузимај нам милост Своју… Нека будемо прихваћени скрушеног срца и смиреног духа… Не постиди нас, него поступи с нама по снисхођењу Своме и по мноштву милости Своје, и избави нас силом чудеса Твојих, и дај славу имену Своме, Господе… (Дан 3,26-43). Свети Оци су о монасима последњег времена рекли следеће: „У последња времена ће се они, који уистину буду служили Богу, успешно скривати од људи; неће међу њима творити знакове и чудеса, као што то чине у садашње време, него ће поћи путем делања разблаженог смирењем.“[5] Какав је то, у ствари, пут спасења који монаху сада даје највише наде? То је онај пут, који је у стању да га и споља и изнутра сачува од саблазни. Он се, по спољашњости, састоји у удаљавању од познанстава и слободног обраћања унутар и изван манастира и у највећем могућем неизласку из манастира и из келије. Тај пут се по души састоји у изучавању и извршавању јеванђелских заповести или, што је једно исто, у изучавању и извршавању воље Божије (в.Рим 12,2), али и у томе да се племенито и без роптања поднесу све патње које допусти Промисао Божији, у томе да монах искреног срца призна да је достојан тих патњи. Јеванђелске заповести уче монаха смирењу, док га крст усавршава у смирењу.[6] Смирење искорењује све греховне страсти из тела и душе и привлачи у њу благодат Божију. У томе се и састоји спасење.

НАПОМЕНЕ:

[1] Алфавитни Патерик, у житију преподобног Јована Колова.

[2] Алфавитни Патерик, у житију Јована Колова и у Незаборавним казивањима о подвижништву светих и блажених Отаца, слово I.

[3] Свети Исаак Сиријски каже: „Једно је достојанство беседе која потиче од духовне опитности, а нешто друго достојанство красноречиве беседе. Ученост уме да украшава своје речи, чак и ако није опитно проучила дело. И не знајући истину, она зна величанствено да говори о истини. Она зна опширно да говори о врлини, иако никад није окусила познање врлине, проистекло из њеног упражњавања. Беседа која потиче од духовне опитности представља ризницу наде, а ученост без опитног знања – залог срама. Онај што изговара ту беседу сличан је уметнику који на зиду живопише извор воде, али та вода не може да угаси његову жеђ, и сличан је ономе, који види прекрасне снове. Онај који о врлини говори на основу сопственог опита, своју беседу даје слушаоцима онако као да им даје милостињу од иметка који је стекао својим новцем. Он у срца својих слушалаца сеје речи из сопственог иметка и одважно отвара уста пред својим духовним чедима, слично престарелом Јакову који је говорио целомудреном Јосифу: И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим (Пост 48,22).“ (1. слово) „Немој тражити да се послужиш саветом човека који не води исти начин живота (монашки) као и ти, макар он био и веома учен. Боље је да повериш своју помисао неуком човеку, али оном који је опитно познао монаштво, него красноречивом философу који беседи на основу своје учености али не искусивши то на делу.“ (78. слово)

[4] Келијска писма Св. Тихона, 15. том, 67 писмо.

[5] 4. одговор Св. Нифонта Цариградског у Руковођењу ка духовном животу преподобних Варсонуфија Великог и Јована.

[6] Слово преподобног Марка Подвижника о духовном закону, 31 глава.

ПОДВИЖНИЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

Свети Игњатије Брјанчанинов

ПОДВИЖНИЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

„Доћи ће једном време и људи ће постати болесни.

Када виде онога ко није подвргнут општој болести,

устаће на њега говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми“

(Свети  Антоније Велики).

Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажне смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)

Окренимо се призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.

„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).

Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.

Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.

Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст. Ово последње се непрестано догађа.

Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.

„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.

Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истеруј га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима.

Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег.

Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну (Исусову) молитву.

Савремено човечанство и његов позив Антихристу

Антихрист пред вратима нашег времена

Горд човек се удаљује од Бога када каже:

,,Ништа немам од бога, нити ми је потребна његова помоћ."

Суштина гордости је у томе што човек центар свога бића не види више у заједници са Богом, већ у обожењу самог себе и схватања себе као аутономне индивидуе којој Бог није потребан. За разлику од сујете у којој се човек преузноси над другима због извесних способности које има или, пак, сматра да има, гордост је много озбиљнија духовна болест чији корени дубоко прожимају целокупну рационалистичку и неправославну цивилизацију. Коначан исход гордости и цивилизације, која почива на њој, јесте свођење Христа на обичног човека (револуционара, хуманисту) и претварање човека хуманисте у бога. Царство гордости ће доћи до врхунца зацарењем Антихриста који ће себе уместо Христа прогласити за бога. Системи и учења у којима долази до обожења човјека мимо и на штету Бога Живога: римски идеал Цезара-бога, папизам, протестантизам, екуменизам, рационализам, комунизам, демократија, космополитизам и хуманизам са својим моралним релативизмом у име слободе човека као врховне вредности света, само су претече царства Антихристова и јасни знаци да он убрзано стиже.

Антихрист неће доћи док му дух времена и потпуне апостасије не упути позив. А то је садашње, наше време. Хришћани морају бити спремни да га дочекају савршеном мржњом према њему и његовом царству јер ће га свет прихватити. Својом привлачношћу, изузетном интелигенцијом и префињеношћу ће преварити и одабране (православне именом). Препознаће га они у којима почива Дух Божји, то јест они који свакодневно изучавају Свето Писмо.

Преподобна Марија Египћанка

1. АПРИЛ

Житије преподобне матере наше Марије Египћанке († 522.)

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Марија и Зосима, Ватопед

Тајну цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече Ангео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније[1], патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.

У једном палестинском манастиру бејаше неки старац украшен праведношћу и благоразумношћу, који још одмалена беше добро упућен у монашке подвиге. Звао се Зосима. Он све подвиге подвижничког живота прође, и одржа свако правило предато од савршених монаха. А све то чинећи, он никада не пренебреже поучавати се Божјим речима: или лежао, или стајао, или рукама посао обављао, или јео, он никада није престајао славити Бога и поучавати се Божјим речима. Од ранога детињства у манастиру, он се до педесет треће године добро подвизавао у подвижничким трудовима. Али тада га смутише неке помисли, као да је већ у свему савршен и да му не требају никакве поуке од других. И мишљу говораше у себи: Постоји ли на земљи монах који би ми могао користити и указати ми на неки подвиг који ја нисам извршио? Док је он тако помишљао, јави му се Ангео и рече му: О Зосимо! добро си се подвизавао, колико ти је било могуће као човеку; добро си течење подвижничко прошао, али међу људима нема ни једнога који би показао да је савршен. Има већи подвиг од тога што си ти прошао, али га ти не знаш. Стога, да би сазнао колико још има других путева ка спасењу, изађи из своје земље, као што то учини знаменити патријарх Авраам, и иди у манастир што се налази крај реке Јордана.

Старац одмах поступи по савету Ангела: изађе из манастира у коме је од детињства монаховао, дође на Јордан и обрете указани му од Бога манастир. Закуца на манастирску капију, монах вратар му је отвори, и он каза монаху ко је. Монах извести игумана. Игуман прими Зосиму, и видевши пред собом монаха који сатвори уобичајени монашки поклон и молитву, он га упита: Одакле си, брате? и ради чега си дошао к нама, убогим старцима? Зосима му одговори: Одакле долазим, није потребно рећи; а дошао сам по духовну корист, оче! Јер чух о вама велике и похвалне ствари, које могу душу спријатељити с Богом. Игуман му на то рече: Брате, Бог који једини исцељује немоћи душе, нека тебе и нас научи Својој Божанској вољи и упути да чинимо све што је корисно. Јер човек човеку не може користити, ако сваки не пази на себе и будна духа не чини оно што је корисно, имајући Бога за свог сарадника. Али, пошто те љубав Христова побуди да видиш нас убоге старце, онда остани код нас, ако си ради тога дошао. И све ће нас нахранити благодаћу Светога Духа Пастир Добри који је душу Своју дао за наше искупљење.

Када игуман то рече Зосими, овај му се поклони, измоли у њега молитву и благослов, и рекавши: Амин остаде у том манастиру. И виде тамо старце који делањем добрих дела и богоразмишљањем сијају, духом горе, Господу служе. У њих беше молитва непрестана, стајање посвуноћно, посао у рукама а псалми у устима. У њих не беше празне речи; а о стицању земаљских доходака и о бризи житејској у њих не беше ни помена. У њих беше једина и непрекидна брига ово: како умртвити своје тело. Храна им беше хлеб и вода. Сваки их је употребљавао по мери љубави Божје у себи.

Видевши то, Зосима извуче веома много духовне користи за себе, предајући се подвигу. Пошто прође доста дана, приближи се свети Велики Пост. Капија манастирска беше стално затворена; отварала се само када би неко од њих манастирским послом ишао ван манастира. Место је било пусто; и не само не-посећивано од других, већ и непознато мирјанима. У манастиру беше обичај, ради кога Бог и доведе тамо Зосиму. Обичај овај: прве недеље Великог Поста презвитер је служио свету литургију, на којој су се сви причешћивали Пречистим Телом и Крвљу Христа Бога нашег; потом су помало јели; онда су се опет сабирали у цркву, творили усрдну молитву и многе поклоне, целивали један другог, и сваки је пред игуманом чинио поклон просећи од њега благослов и молитву за претстојећи подвиг; после тога се капија манастирска отварала и сви излазили у пустињу певајући заједно цео двадесет и шести псалам: Господ је Видело моје и Спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? – У манастиру је остајао један или два брата, не да чувају унутрашњу имовину, јер лопови нису имали шта да украду, него да црква не остане без богослужења. И онда су прелазили реку Јордан. Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. Ови што нису носили ништа од хране, ако би их потреба тела приморала, хранили су се зељем што расте у пустињи. Прешавши Јордан, они су се разилазили далеко један од другога, и нису знали како се ко пости или како се подвизава. Ако би ко случајно угледао другога, одмах се уклањао на супротну страну. И сваки провођаше време у непрестаној молитви, и врло мало узимаху хране у одређено време. Пошто би тако провели цео Часни Пост, они су се на Цвети враћали у манастир. Сваки се враћао, имајући савест своју за сведока свога труда; и нико није питао другога како се и на који начин подвизавао.

Такав дакле беше устав тога манастира. Тако тада и Зосима по обичају манастирском пређе Јордан, носећи нешто мало хране. Своје молитвено правило вршаше путујући кроз пустињу; строго га је творио и за време једења, и за време нужде. Врло је мало спавао; обично би ноћу сео на земљу, мало отпочинуо, и онда устајао и настављао свој пут. Желео је да отиде до средине пустиње, надајући се да ће тамо наћи некога од Отаца који се тамо подвизава и од њега добити духовне поуке. Пошто је путовао двадесет дана, он се мало заустави, и окренувши се Истоку стаде читати Шести час. Јер се он за време свога путовања, вршећи своје молитвено правило, често заустављао, те појао и чинио метанија, поклоне. Када овог пута стајаше појући, он с десне стране угледа као сенку тела људског. Испрва се уплаши, мислећи да је демонско привиђење, и уздрхта. Али, прекрстивши се, он одагна од себе страх. И када, завршавајући већ своју молитву, погледа на југ, он виде где иде неко нага и црна, од сунца опаљена тела, са белом као снег косом на глави, која је била кратка и досезала до врата. Видевши то, Зосима потрча на ту страну веома обрадован, јер у току тих дана не беше видео људско биће, нити ма какву животињу. А када она прилика издалека угледа Зосиму где иде, сама поче да трчи и бежи у дубину пустиње. Зосима онда као да заборави на своју старост и замореност од пута, трчаше брзо, желећи да стигне ону прилику. И Зосима се показа бржи од бегунца. И када се већ толико приближи да се глас могао чути, Зосима стаде са сузама викати: Зашто бежиш од мене грешнога старца, слуго истинитога Бога, ради кога у овој пустињи живиш? Причекај мене недостојног и немоћног! причекај ради наде на награду за трудове твоје! Стани, и мени старцу дај молитву твоју и благослов ради Бога који се ни на кога није узгнушао.

Док је ово Зосима говорио са сузама, и већ био близу бегунца, тада се појави један сув поток, и бегунац претрча на другу страну његову. А Зосима уморан, није више могао да трчи, и стаде на овој страни потока, плачући и ридајући још јаче. Тада бегунац с оне стране проговори: Авво Зосимо, опрости ми Господа ради, не могу да изађем пред тебе, јер сам жена, а нага сам. Него ако хоћеш да мени грешној жени даш свој благослов и молитву, баци ми нешто од твоје одеће, да покријем наготу своју, и тако изађем преда те.

Тада Зосиму спопаде трепет и ужас, јер чу где га по имену зове жена, која га никад видела није, нити икада чула за њега, и рече у себи: Да ова жена није прозорљива, не би ми име знала. – И одмах скиде са себе своју горњу хаљину и добаци јој. Она се огрну, изађе преда њ, и рече му: Зашто ти се прохтело, авво Зосимо, да видиш грешну жену? Шта то хоћеш да чујеш од мене, или чему да се научиш, те си толики труд узео на себе? – А он се баци на земљу, просећи од ње благослов. Но и она се исто тако баци на земљу, и тако ничице распрострти мољаху један другог за благослов. И од обојих се чуло само једно: благослови! благослови! – Пошто прође доста времена , рече жена Зосими: Авво Зосимо, ти треба да благословиш и да молитву сатвориш, јер си ти презвитер и много година служиш светом олтару, приносећи Господу дарове Божанских Тајни.

Ове речи још више запрепастише и уплашише Зосиму, и он, гушећи се у сузама и јецајући, испрекидано говораше: О мати духовна! Ти си се Богу приближила, и потпуно си тело своје умртвила. То најбоље показује дар Божји који имаш, јер ме по имену зовеш и знаш да сам презвитер иако ме никада видела ниси. Зато Господа ради благослови ти мене, и твојом савршеном молитвом помоли се за мене јадног!

Она онда попусти на старчево усрдно преклињање, и рече: Благословен Бог који жели спасење душама људским! И пошто Зосима рече: Амин! устадоше обоје са земље. Она онда упита старца: Ради чега си, човече Божји, дошао к мени грешници? Ради чега ти се прохтело да видиш жену која нема никакве врлине? Али тебе је упутила благодат Светога Духа, да учиниш услугу телу моме када буде време. Но реци ми, оче, како сада живе у свету хришћани, како цареви, како свете цркве? Зосима јој одговори: Светим молитвама вашим Бог је подарио чврсти мир. Но услиши молбу недостојног старца, и Господа ради помоли се за сав свет и за мене грешног, да не би ово моје путовање по пустињи било без плода.

Она му на то одговори: Авво Зосимо, ти имаш свештенички чин и теби више доликује да се молиш за мене и за све, јер си за то и рукоположен. Али, пошто смо дужни да творимо послушање, ја ћу поступити по твоме наређењу. Рекавши то, она се окрете к Истоку, и подигавши очи и руке к небу, она се стаде молити тихо, и не чујаху се њене речи. Зосима стајаше у трепету, – као што је касније сам казивао -, гледајући у земљу и ништа не говорећи. И Бога је за сведока призивао, казујући ово: Она се дуго мољаше, и кад ја мало подигох очи са земље и погледах у њу, угледах је где уздигнута један аршин изнад земље стоји на ваздуху и моли се.

Како виде ово, Зосиму спопаде неисказан страх, и он се баци на земљу и, купајући се у сузама, ништа не говораше осим: Господе помилуј! И док тако распрострт лежаше на земљи, старца узнемири мисао, да није ово неко привиђење и дух који се претвара да се моли.

А она се онда окрену старцу, подиже га, и рече му: Авво Зосимо, зашто те помисли смућују и говоре ти да сам ја привиђење и дух, и да се претворно молим? Молим те, оче блажени, буди сигуран у ово: ја сам жена грешница, но светим крштењем ограђена; и нисам привиђење ни дух, већ сам земља, прах и пепео, и заиста тело које никада ништа духовно није помислило. И рекавши то, она осени крсним знаком чело своје, очи, уста и груди говорећи овако: Аво Зосимо, нека нас Бог избави од лукавога, и од замки његових, јер је тежак рат његов против нас.

Чувши то и видевши, старац паде пред ноге њене, и говораше са сузама: Заклињем те именом Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога, рођеног од Дјеве, ради кога идеш нага, и ради кога си тело своје тако умртвила, немој сакрити од мене житије своје , него ми испричај све, да би обелоданила велика дела Божја. Реци ми Бога ради све, не ради похвале, већ да би мене грешног и недостојног обавестила о себи. А верујем Богу моме, коме живиш, да ме је зато упутио у ову пустињу, да обелодани дела твоја. Ми пак нисмо у стању да се противимо одлукама Божјим. Јер да није било угодно Христу Богу нашем да се дозна за тебе и твоје подвиге, Он те не би показао мени, нити би укрепио на толики пут мене који никада нисам хтео ни могао изаћи из своје келије.

Пошто Зосима изговори то и много других ствари, она га подиже и рече му: Стидим се, оче, да ти причам дела своја. Али, пошто си видео наго тело моје, ја ћу ти обнажити и дела своја, да би дознао коликим је стидом и срамотом испуњена душа моја. Ја ћу ти испричати о себи, не ради неке похвале, као што ти сам рече. Јер чиме се имам похвалити ја која сам била изабрани сасуд ђавола? Но ако станем причати о себи, ти ћеш побећи од мене као што човек бежи од змије, јер ушима нећеш моћи поднети гадости које сам Ја недостојна починила. Али ћу ипак рећи све и нећу ништа прећутати. Само те најпре молим, да не престанеш молити се за мене, да обретем милост на дан Суда. – А старац, жељан да сазна житије њено, непрестано плакаше, јер није могао да заустави сузе. И она стаде причати о себи овако:

Ја сам, оче, рођена у Египту. Када ми је било дванаест година, и родитељи још живи, ја се одрекох њихове љубави и одох у Александрију[2]. И пошто изгубих невиност, ја се одадох неуздржљивом и ненаситом блудничењу. Стид ме је и да мислим о томе, а камоли да говорим много. Ипак ћу ти испричати оно што је најнужније, да би сазнао неуздржљивост тела мог: седамнаест пуних година проведох у разврату, не ради неке зараде или поклона, јер нисам хтела да примам ни од оних који су настојавали. А то сам смислила, да бих само што већи број посетилаца привукла себи, и тако задовољила своју телесну пожуду. Но немој мислити да сам била богата, па зато нисам наплаћивала. Не, ја сам живела у беди, и много пута сам гладна прела кудељу. Неугасиви пожар блудни горео је у мени, и ја сам се стално ваљала у блату блуда. Живећи на такав начин, ја једном у време жетве видех силан мушки свет из Либије[3] и Египта како иде на морско пристаниште. Ја онда упитах некога: Куда ови људи тако журе? И добих одговор: У Јерусалим, да би се на празник Крстовдан, који ће бити кроз неки дан, поклонили Часном и Животворном Крсту. Ја га онда упитах: Да ли би и мене повели са собом? Он ми одговори: Ако имаш средстава и хране, нико ти неће бранити. Ја му на то рекох: Ја, брате, немам ни средстава ни хране, али ћу ипак поћи и ући с њима у исту лађу, па ће ме они хранити, јер ћу им тело своје дати у најам. А желела сам с њима да путујем, да бих имала што већи број љубитеља готових на моју пожуду. Рекох ти, оче Зосимо, не терај ме да ти причам срамоту своју, јер ме ужас хвата – Господ зна – што речима својим кужим и сам ваздух.

А Зосима, сузама квасећи земљу, одговори јој: Причај Господа ради, причај, о мати моја, и не прекидај тако корисну за мене повест! – И она продужи причати: Тај младић, чувши бестидност мојих гадних речи, насмеја се и оде. А ја бацих преслицу, коју сам тада при себи имала, и похитах к пристаништу морском. Тамо угледах једну групу од десетак младих људи, који ми се учинише погодни за моју похоту, а многи се већ беху укрцали у лађу. И ја, по обичају свом, бестидно банух међу њих и рекох им: Поведите и мене тамо куда идете! Нећу вам бити непријатна! – И додадох још неке ружне речи, на што се сви они стадоше смејати. И видевши моју бестидност, они ме узеше са собом у своју лађу. И лађа крену на пут. А шта се дешавало уз пут за време пловидбе, како да ти причам, човече Божји! који би језик исказао, и који слух поднео, зла дела моја која починих у лађи за то време? Ја сам тада проклетница приморавала на грех и оне који нису хтели. И била сам учитељица и изразивих и неизразивих нечистота, каквима нема примера. Веруј ми, оче, чудим се, како море поднесе оно моје блудничење. И како земља не отвори уста своја и не вргну ме у пакао, мене која сам толике душе увукла у мрежу смрти? Али сматрам да је Бог тражио моје покајање, не желећи смрти грешника већ стрпљиво чекајући обраћење.

Тако допутовах у Јерусалим. И оне дане пре празника проведох у још већим гадостима. Јер ми нису били доста они младићи с којима допутовах, него сам и врло многе друге грађане и странце наводила на грех. А кад дође празник Крстовдан, ја и тада ловљах младе душе. На сам Крстовдан рано изјутра видех како сви хитају у цркву. Пођох и ја. И са другима уђох у притвор црквени. А кад настаде тренутак Воздвижења Часнога Крста Господња, постарах се и ја да с народом уђем у цркву, но беше много света и гурњаве, и ја се бедница с великом муком једва приближих к вратима цркве. Али када ступих на праг, задржа ме нека невидљива сила и не даваше ми ући, док сви други несметано уђоше. И тако ја сама остадох у притвору. Но мислећи да ми се то догодило од женске немоћи, ја се опет придружих другим долазницима, и приморавах себе да уђем, али све узалуд, јер чим бих ногу своју грешну ставила на праг, одмах ме је нека неочекивана невидљива сила спречавала, и ја сам се враћала натраг у притвор. И тако сам три-четири пута покушавала, али све узаман, нисам могла да уђем. Уморна, ја од стида и изненађења повукох се и стадох у једном углу притвора црквеног. И када се једва унеколико прибрах, ја запитах себе: Шта је то што ми не да да видим Животворно Дрво Крста Господњег? Тада се очију срца мог косну светлост спасоносног сазнања: светла заповест Господња, која просветљује духовне очи, показа ми да ми тиња дела мојих не да да уђем у цркву. И ја стадох плакати, и ридати, и у груди се ударати, уздишући из дубине срца.

Плачући тако, ја подигох очи и угледах горе на зиду икону Пресвете Богородице у притвору, и стадох јој се молити свим духом, говорећи: О Дјево Владичице, која си Бога Логоса Телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону Твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и Тело и Душу чисту и неоскврњену. И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу. Но пошто сам слушала да је Бог, кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи. Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би Телом распет Бог од Тебе рођени, који Крв Своју даде за моје искупљење. Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења Божанском Крсту! И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила.

Рекавши то, и добивши као неко обавештење, ја се, запаљена вером и учвршћена надом на милосрђе Богородице, кренух с места на коме сам стајала и молила се, и опет се придружих онима који су улазили у цркву. И сада ме већ нико није ни задржавао ни спречавао да се приближим вратима на која се улазило у цркву. Али ме беше захватио страх и ужас, те сам сва дрхтала и тресла се. И кад дођох до врата која ми дотле беху затворена, ја без муке уђох у цркву, и удостојих се видети часно и животворно Дрво Крста, и видех Тајне Божје, и како је Господ готов да прими оне који се кају. И павши на земљу, поклоних се Часноме Крсту, целивах Га са страхом, па изађох журећи к мојој Заштитници. И кад дођох пред свету икону моје Посреднице, падох на колена пред Приснодјевом Богородицом, и изрекох ово:

О увек блажена Дјево Владарко Богородице, Ти показујеш на мени своје преблаго човекољубље! Ти се не гнушаш моје недостојне молитве, јер видех славу коју ја блудница заиста нисам била достојна да видим. Хвала Богу који Тебе ради прима покајање грешника! Шта бих још ја грешна имала размишљати или рећи? Већ је време, Владичице, да испуним обећање које Ти дадох као Посредници: ево, упути ме сада куда хоћеш! и буди ми од сада учитељица спасења, водећи ме путем покајања!

Када ово изговорих, чух глас где ми издалека довикује: Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – А ја чувши овај глас, и уверена да је мени упућен, са сузама завапих ка икони Богородице: Владичице, Владичице Богородице, не остави ме!

И пошто тако завапих, ја изиђох из притвора црквеног, и стадох ићи врло брзо. Док сам тако журила, неко ме виде и даде ми три новчића, рекавши ми: Прими ово, мати! – Ја узех и купих за њих три хлеба. И упитах хлебопродавца: Који пут води на Јордан? Он ми показа, и ја кренух хитајући и сузе ронећи. А када дан би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и причестих се пречистим и животворним Тајнама Христовим. После тога поједох половину од једнога хлеба, па се напих воде из Јордана, и онда легох на земљу, и преноћих одмарајући се. А кад зора заруди, нађох мали чамац, превезох се на ону страну Јордана, и опет се помолих Путовођи мом – Пресветој Богородици, да ме упути куда она хоће. И ја дођох у ову пустињу. И од тада до данас обитавам овде, чекајући Бога који ме спасава од малодушности и буре, јер се Њему обраћам.

Зосима је онда упита: Колико има година, госпођо моја, откако си се настанила у пустињи? Она одговори: четрдесет и седам година је, откако изиђох из Светога Града. Упита је Зосима: Чиме си се хранила, госпођо моја? Она одговори: Кад сам прешла Јордан имала сам два и по хлеба. Они се постепено сасушише и скаменише. Ја сам их неколико година по мало јела, док их не поједох. Зосима је онда упита: Како си толико време провела, јеси ли била у опасности, је ли те смућивала нека непријатељска сила? Она одговори: Поставио си ми питање, авво Зосимо, на које се плашим да одговарам. Јер ако будем набрајала многобројне опасности које сам поднела, и љуте помисли које су ме смућивале, бојим се да ме оне опет не захвате. На то јој Зосима рече: Госпођо моја, немој изостављати ништа, јер сам те баш то молио да ми све потанко испричаш. Она му онда рече: Веруј ми, авво Зосимо, седамнаест година проведох у овој пустињи борећи се са мојим безумним жељама као са љутим зверовима. Јер када бих почела да једем, желела сам меса и рибе, којима сам се у Египту хранила. А желела сам и своје омиљено пиће: вино, јер сам много вина пила док сам у свету била. Овде пак, ни воде нисам имала, те ме је силна жеђ сагоревала, и ја сам страшно патила. Понекад ме је морила жеља за развратним песмама, и приморавала ме да певам песме демонске, на које сам била навикла. Но у таквим случајевима, ја сам ударала у плач и била се у груди, сећајући се завета које дадох долазећи у ову пустињу, а мишљу сам се преносила пред икону Пресвете Богородице, моје Посреднице, и пред њом плакала молећи је да одагна од мене помисли које тако смућују бедну душу моју. И пошто бих дуго плакала и у груди се искрено ударала, светлост би ме са свих страна обасјала и спокојство завладало мојим бићем. А шта тек да ти причам о блудним помислима које су ме спопадале? Авво, опрости: огањ се запаљивао у страсном срцу мом, и сву ме захватао, и на жељено телесно сједињење приморавао. Но када ме је таква помисао нападала, ја сам се бацала на земљу и сузама се заливала, замишљајући себе како стојим пред мојом Посредницом, и она осуђује мој преступ и указује ми на грозне муке. И нисам се дизала са земље дан и ноћ, док ме она слатка светлост не би обасјала и смућујуће ме помисли одагнала. А очи сам своје упирала у моју Посредницу, молећи је непрестано да буде у помоћи мени бедној на пучини пустиње. И заиста, Она ми је била Помоћница, и у покајању Сатрудница. И тако проведох седамнаест година, подносећи безбројне муке. Од тада па све до данас Помоћница моја Богородица руководи ме у свему и за све.

пећина у којој се подвизавала Марија Египћанка у Јорданској пустињи

Зосима је онда упита: Није ли ти више била потребна храна и одећа? Она одговори: Пошто поједох оне хлебове, ја сам се седамнаест година хранила зељем које се налази у овој пустињи. А одећа са којом сам прешла Јордан, од овешталости се распаде, те сам велике муке имала зими од мраза, лети од жеге. Зими сам се много пута премрзла тресла и дрхтала од хладноће, и падала на земљу као мртва, и непомично лежала. Борила сам се са многим и различним невољама и неизмерним искушењима. А од тада до данас разноврсна сила Божја сачува грешну душу моју и ништавно тело моје. Јер размишљајући само од каквих ме зала избави Господ, ја стекох непотрошиву храну: наду спасења мог. И ја се храним и покривам речју Божјом, која држи све и сва: јер не живи човек о самом хлебу; него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4). И они који немаху заклона, у камење се обукоше, пошто свукоше са себе одећу греха (ср. Јова 24, 8).

А кад Зосима чу како се она позива на Мојсеја и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу. Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању. Ето, овим завршавам повест о себи. А сада те заклињем оваплоћењем Бога Логоса да се молиш за мене блудницу.

Када она то изговори, и заврши своје казивање, старац похита да јој се поклони, и са сузама повика: Благословен Бог који твори велике и страшне, славне и дивне и неисказане ствари, којима нема броја. Благословен Бог који ми показа шта дарује онима који Га се боје! Заиста, не остављаш оне који Тебе траже, Господе! – А она ухвати старца и не допусти му да јој направи велики поклон, метаније, и рече му: Заклињем те, оче, Иисусом Христом, Богом Спаситељем нашим, да ништа од овога што си чуо од мене не кажеш никоме, док ме Бог не узме са земље. А сада, пођи с миром, а догодине ћеш ме опет видети, благодарећи благодати Божјој која нас чува. Но Господа ради испуни ми ову молбу: идуће године у Пост не прелази Јордан, као што је то пропис вашег манастира.

Чувши то, Зосима се дивљаше како она зна и поредак у његовом манастиру. И ништа друго не говораше осим: Слава Богу који даје велике ствари онима који Га љубе! А она му рече: Остани дакле, авво, као што ти кажем, у манастиру, јер и када би хтео да изађеш нећеш моћи. А на свети Велики Четвртак, у време Тајне Вечере Христове, узми у свети сасуд Животворно Тело и Крв Христа Бога нашег, па дођи на ону страну Јордана близу оног насеља, и причекај ме, ја ћу доћи да ме причестиш Животворним Дарима, јер се досада нисам причестила откако се причестих у цркви светога Претече пред прелазак преко Јордана. А сада свим срцем желим да се причестим, па те молим: не презри моју молбу, већ ми на сваки начин донеси животворне Божанске Тајне да се причестим у време када Господ своје ученике учини причасницима Божанствене Вечере. А Јовану, игуману манастира у коме живиш, реци: Пази на себе и на своје стадо, јер се тамо чине неке ствари које треба исправити. Али хоћу да му то кажеш не сада, него када ти Господ нареди.

Рекавши то, и испросивши од старца молитву за себе, она оде у унутрашњу пустињу. А Зосима, поклонивши се до земље, целива место где стајаху стопала ногу њених, славећи Бога. И врати се, величајући и благосиљајући Христа Бога нашег. Прешавши ону пустињу, он стиже у манастир у одређени дан, тојест на Цвети. И те године оћута оно што виде, и никоме не смеде рећи. А у себи мољаше Бога да му опет покаже оно жељено лице. И туговаше и сетоваше помишљајући како је дугачка година, и хтео је да то време прође брзо као један дан.

А кад се приближи прва недеља светог Великог Поста, сва се братија припремише, и по манастирском обичају сатворивши молитву, сви певајући изиђоше у пустињу. Али Зосима, пошто се разболе, би приморан да остане у манастиру. И опомену се како му она преподобна рече да, и ако буде хтео, неће моћи изаћи из манастира. Но после не много дана он оздрави, и борављаше у манастиру. А кад се братија вратише из пустиње, и приближи се Велики Четвртак, Зосима учини по завештању: метну у малу чашу Свето Причешће, пречисто Тело и Крв Христа Бога нашег, па то стави у корпу. Осим тога узе мало сувих смокава и урми, и мало сочива расквашена у води, и касно увече оде на уговорено место, и седе на обали Јордана чекајући преподобну. Иако светитељке дуго немаше, Зосима не задрема већ неуморно гледаше ка пустињи, очекујући да угледа оно што је свесрдно желео. И седећи тако, старац говораше у себи: Да је моја недостојност не спречи да дође, или је већ долазила и вратила се пошто ме није нашла? Тако размишљајући старац уздахну и заплака, па подигавши очи к небу мољаше Бога говорећи: Господе, не лиши ме да поново видим оно лице које си ме удостојио видети, да не бих отишао празан, носећи грехе своје на осуду своју. – Пошто се тако са сузама помоли, он опет стаде размишљати у себи: Шта ће бити ако и дође, јер чамца нема? Како ће прећи Јордан и доћи к мени недостојном? Тешко мојој недостојности! Тешко мени, ако будем лишен таквог добра!

Док старац тако премишљаше, гле, појави се преподобна и застаде на оној страни реке откуда је долазила. Зосима устаде сав радостан и весео, хвалећи Бога. Али га опет стаде мучити мисао, како ће она прећи Јордан. Утом он виде, јер ноћ беше пуна месечине, како она осени крсним знаком Јордан, и пође по води, и ходећи поврх воде иђаше к њему. Он хтеде да јој се поклони, но светитељка му, још идући по води, забрани говорећи: Шта то чиниш, авво, ти – свештеник, па још носиш Божанске Тајне! – И он је послуша. А кад она сиђе с воде, рече старцу: Благослови, оче, благослови! А он одговарајући јој с трепетом, рече: Заиста је Бог истинит, обећавши да ће уподобити Себи оне који очишћују себе по моћи својој. Слава Теби, Христе Боже наш, што си ми преко ове слушкиње Своје показао колико сам далеко од правог савршенства.

Кад он то изговори, она га замоли да прочита Символ свете вере: Вјерују во јединаго Бога, и Молитву Господњу: Отче наш, Иже јеси на Небесјех. И кад он то учини, светитељка се причести пречистим и животворним Тајнама Христовим, и по обичају целива старца. Затим, подигавши руке к небу, она уздахну, заплака и завапи; Сада отпусти с миром слушкињу Своју, Господе, јер очи моје видеше спасење Твоје! – И онда се обрати старцу: Опрости, авво Зосимо, молим те испуни ми још једну жељу: Иди сада у свој манастир, чуван Божјим миром, а идуће године доћи опет на онај поток где први пут разговарасмо. Доћи, молим те, дођи ради Господа, и опет ћеш ме видети, као што хоће Господ. – А он јој на то рече: Желео бих, ако је могуће, да идем за тобом и гледам твоје чесно лице. Но молим те, испуни мени старцу ову једину молбу: узми мало од хране што донесох овамо. И рекавши то, понуди јој оно што беше донео у корпи. Она прстима узе три зрна сочива, метну их у уста, и рече: Доста је ово благодати духовној која чува неоскврњену природу душе. – И опет се обрати старцу: Моли Господа за мене, оче мој, моли, спомињући свагда мене бедницу! А он се поклони пред ногама њеним, и мољаше је да се моли Богу за Цркву и за цареве и за њега. Ово измоливши од ње са сузама, остави је да иде, а сам јецаше и ридаше; јер не смејаше је дуго задржавати, иако је желео, пошто је она незадржљиво хтела да иде. И она, осенивши опет Јордан крсним знаком, пређе га идући поврх воде, као и први пут. Онда се старац врати, обузет радошћу и страхом великим. Усто кораше себе и жаљаше што не дознаде име преподобне. Али се утеши надом да ће га дознати идуће године.

Пошто прође година дана, Зосима крену опет у пустињу, испунивши претходно све по обичају, и хиташе оном чудесном створењу. После дугог путовања пустињом он примети неке знаке који су му показивали да је место које тражи ту негде, у близини. И он се осврташе час десно час лево, тражећи очима светитељку. Али кад виде да се она ни откуда не појављује, грунуше му сузе, и подигавши очи к небу он се мољаше Богу, говорећи: Покажи ми, Господе, своје неукрадљиво благо, које си сакрио у овој пустињи! покажи ми Ангела у телу, са којим није достојан да се упореди сав свет. – Тако се молећи, он стиже до потока, и заставши крај њега он на источној страни виде преподобну где лежи мртва, са прекрштеним рукама на грудима и са лицем окренутим Истоку. Он јој притрча, и сузама својим стаде умивати ноге блаженој, јер се не усуђиваше коснути се неког другог дела њеног тела. И пошто је много плакао, и потребне псалме изговорио, он изврши и опело. И упита себе: Да ли да сахраним тело преподобне? Еда ли ће то бити пријатно блаженој? И док тако он у мислима питаше себе, он угледа више њене главе написано ово: Погреби, авво Зосимо, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху! Моли Господа за мене, преставила сам се првог априла, у саму ноћ спасоносног страдања Христовог по причешћу Божанственим Тајнама.[4]

Прочитавши овај натпис, старац се прво упита, ко је то написао. Јер, она, као што му беше казала, није знала писати. Али се веома обрадова што дознаде име преподобној. А дознаде и то, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана, и одмах отишла к Богу. Славећи Бога и сузама квасећи земљу и тело преподобне, старац рече себи: Време је, старче Зосимо, да извршиш што ти је наређено. Али како ћеш гроб ископати кад ништа немаш у рукама? – И рекавши то, он угледа недалеко једну малу мотку, узе је и стаде њоме копати. Али земља беше сува, и копајући старац се знојаше и презнојаваше, но ништа не могаде учинити. И уздахнувши јако из дубине срца, он угледа огромног лава где стоји крај преподобне Марије и лиже јој ноге. То га силно уплаши, нарочито када се опомену како му блажена рече како никада није видела зверове. Но прекрстивши се, старац поверова да ће га покојница силом својом сачувати неповређена. Утом се лав стаде кротко приближавати старцу, умиљавајући се и као поздрављајући га. Зосима онда рече лаву: Лаве, пошто ми велика покојница нареди да сахраним тело њено, а ја сам стар и не могу да ископам гроб, нити имам потребну направу за копање; усто је и мој манастир врло далеко те не бих могао да се вратим брзо са алатом, онда ископај ти гроб својим шапама, да предамо земљи тело преподобне.

Чим лав то чу, одмах предњим ногама ископа рупу толику да у њу може стати тело блажене. А старац поново сузама зали ноге преподобној, и много јој се мољаше да се моли за све. И сахрани тело њено са оном подераном хаљином коју јој он добаци кад је први пут срете. Затим отидоше оба: лав се као овца кротко удаљи у унутрашњу пустињу, а Зосима се врати манастиру свом, благосиљајући и славећи Христа Бога нашег.

Дошавши у манастир, Зосима исприча свима монасима све о преподобној Марији, не прећутавши ништа што виде, и што чу од ње. И сви се дивљаху слушајући велика дела Божја. И са страхом, вером и љубављу стадоше творити спомен и празновати дан престављења преподобне Марије. А игуман Јован, по речи преподобне, нађе неке којима је била потребна поправка, и помоћу Божјом он их поправи.

Зосима проведе свој живот богоугодно, и кад му би близу сто година сконча у манастиру свој привремени живот, и оде у вечни ка Господу[5]. И монаси тога манастира чуваху ову повест о преподобној Марији, али је једни другима казиваху на општу корист свима слушаоцима. Само је нису стављали на хартију. А ја, вели свети Софроније, записах ту повест од њих. Ако су пак неки други боље записали житије преподобне Марије, ја још нисам о томе сазнао. Но и ја, како сам могао према својим моћима, записах ово житије држећи се само истините повести. А Бог који твори дивна чудеса и великим уздарјима узвраћа онима који Му прибегавају с вером, нека да награду онима који с коришћу читају ову повест, и онима који је слушају, и ономе који се потрудио да је запише; и нека их удостоји благог удела ове блажене Марије са свима који су Му од памтивека угодили богомислијем и трудовима. А одајмо и ми хвалу Богу, Цару Вечноме, да нас удостоји да и ми обретемо милост у дан Суда у Христу Исусу Господу нашем, коме приличи свака слава, част и моћ и поклоњење, са Отцем и пресветим и животворним Духом, сада и увек и кроза све векове, Амин.

---

[1] Свети Софроније, патријарх Јерусалимски (634-638. год.), чувен по светости и учености, празнује се 11. марта.

[2] Александрија – знаменити град, основан Александром Македонским на обали Средоземног мора, крај ушћа реке Нила.

[3] Либија – покрајина у Северној Африци.

[4] Преподобна Марија упокојила се †522. године

[5] Преподобни Зосим преставио се у првој половини шестога века. Спомен његов слави се 4. априла.