Хронологија историјата Цркве ИПХ Грчке на основу непобитних архивских докумената

ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ?

ПОЗНАЈТЕ ИСТИНУ.

И ИСТИНА ЋЕ ВАС ОСЛОБОДИТИ.

ПРАВДУ ТВОЈУ НЕ СКРИХ У СРЦУ МОМ

ИСТИНУ ТВОЈУ И СПАСЕЊЕ ТВОЈЕ РЕКОХ

НЕ САКРИХ МИЛОСТ ТВОЈУ И ИСТИНУ ТВОЈУ ОД ЦРКВЕ ВЕЛИКЕ

Пс.39:11

Својим кумовима, којима дугујем.

Свим Србима које може занимати.

И брату Методију.

РЕЧ ПРЕ

У својој "истинољубивој" књижици (Кратак преглед историје Цркве ИПХ Грчке, 1999) о повести православне Цркве Грчке у гоњењима у ХХ веку, отац Акакије, на жалост, Србима није рекао све што је о чињеницама потребно знати да би се та повест могла потпуно појмити. И тако се књижица, "истину љубећи", од истине удаљила. То само по себи није страшно, али страшно постаје ако се само једна истинољубива душа хришћанска о Истину саблазни.

Нешто рећи, а нешто прећутати и тако га у тами незнања и заборава оставити, није алитија, није истина (αληθεια, истина – исконски на језику старих Грка који је и језик Јеванђеља, значи нескривеност, не-заборав /а-литија/). Као, на пример, када би неко говорећи укратко о животу Исуса сина Јосифовог рекао ово: беше то извесни Галилејац, син дрводеље, који учаше по Палестини ново учење, другачије од предања које од праоца остаде. Он окупљаше ученике говорећи како је дошао на земљу да донесе не мир него мач, позивајући их у лов на људе, и допуштајући им да скрнаве Сабат Божији. Он хуљаше кнежеве народне и учене богослове, називајући их слепцима, гробовима окреченим, породом змијским и децом ђавола, а сам разговараше са демонима и са сатаном. У дан празника бичем је изгонио народ из Храма, не допуштајући тако да принесу жртву Богу. У Јерусалиму рече ученицима да сруше храм, а он ће га за три дана поново дићи. Легитимним судом Синедриона би нађен кривим, осуђен и по закону предат на распеће, где сконча као проклетник, по речи Писма "проклет сваки који се обеси на дрво". Једна демонизована жена после три дана тврдила је како га је видела васкрслог, а његови ученици проширили су ту вест по целом свету.

Нису ли све ово чињенице из Светог Писма? Да, ово је све истина.

Но, слава Богу, Истина није. Јер изостављено је понешто, чиме скривено остаје да повест о Исусу Распетоме јесте Јеванђеље Божије, једина Добра Вест коју чусмо откад је створен свет – да тај на крсту распети јесте Онај Који Јесте, Бог Авраама, Исаака и Јакова, Логос и Јединородни Син Божји, Васкрсли Месија Христос.

И тако, од Јеванђеља, бива хула. Овакво казивање језиком нашег доба зове се дезинформација. На језику Вечности, Светог Писма, зове се лажно сведочанство. Када се тиче проповеди о Спасењу, зове се лжејеванђеље и хула је на Духа Светога.

Тако и о. Акакије, верујемо у незнању а не у злој намери, не каза све чињенице које је нужно знати да би се данас у нашем жалосном свету нешто разабрало о Истини – Телу Христовом израњављеном, Цркви његовој и нашој. И тиме Истину Коју Бог не даје на меру, но у пуноћи, представи Србима по својој мери.

Овај наш спис није писан у намери да пружи ту Истину која у наш нечисти ум и несигурно сложене речи никако не може стати. Писан је да, ради Онога Који је умро да би нама посведочио истину, онима који хоће да знају боље покаже још неке чињенице. Оне које је о. Акакије оставио у тами (вероватно нехотице, и сам не желећи да о њима зна), тиме сам потврдивши да то ваистину бејаху дела таме. Дела за која нам је заповедио Свети Апостол Павле: "Не учествујте у неплодним делима таме, него их обличујте". Јер плода у тами нема, "плод Духа је у Истини". Испитајмо "духове, јесу ли од Бога".

Заповест је Божја да мотримо добро и пазимо да нас ко не превари. Дани су зли.

УВОД

Како се разабрати у лавиринту историјских смутњи, нереда и подела у гоњењу Истините Цркве у Грчкој у ХХ веку? Како иза мреже канонских, неканонских и мање или више противканонских дејстава разабрати Правду? Како да ми, удаљени простором и временом, схватимо где и ко беше Црква у тами тог крвавог бојишта, где су сви носили униформу исте војске, сви секли једни друге и сви клицали "с нами Бог"?

У вештини ратовања за разликовање постоји само један начин - то је лозинка. Лозинка у овом, као и у сваком духовном рату, рату са лажи, беше истиуна.

Рат је почео када је Адам у Едему примио лаж као истину и, поверовавши у њу ("Бог неће да ви будете као Богови, једите слободно, нећете умрети"), похулио на Творца. Кроз Адама у свет уђе лаж, и завлада тако да је Сам Бог Истине у плоти морао сићи у свет да је погуби. И данас, док трају последње битке пред зацарењем сина лажи, принцип је исти – примањем лажи, вером у њу, и чак само саглашавање са њом, прима се смрт. Примањем истине прима се Добри Бог, једини Који нас из смрти може ослободити. Нема смрти без лажи, и нема Живота без Истине.

Господ хоће "да сви једно буду", с Њим. Место где Он све сабира у једно је истина. И то је једино место где се служи Богу – по Речи "истински поклоници поклањају се Оцу у истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају."(Јов.4:23)

И сатана, као имитатор Бога, хоће да сви једно буду. С њим, мимо Бога, изван истине. Било где изван истине. И који одатле служе богу, ма како "искрено" то чинили, служе ономе који није Бог Истине.

Сама суштина Борбе за Православље данас јесте препознавање Истините Цркве, истинитих Архијереја. И њихово разликовање од оних епископа који имају образ благочешћа (грчки=православља), а силе његове су се одрекли. А сила Благочешћа, шта је ако не Истина? Ко је одступио од истине, одрекао се Православља.

Је ли било у Грчкој истинитих, оних за које Писмо каже "у њиховим устима се не нађе лаж" (Откр.14:5)?[1] 

––––––––––––––––––––

[1] Хронологија која следи представља нужно скраћени приказ критичких догађаја и докумената из времена гоњења Цркве у Грчкој (1924. до наших дана), по преимућству оних које је о. Акакије у својој књижици изоставио. Цитати наведени у хронологији представљају кључне поенте и верно су преузети из докумената које заинтересовани читалац може целовито или опширније прочитати у прилозима (на крају списа).

Обзиром на оптужбу за "вешто искоришћавање појединих изолованих извора информација, фалсификовање извитоперавање и сакаћење истине" чему су, наводно, толико вични "браћа матејевци", нужно је додати – сва приказана документа која следе (и цитати из њих) савршено су неоспорна. Преузета су или из 'матејевских', или из 'флоринских' ('хризостомовци', 'авксентијевци', 'кипријановци') или из "неутралних" (РПЗЦ, Владимир Мос...) историографских извора и потпуно су доступна сваком ко је заинтересован.

Будући да смо и ми спочетка били ревносно индоктринирани од наших пастира (о. Акакија и о. Данила) да су 'матејевци' "болесни лажови", били смо резервисани према свакој информацији која је потицала од њих. Тек кад смо својим очима видели да треба да будемо макар једнако толико опрезни са информацијама од наших пастира, почели смо да испитујемо. Када смо се обратили своме тадашњем владици Калинику Ахајском, да нам, у присуству о. Данила и још два свештеника, разјасни спорне моменте и разобличи "матејевске лажи", нимало умирени његовим "уверавањима" замолили смо да нам да "аутентична" документа којима бисмо оповргли "фалсификате матејеваца" (ако је нешто фалсификат, тада мора постојати и оригинал!). Владика је одбио да то учини, иако смо молбу поновили четири (!) пута. На концу је рекао: "Па не знам ни шта бих вам могао дати... немам ништа спремно...". Током разговора дошао је до тачке у којој уопште није хтео да слуша или говори о ономе што се дешавало "пре 1971.". Коментар на упорност његове духовне деце, спасење чијих душа је зависило управо од његовог исповедања вере, био је: "Шта ће вам, уосталом, све то? Па то не знају и не брину толико о томе ни ови моји млади прејемници који ће ме сутра наследити на трону. Оставите ви то нама, шта ће вам мешање у епископска посла?". Сличне речи чули смо много пута од својих пастира из СПЦ када смо тражили разјашњење од њих. Митрополит Калиник је иначе председник 'хризостомовске' Комисије за дијалог са 'матејевцима' – не постоји епископ који више од њега (треба да) зна о том проблему.

Дакле – сва збивања и документа која наводимо неоспорни су . Спорна је само њихова интерпретација. Интерпретирај их сам, за душу своју, драги читаоче.

Трудили смо се да што мање казујемо "своје мишљење", да пустимо да уместо нас што више говори слово Божје, речју Светог Писма и гласом Отаца Цркве. 

Наставак текста кликом на линк испод
ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ

О ''крштењу'' једног Јеврејина у песку

Духовни луг

ГЛАВА 176

О ''крштењу'' једног Јеврејина у песку

Авва Паладије нам је причао да је од једног од отаца по имену Андреј (којег смо и ми срели), чуо следеће казивање:

Док сам још био млад човек, био сам веома немирна духа. А када је настао рат и безвлашће, побегли смо из Палестине ја и друга деветорица, од којих је један био веома трудољубив и побожан, а други је био Јеврејин. Када смо зашли у пустињу, Јеврејин се смртно разболео и ми смо се нашли у веома незгодном положају, јер нисмо знали шта са њим да чинимо. Никако нисмо желели да га напустимо. Сваки од нас га је носио на својим плећима према снази коју је имао.

Желели смо да га донесемо до неког града, или до неке трговачке станице да не би сам умро у пустињи. Међутим, како је млади Јеврејин сасвим телесно изнемогао због глади, превеликог замора, високе температуре и жеђи узроковане сунцем, које нас је жегло, и пошто је био сасвим близу смрти, јер већ није могао ни да се држи за онога који га је носио, одлучисмо да га оставимо у пустињи да на миру сконча. Сви смо се тада већ били уплашили да и нас због жеђи не задеси смрт у пустињи. Чим смо га плачући спустили на песак, он је прозрео нашу намеру да га оставимо и почео да нас заклиње следећм речима:

„За име Бога „који ће судити живима и мртвима“[1] не остављајте ме да умрем као Јеврејин, него као хришћанин. Учините ми, дакле, милост и крстите ме да бих овај живот напустио као хришћанин и да би тако душа моја отишла ка Господу.“

Ми му на то одговорисмо:

„Да ти искрено кажемо, брате, нама није дозвољено да учинимо нешто тако, јер смо световњаци, људи који живимо у свету, а за то је потребан епископ или бар презвитер, сем тога овде нема воде за крштење.“

Међутим, он је кроз сузе наставио да нас преклиње:

„Хришћани, не остављајте ме да умрем без тако великог дара, без крштења.“

Били смо у великој муци. Онда један од нас, онај трудољубиви човек, као покренут одозго, рече:

„Подигните га и скините одећу са њега.“

Са доста муке смо свукли његову одећу и поставили га на ноге.

Онда је онај трудољубац три пута захватио песак својим шакама и излио га на главу младића изговоривши:

„Крштава се Теодор у име Оца и Сина и Светога Духа“ а ми смо, чим је било изговорено име Једносуштне Тројице, Којој се сви клањамо, одговорили са „Амин.“

За име Божије, сведочим вам браћо, толико га је оснажио и излечио Христос, Син Бога живога, да се на њему није осетио ни траг од претходне болести. Напротив, он је потпуно здрав, оснажен, бодро ишао испред нас по пустињи. А када смо дошли у Аскалон, испричасмо читав овај догађај блаженом и светом Дионисију, епикопу града. Тада овај, заиста свети Дионисије, будући веома задивљен овим необичним чудом, сазва све своје свештенство, упозна га са догађајем и свима постави питање да ли једно овако обављено крштење са песком може да се призна или не.

Једни су говорили да крштење треба признати због чуда, које се десило, други су опет говорили да га не треба признати. Свети Дионисије је тада изнео своје мишљење:

„Свети Григорије Богослов у тридесет деветој поуци о божанском просвећењу, наводи следећа крштења:

• Мојсејево крштење у води, а пре тога у облаку и у мору,
• Јованово крштење, које није било јудејско зато што није било само водом него и покајањем,
• Исусово крштење у Духу Светоме (трократним погружењем) и оно је савршено крштење,
• крштење мученичко, у крви проливеној за веру и
• пето крштење у сузама покајања.

Али којим од ових крштења је крштен млади Јеврејин да би оно било признато? Да бисмо донели исправан закључак, сетимо се речи Господњих Никодиму „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије“[2].

Блажени овај епископ Дионисије одлучи да јуношу пошаље на свети Јордан да се крсти, а оног трудољубца рукоположи за ђакона.

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Символ вере.
2. Јов. 3, 5

Свети Сава Немањић - Жичка беседа о правој вери

Жичка беседа Светога Саве о правој вери 1220. године

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.
(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа” (Мт. 28, 19). Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас (1 Тим. 2, 4), по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене „испуни недостатке” (Кол. 1, 24) отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви чувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.
(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, „темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави” (1 Кор. 3,11) Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је - права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји” (2 Тим. 3, 17), а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела” (Гал. 5, 6).
(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо 2 вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.
(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге (Филпљ. 2, 7), истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха (Упор. Јевр. 4, 15; 2, 17).
(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност (ДАп. 2, 17), и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро” са правом вером „отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло - у васкрсење суда.” (Јн. 5, 25; 28-29; 1 Кор. 15, 52)
(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео (2 Тим. 3, 16; Варух 3, 38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским 3 црквама и светим местима. Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.
(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.
(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.
(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.
(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: „ Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио” (Мт. 28, 19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се” (Мк. 16, 15). Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.
(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је „вера без дела мртва”, по речи Јаковљевој (Јак. 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се 4 у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери -, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: „Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек” (Јн. 8, 51).
(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа (Рим. 5, 12). Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: „Окусите и видите како је добар Господ” (Пс. 34, 8). Веома је дакле добар [Господ] и праведан и веран у свима речима Својим (Пс. 145, 9), и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!
(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима (ДАп. 24, 16), пост и бдење, на земљи лежање, 5 истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења - просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.
(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом” (5 Мојс. 6, 4-5; Мк. 12, 29-30; Мт. 22, 37-38). И нека буду речи ове, које (5 Мојс. 6, 6) вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (5 Мојс. 6, 6, 13; 10, 20; Пс. 2, 11), и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не (Јк. 5, 12; Мт. 5, 37). И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите” (2 Мојс. 20, 4-5), осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (2 Кор. 4, 2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је „пред очима Његовим све откривено” (Јевр. 4, 13), као што рече Апостол”, и „јер је Бог наш огањ који спаљује” (Јевр. 12, 29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове” (2 Мојс. 20, 5-6). Јер је он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни” (5 Мојс 10, 17). Да „држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих”, „да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим” (5 Мојс. 6, 2; 10, 13; 5, 29; 13, 18), Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

ЛЕТАК ИЗ 2001

 

ДОКЛЕ ПРОКЛЕТСТВО НАД СРБИНОМ?

“Овако говори Господ Бог Израиљев:

Проклетство је међу вама!

Нећу више бити с вама, ако не избаците проклетство сами измећу себе.”

Исус Навин 7.13,12

“Изиђите од њих и одвојте се,

и нечистоте не дотичите се,

и Ја ћу вас примити.”

2. Коринћанима 6.17

 

Откуда проклетство Божије над Србином? Зашто су Срби изгубили Стару Србију, зашто су изгубили колевку Косово, зашто Лику, Далмацију, Славонију, Крајину, Херцеговину? Зашто ће сутра изгубити и Српску Спарту и Српску Војводину? Чиме је православни Србин издао Бога, зашто се гнев Његов вије над Србијом?

И зашто то бива данас, када се толико народа “вратило” Цркви? Зашто?

Зато што су Срби, у лику својих владика, одступили од Свете Вере прађедовске, од Истине Цркве Христове. Зато што су издали Истину и Традицију Цркве Православне и нашли се под страшним анатемама њеним.

Како?

Вођени неким новим владикама који су сели на трон Светога Саве, бивајући постављани испрва УДБ-ом (нпр. Патријарх Герман) а данас само уз одобрење о “подобности” из мистичне европске централе, Срби се, а да им нико ништа није рекао нити их питао, нађоше у Светском Савету Цркава (ССЦ). Светски Савет Цркава је масонски пројекат унијатске цркве “Новог светског поретка”, осмишљен и формиран као “духовни” еквивалент Уједињених Нација, са јединим циљем уништења Православља. Тамо се СПЦ нашла скупа са католицима и протестантима и легионом секти, исповедајући с њима нову јерес екуменизма - “заједничко делање на успостављању јединства свих хришћана”, што треба да наступи “у истини, коју досад не знасмо”, у новом васељенском царству у коме “анатеме више неће бити” (Откр.22.3). Екуменизам је вера, а ССЦ црква, онога који ће доћи као “умиритељ, ујединитељ и усрећитељ” човечанства – антихриста. Тамо је СПЦ једно са онима који су за Цркву Православну одвајкада били непријатељи Божји – јеретици, они који лажу на Оца, Сина и Духа Светога, и на Цркву Његову. Рачунајући, заједно са својим налогодавцима из таме, да се Србин, разбијен комунизмом и атеизмом, неће досетити да “ко се с курвом свеже, једно тело бива с њом”, владике српске, прикривено, Мајку Србинову начинише курвом. А Србина проклетником и богоодступником.

Да то безакоње оправдају, исповедају: “Ми, православни, не можемо остати у изолацији.” И тако, делањем својих владика а по вољи архитеката “Новог светског поретка”, Срби бивају увучени у коло безбожног новог света, у његову нову “надцркву” која исповеда да не познаје Истину, Христа. У “цркву” која је приправна да сутра, или неког другог недалеког дана, прими новога господара света - месију антихриста. Па још кажу: “Ми смо тамо да сведочимо истину Православља”. Грдно лажу владике српске, јер тамо само сведоче своје безумље – бисер Православља, међу ђинђувама лажних вера, бачен у блато лажи, погажен свињама јереси. И зар је чудно што су се те свиње “уједињених цркава”, по нелажној речи Христовој (Мат. 7.6), окренуле и, у униформама Уједињених Нација, растргле Србина?

А владике српске, брже-боље помоливши се “за мир” заједно са католицима и муслиманима (на почетку рата у Босни), објавише: “Ратови на територији бивше СФРЈ нису верски ратови.” У преводу – сви Срби који су поклани и душе своје положише у овим ратовима нису умрли за Крст Часни и Слободу Златну, за Христа и Веру Православну. Тако, званичним исповедањем владика СПЦ, они нису Свети Мученици Христови него “трагичне жртве балканске драме” или нпр. колатерална штета геополитичких визија господе Милошевића и Шешеља. И ником не би чудно, и сви оћуташе. Само је камење проговорило.

Још владике српске стадоше заједно са онима што подигоше древну, десетовековну анатему са католика (Васељенском Патријаршијом, која није ништа друго него прерушена масонска ложа) и прогласише католичку цркву за “Сестру Цркву”, а папу помињу на литургијама као православног Патријарха. И тако учинише Србе унијатима. И ено их где данас марљиво чине и организују и благосиљају, мало јавно, мало криомице, безбројне заједничке молитве са “светим оцем” папом и “браћом” католицима, али и са протестантима па чак и муслиманима. Само једна таква молитва довољна је да се онај који у њој учествује нађе под анатемом Цркве Христове. Под невидљивим, страшним проклетством Божјим.

По Правилима Цркве владика може да буде и лопов, и блудник, и убица - његова Служба и даље задржава све своје освећујуће благодатно дејство, Бог услишава његову молитву и преко њега савршено предаје Благодат верним. Ако ли је владика пак јеретик, или сам јеретик није али је у молитвеном општењу, у јединству са јеретицима, Бог се одвраћа од њега, а његове молитве и службе су празни безблагодатни ритуал. Пошто је владика онај који је извор и Вере и Тајни у Цркви, сви свештеници који се налазе под таквим владиком, макар и сами не били јеретици, не могу имати ни Православну Веру ни Свете Тајне. Верни, ма колико благочестиви били, под таквим владиком, по учењу Цркве не могу имати спасење.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило Цркви Српској.

То се данас, на страшну нашу жалост, десило и свим “званичним” помесним Православним Црквама у свету. У њима је анатема, у њима више нема спасења. (По православном учењу спасење, циљ живота нашег, јесте светост – освећење душе и тела у свесном, осетном примању Духа Светог. Оно је могуће само у Цркви Христовој, и ван ње, у јереси или расколу или под анатемом, нема спасења. Ван истине нема Духа Истине.)

Сатана врло добро зна догму да је Црква у епископу и да без епископа Цркве нема – оно што генерације Срба стасале на марксизму, без веронауке, не знају. Он зна да ако у Цркви не буду Христу верни епископи, него његови људи, то више неће бити Црква Христова већ његова. И једноставно је организовао смену – на место истинских пастира поставио је своје, као протомајстор прерушавања обукао их у пастирске одежде и у руке им ставио пастирска жезла. И они данас, савршено неподозревани од оваца, све стадо приводе њему, оцу лажи. Његове владике су саборно издале Цркву, предале је као Јуда непријатељима Божјим за шаку сребрњака (немачких марака, које им редовно пристижу од Светског и Европског савеза цркава), балавим пољупцем љигаве лажне љубави према лажибраћи. Тога, и коме служе, вероватно већина њих није свесна, него само “изабрани”. Али сви су једнако криви, сви безакони, као Јуда који, како црквена химна каже, “не хте да разуме”.

А по чему се Србин разликује од осталих православних, од Грка, Руса, Румуна или чак Американаца?

По томе што у свим другим православним земљама, па чак и у онима које то нису (као нпр. у Америци), постоји фронт верних који се одлучно боре против апостасије, отпадништва својих јеретичких безаконих владика. Свугде у тим земљама постоје Истините Цркве (у Русији катакомбна Црква, у Грчкој, Румунији, Бугарској такозване старокалендарске Цркве у којима су остали верни након увођења анатемисаног папског календара), православни епископи и с њима верни народ који одбија да у лажном “смирењу” и “послушању” разбојничким владикама, приступи Светском савезу јереси и тако одступи од Христа. Свугде, осим у Срба.

Свети Сава Први Архиепископ Српски, основавши самосталну Цркву нашу, заклео је Србе на чување свега што у његовом Законоправилу (Књизи црквених Правила) пише, или на нестајање. По тим Правилима, по универзалним и непроменљивим Правилима Православне Цркве, верни могу да се одвоје од својега владике само у једном једином случају – када је владика јеретик. И не само да могу, него и морају да се одвоје од таквог, лажног епископа, јер то је једини начин да остану Православни, са Христом.

Сви епископи у Српској Цркви, стојећи у екуменизму и у јединству са осталим помесним “православним” Црквама, примили су јерес, примили су јеретике. Погазивши Правила, сви до једнога нашли су се под безбројним анатемама, под проклетством Божјим, Отаца Цркве и Светога Саве Србина. И ми са њима.

Како ниједан јеретик не признаје да је јеретик, тако ни они не признају оно што је, како говораше ава Јустин Поповић, јасно и комарчијој савести, и ревносно глуме православље. И мала је нада, и сваким даном све мања, да ће икада доћи к себи или се раскајати и признати заблуду.

А шта остаје православном Србину? Како да се измакне испод високо дигнутог страшног мача анатеме?

Само су два пута.

Или да владике иступе из ССЦ, анатемишу јерес екуменизма, прекину молитве са јеретицима и објаве покајање због њих, као и да савршено прекину молитвено општење са свим псеудоправославнима из других помесних “Православних” Цркава. (Ово није вероватно – многи Срби већ годинама пишу петиције Синоду са захтевом да се иступи из ССЦ, али иступања не само да нема, него је стигао одговор да “СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава донесе одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство”. Али чак и ако би СПЦ једнострано иступила из ССЦ, остаје анатема због јединства са осталим помесним “Православним” Црквама које су мање или више, отворено или прикривено, јеретичке и у општењу са јеретицима и анатемисанима. Једино је разумна нада да ће се барем неки српски епископ одвојити од безаконог сабора, и почети да самостално исповеда и дела у духу Православља.)

Или да се Србин одвоји од својих епископа-разбојника и, ако може, приђе под омофор неког истинито православног епископа којих има у дијаспори (нпр. у Грчкој). Ако не може да до правог епископа дође, по учењу Цркве боље му је да сам остане и код куће се моли, него да иде у храмове разбојника и са њима, као са Аном и Кајафом, буде вргнут у огањ неугасиви. Тако сам, остаће невидљиво у Цркви и Милости Христовој. У “евхаристијској заједници” с разбојницима, остаће са непријатељима Христовим, у проклетству.

Они рачунају с тим да Србин то не зна. Да се неће сам досетити, и да нема ко да му каже, јер они сами држе кључеве знања и Закона Цркве перфидно се представљајући као једини тумачи истине, непогрешиви као њихов “свети отац папа”.

Не дај им се, Христа ради, Србине Православни! Не дај им Мајку Цркву да је погане, јер није њихова дедовина, него баштина твоја и Божја – они су Веру за вечеру продали!

Издали су те, Србине, учинили су те проклетником, а лажу те да си благословен!

Знај то, Србине, знај то, свети Свети Народе Божји, и тражи од владика-разбојника да ти врате оно што су ти узели, једино што имаш, једино што Србију чини Небеском – Вјеру Прађедовску, Свету Веру Православну. Ако ли неће да се сазнају у своме безумљу и да се врате у покајању, изагнај их. Изагнај их, по заповести Божјој – “избаците анатему сами између себе!”, и остани веран, макар остао сам против читавог новог света. И велика ће слава твоја бити на Небесима у Дан онај када Цар твој дође да суди у Правди!

Све потоње битке које си водио изгубио си, издан и осрамоћен и понижен. Ово је последњи, одсудни бој, једина победа коју још, разоружан и сам против антихристових хорди, можеш да извојујеш у Рату за своју Отаџбину - за Царство Небеско. Ратуј, Србине, војниче Христов, и Васкрсли Господ над Војскама биће с тобом!

+

Нека би Свемилостиви Бог наш Исус Христос, заступањем Своје Пречисте Мајке и наше Царице Богородице, молитвама Светога Саве и свих Светих Срба који Му угодише, просветлио умове и срца наша и на Пут Правде управио стопе наше, да Тамо, на једином месту поклоњења, у Духу и Истини, у вечној радости славимо Њега, Спаситеља нашега са Беспочетним Оцем и Утешитељем Духом! Амин.