Свети великомученик Мина

11. НОВЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за новембар)

Келија светог великомученика Мине, Вигла (Света Гора) 

Свети мученик Мина бејаше родом Египћанин, по вери пак хришћанин, a no занимању војник у Котуанској области,[1] под влашћу трибуна Фирмилијана. У то време y Риму цароваху заједно два незнабожна цара: Диоклецијан и Максимијан.[2] Ови цареви издадоше наредбу по свима земљама: да буду мучени и убијани сви хришћани који се не поклањају идолима. И који верују у Христа беху свуда приморавани на приношење жртава идолима. Тада блажени Мина, не могући гледати одвратно жртвоприношење идолима, напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер више вољаше свети Мина живети с дивљим зверовима неголи с људима који не знају Бога. И скиташе се он по горама и пустињама: поучавајући се у Закону Господњем, постом и молитвом очишћујући своју душу, и дан и ноћ служећи Јединоме Истинитоме Богу. Тако прође много времена.

Једном у главном граду Котуанске области би приређен велики незнабожачки празник, на који се сабра много незнабожаца. Ту се одржаваху разне игре, позоришне представе, коњске трке и гимнастичка надметања, што народ усрдно посматраше са узвишених места, нарочито спремљених за то. Блажени пак Мина, Духом Светим прозревши из даљине то незнабожачко празновање, распали се ревношћу по Богу, остави горе и пустиње, па се спусти у град. Дошавши усред гледалишта где се те приредбе одржаваху, мученик се попе на једно узвишено место одакле су га могли видети сви, па громким гласом кликну: Нађоше ме који ме не траже: јавих се онима који не питају за ме (Рм. 10, 20).

Када свети Мина тако кликну, сви гледаоци окренуше очи своје на њега и ућуташе, зачуђени његовом смелошћу. На гледалишту бејаше и кнез тога града Пир. Он одмах нареди те светитеља доведоше преда њ, и он га упита: Ко си ти? – Свети Мина одговори громко да сав народ чује: Ја сам слуга Исуса Христа, Цара неба и земље. – Кнез опет упита светитеља: Јеси ли странац, или овдашњи житељ? и откуда теби толика смелост, те си се дрзнуо усред гледалишта тако викати? – Када кнез то говораше, а светитељ још не успе одговорити на кнежева питања, неки од војника што бејаху око кнеза препознаше Мину и повикаше: Та ово је Мина војник, који је био под влашћу трибуна Фирмилијана. – Кнез онда упита Мину: Јеси ли заиста био војник као што ови кажу за тебе? – Светитељ одговори: Да, истина је; био сам војник и живео у овом граду, али видећи безакоње људи прелашћених од бесова и како се клањају идолима а не Истинитоме Богу, ја одбацих своје војничко звање и напустих град, да не бих био учесник у безакоњу и погибли тих људи. И тако, до данашњега дана ја се скитах по пустим местима, избегавајући додир са незнабожним људима, непријатељима Бога мог. А сада, чувши да приређујете свој богомрски празник, ја се запалих ревношћу за Бога мог, и дођох овамо да изобличим слепоћу вашу и да вам проповедам Јединог Истинитог Бога, који је речју Својом створио небо и земљу и промишља о целој васељени. Чувши такве речи, кнез нареди да светитеља одведу у тамницу и чувају под стражом до сутра, а сам цео тај дан проведе у празновању и посматрању приредаба.

Сутрадан седе кнез на судишту и нареди те доведоше преда њ светог Мину из тамнице. И стараше се кнез на све могуће начине да приволи светога Мину на идолопоклонство: и обећавајући му дарове и претећи му. А када га не могаде својим речима приволети на зловерје, он га стаде приморавати на то делом: нареди те га четири војника растегоше и немилице воловским жилама бише, и из његових рана течаше река крви. А један од присутних људи, неки Пигасије, рече светоме Мини: Сажали се, човече, на себе, и покори се кнежевом наређењу пре но што ти тело не буде потпуно уништено. Саветујем ти: поклони се боговима само за време, да би се избавио ових мука, па после опет служи Богу своме, који се неће наљутити на тебе ако једанпут принесеш жртву идолима и на кратко време обратиш се њима из нужде, да би избегао ове љуте муке. – Но светитељ с праведним гњевом одговори на то: Иди од мене, вршиоче безакоња, ја сам већ принео жртву хвале, и опет ћу принети само Богу моме, који ми даје помоћ Своју и толико ме укрепљује у трпљењу, да ми ове муке изгледају сасвим лаке и слатке а не горке.

Келија светог великомученика Мине - делић моштију, Вигла (Света Гора) 

Запрепашћен таквим трпљењем мучениковим, мучитељ нареди да светог Мину ставе на још веће муке. И светитељ би обешен на дрвету, и струган гвозденим ноктима; а мучитељ му говораше ругајући му се: Осећаш ли какав бол, Мино? Јесу ли ти слатке ове муке? Хоћеш ли да ти увећамо ове слаткоће? – А свети мученик, ма да силно страдаше, ипак одговори кнезу: Мучитељу, нећеш ме победити овим краткотрајним мукама, јер око мене стоје и помажу ми војници Цара Небеснога, које ти не видиш. – Кнез онда нареди слугама да још немилосрдније муче светитеља и да му говоре: He исповедај овде другога цара сем царева римских. – А мученик им одговараше на то: Када бисте ви знали истинитога Цара, не бисте хулили Онога кога ја проповедам, јер је Он истинити Цар неба и земље, и нема другога осим Њега. Ви пак не знајући хулите Њега, и упоређујете Га са својим трулежним царевима, сазданима од прашине и краткотрајнима, којима Он даде царско достојанство и царску власт, пошто је Он Господ целокупне творевине.

Тада кнез упита мученика: А ко је тај, што даје власт царевима и господари над свима? – Мученик одговори: Исус Христос, Син Божији, који вечито живи, коме се покорава све и на небу и на земљи; Он уздиже цареве на престоле и царује, даје власт и влада. – Мучитељ на то рече светоме Мини: Зар ти не знаш да се Римски цареви силно гњеве на све који исповедају име Христово, и наређују убијати их? – Мученик одговори: Господ се зацари: нека се гњеве људи! (Псал. 98, 1). Ако се цареви ваши гњеве на Христа и на хришћане који исповедају име Христово, шта је мени до тога? Ја не обраћам пажњу на њихов гњев, јер сам слуга Христа мога. Ја само о једном бринем: да до смрти останем у исповедању свесветог имена Његовог и да се наслађујем свеслатке љубави Његове, од које ко ће нас раставити? Невоља ли или туга? Или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? Ништа ме не може раздвојити од љубави Христове (Рим. 8, 35. 39).

После тога мучитељ нареди да мученику немилосрдно трљају ране крпом од козје длаке. И када се ово чињаше, свети мученик говораше: Сада са себе свлачим кожну одећу и облачим се у ризу спасења. – Затим мучитељ заповеди да мученика опаљују свећама. Но и када цело тело његово тако опаљиваху, он ћуташе. Кнез га онда упита: He осећаш ли овај огањ, Мино? – Светитељ одговори: Бог је наш огањ који спаљује (Јевр. 12, 29). Онај за кога страдам помаже ми, и због тога не осећам огањ којим ме спаљујете, и не бојим се ваших многоврсних мучења, јер се сећам еванђелских речи Господа мога: He бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).

Тада кнез упита мученика: Откуда у тебе таква красноречивост? Ти си све време провео у војсци, а како онда умеш говорити као човек који је прочитао много књига? – Мученик одговори: Господ наш Исус Христос рекао нам је: Када вас буду мене ради водили пред владаре и цареве, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт. 10, 18. 19). – Кнез упита мученика: Је ли ваш Христос знао да ћете толико страдати за Њега? – Мученик одговори: Пошто је Он Истинит, то је и провидилац будућности: знао је и зна све шта ће бити; Он унапред зна и све наше помисли.

Међутим кнез, не знајући шта да светитељу одговори на то, рече му: Остави се, Мино, свога празнословља, и изабери себи једно од двога: или буди наш, па да те више не мучимо; или буди Христов, па да те потпуно уништимо. – На то светитељ одговори громким гласом: Христов сам био, и јесам, и бићу. – Кнез рече: Ако хоћеш, пустићу те на два или три дана, да се добро размислиш, па да нам кажеш последњу реч о себи. – Но светитељ одговори: He два и не три дана, већ много година исповедаћу веру Христову, и никада не помислих одрећи се Бога мога. Стога ни сада не доликује мени да размишљам о томе. Нити се надај, кнеже, да ћеш што друго чути од мене. Но ево ти моје последње речи: Бога се мога одрећи нећу, и боговима вашим жртву принети нећу, нити ћу колена своја преклонити пред бездахним идолима.

Овакав одговор страховито разјари кнеза и он нареди да разбацају по земљи кукице, трозупце и разноврсне гвоздене клинце, па да по томе вуку светог Мину везана. А он, као по меком цвећу вучен, још неустрашивије изобличаваше незнабожачко многобоштво и исмеваше безумље људи прелашћених од бесова. Кнез пак заповеди да вучена мученика бију још и оловним прућем. И тако мучише светог Мину дуго времена.

У то време један од присутних војника, по имену Илиодор, рече мучитељу: Господине кнеже, зар твоја светлост не зна да су хришћани безумни и не боје се мука, подносећи их као да су од бездахног камења и дрвета, а смрт сматрају као слатки напитак. Зато, не замарај себе више него нареди да брзо погубе овог упорног хришћанина.

И кнез одмах изрече овакву смртну казну светом мученику: Злог Мину војника, који је пао у хришћанско безбожје, a није хтео да послуша царско наређење и принесе боговима жртву, наређујемо посећи мачем, и тело његово да буде спаљено у огњу пред свима.

Војници онда узеше светог Мину, одведоше изван града и одсекоше му главу, па наложише велики огањ и вргоше у њега свето мучениково тело. А неки од верника, пошто се огањ угаси, дођоше на то место и сабраше неке делове светитељевих моштију преостале од огња, па их мирисима помазаше и у чисто платно увише. Након пак мало времена они их пренесоше у светитељев завичај – град Александрију,[3] и тамо их сахранише на чесном месту. Доцније на том месту би подигнута црква у име светог мученика, и у њој биваху многа чудеса молитвама светитељевим.

КАЗИВАЊЕ ТИМОТЕЈА, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ, О ЧУДЕСИМА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ

Келија светог великомученика Мине, Вигла (Света Гора) 

После смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики,[4] за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног великомученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово.

У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије.[5] Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. – Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. – Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. – Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог демона реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. – Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? – Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! – A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. – Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив.

У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди.

Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! – Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. – Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину.

Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех.

Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му:

Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. – А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? – Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. – Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини.

Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. – Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника.

Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба.

Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? – Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: „Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа“. И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио.

Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други – проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.

Келија светог великомученика Мине - делић моштију, Вигла (Света Гора) 

————————————————————————————————————————————————
[1] Котуан – древни град у Фригији. Фригија – велика област Мале Азије.

[2] Оба цара царовали заједно од 284. до 305. године. Диоклецијан на Истоку, Максимијан на Западу.

[3] Александрија – знаменити град, основан Александром Великим око 333. године пре Христа на јужној обали Средоземног Мора; некада био центар науке и први трговачки град у свету; у почетку четвртога века постао центар хришћанства и седиште патријарха.

[4] Царовао од 306. до 336. године.

[5] Исаврија – мала панонска област у Малој Азији; граничила: са истока Ликаонијом, са севера – једним делом Фригије, са запада – Писидијом, са југа – Киликијом. Главни град био Исавра (сада Улубунар), веома богат и многољудан.

АСОМАТА

Свети Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне

Архистратиг Михаил: Војвода небеских Сила

Сабор светог Архангела Михаила и других бестелесних сила небеских је 8. новембра по Никејском светоотачком календару. Зашто? Почетком месеца марта је створен свет, па је овај празник у част девет Ангелских чинова назначен за новембар, који је девети месец по марту; дан Страшног суда и време другог доласка Христовог Оци називају Осмим даном, а у тај дан ће се сабрати све силе Ангелске као пратња Господа долазећег по други пут.

Ангели су створени пре ичега другог, а сами нису ничега створитељи. Ангели су по природи божански Духови, другостепене светлости, невештаствени пламен огњени, хитропокретни умови. Они су словесни, самовласни (имају слободну вољу да сами одлучују), по благодати Божијој су бесмртни, троми су на зло али не и сасвим непокретни; ипак сада су заиста непокретни на зло, али не дакле по природи, него по благодати Божијој и својој добровољној блискости Добру. Разликују се по слави, достојанству и служби. Деле се у девет чинова, који су расподељени у три јерархије:

Серафими – распаљују огњену љубав према Богу

Херувими – просвећују премудрошћу и богопознањем

Престоли – разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара

Господства – господаре нижим чиновима, нису робови већ служе са радошћу, дају силу и мудрост земним господствима, уче нас да владамо вољом и осећањима

Силе – дају силу чудотворства и помажу послушницима и слабима

Власти – кроте демоне, одбијају искушења, помажу подвижницима

Начела – начелују нижим чиновима, брину за државе, народе, племена, уче нас да поштујемо старешине, и узводе достојне на старешинство

Архангели – благовесте, пророкују, укрепљују веру

Ангели – јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину

Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова. Они за светлошћу и познањем Божијим чезну, па Бог и човеку открива тајне свога домостроја преко њих, не зато што су му они неопходни, већ зато што у то „Ангели желе завирити“ (1.Пт 1:12). Не треба им ни језик ни слух, него без изговорене речи предају један другоме властите мисли и одлуке. Они увек чине само једно: служе Богу и хвале га песмом.

Они се сви заједно називају Ангелима (Весницима), зато што сви служећи Богу учествују у нашем спасењу; мада то није њихова једина служба, они су због ње Светим Духом у Светом Писму добили име. Сходно томе се и Серафими као највиши и Богу најближи чин називају Архангелима (тј. „наданђелима“), што у овом случају није назив чина, него службе (да их не поистовећујемо са осмим Ангеоским редом); Архангела (Серафима) има осам: Михаил, Гавриил, Рафаил, Уриил, Јеремиил, Салатиил, Јегудиил, Варахиил. Сваки од њих, опет, има различит задатак: свети Михаил, например, да брани православну веру и народ Божији, свети Гавриил да благовести.

Ангели су створени вишим од нас (Пс 8:6), пошто немају тела ни телесних страсти (мада нису потпуно бестрасни, јер само је Бог сасвим бестрастан). Телесно нису ограничени, не попримају облик по законима вештаственог света, нису спутани тварју и тварним предметима, нису подложни земаљским законима времена и простора, али јесу просторно и временски ограничени, јер им је потребно кретање одређеном (мада веома великом) брзином и време (мада веома кратко) да са једног места дођу на друго. Кажемо да су бестелесни (јер немају овакво тело као ми) односно да имају танана „ваздушаста“ (етерна) тела, јер уистину је само Бог једини бестелесан. Кажемо да су невештаствени (нетварни) пошто је њихова природа много истанчанија од грубог човечјег тела и сродна је човечијој души, али су они у поређењу са Богом и вештаствени и груби, јер само Бог је једини невештаствен (ово посебно подвлачи преп. Јован Дамаскин на више места у својим делима). Нама се, како каже свети Василије, јављају увек у обличју својих тела, мада, како каже свети Јован Дамаскин, не онакви какви јесу, у пуном и застрашујућем блештавилу, већ у нама прилагођеном сјају, а такође могу попримити облик какав Бог зажели од њих, нпр. човека или облака или огњеног/светлоносног стуба. Но поједини Оци нарочито наглашавају да су Ангели и сви створени духови у свом сопственом обличју човеколики.

Они нас заступају код Бога, молећи се за нас и уз нас, те нам доносе Божије дарове. По образу девет Ангелских чинова постоји на земљи саборна Црква Православна.

Ђаволи имају исту природу као Ангели – немају вештаствено тело. Што је за човека смрт, то је за Ангеле пад, одвраћање од Бога – после тога нема покајања. За човека је, наиме, покајање могуће само због слабости тела и ограничености сазнања. Бивши Ангео Даница (гр. Εωσφορος или Φωσφορος, лат. Lucifer – називи за јутарњу звезду, зорњачу, даницу, тј. планету Венеру када се јавља пред свануће; в. Ис 14:12; Лк 10:18) (за њега неки кажу да је био Херувим – Јез 28:14, а други опет да је припадао највишем чину и био један од Арханђела) је начеловао над десетим Ангеоским чином, коме је било поверено чување земље. На почетку је, наиме, у знак Тројединог Бога, било створено десет чинова, као што тројка и јединица помножени сами собом и сабрани дају десет.

Даница је хтео да постане раван Богу. Како је једна толико савршена природа могла да пожели нешто тако немогуће – бити раван Несравњивом, Ономе који је изнад сваке творевине и и по Својој суштини нема ни најмањег заједништва са њом? Наравно да он није хтео да „смени“ Бога, него је усхтео нешто што Бог није хтео, нешто што је против Божијег хтења, а то само по себи значи тражење независности која припада само Богу, постављање своје воље у исту раван са Божијом и отпадање од Бога. А шта је он то могао хтети против воље Божије? Претпоставља се: постизање блаженства својим личним моћима. Тако се због своје гордости одвојио од Бога, одбацио просвећење и част од Бога, те је тако настало зло (одсуство добра). За њим је пао и сав његов чин, као и мноштво Ангела из других чинова, нпр.начела, власти (види Еф 6:12) Неки кажу да је чак трећина војске небеске пала, а други веле да се то догодило у четврти дан, после стварања светила. Због своје злоће су демони постали црни, помрачени, без Светлости Божије, иако су задржали исту природу, иста својства и моћи као Ангели. Са неба односно из своје заједнице су их избацили Богу послушни Ангели на челу са светим Архистратигом Михаилом. Бригу над земљом и заповедништво над свим војскама је преузео управо Михаил. Он је у време сатаниног пада у гордост и бездан, сабрао све чинове Ангелске и громогласно ускликнуо: „Пазимо! стојмо смерно, стојмо са страхом пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причесници Божанске Светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!“ Тада сви чинови Ангелски на челу са Михаилом сложно запеваше: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Исполн Небо и земља слави Твојеја!“

Из зависти и љубоморе је сатана (јев. „противник“) и човека наговорио на пад. Но он и његови приврженици немају никакву власт ни моћ над било ким, осим кад им Бог по свом домостроју то допусти (као у случају Јова или свиња). Када добију дозволу, преображавају се по својој машти у облик који желе (нпр. псе, змије, лепотице, познанике… било шта). Подвижници их често виђају као мале и веома црне људе, због чега су их у старини понекад звали „етиопи“ (гр. назив за житеље Нубије – црнце; αιθιοψ дословно значи „изгорело лице“). Услед склоности ка злу, они су својој природи придодали нешто што јој није било својствено: пали су у плотско умовање, преузели су плотске страсти које нису имали, и чак и човека превазишли у њима. Ђаволи (од гр. διαβολος – клеветник) су добили овај свој назив зато што клеветају врлине и оне који врлине воле и држе, а међу људима клеветају и самог Бога. О будућности нагађају, гледају у даљину и крећући се брзо осматрају многа места, знају Свето Писмо, те што према томе дознају то и „проричу“. И они имају своју сопствену јерархију и разликују се по степену зла и снаге. Неколико светих Отаца говори и о томе да у невидљивом царству духова злобе постоје посебна места са престолима („престона места“), на којима седе кнезови бесова; ту се састављају планови, добивају распоређења, примају извештаји са одобравањем или укором кнезова подређеним демонима; ова места се зову „дубине сатанине“, које спомиње свети Јован Богослов (Отк 2:24). Демони силазе и право у ад да добију наређења и упутства од сатане и обавесте га о свему што се збива на површини земље. Беси, као ни Ангели Божији, нису смртни и немају потребе за браком, па свети Оци одломак из Светог Писма који приповеда како „видевши синови Божији кћери човечје да су лепе, узеше себи жене од свих које изабраше“ (Пост 6:2), тумаче тако да су демони ушли у грешни савез са женама и научили их чаробништву и заклињањима, а ове су њима посвећивале своју децу.

Непоменик је по доласку Христовом први пут сазнао да је осуђен на пакао: кад је Господ распет, ђаво је свезан у паклу. Тамо се чува све до пред крај света када ће бити накратко пуштен. Уместо палих Ангела се светим чиновима прибрајају изабраници, свако по величини и врсти својих заслуга; Господ неће доћи да суди све док се број отпалих Ангела не испуни светим људима (преп. Симеон Нови Богослов). Пред крај, палих духова у аду неће бити, већ ће сви обитавати на земљи и у људима.

Што се тиче положаја небеса и пакла – Свето Писмо, богослужење, житија светих, дела светих Отаца, сви они кажу да су рај и небеса горе, а ад доле. Небеса су горе у односу на било коју тачку на земљи, а ад је у самој утроби земље. Они се не налазе у нашем просторно-временском систему, тако да је до њих немогуће доћи „тек тако“; они јесу тамо, ту и започињу, али се пружају у сасвим другом смеру.

Сабор Светог Архангела Михаила – Аранђеловдан

8. НОВЕМБАР

Сабор светог Архистратига Михаила Архангела

и осталих Бестелесних Сила Небеских

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за новембар)

Хиландарска икона светог Архангела Михаила, трећа четвртина XIV века

Тропар, глас 4.

Небесних војинстав Архистратизи, молим вас присно ми, недостојнији, да вашими молитвами оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави, сохрањајушче ни, припадајушчија  приљежно и вопијушчија: От бјед избавите ни, јако чиноначалници Вишњих Сил.

Кондак, глас 2.

Архистратизи Божији, служитељије Боженственија слави, Ангелов началници, и человјеков наставници, пољезноје нам просите, и велију милост, јако бесплотних Архистратизи.

Побожно празновати Сабор светих Ангела света Црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање Ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом Завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и Ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: „кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској“,[1] тојест Ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с Ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање Ангела било је веома распрострањено у доба светих Апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање Ангела, свети Апостол Павле говори: „Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем Ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе“, тојест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху Ангеле. И они учаху да се Ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу. Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су Ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божија; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом Ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси,[2] који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање Ангела Лаодикијски помесни сабор светих Отаца прокле и предаде анатеми.[3] А када такво неправилно поштовање Ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање светих Ангела као служитеља Божијих и Хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање Ангела, поче се јавно вршити православно празновање светих Ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови светим Ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име светог Архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио свети Архистратиг Михаил светом Архипу.[4] У време пак светог Силвестра папе римског и светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први Васељенски Сабор, Никејски, би установљено да се празник светог Архистратига Михаила и осталих Бестелесних Сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова Ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик Апостола Павла, онога Апостола, који се уздигао до у Треће Небо, описао је ових девет чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује;[5] престо је Његов пламен огњени;[6] слава Господња је као огањ који пламти.[7] Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини Ангеле своје Духове, и слуге своје пламен огњени.[8] Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику Серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име „Херувим“ на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко Херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим – Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје (како их назива свети Дионисије Ареопагит) богоносни Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, – како то пише свети Василије Велики, – назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају Га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина светих Ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих Ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, - Чиме и објашњавају своје име: „Силе“, – и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, Који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим Ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног Ангела из овог небеског чина који се назива Начала.[9] Служење овога Ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако Ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: Ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: Серафими, Херувими, Престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: Ангели, пошто је назив Ангео назив не природе него службе. Јер сви су они Ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како Ангела после разговора с пророком сусреће други Ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, Ангео који говораше са мном изиде, и други Ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и Ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). – Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један Ангео говори другоме: „Трчи, и реци оном младићу“, нема сумње да Ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. – Тако исто и код пророка Данила налазимо где Ангео наређује другом Ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да Ангели виших чинова откривају Божанску вољу и намере Творца свога Ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих Ангела, празнује сабор свих девет чинова светих Ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова Ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају Осмим даном, када дође Син Човјечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети Ангели с Њим (Мт. 25, 31). И послаће Ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране Његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. – О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

Св.Архангел Михаил, Преподобни Андреј Рубљов,Третјаковска галерија,Москва

За Челника и Војводу свих ових девет чинова Ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји.[10] Он у време сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске Ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница[11] и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору Ангела, он, стојећи на првом месту, поче са Серафимима и Херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносуштну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, исполн небо и земља слави Твојеја! (Свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење светих Ангела доби назив Сабор Ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Отца и Сина и Свјатаго Духа, – Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ МИХАИЛУ

Сав си огањ и ревност, свети Архистратиже Михаиле, зато те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на Тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног Војсковођу све Небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну Цркву од Ангела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу сгојиш Ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог сатану, и збацио га с неба на дно пакла, – помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле, да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји, молимо те Свесвети, молимо те Свечисти, молимо те Свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје Серафимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. He остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске Ангелске висине и оспособи нас да Ангелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.

Свепобедни Војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од сатане и црних ђавола његових, – очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су Ангелски чисте и Ангелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за Душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без Тебе – ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо Теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Отца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.[12]

---

[1] 4 Цар. 23, 5; ср. 21, 3.

[2] Колоса – многољудни град древне Фригије, у Малој Азији, на реци Ликуси, притоци Меандра. Године 65. после Христа овај град заједно са суседним градовима, Лаодикијом и Јерапољем, би скоро потпуно уништен страшним земљотресом. Но касније би обновљен и цветао је до дванаестог столећа. Доцније се називао Хони.

[3] Правилом 35 Лаодикијског сабора осуђују се јеретици, који се моле ангелима као творцима и управитељима света.

[4] Спомен овог чуда врши се 6. септембра.

[5] Јевр. 12 29.

[6] Данил. 7, 9.

[7] 3 Мојс. 24, 17.

[8] Псал. 103, 4.

[9] Учење о томе, да сваки народ и свако царство има свога Ангела, заснива се на речима пророка Данила (10, 13), где се говори о Ангелима царства Персијског и Јудејског.

[10] По значењу самог имена, Михаил је Ангео који поседује необичну, беспримерну духовну силу. Код пророка Данила он се описује као нарочит заштитник и покровитељ народа Јеврејског (Дан. 10, 13.21; 12, 1). У Откривењу св. Јована Богослова Архистратиг Михаил се приказује као заштитник хришћана и као збацитељ аждаје са њеним ангелима: „И поста рат на небу. Михаил и Ангели његови ударише на аждају, и би се аждаја и ангели њезини. И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, са ангелима његовим на земљу“ (Откр. 12, 7.9). Тада у злоби својој он стаде ратовати против Цркве Христове, борећи се са светима; али је на крају тај рат завршен потпуном победом Јагњета Божјег (Откр. 12, 1-17; 19, 1-20, 15). У тој борби са ђаволом ми имамо небеске заштитнике и покровитеље, на челу са светим Архангелом Михаилом.

[11] Даница = Деница = јутарња звезда, Зорњача. Овде се под Деницом разуме пали ангео, сатана, који је био створен Богом пре видљивога света, као светли дух, сличан јутарњој светлости; али се погордио и устао против Бога; због тога и бачен у бездан, и осуђен на вечне муке.

[12] Ову молитву сачинио свегрешни архимандрит Јустин на Спасовдан 1956. год. у манастиру Св. Ћелије.