Свети Софроније Јерусалимски

11. Март

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, патријарха Јерусалимског

Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску[1] око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира. Још од младости своје блажени Софроније стаде живел ти животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недарнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима светог Јована Лествичника,[2] целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.

Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим Васељенским Сабором.[3] У овој књизи светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.

Са овим преподобним Јованом свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни Крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.

Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. V то време свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.

Предивна врлина светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.

Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имаћаше за време болести вићење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.

То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес.[4] Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом Писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. г.) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. – А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. – Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код пресветог патријарха био свети Софроније са учитељем својим.

Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! – Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Алекеандрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.

Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.

Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софроннјеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.

За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим светим бесплатним Лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.

Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.

Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. г.). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији светог Теодосија Великог, где је он спочетка монаховао.

И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним Крстом био у ропству у Персији.

Убрзо по доласку светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни Крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина,[5] сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија.[6] Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни Крст, и с њим патријарха Захарију.

И би тако. После четрнаест година Часни Крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни Крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран свети Софроније, 634. године.

У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, тојест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638. г.) и римски папа Хонорије (625-638. г.). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.

Против ове јереси силно устаде пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом Васељенском Сабору 680. године, и од Светих Отаца потврђене, и усвојене као правоверне.

Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да Дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.

На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били прннуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротоет и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов? желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, претсказана пророком Данилом, биће на месту светом. – И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.

И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.
—————————————————
[1] Дамаск – главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; лежи на североистоку од Палестине, на реци Баради, у дивној и плодној равници, крај источног Анти-Ливана. И у данашње време Дамаск је главни и најбогатији град Сирије и има до 600.000 становника.
[2] Празнује се 30. марта.
[3] Овај Свети Сабор одржан је у Никеји 787. год. против јереси иконоборачке.
[4] Севир, јеретички патријарх Антиохијски (512-518, један од главних заштитника монофизитске јереси, која је учила ово: Христос, иако састављен из двеју природа, не борави у двема њима, тј. нема две природе, Божанску и човечанску, пошто је при оваплоћењу Бога Логоса човечанска природа у Христу изгубила сваку властиту стварност и само се мислено може разликовати од Његове Божанске природе. Али из таквог јеретичког учења произлази да Христос није истинити човек.
[5] Византијски цар Фока царовао од 602. до 610. године.
[6] Ираклије царовао од 610. до 641. године.

Свети Григорије Двојеслов, пресвети Папа Римски

12. Март

Житије светог оца нашег Григорија Двојеслова, папе Римског

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

Папа римски[1] свети Григорије Двојеслов или Сабеседник, тако прозван због дивних беседа својих, би рођен у самом Риму око 540. године, од оца Гордијана и матере блажене Силвије, обоје високог сенаторског рода, угледни и богати. Но порекло овог светог Григорија би чесно, не толико због сенаторског корена, него због богоугодних и светих личности које су се налазиле у том роду. Јер блажени Феликс III, папа римски, беше му дед; а света Тарсила, која је на самрти својој видела Господа Исуса где јој долази, такође и блажена Емилијана која се с Тарсилијом удостоји вечног живота небеског, беху му тетке; а и мајка његова Силвија убројена је у Римској цркви међу свете: Такав свети род још више украси својом светошћу блажени Григорије, који још од младости навикну на врлину и богоугађање.
Григорије је још из детињства ревновао за књигу, и постаде изврстан философ и паметан човек, пун знања и разбора, због чега би изабран за претора.[2] Али не к световном него к духовном стремљаху му и душа и срце, јер је желео да буде монах. Но пошто му родитељи беху живи, он одлагаше монашење за згоднија времена. Али и у свету живећи, он беше монах расположењем и чистим у девствености живљењем. А кад му се затим престави отац, он стаде огромно имање употребљавати на давање милостиње и зидање светих обитељи. Тако у Сицилији подиже шест манастира, и снабде их свим потребама. А у самом Риму свој дом претвори у манастир у част светог апостола Андреја, који се налазио близу цркве светих мученика Јована и Павла, крај брежуљка званог Сквара. И у том манастиру он при пострижењу свом са косом остави златоткану световну одећу и обуче се у костретну ризу монашку. И руковођаху га у монашком животу искусни старци, Иларион и Максимијан. Затим, после доста времена он постаде и игуман те обитељи.

А блажена мати његова Силвија обитаваше тада близу врата светог апостола Павла, у удовиштву свом служећи Господу постом и молитвом, дан и ноћ живећи на прагу дома Господњег. Храна њена беше сирово градинско зеље, које и сину свом блаженом Григорију сваки дан шиљаше. А према ништима и убогима беше веома милостива, и раздаде им најзад сву своју имовину. Такође и син њен блажени Григорије беше толико милостив, да и последње што је имао није штедео, него је одмах давао просјаку. Једном, када је седео у келији својој и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, – беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха – и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе. – Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху.

После неколико година (око 579. г.) епископ Римски Пелагије II (578-590. г.) узе Григорија из манастира, рукоположи га за ђакона и посла га као свога апокрисара у Цариград. Тамо он проведе око шест година живећи у једном тамошњем манастиру. Ту он научи и грчки језик, и црквене обичаје. А потом се врати у Рим.

Пошто папа римски Пелагије умре, сви једногласно изабраше за папу светог Григорија, игумана манастира светог Андреја. Али он, избегавајући тако високо звање и поштовање људско, побеже из града, и скриваше се по пустим местима. И сви се житељи Рима дадоше на тражење жељеног пастира Григорија, и пошто га не нађоше, настаде велика жалост због тога. Тада стадоше приносити Богу усрдне молитве, да им открије где се налази слуга његов. И појави се огњени стуб од земље до неба, који сви видеше, на оном месту где се свети Григорије скривао у једној пустој гори. И свима би јасно да се тај небески стуб односи на Григорија, и одмах похиташе тамо, и нађоше траженога. О! са како неисказаном радошћу они поведоше њега отуда, ма да он није хтео. И би свети Григорије постављен за папу римског за царовања Маврикијева.[3] И беше неисказано његово милосрђе према ништима и убогима, сирочади и удовицама, и странцима. Он подиже многе гостопримнице и сиротишта не само у Риму него и по другим местима. У Јерусалим нарочито посла аву Прова са потребном количином злата, да тамо подигне гостопримницу. На Синајску Гору је сваке године у току свога живота слао велике прилоге за издржавање монаха. Имао је спискове свих сиромаха и болесника у Риму, и сваки дан их је хранио. Много пута је за трпезу своју посађивао странце и сиромахе, и сам им служио. Једном нареди своме сакеларију да позове на трпезу дванаест странаца, да обедују с њим. И кад седоше, свети папа виде да их је за трпезом тринаест. Он дозва сакеларија и тихо му рече: Не рекох ли ти да позовеш дванаест. Зашто си мимо моју вољу позвао тринаест? Уплашен, сакеларије му одговори: Веруј ми, пречасни владико, нема више од дванаест. – Јер тринаестог не виђаше ни он ни ико други, само папа. И за време обеда папа често погледаше на тринаестога који је седео на дну софре, и виде како се лице његово мења: час је изгледао стар и сед, час опет млад јуноша. А кад устадоше са трпезе, свети папа Григорије отпусти све, само задржа оног тринаестог. И узевши га за руку, уведе га у своју собу и рече му: Заклињем те великом силом Бога Сведржитеља, кажи ми ко си и како се зовеш. А он му одговори: Зашто ме питаш за име? Оно је чудно. Али знај, ја сам онај сиромашни морепловац, који дође к теби у манастир светог Андреја, када си ти у својој келији седео и писао. И ти ми даде дванаест златника и сребрни тањир, на коме ти блажена мати твоја Силвија беше послала расквашено сочиво. И нека ти је ово знано: од оног дана у који ми ти то с љубављу и широка срца даде, Господ те означи да постанеш епископ свете Цркве Његове, за коју Он проли крв Своју, и наследник светих врховних апостола Пегра и Павла, чије и врлине подражаваш.

Блажени Григорије га упита: Како ти знаш, да ме Господ онда означи да постанем папа? Он одговори: Знам зато што сам Анђео Господа Сведржитеља, јер ме тада беше послао Господ к теби да испитам твоје расположење, да ли ти из човекољубља или из славољубља твориш милостињу. – Чувши то, блажени се препаде, јер дотле још не беше видео јасно анђела, и што му се обраћао као обичном човеку. А Анђео рече светитељу: Не бој се, јер ме ево посла Господ да целог живота твог будем с тобом и да молитве твоје приносим Богу, да би добио све што са надом иштеш у Њега.

Тада свети папа Григорије паде лицем на земљу, и поклони се Господу говорећи: Када ми због малог, ништавног дара сиромаху, свемоћни Господ узвраћа толиким добрима, да ме и епископом свете Цркве Своје начини и Анђела ми Свог светог даде да ме чува, коликим ли ће тек добрима узвратити онима који живе по заповестима Његовим и творе правду? – И Анђео постаде невидљив. А светитељ узнесе неисказану благодарност Господу своме. И стално свим срцем чињаше добро људима и твораше вољу Божју.

Опет једнога дана, служећи странце за трпезом, он хтеде, по смирености својој, да полије једнога од њих да опере руке. И док се окрену да узме суд са водом, нестаде оног кога је хтео да полије. И пошто га брижно потражи, и не нађе, чуђаше се веома. Идуће ноћи јави му се у сну Господ, говорећи: Других дана гостио си удове моје које сачињавају сиромаси, а јуче си мене сама примио.

О великој смирености светог Григорија сведочи и свети Софроније, патријарх Јерусалимски, у својој књизи Лимонару. Он тамо пише: Једном приликом посетисмо аву Јована Персијанца. И он нам исприча о великом и блаженом Григорију, папи Римском, говорећи: Једном зажелех да се поклоним гробовима светих врховних апостола Петра и Павла, и одох у Рим. Налазећи се у средини града, ја чух где се пронесе глас у народу да ће папа проћи туда. И ја остадох чекајући да га видим. И кад он наиће поред мене, ја хтедох да му се поклоним. Но он, браћо, Бог ми је сведок, пре мене паде на земљу и поклони ми се, и не устаде са земље док не виде да сам ја прво устао. И пошто ме веома срдачно загрли, даде ми три златника, и нареди да ми се да све што ми је потребно. А ја прославих Бога који му даде толику смиреност и љубав и милосрђе према свима.

Но не треба прећутати страшно чудо са пречистим Тајнама Христовим, које се догоди на молитве овог великог архијереја Божјег. А то би на овај начин: Нека угледна жена у Риму донесе просфоре за свету литургију. И сам папа пресвети Григорије служаше божанствену службу. И када даваше народу божанствено Причешће, приступи и та жена да се причести светим Тајнама. Но чувши где свјатјејши папа говори: „Животворно тело Господа нашег Исуса Христа даје се…“, она се насмеја. Папа повуче своју руку и упита је, што се смеје. Она одговори: Чуди ме, владико, да хлеб који сам својим рукама од брашна умесила и испекла, ти називаш телом Христовим. – Светитељ, видећи њено неверје, помоли се Богу, и одмах се изглед хлеба измени у изглед правог тела човечјег, и жена гледаше крваво месо људско. И не само та жена, него и сви присутни у цркви људи видеше то чудо. И слављаху Христа Бога, утврђени у вери, да је у Пречистим Тајнама под видом хлеба – истинито тело Христово, и под видом вина – истинита крв Христова. И кад се светитељ поново помоли Богу, претвори се изглед тела човечјег у изглед хлеба. И причести се жена са страхом и чврстом вером, примивши хлеб као тело Христово, а вино као крв Христову.

Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели.[4] Пошто је свети Григорије пасао Цркву Божју тринаест година, шест месеци и десет дана, престави се Господу 604. године.
————————————–
[1] Титула „папа“ (грчки παππας; = отац) употребљавала се до краја петога века као почасни назив за епископе уопште; од краја петога века она се, углавноме, односи на римског и александријског епископа.
[2] Претор (латински praetor) се код Римљана називао чиновник, коме је поверавана највиша судска власт.
[3] Цар Маврикије царовао од 582. до 602. године. Свети Григорије је постао епископ Римски 590. године у остао до своје смрти, 604. године.
[4] За име св. Григорија Двојеслова везује се и Литургија Преосвећених Дарова, али је познато да је та Св. Литургија много старија од његовог времена; могуће је једино то да је св. Григорије, вративши се из Цариграда, увео ову Литургију у римско богослужење.

Светих Четрдесет мученика Севастијских – Младенци

9. Март

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА У СЕВАСТИЈИ

(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

Фреска са светлописа налази се у саборном храму светогорског манастира Дионисијата. Фреска је настала у XV веку 

За царовања нечестивог Ликинија[1] беше велико гоњење на хришћане. И све хришћане примораваху да приносе жртве идолима. Тада у граду Севастији јерменској[2] беше са војском војвода Агриколај, зао и свиреп човек, ревностан у служењу идолима. А у то време би наређено и хришћанима који се налажаху у војсци, да принесу жртве демонима. И беху у Агриколајевом пуку четрдесет војника из Кападокијског краја[3], сви у истом чину, врло побожни хришћани, у биткама веома храбри и непобедиви јунаци. Мећу њима беху вични Светоме Писму ова тројица: Кирион, Кандид и Домн. Када војвода сазнаде да су ова тројица и њихова дружина хришћани, стаде их приморавати на идолопоклонство. И говораше им војвода овако: Као што сте у биткама били једнодушни и једномислени, и храброст своју показивали, тако се и сада једнодушно и једномислено покорите царском наређењу и добровољно принесите жртву боговима, да вас не бих силом приморавао на то. Свети војници одговорише на то мучитељу: Када смо за земаљског цара у биткама побеђивали непријатеље, чега си ти сам сведок, бедниче, утолико ћемо се више борити за Бесмртног Цара, и савладати и победити твоје неваљалство и лукавство.

Војвода Агриколај рече: Предстоји вам једно од двога: или ћете боговима принети жртве, и добити велика одликовања, или ћете, ако се не покорите, бити лишени части и војничког звања. Размислите дакле, и изаберите што сматрате да вам је корисније. Свети војници одговорише: О ономе што је нама на корист Господ се стара. Војвода рече: Не говорите много, него, одбацивши лаж, спремите се да сутра принесете жртве боговима.

Рекавши то, Агриколај нареди да их одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, свети преклонише колена своја на молитву, и говораху к Богу: Избави нас, Господе, од искушења и од саблазни безаконика. А кад се смрче, они стадоше појати псалам: Који живи у заклону Вишњега, настаниће се у сеници Бога небеснога, – и тако цео псалам до краја (Пс. 90, 1-16). А после појања псалма мољаху се; и опет после молитве појаху. И тако проведоше без спавања до поноћи. При појању, стихове је почињао свети Кирион, а свети Кандид и Домн са осталима понављали су то исто појући после њега. И кад би поноћ, јави им се Господ, говорећи: Добар је почетак ваше намере, но који претрпи до краја спашће се (Мт. 10, 22). Овај глас Господњи сви чуше, и уплашише се; а уједно се и обрадоваше, и не спаваше до изјутра.

А војвода Агриколај, сазвавши своје пријатеље и саветнике, нареди да се преда њ доведу из тамнице свети четрдесет војника, и он им се обрати овим речима: Што вам рекнем, рећи ћу вам саму истину, без ласкања и лукавства: Колико год војника наш цар има, нико вам ни по чему није раван: ни по мудрости, ни по снази, ни по лепоти; нити икога тако волим као вас. Зато немојте моју љубав претворити у мржњу, јер је у вашим рукама: стећи или моју љубав или моју мржњу. Одговори свети Кандид: Са твојом нарави подудара се твоје име, Агриколаје, јер си свиреп варалица[4]. Војвода рече: Не рекох ли вам да је у вашој власти, да у мени изазовете према вама или љубав или мржњу? На то свети Кандид одговори: Пошто је, као што сам кажеш, то у нашој власти, онда те ми изазивамо на мржњу према нама, јер и ми тебе мрзимо, а у Бога нашег милост и љубав иштемо. Ти пак, свирепи и бездушни човече и непријатељу Бога нашег, немој нас волети, пошто си безаконик и пакосник и тамом заблуде обузет, зверску нарав своју саглашујући са свирепим именом својим.

Ове речи светога разгневише војводу и он, шкргућући зубима као лав, нареди да свете окују и у тамницу вргну. А свети Кирион му рече: Ти немаш од цара овлашћење да нас мучиш, већ само да нас испиташ. – Војвода се трже од ових речи, и нареди да их не окивају и не злостављају, него да их слободне воде у тамницу. А стражару тамничком нареди да их будно чува, јер очекиваше долазак кнеза Лисија.

Боравећи у тамници, свети се дан и ноћ учаху од светог Кириона, јер он им говораше: Браћо, по Божјем промислу би да се ми спријатељимо за време привременог и сујетног војниковања. Зато се постарајмо да се никад не растанемо; него као што једнодушно и једномислено живесмо, тако заједнички да и мучење поднесемо; и као што смртноме цару бесмо по вољи, потрудимо се да и Бесмртном Цару, Христу Богу, тако мили будемо.

Пошто свети проведоше седам дана у тамници, стиже у те крајеве кнез Лисије, и дође у град Севастију. И осмога дана, заседавајући на суду заједно са војводом Агриколајем, кнез Лисије нареди да се светих четрдесет војника доведу на истјазање. И када свети иђаху на неправедни суд, блажени Кирион бодраше дружину своју овако: Браћо, не бојмо се! Еда ли нам Бог не помагаше у биткама, када Га призивасмо и непријатеље побеђивасмо? Сетите се када оно бесмо у великом окршају и сви се пукови наши дадоше у бекство, а само нас четрдесеторица остадосмо усред непријатеља, и ми се помолисмо Богу са сузама, и Његовом помоћу једне побисмо а друге рањене у бекство натерасмо; и усред толиких непријатеља и у тако страшној битци ниједан од нас не би рањен! А сада су тројица устали на нас: Сатана, кнез Лисије и војвода Агриколај. Уствари, против нас војује само један: невидљиви непријатељ. И зар ће један победити четрдесеторицу? Не дао Бог! И сада треба да урадимо оно што смо свагда радили: да топлом молитвом прибегнемо Богу. Када нас Он помаже, не могу нам ништа ни окови, ни муке. Нисмо ли се увек, идући у рат, држали правила да певамо овај псалам. Боже! именом својим спаси ме, и крепошћу својом одбрани ме на суду! Боже, услиши молитву моју, чуј речи уста мојих? (Пс. 53, 3-4). Хајде да то исто и сада учинимо, и услишиће нас Бог, и помоћи ће нам. – И појаху свети овај псалам, док не беху доведени пред суд.

Цео се град беше слегао на овај призор. И када свети војници стадоше пред Лисијем и Агриколајем, кнез Лисије погледа на њих и рече: Држим да ови јунаци желе веће чинове. – И обраћајући се светима, рече им: И велике положаје и највеће дарове добићете од мене, само се покорите царским законима и принесите боговима жртве. Даје вам се да слободно изаберете: или да се поклоните боговима, и добијете велике дарове и почасти; или ако то одбијете, да будете лишени војничких чинова, и стављени на муке.

Одговори свети Кандид: Не само част војничку него и тела наша узми од нас, јер нам ништа није драже и чесније од Христа Бога нашег. – Тада нареди кнез да свете бију камењем по устима. А свети Кандид рече: О кнеже таме и учитељу сваког безакоња! Покушај то да учиниш, па ћеш видети одмазду. – Војвода шкргутну зубима и рече слугама: о погане слуге, зашто одмах не чините што вам се наређује? Но када слуге бацаху камење на светитеље, камење се враћаше и падаше на њих саме, те их љуто изудара. А свети мученици видећи то, јачаху у Господу, и беху неустрашиви. Кнез се разјари, дохвати камен, и баци га на једног од светих, но тај камен паде војводи на лице, и зубе му поломи.

Тада свети Кирион рече: Непријатељи наши који војују на нас изнемогоше и попадаше; заиста ће мач њихов зарити се у срца њихова, и лукови њихови поломити се (Пс. 36, 15). Војвода рече: Тако ми богова, магије њихове надвладаше! А свети Домн на то рече: Тако ми Христа, Бог надвлада! Јер бестидна лица ваша, која говоре лаж на Сина Његовог, Он посрами. Није ли те стид, безумниче, и ђаволе препуни таме преисподње, непријатељу сваке истине, сејачу саблазни? Ти си ђаволова глава, Агриколаје, а кнез је реп јарости, оба сте пак слуге Сатанине. Ако се при овом првом покушају да нас ставите на муке нисте уверили да је с нама сила Божја, онда нас ставите на друге муке.

Тада слуге мучитељеве рекоше светима: О избезумљени непријатељи богова наших, и туђи милости њихове, зашто им не принесете жртве? Свети Кирион одговори: Ми почитујемо једнога Бога, и Исуса Христа Сина Његовог, и Светога Духа, и старамо се да течење подвига нашег смело довршимо, да бисмо, победивши вашу заблуду, добили венце бесмртног живота.

Уто кнез нареди да их опет одведу у тамницу, да он размисли шта ће радити с њима. А свети, затворени у тамници стадоше појати: К Теби, који живиш на небесима, подигосмо очи своје. Као што су очи слугу упрте у руку господара њихових, гле, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас (Пс. 123, 1-2). А по молитви у дванаест сати ноћи би к њима глас јавившег се Господа, који говораше: Који верује у Мене, ако и умре, живеће. Будите храбри, и не бојте се краткотрајних мука, јер ће брзо проћи. Потрпите мало, пострадајте законито, да бисте венце добили!

Окрепљени таквом утехом од Господа Христа, свети проведоше ту ноћ веселећи се духом. А кад свану, опет их из тамнице одведоше пред мучитеље. И свети рекоше тим безбожним судијама: Што год хоћете радите с нама! Ми смо хришћани, и никада се нећемо поклонити идолима! – Када свети то говораху, виђен би ђаво где стоји поред Агриколаја, држећи у десној руци мач а у левој змију, и говорећи на уво Агриколају: Мој си, бори се!

Тада војвода и кнез наредише, те све свете мученике везаше, до језера одвукоше, и у језеро бацише. Јер крај града Севастије има језеро са много воде. А то беше зимње доба; мраз беше страшан и силан ветар, а мученици голи усред језера; дан је већ нагињао к вечеру. И постављена би војничка стража унаоколо, да ниједан од мученика не изађе. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како преластили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Око шест сати увече стеже још јачи мраз, вода се већ беше заледила около тела светих мученика, и она се већ стадоше распадати од љутог мраза. И један од њих, не могавши да трпи, одвоји се од њих и пође ка купатилу. Но чим крочи преко прага, и тек што осети топлоту, одмах се истопи и паде мртав. А кад свети видеше овога бегунца, једногласно завапише к Богу: Еда ли се на реке гневиш, Господе? Еда ли се на реке распали гнев твој? Или на море јарост твоја? (Авак. 3, 8). Јер онај што отпаде од нас, као вода се проли, и расуше се све кости његове. Но ми нећемо отступити од Тебе, оживи нас, и Име Твоје призиваћемо (Пс. 79, 19). Тебе слави сва твар, змије и сви бездани, огањ, град, снег, лед, и олуја. Ти ходиш по мору као по суву, и бесне таласе умирујеш покретом руке. Ти си и сада тај исти, Господе! Ти си услишио молбе Јакова, који је бежао од претње брата Исава: Ти си помогао Јосифу, и од напасти га избавио; Ти си услишио Мојсеја који учини знаке и чудеса у Египту противу Фараона и његових људи, и раздели море, и изведе људе Твоје у пустињу; Ти си услишио свете Апостоле Твоје; – услиши и нас Господе, да нас не потопи бура, нити прогута дубина, јер осиротесмо веома! Помози нам, Боже Спаситељу наш, јер смо у дубокој води, и ноге се наше оквасише крвљу нашом. Олакшај нам бреме, и укроти љути мраз, Господе Боже наш! Јер се у Тебе уздамо: да се не посрамимо! И нека разумеју сви, да смо се спасли зато што смо Тебе призивали!

И ноћу у девет сати обасја их с неба светлост као сунце, топла као летња жега у време жетве, и растури мраз, растопи лед, и загреја воду. А војници стражари; опхрвани сном, спаваху; само не спаваше тамнички стражар, који такође беше с њима на стражи. Чувши свете где се моле Богу, он размишљаше о томе како су они јоште живи на толиком мразу, а онај бегунац се у купатилу одмах од топлоте растопи као восак. И погледавши пут њих, он виде светлост где их обасјава, и подигавши очи горе да види откуда им долази та светлост, он угледа како се тридесет и девет пресјајних венаца спуштају с неба на главе светих мученика. И размишљаше о томе, зашто су само тридесет девет венаца, када је четрдесет страдалника. И досети се да је од лика светих отпао онај бегунац, и да је зато један венац мање. Он онда разбуди стражаре, скину са себе одело, и го на очи свих стражара скочи у језеро, громко вичући и говорећи: И ја сам хришћанин! И ставши међу свете мученике, рече: Господе Боже, у Тебе верујем, у Кога и ови верују, уврсти ме међу њих, и удостоји ме да са овим слугама Твојим страдам за Тебе, да бих, искушан, обрео се достојан Тебе!

И заузе тамнички стражар место издајника, и опет светих мученика на броју би четрдесет. А тамничком стражару беше име Аглај. Видећи тако попуњен број светих мученика, ђаво се осети побеђен и посрамљен, претвори се у обличје човека, и кукајући викаше да сви чују: Тешко мени, победише ме ови јунаци, и сада сам свима на потсмех и поругу! Нисам имао једнодушне слуге, да бих остао непобеђен. Шта ми сад остаје? Једино ово: да срца кнезова мојих наведем да спале тела светих, и побацају их у реку, како им мошти не би остале.

А свети Кирион узвикну, говорећи: Који је Бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чини чудеса (Пс. 76, 5). Јер оне који беху против нас, Ти си оставио иза нас, Господе, и попунио си четврту десетицу, и посрамио сатану. – И стадоше сви појати псалам: Спаси ме, Господе, јер неста светих! (Пс. 11, 1).

А када се раздани, нечестиви мучитељи дођоше на језеро, и угледавши свете мученике живе у води, не премрзле од зиме и мраза, чуђаху се. И приписиваху то мађијама. А опипаше и воду у језеру, и видеше да је топла. Но нарочито се зачудише када угледаше тамничког стражара где у води стоји међу мученицима. И упиташе војнике за њега: Са ког разлога он то учини? Војници одговорише: Ми смо спавали дубоким сном, а он сву ноћ није спавао, и одједном нас разбуди, и ми видесмо велику светлост како обасјава мученике у води. Тада он одмах скиде са себе одело и баци, па скочи у језеро и оде к њима вичући и говорећи: И ја сам хришћанин!

То силно разјари мучитеље, и наредише да их све везане извуку на обалу. И донесоше одлуку, да их одведу на мучилиште, и тамо им маљевима пребију голени. А када се ово страшно мучење вршаше, догоди се ово: побожна мајка једног од страдајућих светих мученика, коме беше име Мелитон и беше најмлађи, стајаше тамо и саветним речима сокољаше свете мученике да јуначки истрају. Но нарочито се бојаше за свога сина, да се као млад не уплаши мука и не клоне. И једнако га гледаше, и пружајући руке к њему храбраше га и саветоваше говорећи: Не бој се, чедо! Гле, Христос пред тобом стоји и помаже ти! – А свети мученици, премлаћени и већ душе своје предајући Господу, говораху: Душа се наша као птица избави из замке ловачке; замка се раскиде, и ми се избависмо. Помоћ је наша у Имену Господа који је створио Небо и Земљу (Пс. 123, 7). И пошто сви рекоше Амин, предодоше своје свете душе Богу. Само свети Мелитон, кога мајка саветоваше, још дисаше.

Тада мучитељи наредише слугама да тела светих потоваре на кола и одвезу да спале, а младога Мелитона оставише мислећи да ће још живети. Али мајка, видевши да само њеног сина оставише, одбаци женску слабост и, добивши мушку снагу, узе сина на своја леђа, и смело иђаше за колима. Ношен својом мајком, мученик радујући се испусти дух свој. Тада мајка сустиже кола, и мртво тело сина свог метну на тела светих. И када их довезоше на место спаљења, близу реке, војници направише огромну ломачу, метнуше на њу тела мученика, и запалише. Пошто тела изгореше, и само кости остадоше, мучитељи рекоше између себе: Ако ове кости тако оставимо, узеће их хришћани, па ће их разделити и цео свет њима снабдети. Стога да их бацимо у реку, да ни трага не остане од њих.

И бацише у реку остатке светих моштију, да би потпуно уништили сећање на мученике. Но Господ који чува све кости својих угодника, не допусти да ни најмања честица пропадне у води, него их све сачува читаве. Јер трећега дана јавише се свети мученици месном епископу, блаженом Петру, говорећи: Доћи ноћу и извади нас из реке. – Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим на обалу реке. И гле, кости светих засијаше у води као звезде. И свака, и најмања кост, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их све и чесно сахранише.

Тако страдалници за Христа, увенчани од Њега, сијају у свету као светила: Богу вероваше, Христа исповедише, Духа Светог се не одрекоше, и бише прослављени од Свете Животворне Тројице, оставивши спомен свога живота на спасење свима који верују Во Отца и Сина и Свјатаго Духа. А имена ових светих Четрдесет Мученика су ова: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.

Свети Четрдесет Мученика почеше бити мучени за Христа двадесет и шестог фебруара, а душе своје предадоше Господу деветог марта 320. године, за владавине Ликинија, док над свима царује Господ наш Исус Христос, коме слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом вавек, Амин.[5]

---

[1] Ликиније – зет Константина Великиког, императора западне половине Римске империје, био је император источне половине од 307. до 323.године. У 313. години од стране оба императора би издат едикт, наредба, закон, којим се хришћанска вера проглашује слободном. Али Ликиније- незнабожац, радећи потајно против Константина који је одлучно постао покровитељ хришћанства, спремаше се за рат против њега, преварен оракулом који му обећа победу. Ликиније се реши да уништи хришћанство у границама своје царевине, нарочито бојећи се издајства у редовима војске.

[2] Јерменија са градом Севастијом – североисточни део Мале Азије – улазила је у састав источне Римске царевине.

[3] Кападокијска област – источни део Мале Азије; њен главни град, Кесарија, славио се као средиште образованости.

[4] Агриколај долази од грчких речи: άγριος = диваљ, свиреп, и κολας = варалица.

[5] Похвале светој Четрдесеторици Мученика Севастијских написаше многи Св. Оци: Василије Велики, Јефрем Сирин, Григорије Ниски, Јован Златоуст, Теодор Студит и други.

Света 42 мученика Аморејска

6. Март

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ И ДВА МУЧЕНИКА ИЗ АМОРЕЈЕ:

Теодора, Константина, Калиста, Теофила, Васоја и осталих
(Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

Грчки цар Теофил[1], син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос, родом из Амореје[2], водио је честе ратове са Агарјанима, у којима је некад побеђивао а некад побеђен бивао. Једном приликом он са великом силом крену на земљу Агарјанску, опседе град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне, и бијаше га. А кнез агарјански Амирмумна, који у то време беше на другом месту, посла цару Теофилу изасланике, молећи га много да се повуче од града. Али, Теофил се оглуши о молбу, заузе град, поруши га, и врати се са великим пленом. Амирмумна пак веома се ожалости и разљути због опустошења свог родног краја, и стаде великим златом скупљати војнике са свих страна: из Вавилоније, Финикије, Палестине, Кесарије и далеке Африке. И после неког времена сву ту војну силу он сконцентриса у Тарсу[3] са намером да иде на диван фригијски град Амореју, родно место Теофилова оца, цара Михајла Травлоса, да би се осветио за своје родно место, град Созопетру, које поруши Теофил.

Када за то чу цар Теофил, скупи такође своју војску са Истока и Запада и из Персије. И кренувши у рат против непријатеља, он дође у Фригијски град Дорилеј, удаљен од града Амореје три дана хода. Многи цареви саветници, обавештени тачно да је војна сила сараценска несравњено већа од грчке, саветоваху цару да се не сукобљава са кнезом агарјанским и да становнике града Амореје преведе у друге утврђене градове. Али Теофил, сматрајући да је срамота уклонити се од битке и дивни град Амореју оставити празним, спремаше се за рат, а у Амореју посла војску да је брани. Послани тамо беху ове војводе: Константин Друнгарије, по чину патриције, Аеције такође патриције, Теофил патриције, Теодор Кратир, први маченосац царски, Милисен и Калист Турмарха, и Васој, и многе друге војводе, људи истакнути.

Потом се судари цар Теофил са Амирмумном, и би силан покољ на обадве стране. И најпре Грци надвлађиваху Агарјане. Затим, по попуштењу Божјем, стање се промени, јер Господ Христос, разгневљен Теофиловим иконоборством, одузе Грцима храброст, док се Агарјани охрабрише и стадоше их надвлађивати. И сва грчка сила наже у бекство, остављајући свога цара, кога је само персијска војска, златом најмљена, чврсто бранила. И сигурно би ту цар Теофил погинуо, да се не спусти ноћ. Усто и Небески Цар, не гневећи се до краја, сажали се на хришћане, изненада пусти силну кишу на војску агарјанску, те им лукови попустише, и они престаше гонити бежећег цара Теофила и његову разбијену војску.

После ове љуте битке, агарјански кнез Амирмумна одмах крену на град Амореју, и опседе га. И дуго време нападоше га силно са свих страна. А цар Теофил, побегавши са стидом у Дорилеј, посла кнезу Амирмумни изасланике са молбом и многим великим даровима, да се повуче од града Амореје. Али овај, веома љут и бесан због свог порушеног града Созопетре, беше неумољив. И пошто исмеја цареву молбу и дарове, називајући га плашљивим и кукавичким бегунцем, он нареди да се изасланици окују и држе до исхода дела. И сваки дан удараше на град жестоко. Али и они из града се јуначки одупираху, и са градских бедема би убијено много агарјанске војске и изврсних војсковођа. И кнез Амирмумна беше већ много узнемирен и збуњен видећи да је град немогуће узети, и мишљаше да га напусти и врати се у свој крај. И то би сигурно урадио, да не би лукавог издајства које учини један од аморејских војсковођа, по имену Вадицис. Он несрећник, љут због неке распре и свађе са војводом, намисли да преда град непријатељима. И Агарјанима, који су се већ повлачили од градских бедема, пусти стрелу са писмом, у коме је његовом руком било написано ово:

Пошто толико време овде утрошисте, и толики труд уложисте, зашто сада одлазите празни и утучени? Будите храбри, и приступите оној страни градских бедема где видите стуб, на коме је мермерна статуа лава, и на врху стуба палма, начињена од камена. Ту се налазим ја који командујем тим делом бедема, и помоћи ћу вас добро, те ћете град узети лако, пошто су ту бедеми слаби. А ви знате већ како ћете ме наградити за услугу коју вам чиним.

Та стрела са писмом би нађена и однесена агарјанском кнезу Амирмумни. Прочитавши писмо он се веома обрадова. И одмах сву силу своју крену на указани бедем, и уз помоћ лукавог издајника Вадициса агарјанска сила уђе у град. И настаде велики покољ у граду, и хришћанска крв потоцима течаше по улицама града. Но град пострада не само од мача него и од огња, јер га одмах са свих страна запалише. Бог је кажњавао људе своје због јереси које су у то време беху умножиле међу Грцима. И једва се ко тада спасе од мача агарјанског и од ватре. Они пак који тада остадоше читави, бише касније посечени или у ропство одведени. Када престаде покољ, бише живи ухваћени гореспоменуте војводе, које цар беше послао да бране град: Константин, Аеције, Теофил, Теодор, Милисен, Калист, Васој, и друге истакнуте војне старешине, њих четрдесет и два на броју. А људе и жене, младиће и девојке, који беху преостали од покоља и ватре, спремише да воде у ропство. Тада кнез насилник нареди да се људи одвоје на једну страну, а жене и девојке и младићи на другу. И беше људи до седамдесет хиљада, а жена с девојкама и младићима далеко, далеко више. Онда Амирмумна нареди да све људе мачем посеку. Само остави у животу споменуте војводе и друге војне старешине. А жене и децу раздели својим војницима.

Тако за један дан пропаде од мача и огња дивни град Амореја због непобожног цара Теофила, који црквама одузе дивне иконе и погуби многе свете исповеднике због поштовања икона.

После тога мучитељ Амирмумна ослободи окова Теофилове изасланике који видеше потпуно уништење града, и посла их цару да га обавесте о свему што су видели. Сазнавши то, цар беше у великој тузи и жалости. И посла к Амирмумни изасланике са двеста кентенарија[4] да откупе његове војводе и војне старешине. Али овај не хте дати заробљенике за ту суму новаца, говорећи да је он хиљаду кентенарија потрошио на скупљање војске. И пошто се наруга царевом писму и изасланицима, он их отпусти посрамљене. Теофил онда, опхрван великом тугом разболе се од жалости, и после кратког времена умре. А Амирмумна одведе заробљенике у Сирију. Вадицис пак војни старешина, који предаде град непријатељима, одрече се Христа и постаде отпадник примивши мухамеданску веру. И би награђен од кнеза Амирмумне великим почастима и даровима.

Кнез агарјански Амирмумна, пошто доведе у своју земљу четрдесет и две заробљене војводе грчке, нареди да их окују у вериге, баце у мрачну тамницу, ставе им кладе на ноге, и море глађу и жеђу. И беху ови светитељи на великим мукама, злостављани не толико од Агарјана, колико од отпадника Вадициса, који им је многа зла чинио.

Затим стадоше нечестиви Агарјани, наговорени од свога кнеза, прелашћивати свете сужње на своју мухамеданску веру. Јер погани кнез тај сматраше за велику ствар, ако успе да зароби и душе оних чија тела беше заробио. Стога неки муслимански прваци дођоше к светима у тамницу, и као из милосрђа уделише им мало милостиње, и саветоваху им да се сажале на себе, и ослободе себе тамничких мука. А ослободиће себе, ако пређу у њихову мухамеданску веру. Али свети не хтеше то ни да чују. Више су волели да целог живота трпе најтеже муке и окове тамничке, и да искусе најљућу смрт, него да се одрекну Христа и следују поганоме Мухамеду. Овакви саблазнитељи долажаху светима не једанпут него много пута, али ни најмање не успеше, иако су светима обећавали од стране кнеза не само слободу, него и почасти и дарове многе.

Једном приликом дођоше к светима неки најугледнији људи, и пошто сужњима уделише милостињу, седоше поред њих. И стадоше притворно плакати, тобож жалећи их што тако дуго труну у оковима и говораху међу собом: О како многих зала је виновник неверовање у великог пророка Мухамеда! Ево ови сужњи, које видимо оковане у тешке вериге, нису ли то изврсни људи, поштовани од свога цара, храбри у биткама, славни по роду свом? Нису ли они имали под собом преко седамдесет хиљада војника, и утврђени град Амореју? Али ето, предани су у руке нашег кнеза. И ко им одузе толику силу и моћ? Нико други до то што одбацују великог пророка Мухамеда, док слуге његове, које верују у њега, одржаше толику победу. Али није чудновато што они не верују у њега, јер их нико томе учио није. Они који не знају и у незнању греше, лако могу добити опроштај.

Онда се обратише светима: Ви, о људи, о којима ово говоримо, и којима саосећамо, послушајте нас који вам саветујемо оно што је добро: оставите тај уски пут којим вам наређује да идете син Маријин, па пођите путем који је у овом и у будућем животу широк, који нам објављује велики пророк. Јер шта невероватно учи наш пророк када каже, да је Бог моћан за оне који му се покоравају, и овде обасути свима сладостима и тамо их учинити наследницима раја? Еда ли злата недостаје Богу, или је лишен изобиља у другим стварима? Отступите од неверја људи незналица, јер се противи здравом разуму: гнушати се двоструких дарова Божјих, који се дају овде и тамо. Еда ли хоћете да постанете заједничари његових блага, не примајући их онда када вам их он пружа, него када се вама самима прохте? Ово ви чините из велике гордости, презирући његову доброту и изазивајући га на гнев. Јер и ви, када слугама својим пружате нешто добро, а они га презиру и окрећу се од вас, зар се не разљутите на њих? Ако вас пак притом тешко увреде, зар их не кажњавате? Када тако раде смртни људи, неће ли вам то утолико пре учинити бесмртни Бог? Примите дакле учење нашег пророка и, ослободивши се ових садашњих невоља ваших, насладите се даровима Божјим који вам се пружају у овом животу и обећавају после смрти. Јер је Бог веома милосрдан: видећи да сваки човек, који жели да на делу испуни тешки закон Исусов, малаксава, он посла пророка свог Мухамеда, да скине са људи сваки терет и да их ослободи сваке тешкоће, обећавајући им, после сваковрсних сладости у овом животу, весеље у оном, и учећи да ће се само вером без дела спасти они који га слушају.

Чувши од Агарјана такве бесмислене речи, мудри људи они се међу собом погледаше и благо насмешише. Онда изговорише псаламску реч: Законопреступници нам казиваше брбљања своја, насупрот закону твоме, Господе. Све су заповести твоје истина (Пс. 118, 85). А погледавши у Агарјане рекоше: Је ли такво учење вашег пророка? И зар заиста верујете да је праведно и Богу пријатно: одавати се сваковрсним жудњама и нечистотама и страсним похотама тела, и разум што је у нама толико поробити сластима да никада и не помисли да уздом уздржања заузда себе од мрских телесних дела? И каква ће разлика бити између човека који тако живи и неразумне животиње? Не, не, о људи! не желимо такви бити, нити отступити од побожног и чистог закона хришћанског, јер смо ученици оних који вапију к Богу: Нећемо отступити од Тебе, него због Тебе нас убијају сваки дан; с нама поступају као с овцама које су за клање. Ништа нас не може раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, ни садашње силе ни будуће (Рм. 8, 36. 39). – Чувши то, агарјански прваци отидоше не урадивши ништа.

Пошто прође извесно време, опет к светима дођоше у тамницу неки вешти препирачи, софисти, послани од кнеза. И они донеше милостињу сужњима, и пошто се са сваким поздравише, седоше. И стадоше питати, говорећи: Шта је немогуће Богу? Свети одговорише: Ништа, Њему је све могуће, јер то и доликује његовој природи. Софисти рекоше: Ако је Богу све могуће, погледајмо онда, коме Он у ово време својим свемогућством чини добро: Грцима или Агарјанима? Коме даде најплодније и најславније крајеве земаљске: вама или нама? Чију војску умножава? а чије опет пукове коси као сено? Еда ли је Бог неправедан? Када Он не би налазио да ми држимо његове заповести, зар би нам тако велика добра чинио? И обратно, када не би налазио да сте пали у неверје према пророку Мухамеду кога је Он послао, не би вас покорио нама и дао вас у ропство.

Свети одговорише: Када бисте веровали сведочанствима пророка, лако бисте увидели да је ваше умовање лажно. Јер то што ви говорите, може ли се посведочити Божанским Писмом, као што могу наша схватања? Ни у ком случају. Све пак оно што се не може посведочити, није истинито. Одговорите нам на ово питање: Ако би се два човека препирали о једну њиву, па један, не приводећи ниједног сведока, викао и дерао се: моја је њива! а други, без свађе и вике, привео много честитих и веродостојних сведока, који би доказали да је њива његова, а не онога другог, шта бисте ви, Сарацени, рекли: чија је њива? Они одговорише: Заиста, онога који има много сведока. – Право сте пресудили, рекоше свете војводе. Тако и ми расуђујемо о Мухамеду, вашем учитељу, и о Једнородном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Господ наш Исус Христос дође, поставши човек од чисте Дјеве, дође, имајући за своје сведоке све старе свете пророке, које и ви признајете, који сви сведоче о Њему и његовом доласку у свет. Затим дође и ваш велики пророк и законодавац Мухамед, за кога ви кажете да је послат од Бога. Шта дакле? Није ли требало да он има као сведоке два пророка, или бар једног, да би очигледно доказао да је он заиста послат од Бога?

Када то рекоше свети, софисти се постидеше, јер увидеше да су побеђени. А свети Васој смешећи се рече: И сараценски законодавац има славног и истинитог пророка који је о њему пророковао – светог Исаију. И када се ови мудри људи не би увредили, ја бих им навео те пророштво. Софисти рекоше: Нипошто се увредити нећемо, јер знамо праштати онима који из незнања греше, па макар што и увредљиво рекли о нашем пророку. Свети Васој упита: Не говорите ли ви да је Мухамед последњи пророк, као запечаћење пророка? Они одговорише: Да, тако је. Свети Васој рече: Исаија дакле, кога и ви признајете за Божјег пророка, каже у своме пророштву: Узеће Господ од Израиља главу и реп (Ис. 9, 14). И сам пророк тумачи тамо своје речи: глава означава људе који неправедно суде, а реп – пророка који учи неправедне, безаконе ствари (Ис. 9, 15). Не љутите се, о људи! није ли ваш пророк – реп, као последњи – по вашој речи – пророк? И не учи ли вас он безаконим делима? Зар није безакоње то што вам пророк ваш прописа закон овај: муж који омрзне жену своју и отера је, не сме је поново враћати к себи, док се она најпре не састане с другим мужем. – Оставимо на страну друге безаконе прописе његовог закона; ово нам јасно показује да се Исаијино пророштво не односи ни на кога другог, једино на вашег пророка Мухамеда.

Софисти одговорише: Знамо и ми да философирамо. Али пошто тако би угодно Богу, ко смо ми да се противимо његовој вољи? Мухамеду нису потребна сведочанства људска, јер је Богом постављени пророк, и од Њега доби такве законе. Упита их свети Васој: Да ли вам он од Бога донесе такав закон, да имате много жена, и да за време ваших постова читаве ноћи све до зоре проводите са њима у преједању и телесности? Они одговорише: Тако је заиста.

Рекоше остали свети: Потребно је одговорити на ваше прво питање, у коме тврдите да је ваша вера боља зато што вам Бог даде победу над нама. Ако је тако, онда се сетите старе персијске војне силе, која освоји многе земље, и скоро читав свет покори себи; затим настаде монархија грчка: Александар Велики победи Персијанце; потом Рим овлада целим светом. Шта дакле, јесу ли сви они имали праву веру зато што су били јаки у ратовима? Нипошто, већ преко мере беху идолопоклоници, и не знађаху истинитог Бога Творца. Како онда и ви можете говорити да је ваша вера истинита зато што нас војном силом победисте? А много пута се догађало и нама хришћанима, који право поштујемо Бога, да његовом помоћу надвладамо непријатеље и победимо. А када, живећи без покајања, разгневимо Христа Бога, тада Он наводи на нас безбожне људе, плаћајући нам за грехе наше. Али и када нас кажњава, ми се не одричемо Господа свог, него молимо од Њега милост, а с вером имамо и наду у Њега да ће се смиловати на нас. Вашег пак учитеља, који нема сведочанства пророка за себе, па је чак и противан светим пророцима, ми не само не примамо него га и потпуно одбацујемо.

Седам пуних година проведоше свети оковани, патећи се у оној тескобној и страшној тамници. Ту дан и ноћ провођаху у молитви, непрестано појући Давидове псалме и благодарећи Бога за његово непрекидно промишљање о њима: јер грехе њиховог пређашњег живота, проведеног у сластима и раскоши, очишћава оваквим тамничким паћењем и невољовањем, и јер их окрепљује у тако дугом трпљењу, о каквом раније нису могли ни помислити.

Док су они тако страдали, Вадицис отпадник, који град Амореју варварима предаде и Христа се одрече, дође у тамницу петог марта на заласку сунца. И он потајно изазва Константина, који раније беше секретар код господина Константина патриција, и рече му кришом: Премудри човече, ти знаш како одавно гајим велику љубав према господину твом патрицију Константину. Сада пак тачно сазнадох да кнез има намеру да вас сутра побије, ако не примите његову веру. Ја дођох да вас о томе известим. Ти дакле саветуј твоме господину да привидно пристане на сараценску веру, да би се спасао смрти. А и ти учини то исто. Разуме се, душом нипошто не отступај од хришћанске вере, него само притворно се сагласите са кнежевим предлогом због опасности која вам прети, и Христос ће вам бити милостив. – А богољубиви муж овај прекрсти се, и одговори оном отпаднику: Одлази од нас, безакониче! – окрену се и оде од њега. А господин Константин патриције упита секретара Константина, ко га је то изазвао и због чега. Он пак, не желећи да му пред целом дружином каже, да се не би ко од њих побојао смрти и стао колебати, издвоји се настрану са господином Константином и каза му шта му Вадицис рече. Константин патриције благодарећи Бога рече: Нека буде воља Господња! Онда, обративши се својој дружини рече: Браћо, да проведемо ову сву ноћ у молитви! И уставши мољаху се, певајући псалме Давидове до сванућа.

Сутрадан рано, послат од кнеза, дође к тамници неки свиреп војвода са наоружаном војском, затвори капију, изведе из тамнице света четрдесет и два мученика, и упита их: Колико сте година у овој тамници? Свети одговорише: Што питаш о познатој ствари? Ето, навршава се седам година откако смо овде затворени. Војвода рече: Зар за тако дуго време ви не увидосте, колико човекољубље показује према вама кнез? Јер вас ето толико година штеди, а могао вас је погубити. Требало је дакле да му за показано милосрђе будете благодарни, и да се молите за њега, и да га волите свим срцем. Свети одговорише: Закон наш наређује нам да се молимо за оне који нас гоне, и који нам зло и неправду чине; стога се и за вашег кнеза молисмо Богу. Но да га волимо свим срцем, то је немогуће, јер нам забрањују речи светог пророка Давида, који овако говори Богу: Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе? (Пс. 138, 21), На то војвода рече: Како то може бити, да се неко моли за онога кога мрзи? Зацело лажете говорећи да се молисте за кнеза кога мрзите. Свети одговорише: Истину говоримо да се молисмо за њега Богу, да очи душе његове, помрачене неверјем, просвети, да би познао пут правде и побожно поштовао Бога, примивши истиниту веру хришћанску уместо оне лажне коју сада држи и сматра да је права. И када би он праву веру познао и примио, тада бисмо га не само заволели свим срцем, него и врло много поштовали, по речи Давидовој: Веома поштовах пријатеље твоје, Боже! (Пс. 138, 21).

Војвода рече: Зар су грчки и римски кнезови толико безумни те мисле да је без промисла Божјег наш народ овако многобројан и моћан и силан? А кад би нас Бог мрзео, не би тако промишљао о нама, не би нас тако умножио и ојачао, као што смо сада, што и сами видите. Свети одговорише: Не кажемо ми да сте ви без Божјег промисла, јер ко је лишен његовог промисла? Макар неко и не знао Бога, макар Га и ружио бестидно, ипак по Божјем промислу живи на земљи и креће се. Него ми ово кажемо: ви неправилно верујете у Бога истинитог, јер исповедајући да је Он Творац свих видљивих и невидљивих твари, Ви Му се ругате говорећи да је Он, како Творац и виновник свих добара, тако Творац и виновник и свих зала, истине и лажи, правде и неправде, смирености и гордости, кротости и јарости, целомудрености и разврата, и других врлина и злодела, које није потребно набрајати овде. И када би било истина оно што ви говорите о Богу, ми бисмо рекли да ви имате право знање о Богу. Али, пошто се ваше вероисповедање разликује од истине као тама од сунца, како да вас не изобличавамо? Па још сматрате, да ви једини имате истинско познање о Богу, а уствари га немате. И природно је да вас Бог ненавиди, иако сте под његовим промислом.

Војвода упита: Шта дакле, зар ви кажете да постоји други бог; творац свих зала и свакога греха? Како онда могу постојати два бога, један добар а други зао? И како може постојати свет, када се о њега боре између себе два бога? Свети одговорише: Не кажемо ми да постоји други бог – творац зла, који се разликује од Бога – Творца свих добара; не дао Бог! Него ми кажемо ово: један од анђела добровољно изабра себи оно што је некорисно и супротно добру и, заволевши то, омрзну најпре Бога Творца свог, а затим човека. И њему би допуштено да искушава нашу слободну вољу, да ли њоме ревнујемо Богу или се повинујемо кушачевом наговарању. Ви дакле, заведени од њега, сасвим погрешно његова зла приписујете бестрасном и неизменљивом Богу. Војвода рече: Али пророк наш Мухамед учи, да је свемоћни Бог подједнако творац сваког злог и сваког доброг дела људског. Свети одговорише: Види се, он овде другог бога погрешно измисли, као што некада Јелини измислише Агатодемона[5], и њега вам даде да му се клањате, иако није бог нити ће то икада бити. А ми познасмо истинитог Бога, и Њега исповедамо, Творца сваког добра, кога проповедаше у Старом Завету свети пророци, а у Новом Завету свети апостоли Христови. И никаквог другог бога ми не знамо.

Војвода рече: Не желите ли данас да заједно са правоверним кнезом нашим принесете молитве Богу по обичају вере наше? Јер сам због тога послан к вама. Не пристанете ли, знам да ће се неки од вас касније кајати што су неразумно и упорно остали непокорни. На то му свети одговорише једнодушно: Молимо јединог истинитог Бога, да не само ваш кнез, него и ти и сав род сареценски отступите од безбожне заблуде Мухамедове, а поклоните се и одате дужно поштовање јединоме Богу, кога проповедају пророци и апостоли Христови. А нама, не дао Бог, да добровољно напустимо светлост и пређемо у таму.

Војвода им рече: Пазите шта говорите, да се доцније не покајете, јер се то ваше противљење неће оставити без велике казне. А свети одговорише: Богу бесмртноме и праведноме поверавамо душе наше, и у Њега се уздамо до последњег даха свог, и нећемо се одрећи вере коју у Њега имамо. Опет им рече војвода: вас ће на дан Страшнога суда осудити сирочадство деце ваше и удовиште супруга ваших. Јер се сви ви сада лишавате њих, пошто се противите вољи кнежевој и нећете да примите веру његову. Наш велики кнез могао би наредити садашњем цару вашем, који је још дете, да пусти жене ваше и децу да вам дођу овамо. Но и сада, ако пристанете да се обратите и примите пророка Мухамеда, брзо ћете угледати све домаће ваше и веома се обрадовати. У Грчкој сада царује жена Теодора са малим дететом Михајлом. Она се не може успротивити наређењу великог кнеза нашег. А за богатства и имања не брините, јер египатски једногодишњи данак, који ће вам наш свемилостиви кнез поклонити као пријатељима својим, толико ће вас обогатити, да ће и унуци ваши до десетог колена имати изобиља сваковрсних блага. – Тада као једним устима узвикнуше свети: Анатема Мухамеду и свима који верују да је он пророк!

Пошто ово свети изговорише веома смело и са великом ревношћу по Богу, разгневљени војвода одмах нареди наоружаним војницима да сваком посебно вежу руке отпозади, и као овце воде на заклање. На тај призор стаде се стицати силан свет сараценски, а и хришћани који су живели у њиховој средини, желећи да виде погубљење светих мученика. И када се већ приближише реци Еуфрату, војвода дозва к себи једнога од мученика, светог Теодора Кратира, и рече му: Сазнао сам поуздано да си ти некада био свештеник, па си одбацио свештенички чин, постао војник, узео на себе оружје, и стао по бојиштима проливати крв људску. А сада се лицемерно правиш да си хришћанин, изобличаван савешћу својом због твога давнашњег одречења од хришћанске вере. Није ли боље за тебе сада да прибегнеш к учењу пророка и апостола Мухамеда, и од њега добијеш помоћ и избављење од смрти? Јер ти не можеш имати никакву наду ни уздање у Христа, кога си се раније добровољно одрекао.

Јуначни Христов мученик Теодор одговори: Неистину говориш, војводо, јер се ја нисам одрекао Христа Бога, него сам само напустио свештенички чин због моје недостојности. Због тога баш и дужан сам нарочито сада да крв своју пролијем за веру Христову и да умрем из љубави за Њега, да ми мој милосрдни Господ опрости сада оно што Му раније сагреших. Јер и слуга твој, који би побегао од тебе, па се потом вратио к теби и борио се до смрти за тебе, не би ли због тога добио од тебе опроштај за своје раније бекство? Војвода одговори: Нека буде како хоћеш, ја ти само предложих оно чиме би се могао избавити од смрти.

Када џелати Црнци исукаше мачеве своје и стадоше свете мученике распоређивати за посечење, деси се да Теодора Кратира ставише до патриција Константина. Бојећи се да Константин, видећи његово посечење, не падне духом и уплаши се смрти, Теодор му рече: Господине мој, чуј ме: пошто ти и чином и красотом врлина превазилазиш све нас, требало би да ти први постанеш мученик међу нама, да ти пре свих нас приклониш под мач главу своју за Господа свог, те да први добијеш венац од Исуса Христа – Небеског Цара, као што си био први у почасти код земаљског цара. А свети Константин му на то одговори: Теби, тако особито храбром, заиста доликује да то учиниш: да први положиш душу своју за Христа, како бисмо и ја и остали наши другови пошли за тобом.

Тада свети Теодор сатвори молитву, препоручујући душу своју Богу, приђе џелату, и радосно прими славну мученичку кончину: посечење мачем. А за њим и остали свети, по реду и по достојанству својих ранијих положаја, приступаху један за другим под мач, без имало страха или узнемирености или малодушности, тако да се војвода веома дивљаше посматрајући мученике са каквим поуздањем хитају у смрт. И тако свети четрдесет и два мученика окончаше свој живот јуначком смрћу за Господа свог, шестог марта 845 године.

По посечењу светих мученика сараценски кнез нареди да и споменутог отпадника Вадициса мачем посеку, говорећи: Да је био прави хришћанин, он се не би одрекао своје вере. И када не одржа веру у свога Христа, како може одржати веру у нашег Мухамеда? Он постаде непријатељ својим хришћанима, предавши их у наше руке, како онда, ако наступи зло време, да не постане издајник наш? Ко није био веран својима, може ли бити веран туђинцима? Никада. – И отсекоше мачем главу томе беднику. И он доби од Сарацена достојну награду за услугу коју им учини, предавши им славни и дивни град хришћански Амореју.

Сутрадан нареди кнез те бацише у реку Еуфрат тела светих четрдесет и два мученика. Бацише тамо и леш посеченог отпадника. И убрзо потом обретоше се на оној другој обали реке тела мученика читава, јер се свакоме телу присаједини његова глава. И лежаху заједно по реду чесно. А леш оног отпадника би пронађен далеко од светих тела мученичких, и глава његова далеко од леша његовог.

Хришћани онда узеше тела светих и чесно сахранише. А главу и леш оног безаконог издајника крокодили разнеше и поједоше. За све пак ово нека је слава Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом обожаваном вавек, Амин.
————————————————————————-

[1] Теофил, цар византијски, царовао од 829. до 842. године.

[2] Амореја – град у Фригаји, у Малој Азији.

[3] Тарс – главни град Киликије, области у Малој Азији.

[4] Кентенариј = κεντηναρ је велики златник који вреди 100 малих златника.

[5] То јест бога – виновника како добра тако и зла.